Pre nekoliko dana vraćajući se kući iz Novog Miloševa trebalo je da mnogo pređemo dok smo sreli prvog orača. Nebo sivo, prvi put posle toliko dana unosi neki čudni optimizam da će kiša. Zemlja ispucala, vapi za vlagom a kiše nema. Nema je već neuobičajeno dugo.
Orač kojeg sam primetio na njivi, nedaleko od puta uzorao je 3-4 plitke brazde. Zemlja suva i iza pluga diže se beličasta prašina.
- Ide li stari? – pitam omalenog seljaka črstih žuljevitih ruku.
- E, sinko, - odmahne on glavom
- nema oranja bez kiše, a neće bez nje ni žetve biti.
Dok to izreče, rasejano, reklo bi se odsutno, gleda u nebo. Čudan dan je ovaj oktobar ove godine vreme suvo, a usevi bez teškoća stigli do ambara ali sto suša je usporila i setvu, slomila svaki optimizam.
- A što stari ne oreš traktorom – zapitah.
- Kad bi se sa zadrugom pogodio bilo bi ti lakše, a i brazde bi bile dublje.
Stari još vek promatrajući nebo veli:
- Mala mi je ovo njiva. Ne može taktor na njoj ni okrenuti. Jednu sam dao u kooperaciju. Duboko oru ovi traktori tu će valjda nešto i roditi, veli stari i dodaje: Znaš bilo bi lakše da su mlađi tu. Eto, i najmlađi sin mi ode na škole. Beži taj od zemlje „ko đavo od krsta“ i veli budućnost je u školi. I tako ostadosmo samo stara i ja a zemlje mnogo. Naradismo se bog’me. Samo da kiša padne. Al' nje nema pa nema.
Ako je bude do Mitrovdana baciću seme pa šta bude. Bolje da je u zemlji nego na tavanu.
Konji istežu vratove i nemirno kopaju nogama. Stari se setno nasmeši, klimnu glavom u znak pozdrava i zaprega nesigurno krene izvaljajući petu bazdu. Vratih se na dugi, prašnjavi put, oko mene samo žuta boja oktobra i pusto, sparušeno polje. Još ponekad ne odnesena kupa kukuruzovine narušava monotonu notu horizonta kojom krstare jata ptica.
