U romanu DŽEJN EJR jedne od poznatih sestara Bronte - Šarlota na jednom mestu piše:

„Dejstvo simpatije obmanjuje ljudsko shvatanje - i daje primer - Među dalekim davno neviđenim i otuđenim rođacima to uprkos njihovog otuđivanja simpatija postoji.” Uzrok tome - dalje piše - je jedinstvo izvora iz koga vode poreklo.”

Izgleda da je trag porekla ostao u žilama duboko ukorenjenog stabla od koga potiču. Zbog toga nije bez razloga da jedan Mađar srpskog porekla iz Budimpešte Stanković Ferenc na moju primedbu da je on poreklom Srbin odgovorio: „Nedao Bog. Kad bih znao kroz koju mi žilu teče srpska krv, ja bih je isčupao”. Ovo nije njegova izmišljotina, jer sam to za vreme Drugog svetskog rata imao prilika da čujem i od jednog Novobečejca, Mađara sa srpskim prezimenom - svesno sam izbegao reč srpskog porekla.

Nisam u vreme čitanja romana DŽEJN EJR, pa ni posle toga, pridavao pažnju konstataciji Šarlote Bronte. Ali, posle nedavne televizijske emisije na kanalu Palma, naš istkanuti publicista, novinar i slikar Dragoš Kalajić, izneo je slučaj jednog od najboljih nekadašnjih fašističkih novinara Italije, koji me je podstakao da razmišljam malo o toj manifestaciji ljudskog duha, koju mi kategorišemo pojmom simpatija. Kalajić me je vratio na ocene date od engleske književnice Bronte. Naime, iznoseći život i stvaralaštvo tog novinara, čije sam ime zaboravio, Kalajić između ostalog kaže: - Mrzeo je komunizam, što je i razumljivo jer je bio privržen suprotnoj ideologiji - fašizmu. Mrzeo je Sovjetski savez, ali je gajio posebne simpatije prema Rusima. - Kasnije, u toku života, želeo je da istraži svoje poreklo i zamislite do čega je došao?! Došao je do podatka da je on sin jednog ruskog plemića (mislim čak kneza - zaboravio sam), sa kojim je njegova majka doživela veliku ljubav u Parizu. Ne znajući za ovo, on je oduvek gajio simpatije prema Rusima.

Ova saznanja su me vratila na život u Novom Bečeju, da pokušam da se podsetim na slučajeve naših sugrađana koji su bili Mađari slovenskog, da ne kažem srpskog porekla. Došao sam do zaključka da simpatija ima svoja tajna izvorišta i ne mora biti onako kako je mi u svakodnevnom životu shvatamo, kao izraz trenutnog raspoloženja naših čula pretvorene u opažaj i osećaje prema određenoj ličnosti, stvari ili događaju.

Nauka - na žalost - još nije u stanju da objasni taj fenomen, tu manifestaciju ljudskog duha pa i šire od samog pojma simpatija. Meni, i nekima od mojih poznanika, se dešavalo da o nekom poznaniku koga nisam godinama ne samo video, nego ga se nisam ni setio i odjednom mi se prosto nametne u mislima njegov lik i počnem da razmišljam o njemu. I gle iznenađenja! Za kratko vreme ću se susresti sa njim ili ću saznati - čuti nešto o njemu.

Poslednji moj slučaj se ovako desio: Pre 3-4 dana nametnulo mi se ime i izgled jednog od starih fudbalera koga sam poslednji put gledao na utakmici finala kupa Jugoslavije 1949. ili 1950. godine igrao je levo krilo u timu „Naša Krila”. Radi se o           Franji Borovicu –

