U prethodna dva broja bilo je govora o dobrim i lošim stranama usmenog ocenjivanja u obrazovnim ustanovama, o faktorima koji utiču na ocenjivanje bilo od stane nastavnika ili od strane učenika i nešto o pismenom ocenjivanju.
Ovoga puta govorićemo o numeričkom i opisnom ocenjivanju kako bi nam sve ovo, što je do sada rečeno, poslužilo kao pomoć u sagledavanju prednosti načina ocenjivanja putem testova znanja i testiranja učenika. Numeričko ocenjivanje preovladava u gotovo svim zemljama Evrope. Međutim, ono se izražava različitim simbolima. Negde su to ocene od 1 do 5. negde od 5 do 10, u nekim zemljama se ocenjuje velikim slovima azbuke od A do E a u SAD, recimo, ocene se izražavaju u procentima. Brojna ispitivanja vršena u mnogim zemljama i kod nas ukazala su da ocene od 1 do 5, iako grube i bez pokazivanja dovoljne diferencijacije među učenicima, ipak su najprihvatljivije jer u takvom ocenjivanju broj grešaka nije tako veliki. Pored numeričkog ocenjivanja često i u mnogim zemljama se uptrebljava opisno ocenjivanje. Pristalice opisnog ocenjivanja tvrde da numeričke ocene daju razlike samo u kvantitetu znanja dok postoje razlike i u kvalitetu znanja. Ekstremne pristalice opisnog ocenjivanja idu još dalje tvrdeći da uopšte nije dobro davati numeričke ocene jer se one ne mogu objektivno upoređivati. Svoje tvrđenje potkrepljuju argumentacijom da ništa ne bi pomoglo lekaru u lečenju pacijenta ukoliko bi prilikom pregleda dao ocene za pojedine pacijentove organe kao na primer: srce i krvotok – odličan (5), pluća – vrlo dobar (4), želudac – dobar (3). Kao što ovo nema veću vrednost od običnog pregleda, tvrde oni dalje, tako ni numeričke ocene u proveravanju znanja ne daju dovoljno podataka o znanju učenika. Oni dalje kažu, razrađujući svoju koncepciju, da numeričke ocene mogu da razviju borbu za ocene što može da izazove suparništvo pa čak i takvu takmičarsku atmosferu u kojoj se ne biraju sredstva i gde se prelaze okviri zdravih vaspitnih odnosa.
Opisnom ocenom u toku rada izražavju se učenikovi rezultati i to tako da se uvek jasno može videti u kojoj meri je učenik zadovoljio zahteve značajne za uspeh u određenoj oblasti i kao konačna ocena na kraju nastavnog perioda ona se daje što kraćom formulacijom učenikovog opšteg uspeha u toj olasti. Prilikom opisnog ocenjivanja moguće je precizno opisati učenikovo shvatanje gradiva, koje delove zna bolje, koje slabije, da li može samostalno da sudi i zaključuje, kakva mu je sposobnost uviđanja odnosa među pojavama i stečenim znanjem, trensfera, nalaženja primene naučenog i td. Opisnom ocenom može se opisati učenikova aktivnost, zainteresovanost, napori koje ulaže, posebne naklonosti i interesi, tempo kojim napreduje i niz drugih elemenata.
U našoj praksi koja je ozakonjena (Uputstvo o načelima za ocenjivanje učenika...) postoje u stvari dva osnova tipa ocenjivanja:
1. Brojčanom ocenom koja predstavlja brojem izraženi simbol kao uprošćen sintetički izraz stepena u kome je učenik ovladao nastavnom celinom date oblasti ili predmeta i
2. Opisnom ocenom kojom se izražavaju prvenstveno one komponente znanja, radnih navika i ponašanja koje su u nastavnim programima definisane kao zadaci nastave određene oblasti ili predmeta.
Sem toga predviđeno je,gore pomenutim Uputstvom, da se o svakom učeniku vodi dosije o praćenju razvoja učenikove ličnosti koji ima čitav niz vrlo pozitivnih svojstava i zamisli ali se, nažalost, na uvođenju ovih dosijea jako malo uradilo. Tako dosije služi za prikupljanje podataka koji će koristiti kako pri individualnom pristupanju učenicima radi pomoći, podsticaja, ubrzavanja njihovog razvoja i rešavanja teškoća,tako i u realnijem ocejivanju bilo ono opisno ili numeričko. Istim Uputstvom predviđeno je radi što objektivnijeg i svestanijeg proveravanja i ocenjivanja da se, sem usmenog i pismenog proveravanja i praktičnih radova mogu primenjivati različiti oblici TESTOVA ZNANJA. Međutim, osnovni preduslovi za uspešno opisno ocenjivanje su mali broj učenika, duži period praćenja učenika od strane nastavnika i drugi optimalni materijalno-didaktički uslovi za jednu kvalitetnu i uspešnu nastavu i vaspitno-obrazovni rad u celini. U protivnom opisno ocenjivanje postaje šablonsko i formalno tako da njegova vrednost nije uopšte veća od numeričkog ocenjivanja. Međutim, i kad postoje svi uslovi za opisno ocenjivanje, potrebno je pored opisnih ocena davati i numeričke da bi se među učenicima moglo vršiti upoređivanje koje je neophodno u školi.
