Jesen je
I u krošnjama zavija vetar
Ispred mog prozora raste lipa
Prastara, paganska
Što u bunilu šapuće priče
Okrutne i divne
Jauci i krici
Prizovu misli na ženu i smrt
Sanjive, lepljive, drage misli – boje rubina
U jednom uglu pas
Cvili
Zabranjeno mu je da ti liže lice i ruke
U drugom Nazarećanin
Plače
Zabranjeno mu je da govori o nadi i ljubavi
U trećem ti
Smeješ se i piješ vodku
U četvrtom –
Nekog –
Nema
Zvezdanih očiju
Sa jezivim ljubičastim kolutima
Danima
Buncali su nerazumne reči
Iz zaboravljenih daljina
Proždirali jedno drugo
Proždirali kosmos
U bezumnim orgijama obrstili sve plodove
Sa zabranjenog drveta
Ranjavajući vrele usne oglodali i samo stablo
Vrisak – radost – i bol
Onda je on pustio jednu suzu na njenu prozirnu ruku
A ona na njegova mršava rebra
Pa su čučnuli u suprotne uglove
I gledali se nemo
Preplašeni i zgroženi
Ljudi su pronašli dva ogromna crna psa
Mrtva
Iz još toplog tela kuje
Izmigoljio se prekrasan zlatokosi dečak
Stresao sa sebe ostatke ljigave materinske utrobe
I kroz tek otvoren prozor
Izleteo u sunčan dan
Sve je uredu
Lagano rukom smakni mrak
Misli nešto lepo
Udahni duboko hladni zrak
Voz polazi tačno u pet
Daleko
Ispod tamnog zelenila hrastova
Smeši se
Bajkovita luda
Zastajem
Osmeh se pretvara u bolnu grotesku
Drugom stranom ulice
Onom koju prži sunce
Kroz vekove
Nazarećanin tegli svoj krst
Gluvo julsko popodne
On – ona i ja
Sve je daleko
I sasvim slučajno
„Čovek je beznadežno sam“,
Reče neko
Ali
Gizdavi klavir
I očajnički krik saksofona
Volim
Tišinu
Dalek
I sasvim slučajno
