Nisam nikad imao posebnog afiniteta prema portretima te sam ih izbegavao, a moram priznati da mi mnogi pokušaji nisu uspevali pa sam se obeshrabrio i možda je otuda i nastalo to neraspoloženje za tu vrstu slikarstva. Ipak sam uradio dvadesetak portreta, uključujući i autoportrete, u ulju, akvarelu i grafitu. Ovde ću prikazati portret prodavca na pijaci - Rudničanina. Koliko sam u tome uspeo neka cene drugi, ali to su moji uspeliji portreti.

Poslednjih desetak godina počeo sam da slikam ikone, ne zbog toga što sam želeo da se uključim u tokove novog vremena, kada želimo da se vratimo religiji, nego zato što su iz moje okoline želeli da im naslikam sveca-ikonu njihove krsne slave. Pa kad sam naslikao za njih onda sam tako i po jednu ostavljao za sebe i eto tako se skupilo dvadesetak ikona.

Izbegavao sam da kopiram dela naših velikih slikara. Kompleks nosim iz prve posete muzeja LUVR u Parizu 1965. godine. Tamo sam video poznate pariske slikare, jer mislim da je dozvolu za kopiranje u samom LUVRU mogao dobiti već osvedočeni i priznati slikar, pa kad sam njihovo delo (kopiju) posmatrao uporedo sa originalom, na primer sa slikama Leonarda Davinčija, ili Mikel Anđela, onda sam došao do zaključka da bih ja neuporedivo više zaostajao pri kopiranju naših poznatih slikara. Pa ipak sam pod pritiskom drugih bio doveden u situaciju da kopiram dve slike Uroša Predića: Kosovku devojku i Veselu braću. Sklon sam da poverujem da mi je Kosovka devojka prilično uspela.

Da me prijatelji i poznanici ne bi smatrali ženomrscem naslikao sam nekoliko aktova žena u tehnici akvarela i dva akta u ulju.

Na kraju prikaza moje slikarske aktivnosti moram reći da sam se ogledao i u grafici u tušu, olovci i uglju i eto to bi valjda bio ,,na brzu ruku” prikazan moj celokupan opus sadržan iz nekoliko stotina slika (700-800) koliko sam, prema slobodnoj proceni naslikao do sada.

Postao sam član Likovnog kluba pri Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj” u Beogradu od marta 1973. godine. Učestvovao sam u mnogim zajedničkim izložbama koje je ovaj klub organizovao, kao što su izložbe: „Karavan prijateljstva”, „Majski susreti”, „Oktobarski susreti” „Zagreb-Beograd 1974.”, "Zagreb-Beograd 1976.”, Izložba po gradovima Srbije, Izložba po gradovima Hrvatske i Crne Gore, Izložba povodom „10 godina postojanja i rada Likovnog kluba Đuro Salaj” i skoro svake godine na kolektivnim izložbama članova Kluba. Pored toga učestvovao sam u pojedinim zajedničkim tematskim izložbama Likovnog kluba.

Imao sam četiri samostalne izložbe u Novom Bečeju i to:

  • Prvu od 6. do 8. aprila 1973. godine,
  • Drugu od 23. do 28, februara 1979. godine,
  • Treću od 27. do 31. marta 1981. godine i
  • Četvrtu od 1. do 15. septembra 1985. godine.

Pored ove četiri samostalne izložbe u Novom Bečeju, imao sam i dve u galeriji Privredne komore Jugoslavije. Ustvari prvu samostalnu izložbu priredio sam u ustanovi u kojoj sam radio - Privrednoj komori Jugoslavije od 23-30. marta 1973.

Moje slikarske ambicije bile su da se prikažem pred svojim drugovima - kolegama sa posla i svojim zemljacima u Novom Bečeju. Dalje od toga me nije interesovalo i prosto nisam želeo da se predstavljam. Posebno što mi nikad nije bilo podsticajno sredstvo slava i da taj svoj rad komercijalizujem. Meni je, i kad sam bio doveden u tu situaciju, da neku sliku prodam, prosto bilo neprijatno da primim novac, a da odredim cenu bilo mi je skoro ponižavajuće. Ako sam i odredio nekakvu cenu uvek sam naglasio kupcu: - Ako smatraš da je mnogo, kaži sam i toliko plati. Sav moj slikarski rad se ustvari svodio na poklanjanje slika, jer je to i bila moja želja, još kad sam počeo da slikam.

Drugu izložbu u Komori priredio sam od 29. januara do 3. februara 1979. Nju su organizovali moji drugovi i prijatelji, da bih se susreo sa starim društvom posle nepune dve godine od penzionisanja.

Na tome su se posebno angažovali moji sada već pokojni prijatelji Ljubisav Paunović, i Momčilo Perić. Paunović je i dao naziv izložbi, za mene malo neobičan, „GODINE I ŽELJE”, ali se ja za to nisam pitao. LJuba je organizovao sve: od štampanja pozivnica, plakatiranja pa do rasporeda slika na izložbi. Pokrovitelj te izložbe bila je OSNOVNA ORGANIZACIJA SINDIKATA PRIVREDNE KOMORE JUGOSLAVIJE.

Završavajući ovaj deo mog životnog sna moram da naglasim da mi je želja i pokretačka snaga za slikanje bila samo tolika da postignem takav nivo da mogu moje slike da poklonim prijateljima a da se oni ne stide da ih stave na zidove svojih stanova. Dalje od tog ni u pomisli nisam išao. Ako sam u tome uspeo, ja sam ne samo zadovoljan nego i srećan.

