Pojavio se 1930. godine za vreme monarhofašističke diktature Aleksandra Karađorđevića i generala Petra Živkovića. To je vreme najcrnje reakcije i triumfa Zakona o zaštiti države. To je doba stroge ilegalnosti Komunističke partije, kada su njeni borci noseći barjak revolucije, bili osuđivani na dugogodišnju robiju i umirali pod policijskim batinama ili ubijani metkom pri „pokušaju“ bekstva kako je zločin posle policija pravdala.
Tada u takvim uslovima živeo je radio i razvijao se mladi osamnaestogodišnji zemljoradnik Ivan Vioglavin. Rodio se u Kumanu 1912. godine u siromašnoj porodici. Svršio je osnovnu školu, i već kao mladić osetio svu nepravdu koju su kapitalisti činili siromašnima. Pošto njihov posed od nekoliko jutara nije dao „ni živeti ni mreti“ to je Ivan morao da radi kod seoskih gazda. Tako je vrlo rano na svojoj koži osetio kapitalističku eksploataciju. Po dolasku sa posla, noću i nedeljom je čitao. Čita sve što mu je palo pod ruku. U početku su bili romani i priče, da bi doznije sve više tražio marksističku literaturu. Da bi mogao više čitati on se upoznaje i druži sa ljudima mnogo starijim od sebe, sa kojima raspravlja o onome što je čitao. Bio sam jedan od njegovih drugova pa mi je poznato sa kakvom je strašću čitao i sa kakvim je razumevanjem shvatio ono što je čitao.
Među svojim vršnjacima sigurno je bio najsposobniji pa i najuticajniji. Rastom visok, pravilnih crta, veseo, a iznad svega inteligentan on u brzo ulazi u društvo omladine koju svojim držanjem osvaja.
Pred odlazak u vojsku 1931. godine on već ima za sobom vrlo širok krug omladinaca simpatizera Komunističke partije, odanih radničkom pokretu. I ako bez škole, odnosno samo sa osnovnom školom, imao je taktiku da sve što pročita sa drugovima proradi, da bi „savladao“ ono što je pročitao. Ovo mu je omogućilo da se brzo istakne.
Odlazak u armiju prekinuo je za izvesno vreme tempo razvoja Ivana, no on je i u armiji učio.
Po dolasku iz armije on se povezuje sa omladinom i ljudima koji su radili u pokretu, između ostalih i sa Lazom Milankovim. Ovaj mu je predložio osnivanje SKOJ-a. Tako 1943. godine osniva sa još dva druga organizaciju SKOJ-a u mestu.
Ivan je u ovoj organizaciji radio samo kratko vreme da bi mu Laza Milankov odnosno Mesni Komitet KPJ dao drugu dužnost, da radi u poljoprivrednom sindikatu koji je u zimu 1943. godine ilegalno osnovan. Baš u ovoj organizaciji on razvija svu svoju aktivnost i ulaže najviše energije na organizovanju seljačke sirotinje. Bio je predsednik poljoprivrenog sindikata. Dva velika štrajka, štrajk berača kamilice i štrajk poljoprivrednika organizovani su pod njegovim rukovodstvom. Dvadeset godišnjem predsedniku nije smetala mladost da izvojuje pobedu u ovim štrajkovima, protiv udruženih vlasnika kamara i vlasnika vršalica, odnosno i protiv veletrgovaca i njihovih nakupaca u drugom štrajku.
Milankov Laza koji je bio sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ uočio je Ivanove sposobnosti pa mu je davao sve nove i nove zadatke. Tako Ivan dobija zadatak da radi na osnivanju partiskih organizacija u Vojvodini. U tom cilju on putuje u Melence, Elemir, Aradac, Novi Bečej i niz drugih mesta gde drži sastanke daje instrukcije a obavezno nosi sobom i partisku štampu. Partisku vezu drži sa Stajićevom, Livadama, pa čak i Novim Karlovcima. Pored svih ovih zadataka on radi i sa omladinom. Pored još nekih drugova uspeva preko SKOJ-a da se poveže sa omladinskom organizacijom na univerzitetu i sa Ivom Lolom Ribarom. Organizovan je i ugovoren zbor na kome je govorio Lola Ribar u Kumanu a koji je ostao dugo u sećanju svih Kumančana.
Kako je sedište sekretara Pokrajinskog komiteta bilo u Kumanu to je Milankov koristio Ivana i za druge zadatke.
U jesen 1936. godine provaljen je Pokrajinski Komitet KPJ odnosno Lazar Milankov sekretar, koji je provalio i Ivana. Osuđen je od suda za zaštitu države na zatvor od 2 godine koji je izdržao u Sremskoj Mitrovici. Tamo je pohađao kurs političke ekonomije, osim ovoga slušao je predavanja o sindikatu, seljačkom pitanju i u drugom. Robija je dakle bila škola revolucionara. Tamo uči i sprema se za dalju borbu na slobodi.
Novembra 1938. godine vratio se sa robije i preuzeo rukovođenje partijom. On sada ne samo da radi u Kumanskoj organizaciji već koristi stare adrese i veze, putuje iz mesta u mesto formirajući partijske organizacije u čitavoj okolini. Niču partijske organizacije u mestima gde nisu postojale a obnavljaju rad one koje su provalom prestale što se odnosi i na SKOJ. Pored ovih partijskih zadataka on radi u diletantskoj sekciji sa omladinom, organizuje izlete na Tisi, što koristi za rad sa omladinom. Na ovim izletima se diskutuje, a često se koriste i kao skojevski sastanci. Na njima razume se glavnu reč ima Iva. Rado je svoje znanje i iskustvo prenosio na druge. Da bi osposobio širi krug drugova održavani su kursevi koje su pohađali članovi Mesnog komiteta KPJ, i ostali aktivisti.
Svestranim zalaganjem u svim partijskim zadacima, revolucionarnošću, i inteligencijom strvara sebi veliku popularnost, i bio je nesumnjiva autoriteta.
Održao je vezu i bio u kontaktu sa Žarkom Zrenjaninom-Učom, Tozom Markovićem i drugima.
Njegova aktivnost nije ostala nezapažena, 1940. godine izabran je u Pokrajinski komitet za Vojvodinu i preselio u Novi Sad. Tamo je boravio sve do svoje pogibije. Obešen je 1942. godine 10. januara u Velikim Bečkereku.
