Za ime ovog radničkog borca, upornog i vatrenog revolucionara, Novobečejci su najviše čuli i doznali onda kada ga više nije bilo među živima – na dan njegove sahrane.
Njegov vek i kao čoveka i kao revolucionara – nije bio dugačak: umro je u dvadesetodrugoj godini života i u petoj godini uporne borbe protiv nepravde, samovolje, pljačke i progona radnih masa od strane velikosrpske buržoazije.
Rođen je u bivšem Vranjevu 1913. godine. U toku prvog svetskog rata ostaje bez oca, a neposredno posle rata i bez majke koja se preudala ostavivši Slobodana babi i dedi. Posle osnovne škole, u kojoj se naročito isticao i po inteligenciji i po marljivosti i vladanju, Slobodana nema ko dalje da školuje pa zato odlazi na izučavanje zanata u Stari Bečej. Ovde u redovima radnika, proletera, sirotinje, prolazi kroz životnu školu koja ga najneposrednije i najpotpunije vaspitava i obrazuje za životni poziv. U ovoj „školi“ susreće i upoznaje i bedu i nepravdu, i stradanja, a istovremeno i njihove nosioce, njihove uzroke, protiv kojih je radnička klasa Jugoslavije ustala i digla glas. I Slobodan Perić je bio među hiljadama novih ljudi koji su se solidarisali sa potplaćenim i obezpravljenim, ojačavši zajednički front borbe protiv nenarodnog režima i njegovih postupaka.
Kao metalolivac Slobodan odlazi u Beograd u potrazi za poslom i na njegovu sreću brzo ga je našao, zahvaljujući pomoći drugova i povećanoj potražnji za livcima na tržištu radne snage.
Ovde u glavnom gradu postaje članom KPJ i u sklopu političko-propagandne aktivnosti radi zbliženja omladine sela i grada i pomoći naprednim organizacijama na selu, i on po zadatku Partije više puta uzastopno posećuje Vranjevo i Novi Bečej, okuplja oko sebe napredne omladince, organizuje u njihovoj sredini idejno-vaspitni i politički rad, pripremajući ih za agitatore u okviru napredno radničko-seljačkog pokreta.
Tako već s proleća 1931. godine, metalski radnik Slobodan Perić, član KPJ, udara temelje radu skojevske organizacije. Istina ova prvobitna organizacija nije bila brojna sastojala se od svega petorice članova sa Borom Glavaškim kao rukovodiocem, ali nije prošlo dugo vremena ona se udvostručila. Aktivnost ove grupe mladih komunista bila je dobro poznata a u isto vreme i brižljivo maskirana s obzirom na nemilosrdni progon režima. Njen najpoznatiji uspeh predstavlja ubrzo osnivanje masovne omladinske organizacije – Omladinskog poljoprivedno-kulturnog pokreta (OKPOK-a) kojom je,skoro u celoj Vojvodini, rukovodio SKOJ preko svojih istaknutih članova.
Veliki je doprinos pokojnog Slobodana u pogledu idejno-političkog obrazovanja vranjevačko-novobečejskih skojevaca i drugih omladinaca. Ne samo da im je govorio na skupovima, polemisao sa njima, davao objašnjenja, već ih je redovno snabdevao ilegalnom literaturom i drugim štampanim materijalom, dopremajući je iz Beograda.
Pune četiri godine Slobodan je bdio nad ovim zadatkom. Od svoje mršave zarade odvajao je dinar da bi platio prevoz do Vranjeva i nazad, da bi kupio neku dobru, aktuelnu knjigu ili brošuru za svoje drugove u rodnom selu, a nikada nije ni pomislio na naknadu tih toškova, na pomoć koju su mu drugovi ponudili koju je energično i sa uvredom odbijao. Uvek je bio i ostao skroman, ponosan na svoj zadatak i odan njemu i svome narodu.
A kada je avgusta 1934. godine iznenada uhapšen od strane žandarma, nije bio naročito uznemiren i zabrinut. Znao je još nekoliko godina ranije da će ga i ovo zlo jednom snaći. Valda je zato i njegovo držanje pred sreskim načelnikom i mučiteljem majorom Kovinčićem, bilo staloženo, odmereno i proračunato. No on, a i ostali uhapšenici nisu odali ništa i nikoga. Hapšenje je lokalizvano i organizacija je mogla da nastavi svoju aktivnost.
Prilično izmučenom i obolelom Slobodanu i drugovima održano je suđenje u Petrovgradu, novembra iste godine. Za ovu inscenaciju režima Slobodan je sproveden iz beogradske glavnjače gde je bio pod istragom za revolucionarnu aktivnost u glavnom gradu. Iako nije bilo dovoljno ubedljivih dokaza to nije smetalo Okružnom sudu da osudi ove rodoljube zbog neprijateljskog delovanja protiv kraja i države: Slobodana Perića na 18 meseci, a ostale, Boru Glavaškog i Budisava Boškova na po jednu godinu robije.
Oronulog organizma Slobodan je u zatvoru oboleo i žandarmi ga sprovode u rodno mesto Vranjevo gde ubrzo, s proleća 1935. godine, umire od tuberkuloze pluća.
Na sahranu ovog narodnog borca i revolucionara izašlo je i mlado i staro. Dugačka pogrebna povorka predstavljala je tihu protestnu demonstraciju protiv zlodela nenarodnog režima čija žrtva je i Slobodan Perić. Govor Fedora Kiseličkog na grobu ovog odanog radničkog borca, jasno je bio stavio do znanja režimu preko prisutnih agenata, žandarma i špijuna, da stopama Slobodana Perića korača stotine mladih, progresivnih Vanjevčana i Novobečejaca i da jednog druga sagorelog u revoluciji uvek zamenjuje desetine – novih.
Revoluciju niko nije mogao da zaustavi.
