Pored sećanja na nekadašnji izgled i život u Novom Bečeju i Vranjevu nametnula mi se želja da istražujem, po beogradskim bibliotekama i istoriskim arhivima ne samo Beograda, nego i Vojvodine u Sremskim Karlovcima (Vojvođanski arhiv se u to vreme nalazio u Karlovcima), Zrenjaninu i Kikindi, a posebno u biblioteci Matice srpske, podatke vezane za prošlost Novog Bečeja i Novobečejaca.

Rezultati tih istraživanja su moje nove knjige: ULOGA NOVOBEČEJACA U RAZVOJU SRPSKOG POZORIŠTA u kojoj, na suprot našoj zvaničnoj istoriskoj nauci, dokazujem da je prvo srpsko pozorište nastalo u Vranjevu, a ne u Novom Sadu. Da je iz tog pozorišta, koje je u Vranjevu osnovao Vranjevčan Jovan Knežević, nastalo Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, a zatim Narodno pozorište u Beogradu čiji su prvi reditelji i najistaknutiji glumci bili Vranjevčani ili njihovi zetovi i snaje.

U knjizi sam dokumentovano opovrgao, da je osnivač i „otac” srpskog pozorišta Jovan Đorđević, kako to danas stoji u istoriji srpskog pozorišta već da je to Jovan Knežević iz Vranjeva.

Pre nego što sam izdao ovu knjigu objavio sam u časopisu Muzeja za pozorišnu umetnost Srbije TEATRON br. 45/46 za 1984. godinu članak, koji je našao mesto uvodnika, pod naslovom: JOVAN KNEŽEVIĆ I SRPSKO POZORIŠTE.

U tom članku sam prikazao falsifikate u našoj pozorišnoj istoriografiji. O ovom mom napisu pojavio se članak u listu „Glas Slavonije” u Osijeku od 23. septembra 1985. pod naslovom DEMISTIFIKACIJA (KAZALIŠNE) POVIJESTI u kome autor iznosi:

,,...da je vrednost Mečkićeva priloga u ovom broju Teatrona u demistifikaciji povjesti koja je svu slavu osnivača prvog srpskog kazališta pripisala prvom upravniku Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Jovanu Đorđeviću...”

Potvrdu, ili kako se kaže verifikaciju, svih mojih tvrdnji iznetih u knjizi „ULOGA NOVOBEČEJACA U RAZVOJU SRPSKOG POZORIŠTA” dobio sam i ovom prilikom u časopisu za pozorišnu umetnost „TEATRON” Br. 66/67/68 za 1989. godinu u kome je objavljen sadržaj moje knjige. Uz to sam dao i izvesne nadopune podataka koji su od značaja za istoriju srpskog pozorišta a sa kojima ni jedna pisana istorija nije raspolagala. Članak je objavljen pod naslovom: NOVOBEČEJCI I SRPSKO POZORIŠTE.

Branislav-Bata Kiselički počeo je svoju uvodnu reč pri promociji moje knjige ULOGA NOVOBEČEJACA U RAZVOJU SRPSKOG POZORIŠTA 20. decembra 1988. godine u Narodnoj biblioteci u Novom Bečeju:

„Evo, stiže među nas i druga knjiga Laze Mečkića. Dođe ona sa ciljem da nam otkrije čudesni fenomen Novobečejsko-vranjevačkog glumačkog vrela koje je snažno napajalo kultumi život Srba u Vojvodini, koje je postalo jezgro iz koga će iznići i najvažnija kulturna institucija Vojvođanskih Srba - Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Trajaće odblesci tog sjajnog fenomena u našem gradu sve do novijeg doba, kada je pojava bioskopa, radija i televizije oslabilo, odnosno skoro sasvim uništilo mesni pozorišni život...”

,,U prvoj generaciji glumaca Srpskog narodnog pozorišta našlo se šestoro dece i četiri zeta sveštenika Luke Popovića iz Vranjeva, što je predstavljalo skoro polovinu čitavog ansambla...”

Nisam se zadovoljio samo prikazom zasluga Novobečejaca i Vranjevčana na stvaranju srpskog pozorišta. Želeo sam da Novi Bečej i Vranjevo dobiju i svoju pisanu istoriju.

Desetak godina pre mene, na prikupljanju dokumentacije i podataka za pisanje istorije Novog Bečeja, angažovao se dugogodišnji profesor u Osnovnoj školi „Josif Marinković” u Vranjevu Radovan Stojšin, rodom iz sela Dobrice u Banatu.