Lulika. Koga dotle nisam, pa ni kasnije pobliže poznavao, izuzev što je ostavio simpatičan utisak na mene, verovatno i na sve gledaoce, svojim izuzetno niskim rastom, a uz to i mršav - sićušne konstitucije a brz i stalno u pokretu kao da je na federu, ili da je od gume. Delovao je simpatično kao petao „kikirez” među ostalom normalnom živinom. Nikad od tog doba nisam pomislio na Luliku za svih proteklih pedesetak godina. Setio sam ga se negde oko 22-24. januara 1999. godine, a u novinama „Novosti” od 26. januara 1999. godine izašla je njegova fotografija među posmrtnim oglasima. U oglasu stoji njegovo ime i prezime sa nadimkom Lulika, da je poživeo 80 godina, da je umro 24. januara, a da će sahrana biti 27. januara 1999. godine u 14 časova na zemunskom katoličkom groblju. Ja ne znam da objasnim ovaj slučaj, iako sam se desetak godina ranije upoznao sa osnovama PSI ENERGIJE (psi je ono što nauka nije do danas u stanju da objasni), sem da to protumačim da se Lulika uoči same smrti, upleo u moju talasnu dužinu, što je vrlo površno objašnjenje jednog laika. Mi takve slučajeve nazivamo telepatijom, ali otkud da se setim jednog potpuno nepoznatog čoveka u momentu kada se on nalazi na umoru, a da ga se dotada nikada za pedeset godina nisam setio. Šta je to i na koji način se to u našim vančulnim opažajima javlja? Naša nauka, bar ja ne znam, nema za to objašnjenje.

Ovaj slučaj sa Borovic Franjom-Lulikom iskrsao je u vreme baš kada sam seo da o ovome pišem, te sam mu zbog toga posvetio malo više prostora, mada telepatija odstupa od same teme, jer ovaj slučaj i to što mi nazivamo telepatijom, nema veze sa krvnim srodstvom odnosno poreklom. Uključio sam ga kao događaj za koji ne postoji naučno objašnjenje.

Da li se sve ovo što ću izneti, o našim novobečejskim porodicama, može uklopiti u simpatiju, ili izlazi iz tih okvira nije bitno, ali je činjenica da su porodice, o kojima želim da nešto zabeležim dobrim delom doživele vraćanje (starom) izvorištu. Svakako da ovo neće biti naučni dokaz, a nemam ni pretenzija da ovo bude naučna rasprava. Nisam se upustio u izbor pravih - tipičnih predstavnika za uopštavanja, već ću izneti porodice Mađara koje sam poznavao, koja nose prezimena tuđe mađarskoj naciji, a osećaju se Mađarima i ne retko svojim ponašanjem naglašavaju svoj mađarski patriotizam.

Ovi naši sugrađani, na koje se podsećam, su drugo, treće a možda i znatno starije koleno mađarske nacionalnosti. Bili su mađarske patriote, a pojedini članovi njihovih porodica su čak vrlo slabo govorili srpski. Ne zbog toga što su time hteli da dokažu svoju pripadnost mađarskoj naciji već jednostavno nisu imali prilike da govore srpski. U kući se govorilo mađarski, družili se sa Mađarima, komšije Mađari, pa nije nikakvo čudo da su jedva i sa mukom govorili srpski. U ono vreme bilo je prava retkost da u mađarskom kraju ili ulici u kojoj žive Mađari da se nađe i koja srpska kuća, ili obrnuto u čisto srpskim ulicama da se nađe mađarska porodica. Posle Drugog svetskog rata, pa do današnjih dana, se u tom pogledu mnogo što šta izmenilo i ono što je nekada bilo, čini se neshvatljivim. U periodu na koji se podsećamo kafane i igranke su bile organizovane na nacionalnoj osnovi: odvojeno srpske igranke: Sokolana, Sela Nićin i u Vranjevu Arsen Pecarski i Nova Trbić, a za Mađare Danko Marčić, Kruna, Laslo i Građanska čitaonica. Takva podeljenost nije doprinosila zbližavanju mladih pa su se, u ono vreme, na prste jedne ruke mogli izbrojati mešoviti brakovi između Srba i Mađara. Ako ih je bilo to su bili najzaostaliji pripadnici i jednog i drugog naroda. Iz redova intelektualaca, trgovaca, zanatlija i čistih zemljoradničkih porodica ne sećam se ni jednog slučaja. Čak je i vlast činila da do tih zbliženja ne dolazi, ili ukoliko bi i želela da do njih dođe, to je isključivo putem asimilacije Mađara, mada se ni tome nije poklanjala posebna pažnja, pa ukoliko je i došlo do asimilacije onda su to bile slučajnosti. Jeste da su imena posrbljivana: Ištvan je dobio srpsko ime Stevan, Janoš u Jovana, Ilonka u Jelenu, ali to je za najviše desetak imena činjeno. Jednostavno Kraljevina Jugoslavija nije imala sračunate i sistematski vođene politike u pravcu posrbljivanja. Nije mi cilj da branim ondašnju vlast i njenu politiku, niti da donosim nekakve svoje ocene i sudove, već više da opravdam, ili bolje reći da obrazložim zbog čega je ovladavanje srpskim jezikom onih koji nisu završili srpsku, već mađarsku osnovnu školu, nisu nikad naučili srpski jezik.

U Novom Bečeju je do Drugog svetskog rata postojala porodica koja je nosila čisto srpsko prezime Marković. Bila je to porodica učitelja Mihalja Markovića. On se osećao Mađarom, pa je kao učitelj čak slabo govorio srpski. Doduše, bio je učitelj u školi u Šušanju u kojoj je nastavni jezik bio mađarski.

Marković Mihalj je imao sina Erne, koji je završio gimnaziju sa velikom maturom u Novom Bečeju. Perfektno je govorio srpski, ali se svojim ponašanjem i druženjem isticao kao Mađar. Odmah po završetku velike mature zaposlio se van Novog Bečeja, mislim da je desetak godina od 1931. pa do Drugog svetskog rata radio i živeo u Titelu.

Dok je živeo u Novm Bečeju bio je starešina Skautske organizacije čiji su članovi uglavnom bili Mađari i Jevreji. Izuzetak je bilo nas 4-5 Srba (Arsenijević Branko, Vukov Kostantin, Krstić Dobrivoj - Bata i ja).

Posle okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu 1941. godine Erne je neko vreme proveo u Novom Bečeju kod roditelja. Kako Banat nije pripojen Mađarskoj, već je ostao kao pokrajina neposredno vezana za Treći Rajh, on se vratio u Bačku, koja je pripala Mađarskoj.

Porazom Mađarske u Drugom svetskom ratu Bačka je prisajedinjena Jugoslaviji, a Erne je napustio Bačku i otišao u Mađarsku. Nastanio se u baranjski deo Mađarske u gradiću Bonjhadu.

Možda će vam dragi moji smetati što sve ovo o porodici Marković pišem posebno što se dobar deo toga zasniva na mojim pretpostavkama koliko je i gde boravio Erne Marković, a taj period njegovog boravka i života uopšte nije bitan za ono što želim da povežem sa naslovom ovog materijala.

Erne Marković je otišao u Mađarsku kao nadahnut mađarski patriota. Sudbina se međutim, tako nemilosrdno poigrala sa njim, da je prosto prisiljen da se vrati izvorištu svojih predaka. Počeo je sebe i svoju porodicu, imao je suprugu i dvoje dece, da prevaspitava u Srbe. Do tog zaključka sam došao na osnovu svega onog što mi je o Erneu ispričao Iguman manastira Grabovac pedesetak kilometara udaljenog od Pečuja.

Ističem, da sam se jedini, ja, iz redova naših diplomatskih i privrednih predstavnika, u vreme moga boravka u Budimpešti od 1967-1970. godine, odnosio sa određenom pažnjom prema srpskom sveštenstvu u Mađarskoj, iako sam tada, baš kao i danas, bio i ostao ateista. To sam činio zato što sam osećao, još iz mladih dana, želju da se približim našim srpskim sunarodnicima koji žive van svoje matice u tuđini. S obzirom da je u to vreme još jedino crkva u Mađarskoj negovala ljubav prema svom rodu i okupljala preostali deo Srba, smatrao sam da mi je za to najlakša i najsigurnija prilika preko sveštenika. Tako sam se zbližio i sprijateljio i sa ocem Aleksejem, igumanom Manastira Grabovac. Iguman je tada imao 71. godinu.

Pre nego što pređem na iznošenje onog što mi je pričao o Erne Markoviću, rećiću nešto, vezano za telepatiju, iz mojih prvih susreta sa ocem Aleksejem.

Prvi put sam bio u Manastiru Grabovac u leto 1948. godine, kad sam službeno išao u Pečuj. Pročitao sam kod mesta Bonjahad na tabli sa strelicom Gabroc 7 km. Odmah sam se setio da se tamo nalazi Manastir Grabovac i skrenuo sam u tom pravcu. To je bilo u popodnevnim satima. Upoznao sam se sa Igumanom Aleksejem, koji je bio vrlo ljubazan. Pokazao mi je Manastir i sve relikvije koje se u njemu nalaze. Pored ikona na ikonostasu bilo je i dvadesetak koje su se nalazile na podu naslonjene na zidove Manastira. To su stare ikone rađene na drvetu, koje su kaluđeri iz Bosne prilikom povlačenja, doneli i tu podigli Manastir. Te ikone bile su vredne, ali nisu bile ugrađene u ikonostas. Zbog svoje starosti (više stotina godina) mnoge su propale. Vreme je toliko uništilo drvo, na kome su rađene, da je dovoljno dodirnuti ih i one se krune kao da su od piljevine.

Zahvalivši se ocu Alekseju na ljubaznosti poklonio sam mu jednu najlon košulju (koje su u Mađarskoj u to vreme bile atraktivne), dvadesetak kutija naših cigareta i jednu flašu rakije „Manastirke”. Dugo posle toga nisam bio u Manastiru, možda više od godinu dana.

Došao kod mene u Budimpeštu moj mlađi sin Ljubiša sa jednim svojim drugom, i posle nekoliko dana predložim im da po podne odemo do manastira Grabovac, što su oni oberučke prihvatili i ako se radilo o udaljenosti od oko 150 kilometara.

Stigli smo u Manastir. Otvaram vrata kancelarije oca Alekseja, kad on, sav razdragan, prilazi mi raširenih ruku rečima: „Bog vas je meni doveo gospodine Mečkiću! Ja ovog momenta razmišljam o vama, a vi ulazite!” Ovo je bio drugi naš susret i vidite on je zapamtio moje prezime i misli o meni. Da se baš u tom momentu dešava i moj dolazak, posle godinu dana od našeg prvog susreta, je izraziti dokaz telepatije, a kako i zašto ne znam.

Predstavim mu mog mlađeg sina i njegovog druga, a Iguman me zapita: „Kako vam se zove supruga i stariji sin?”, jer je za mlađeg čuo da je Ljubiša, a moje ime je zapamtio iz prvog susreta. Zapitao sam ga zašto mu to treba, a on odgovori: „Hoću da održim jedno bogosluženje za spas i sreću vaše porodice”. Nismo se dugo zadržavali. Ovaj susret je za mene bio posebno veliko iznenađenje da Iguman misli na mene, a ja na vratima, čak posle godinu dana od našeg susreta.

Jednom, od kasnije češćih poseta, otac Aleksej mi kaže: da kod njega dolazi jedan moj zemljak iz Novog Bečeja sa srpskim prezimenom, koji u susednom sreskom mestu Bonjhadu radi kao službenik u vodnoj zajednici. Kad god ide službeno u ovom pravcu - kaže Iguman - on uvek navrati da razgovaramo na srpskom jeziku. Nije se setio prezimena, a ja ni pomislio nisam na Erne Markovića, te je svaki dalji razgovor u vezi sa njim bio deplasiran.

Sledeći put kada sam došao Iguman me još na početku razgovora upita da li poznajem Erne Markovića iz Novog Bečeja? Kako sam mu odgovorio da ga poznajem on mi je onda ispričao tragediju Erne Markovića. Evo sadržaja njegove priče:

U vreme donošenja famozne Rezolucije IB-a 1948. godine u svim socijalističkim zemljama Istočne Evrope hapšeni su iole Jugoslaviji naklonjeni građani, a posebno komunisti. Najčešće su nevinim ljudima „lepili etikete” da su „Titoisti” te su ih kao takve trpali u logore i osuđivali ih na višegodišnje kazne. Bio je to period „lova na veštice” kao u doba inkvizicije. Dovoljno je bilo, kako su mi pričali, da neko pruži prst i pokaže „Titoistu” i taj je po pravilu bio teška žrtva.

