Stavka koja ozbiljno opterećuje budžet svake porodice je bez sumnje ishrana. Nedavno povećanje cena u sklopu novih privrednih mera u najvećoj meri se odnosi na artikle koji se jednim imenom mogu nazvati prehrambeni proizvodi. Usledilo je povećanje ličnih dohodaka koje je imalo za cilj da pokrije povećanje troškova života u čemu se, izuzev, u slučaju par radnih organizacija, nije postiglo ono što se želelo. Dodamo li ovome i činjenicu da se u velikom broju slučajeva dva odrasla člana porodice nalaze u radnom odnosu, tada nije slučajno što pitanju organizovanju društvene ishrane posvećujemo pažnju.
Istina ne planiramo na to da damo recept za rešenje ovog problema već polazimo od toga da pokretanjem inicijative i razmatranjem nekih momenata dajemo svoj skroman doprinos. Istovremeno time pokrećemo širu diskusiju ovom, verujemo za mnoge, interesantnom pitanju.
Da bi ukazali na neke momente vodili smo razgovor sa direktorom Ugostiteljskog preduzeća Jadran Stanimirom Ćopićem u kome smo saznali da je kapacitet postojeće kuhinje oko 500 obroka dnevno, zatim da se sada sprema oko 50-70 i konačno da se cena formira tako što se iznos utrošen za namirnice uvećava za duplo čime se pokrivaju režijski troškovi. Mala računica kazuje da ugostiteljsko preduzeće po toj osnovi mesečno ostvaruje sredstva za pokriće režijskih troškova u iznosu od 1.000.000 dinara, pod predpostavkom da u toku meseca izda oko 3.000 obroka čija je cena u proseku 600 dinara. Nekad se ta suma kreće i do 1.500.000 dinara.
Kada bi kuhinja radila sa punim kapacitetom tada bi se ta sredstva obezbedila sa svega 20 odsto uvećanja cene obroka. To znači da bi cena kompletnom obroku mogla biti 400 dinara. Međutim, upustimo li se u konktretnije razmatranje nabavnih cena namirnica tada bi se mogle naći i stavke koje dopuštaju smanjenje. Među privim je cena mesu koja bi bila daleko manja kada bi Jadan isto obezbeđivao u sopstvenoj režiji. Da se ne bih dublje upuštali, zadržaćemo se na momentu da je moguće pripremati i jela bez mesa ili sa manje čija cena ne sme prelaziti iznos od 250-300 dinara što je svakako stvar koju će diktirati sami abonenti.
Konačno, i sam direktor Jadrana je posle nepotpune računice ukazao na mogućnosti da se već sada može dati popust redovnim abonentima od 40 odsto, što govori o tome da se može ići i dalje.
Ukoliko se ovo može prihvatiti kao korisna inicijativa, tada bi bilo potrebno da se drži sastanak predstavnika Ugosititeljskog preduzeća Jadran i građana koji imaju nameru da koriste njihove usluge na kome bi se razmotrili i drugi momenti a predstavnici preduzeća bi izneli više varijani za formiranje cena, zavisno od broja interesenata. Preostaje da se u Jadranu preračunaju, da se posle obaveštenja o cenama jela i porodice takođe preračunaju a mi ostajemo u uverenju da će i jedni i drugi biti zadovoljni. Kada to može u drugim mestima zašto ne bi i u Novom Bečeju?