Ne znam zašto Stojšin nije istrajao u svom radu, ali želim da istaknem, da sam se, preko Bate Kiseličkog, u dva navrata, ponudio da mu pomognem u prikupljanju podataka, s obzirom da živim u Beogradu, gde su biblioteke i arhivi sa podacima do kojih je u Novom Bečeju teško doći. Da li mu je Bata to predložio i da se ovaj nije složio sa time, ili je Bata smatrao da bi to za profesora Stojšina bilo uvredljivo da prihvati za saradnika jednog laika, ne znam. Ostao sam bez odgovora, jer mi Bata nije nikad rekao ni reči, nego je na moju ponovljenu ponudu jednostavno zaćutao, baš kao da nisam ništa rekao. Sa Stojšinim nisam bio tako blizak, da bih mu se mogao sam ponuditi, jer bi to tek tada mogao shvatiti kao moje nametanje.

Posle ovog ćutanja, moja želja da se napiše istorija Novog Bečeja i Vranjeva tek je time dobila izazov i podsticaj da to uradim sam.

Prionuo sam radu i za nepunih pet godina knjiga u rukopisu je bila pripremljena za recenziju, a nakon 6 meseci, posle toga, i za štampanje s obzirom da je recenzija bila pozitivna.

Neću se upuštati u prikazivanje sadržine moje knjige, a još manje u objašnjavanje teškoća oko prikupljanja materijala i podataka, jer je to za svaku monografiju prilično mukotrpan i najteži deo posla, a pogotovu kada se radi o prvencu jednog man- jeg područja ili manjeg mesta.

Smatram da su za prikaz ove moje knjige najpozvaniji recenzenti te ću izneti reči, prvog recenzenta dr Radoja Pajovića naučnog savetnika Istorijskog instituta Cme Gore koje je izgovorio pri promociji knjige 25. maja 1989. u „Radničkom domu” u Novom Bečeju.

„Čini mi osobito zadovoljstvo i čast što mi se pružila prilika da učestvujem u ovom svečanom činu i da vam, kao prvi čitalac tj. recenzent predstavim knjigu Lazara Mečkiča - NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU - OD NAJSTARIJIH VREMENA DO 1941.

„Autora ove knjige, LAZU MEČKIĆA, vašeg sugrađanina ovom uvaženom skupu nije potrebno posebno predstavljati. Mnogi ga pamte još kao dečaka-sanjara sa Tise, zatim kao mladog revolucionara-zanesenjaka, potom kao uspešnog privrednika i najzad kao likovnog stvaraoca. Ovom prilikom Laza Mečkić nam se predstavlja u sasvim novom svetlu - kao pisac istraživač, naučni stvaralac. Očito da se radi o osobenoj pojavi, čovjeku za koga bi se najkraće moglo reči - stvaralac po vokaciji.

Pa ipak za ovu prigodu dužan sam da o piscu saopštim i neke osnovne biografske podatke iz kojih će se vidjeti da ova knjiga nije slučajno nastala.

Lazar Mečkić je rođen 8. septembra 1917. godine u Kumanu. Kao desetogodišnji dečak preselio se sa roditeljima u Novi Bečej, za koji je ostao emotivno vezan svim svojim bićem. Gotovo čitavi radni vijek proveo je kao istaknuti privrednik i administrativni funkcioner, aktivno se baveći stručnom publicistikom, objavivši oko 250 članaka, privrednih komentara i studija, što je doprinijelo da blagovremeno ovlada naučnom metodologijom. Sa životnom i intelektualnom zrelošću počinje i njegovo interesovanje za istraživanje kulturne prošlosti svog zavičaja i šire. Uporedo sa tim raslo je njegovo interesovanje i za političku prošlost Vojvodine. Iz toga je rezultiralo nekoliko članaka i manjih studija koje je objavio u naučnim i stručnim časopisima. Odlazak u penziju prije deset godina omogućio mu je da se tim proučavanjima u potpunosti posveti. I već prošle godine, kao rezultat novih istraživanja Lazara Mečkića, pojavila se studija kao posebno izdanje „Uloga Novobečejaca u razvoju srpskog pozorišta”, objavljena u Beogradu 1988. godine na 148 strana. Iste godine objavljena je i Mečkićeva knjiga „Čari prošlih dana” - sjećanje na Novi Bečej i Vranjevo 1929-1935’, na 180 strana. Prvo djelo, pisano na naučno-popularan način donosi obilje novih i naučnoj i kultumoj javnosti nepoznatih podataka i predstavlja vrijedan prilog proučavanju srpskog pozorišta ne samo u Novom Bečeju, čije pozorišne tradicije sežu čak do 1830. godine, već i znatno šire. Druga knjiga o Novom Bečeju i Vranjevu u periodu od 1929. do 1935. godine, iako pisana sa ambicijama memoarskog spisa, ima mnogo veće značenje, i kao literatura i kao istorijski izvor, jer je Mečkić jedan od aktera u tim zbivanjima, a njegova kazivanja su ne samo autentična već i vrlo raznovrsna.