Svestan sam da sam sa zakašnjenjem počeo da radim na svom obučavanju u slikarskoj veštini, kao i da mi je uvek ostajalo malo vremena da se posvetim slikarstvu, sa onoliko truda koliko ono to iziskuje od čoveka prosečne obdarenosti za to stvaralaštvo.

Možda sve ovo zvuči nedovoljno ubedljivo, i pre liči na lažnu skromnost nego na iskreno ispovedanje, ali eto ja sam izneo svoje ciljeve, i podsticaje, koji su me ka njima vodili, a na gledaocima i čitaocima je da cene moju iskrenost.

Što je vreme više odmicalo sve sam se manje zadovoljavao da prošlost Novog Bečeja i Vranjeva prikažem samo slikama, mada one najrečitije govore, i da na taj način podsećam na nekadašnji izgled i način života u njima. Smatrao sam da uz slike treba da postoji i pisani komentar-opis. Ili obrnuto, da dokumentaciju pisanim rečima ilustrujem slikama. Znači, da slike budu osnova onog što želim da ostavim zavičaju uz pisanu reč, taj svoj skup utisaka i da kao neku vrstu slave njegovoj lepoti i toplini, ovekovečim na najočigledniji način.

Desetak godina od početka slikanja delova (veduta) Novog Bečeja i Vranjeva, počeo sam da opisujem, najpre po sećanju, život u periodu moga dečaštva i momaštva, a kasnije sam se sve više orijentisao na prikupljanje podataka da napišem istoriju Novog Bečeja i Vranjeva.

Tako sam počeo da pišem sećanja na Novi Bečej i Vranjevo iz prvih dana dokle dopiru moja pamćenja tj. od 1929. godine (sa roditeljima sam se 1928. godine doselio iz Kumana u Novi Bečej) pa do 1935. godine. To prvo pisanje išlo je prilično sporo. Nisam znao kako sve to da raspodelim u pojedine teme i poglavlja. U meni su ta sećanja bila kao u nekakvoj kaci prepunoj svega i svačega i sad je bilo potrebno iz nje, određenim redom, vaditi ne samo što ja smatram da je važno da ostane zabeleženo, već i da ocenim šta će interesovati moje sugrađane da čitaju. Bez iskustva i bez ičije pomoći taj posao se prilično otegao.

Tek posle nekoliko godina, pošto sam napravio prvu verziju, upoznao sam najbliže prijatelje sa mojim željama i tu i tamo im ponešto pročitao. Moram priznati da sam bio prijatno iznenađen njihovom ocenom i podrškom. Ne dugo, posle tih ocena ja sam sve to još jednom „pretumbao”, napravio novu kompoziciju, rukopis ukoričio i ostavio ga na polici u ormanu za knjige.

Rukopis bi prema onom kako su moji zemljaci pokazivali interesovanje tamo i ostao, da moja supruga Desa nije sa puno energije rekla:

- ,,Pa zašto ti očekuješ da to Novobečejci urade, kad to možeš da učiniš sam, o svom trošku. Ne piješ, ne pušiš, a sva tvoja zadovoljstva su slikanje i pisanje pa valjda možeš za račun svog zadovoljstva da sam izdaš tu knjigu.”

Bila je potpuno u pravu. Tek sam tada shvatio, da meni ne treba ničija pomoć u finansijskom pogledu, za ovo izdavanje.

Ubrzo posle toga izdao sam tu svoju prvu knjigu pod nazivom „ČARI PROŠLIH DANA”. Knjiga je doživela dva izdanja, jer sam strahovao za plasman, pa sam tiraž prvog izdanja sveo na 400 primeraka. Ali je, s obzirom na odziv kupaca, novobečejska knjižara „Svetlost” preko svoje upravnice Mare Cvejin-Osnovalov tražila da im obezbedim još 200-300 komada, a to sam mogao učiniti samo novim izdanjem od 300 komada. Prema tome tiraž moje prve knjige iznosio je 700 primeraka u dva izdanja.

Na kraju knjige, na zadnjoj strani korica dao sam objašnjenje u čemu su „Čari prošlih dana”. Kako smatram da je to pravi odgovor ponoviću ga i ovde.

„Zamislio sam sadržinu života čoveka kao jedan veliki krug, čijim prečnikom korača kroz život. Rođenjem se nađe na polaznom kraju tog životnog prečnika i tada je čitav krug pred njim. Starenjem se približava drugom kraju, čime se smanjuje onaj deo kruga što je ispred njega i koji je predstavljao perspektivu života. Koliko se taj deo kruga, koji je predstavljao perspektivu, smanjio za toliko se povećao onaj deo, iza čoveka, koji predstavlja prošlost.

Znači, kad se perspektiva-budućnost smanji, prošlost pritiče u pomoć i ispunjava životnu sadržinu.

Tako se starim ljudima prošlost sama po sebi nameće. Priroda je plemenita pa je čoveka orijentisala da iz prošlosti bira samo ono što je najlepše, a to stare ljude ispunjava smirenošću i blaženstvom.

Svi vi mladi doći ćete u to životno doba, pa zato imajte više strpljenja i razumevanja za priče starih o lepoti prošlih dana.”

U knjizi su pored teksta o Novom Bečeju i dvadeset fotografija mojih slika na kojima je prikazano nekoliko detanja (veduta) Novog Bečeja i Vranjeva.

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak