Pesma o snegu

Ledena zrnca nebo, iz oblaka seje.

Neizbrojivo mnoštvo belih zvezdica

Danonoćno na zemlju pada.

Sneg bešumno veje.

Rumena razdragana, dečja lica,

U prozoru bela panorama grada.

 

Vazduh čist, opran, od dima i klica,

Više se pije nego što se diše.

A na netaknutom snegu, golubica,

Prstima trokrake grančice piše.

Čestice prašine hladne, što pada,

Titraju u svetlu gradskih sijalica,

Bele se na crnom plaštu mraka.

Iz bremenitih snegom, oblaka,

Mušica belih, rojevi sleću,

U besomučnom, vrtložnom letu

Na mostove i na krovove grada,

Na parkinge i duž ulica,

Preko mnoštva razbacanih otpadaka,

Od hartije, najlona i od tetrapaka.

 

I po ogolelih, grana, drveću.

Čistu je belu, dobilo odeću,

Ama baš sve na ovom svetu!