Iz dosadašnjeg Mečkićevog opusa vidi se da je autor djela „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju” čovjek koji se već afirmisao u ovoj vrsti stvaralaštva i stekao reputaciju savjesnog istraživača.

Djelo Lazara Mečkića koje je sada pred nama odnosi se vremenski, kao što se iz naslova vidi, na period od najstarijih vremena, tj. od preistorije, do 1941. godine, zapravo do predvečerja Drugog svetskog rata. Teritorijalno, to je mnogo širi prostor nego što bi se iz naslova dalo zaključiti. To se vidi iz sadržaja odnosno naslova pojedinih poglavlja. Posebno raduje da se autor ne bavi samo političkom već i privrednom i kultumom istorijom. Iz političke istorije autor se zadržao, prirodno, i na značajnijim događajima, ali mu istorija društvenih odnosa i procesa zauzima ponajvažnije mjesto. Osnovni dio, posvećen političkoj istoriji, teče u kontinuitetu, hronološki.

Privreda čini drugi dio ove knjige. Kultumo-istorijski spomenici - treći, a kultumo-prosvetna nadgradnja predstavlja četvrti dio knjige. I na kraju, kao poseban dio odnosno prilog izdvaja se odjeljak „Novobečejski i vranjevački velikani’.”

Ovo je prva moja knjiga koju nisam, zbog njenog obima i samim tim visokih troškova štampanja, izdao sam, već sam očekivao da to učini Opština ili neka društvena organizacija ili preduzeće. Promenili su se predsednici Skupštine opštine i celokupno rukovodstvo, ali niko nije pokazivao interesovanje za izdavanje moje knjige. Nikoga nije interesovalo da li će Novi Bečej imati pisanu istoriju.

Na moju sreću, a valjda bi trebalo da bude i na sreću Novog Bečeja i Vranjeva, postojali su ljudi, koji, kada su se upoznali sa sadržinom rukopisa, nisu ostali ravnodušni, nego su se svim silama založili da se knjiga izda. Tu se naročito istakao ing. Radovan-Rada Popov, koji je organizovao izdavački odbor iz redova Izvršnog odbora Zavičajnog kluba Novi Bečej, a uz to je sam preuzeo ulogu da ide na prikupljanje pretplate za buduću knjigu i tako obezbedi početna novčana sredstva za njeno štampanje. Pored Popova zaslužno mesto pripada i pokojnom profesoru Imre Levaiju, koji je kao direktor Samoupravne zajednice za Kulturu i socijalno staranje Opštine, još na prvom (prelimarnom) sastanku Izdavačkog saveta, kada su se mnogi na tom skupu kolebali u pogledu obezbeđenja novčanih sredstava, otvoreno i vrlo gromoglasno prekinuo sva kolebanja svojom tvrdnjom:

- Možemo mi to drugovi! Kad smo mogli da obezbedimo sredsta za ulazak Fudbalskog kluba „Jedinstvo” u Vojvođansku ligu, onda utoliko pre moramo i možemo obezbediti sredstva za ovako jedno istorijsko delo, sa kojim će se naš grad uvrstiti u one malobrojne gradove koji imaju pisanu istoriju...

Posle ove njegove izjave više nije bilo kolebanja. Njemu se pridružio direktor „Radničkog doma” Svetozar-Zare Maljugić sa izjavom da će „Radnički dom” biti izdavač.

Tako je izdata knjiga „NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU OD NAJSTARIJIH VREMENA DO 1941.” Knjiga je štampana u 500 primeraka u tvrdom povezu na 390 stranica. Taj tiraž se pokazao još u prvim danima nedovoljnim, pogotovu što je prvobitno bilo pušteno u prodaju nešto ispod 400 primeraka, dok se 100 i više čuvalo za trajne poklone zvaničnim gostima koji dolaze u posete Novom Bečeju.

Koliko je Opština bila nezainteresovana za ovaj poduhvat pokazuje i činjenica da se ona pretplatila na svega 10 primeraka, ne shvatajući da je pisana istorija jednog mesta vredan poklon svakom gostu, a istovremeno i ponos domaćina čiji je grad imao tu čast da zabeleži i proslavi 900-godišnjicu od prvog pisanog pomena njegovog imena u istoriji, čime se malo mesta u Vojvodini može pohvaliti.

Kasnije je pušteno u prodaju preko Zavičajnog kluba još tridesetak primeraka, dok su preostali primerci, danas ni njih više nema, valjda se desetak komada nalazi u Radničkom domu i sa njima raspolaže direktor Doma, poklanjajući ih uglednim gostima koji nastupaju u kulturnim programima Radničkog doma.

Pre nego što sam počeo da pišem knjigu NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU, napisao sam istoriju novobečejskog fudbala od donošenja prve fudbalske lopte do 1946. godine tj. do vremena dok sam živeo u Novom Bečeju. Iz Novog Bečeja sam, u leto 1946. godine, prešao u Zrenjanin, a kasnije u Beograd i nikada se više nisam vratio, da živim, u Novi Bečej, ali sam zato obezbedio sebi mesto na novobečejskom groblju, gde želim da budem sahranjen.

Drugi deo istorije fudbala od 1946. do momenta izdavanja knjige trebalo je da napišu oni koji su za sve to vreme živeli u Novom Bečeju. Iako su se toga prihvatili, taj drugi deo nije napisan, sve dok ga nisam ja napisao.

Prikupio sam podatke iz davno izašlih dnevnih listova i uz pomoć Duška Vujackova i još nekolicine mlađih Novobečejaca, čija sam imena naveo u uvodu same knjige, napisao sam knjigu: DEVEDESET GODINA FUDBALA U NOVOM BEČEJU OD 1899-1989.

Izdavač ove knjige bio je takođe „Radnički dom” zahvaljujući Svetozaru Maljugiću, koji je u to vreme bio direktor Doma.

Kao poseban kuriozitet moram navesti reči, mog vrlo cenjenog lektora i pametne žene - na žalost - iako mlada, danas već pokojna, profesorka Dušanka Stančić, koja mi je rekla, kada sam je zamolio da izvrši lekturu prvog dela moga rukopisa o fudbalu:

- Čika Lazo, ja vas smatram vrlo ozbiljnim čovekom, a vi se upuštate da pišete o fudbalu.

Odgovorio sam joj da sam vrlo vezan za novobečejski fudbal, a uz to 30-40% mladih u Novom Bečeju je zainteresovano za fudbal, a to znači, da i danas u Novom Bečeju bar 40% čitavog stanovništva se interesuje za fudbal. Ovi koji su danas u godinama u mladosti su ili igrali, ili posećivali fudbalske utakmice, a to je onda vrlo veliko područje društvene zabave te zaslužuje da se o njemu napiše posebna istorija. Ako to ne učinim ja, kasnije će sve biti teže, jer je veo zaborava neumitan i pada kao sve gušća tama na podatke i do njih će se sve teže dolaziti, a posebno do onih kojih sam se ja i moja generacija sećali i zapamtili ih, ja čak i zabeležio.

Knjiga je odštampana u 400 primeraka na 260 stranica tehnički vrlo lepo opremljena na kunsdruk papiru sa tvrdim platnenim povezom i lepim omotom. Fudbalski klub „Jedinstvo” iz Novog Bečeja otkupilo je 100 primeraka da bi ih čuvali za poklone prijateljskim klubovima iz drugih mesta, ali ih je, neznam iz kojih razloga, ubrzo dalo u knjižaru „Svetlost” da se prodaju. Danas, kada neko poželi da učini poklon te vrste nema mogućnosti da dođe do knjige. Naša posla!

Moram na kraju priznati da su se u knjizi, pored sitnih, potkrale 4-5 krupnih grešaka. Tako na dvema fotografijama ekipa Jedinstva zamenjeni su nazivi i imena pojedinih igrača, kao i da je za jednog od najboljih igrača Mesaroša u biografiji pored fotografije dato pogrešno ime. Štamparske greške koje su zbrkale tekst učinjene su kao da sam to kao autor namerno hteo za biografiju vrlog čoveka i trenera Savu Mojića i za njegovog brata inače odličnog igrača Stevana Mojića. Nemam opravdanja za ove propuste, jer sam ja bio korektor, u želji da se uštedi u troškovima. To je veliki hendikep za mene kao autora.

Mislio sam da sam sa knjigama „Čari prošlih dana” i „Plam zavičaja” iscrpeo moja sećanja na prošlost Novog Bečeja i Vranjeva. Što je vreme prolazilo u meni se gomilala nova sećanja, koja sam morao ovekovečiti u vidu nove knjige pod gornjim naslovom.

U knjizi sam izneo pored novih podsećanja i podatke za istoriju Novog Bečeja i Vranjeva, koje u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju...” nisu uneti. Takođe sam želeo da podsetim i na umrle vrle sugrađane sahranjene na novobečejskom i vranjevačkom groblju.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak