Veče je. Mrak se mačjim koracima približavao. Nebo je bilo sumorno, a crna traka oblaka ga je prevlačila. Vetar je kršio grane pevajući svoji staru pesmu. Zadnji žuti listovi padali su sa grana i bez pozdrava odlazili u smrt. Veče se spremalo da sve zaogrne svojim crnim ogrtačem.
Vraćala sam se kući. Išla sam polako. Razmišljala sam... Pod nogama mi je jecalo opalo lišće. Oko sebe nisam primećivala prolaznike. Možda bih još dugo tako išla da do mene nije dopro neki smeh. Na uglu je stajala jedna starica, a oko nje su bila deca, koja su se kikotala.
Žena je drhtala od hladnoće. Molila ih je da je prevedu preko ulice. Put je bio blatnjav. Zemlja je bila vlažna od bujice suza oblaka. Plašila se da sama pređe pošto je pored toga i slabo videla. Na njenu molbu deca su odgovorila smehom. Zapanjio me je ovaj prizor. Prišla sam bliže i tek tada saznala o čemu se radi. Naljutio me je postupak dece. „Ostavite na miru baku, stidite se kao da ste zaboravili svoju pionirsku dužnost“.
Nešto su mi govorili, ali nisam bila u stanju da razumem. Povešću vas ja, bako rekoh.
Uhvatila sam je za ruku, koja je drhtala od zime ili od uvreda dece, nisam znala. Bila je visoka, suva i povijena u pasu. Lice joj beše izborano. Život je na toj ženi ostavio trag. Kretala se polako a u jednoj ruci je držala štap na koji se oslanjala pri hodu. Prevela sam je.
- Hvala dete, rekla je tiho, glasom koji je treperio. Njena suha staračka ruka pomilovala mi je kosu. Imala sam sina pa mi je poginuo, tek tada sam u njenim poluotvorenim očima, mutnim kao voda nadošle Tise, videla nešto nalik na suzu. Osećala sam se dužnom pred tom ženom. Nešto me je privlačilo njoj, ali ni reči nisam mogla reći. Tada sam skoro prošaptala:
Oprostite možda su vas deca uvredila. Htela sam da je utešim. Još su mlada život će ih naučiti.
Preko lica joj je preleteo čudan osmeh kao da je govorio da deca ne mogu da vređaju, a taj glas kao da dolazi iz samoga srca stare majke, čija materinska ljubav nije presahla. Starica je otišla polako, poštapajući se. Njena prilika se gubila u noći. Još samo za trenutak sam stajala na istom mestu, a onda sam se uputila kući. Ulica je bila pusta. Bila sam još uzbuđena od neočekivanog prizora. Srce mi je snažno kucalo u grudima, kao da je htelo da iskoči. Bila sam i radosna jer sam nekome učinila uslugu. Nisam osećala da idem kao da sam letela kao da sam imala krila. Prolazila sam i nisam oko sebe ništa primećivala: ni ljude, ni osvetljene šare na izloge, pa čak ni svetiljke koje su upaljene.
Tada sam obećala samoj sebi da ću se boriti protiv svega onoga što štrči iz koloseka našeg morala. U čoveku treba uvek prepoznati čoveka.
Na nebu je već bio isplivao stari putnik noseći sa sobom veliki fenjer. Iz utrobe noći odjekivao bi još pokoji kliktaj postepeno se gubeći.
Jelicki Vukica, III3, Gimnazija Novi Bečej