Erne nije bio „titoista”, jer je kao mađarski patriota napustio Jugoslaviju i prešao da živi u Mađarsku. Kako se odanost komunizmu najčešće merila u ispoljavanju nemilosrdnosti prema neprijatelju, u ovom slučaju i prema izmišljenom neprijatelju jer stvarnih nije bilo dovoljno, onda je najveći deo progonjenih bio iz redova izmišljenih - nevinih ljudi. Tako im je Erne Makrović dobro došao, jer je „vukao srpski rep” preko svog srpskog prezimena. Nije bilo kolebanja da li ga takvog treba „strpati” u logor ili ne.

Tako je Erne, kao veliki mađarski patriota, ni kriv ni dužan odležao 4 godine u logoru.

Šta je to značilo za poštenog čoveka, koji je bio spreman na najveće žrtve za mađarski narod, a sad taj narod, njegova vladajuća garnitura, tako nemilosrdno uzvratio.

Šta je mogao, i kako se poneo Erne po izlasku iz logora odnosno rudnika Komlo? Zaposlio se u vodnoj zajednici u manjem sreskom gradiću Bonjhadu. Živeo je životom sitnog službenika sa velikim i dubokim ožiljkom na duši. Oduške svome jadu davao je eto tako, jadikovanjem pred Igumanom srpskog manastira.

Njemu je Iguman Aleksej kao Srbin i uz to svešteno lice, predstavljao čoveka pred kojim je smeo da izlije sav svoj jad i u koga može imati puno poverenje da mu otvori dušu bez ikakvog rizika.

Često ga je pozivao da dođe kod njega u Bonjhad, što je ovaj odbijao. Ne da bi izbegao, već zbog starosti i iscrpljenosti, njemu je već u to vreme teško padao svaki fizički napor, a do Bonjhoda od Grabovca udaljenost je 7 kilometara.

Pa ipak se jednom morao odazvati. Pri sahrani plebanoša u Bonjhodu na čiji ispraćaj je došao i otac Aleksej, gde ga je Erne sa svojim sinčićem zapazio i iznenada ga uhvatio za ruku rečima: ,,E sad nećete pobeći, već morate doći kod mene da se upoznate sa mojom prodicom i da malo popričamo!” Tom prilikom je rekao sinčiću (koji je imao 7-8 godina) „javi se gospodinu!” Dete je reklo „ljubim ruke”. Iguman iznenađen da ga mali pozdravlja na srpskom jeziku, pomiluje ga po glavi rečima ,,pa zar ti znaš srpski?” Erne sav ponosan odgovori: ,,U mojo; kući svi moraju da nauče srpski jezik,,.

Nisam zapamtio da li je Iguman posetio kuću Erne Markovića i šta se tamo događalo. Sklon sam da poverujem da opet nije otišao, jer su ga čekala kola da ga vrate u Gabrovac, inače bi zapamtio njegov razgovor sa suprugom i kćerkom Erne Markovića.

Uveren sam da je sve ovo što mi je ispričao otac Aleksej apsolutna istina, jer starac Iguman nije imao razloga ništa da dodaje i izmišlja posebno kada meni priča, prema kome je uvek bio najiskreniji.

Kao što ste pročitali dragi moji sudbina je odredila Erne Mrkoviću, zbog nemilosrdnosti mađarskih vlasti da se vrati staroj veri, veri svojih ranijih predaka i srpskoj naciji, ali mu okolnosti u kojima je živeo: u Mađarskoj, okružen rodbinom i komšijama i kolegama na poslu Mađarima, supruga Mađarica, što ga je primoralo da prihvati status sa kojim se, posle svega što ga je snašlo, teško mirio.

Vreme leči sve, a zaborav svojim velom pokriva naročito ružne događaje, pa je tako i Erne Marković ostao u Bonjhadu kao Mađar. Roditeljsku kuću je prodao. Njegova deca su izgleda prigrlila Novi Bečej i rado su dolazila koliko su im to propisi mađarske države, u vreme komunizma, omogućavali. Ćerka mu se čak i udala za Mađara u Novom Bečeju.

U Novom Bečeju su postojale i porodice Stojanović izrazito srpsko prezime dobijeno od imena nekog pretka, koji se najviše isticao, a zvao se Stojan. Prezimena su dobijana prema najpoznatijem članu porodice. To je mogla da bude i žena pa otuda prezimena Zorići, Zlatići, Marići i sl.

U vreme na koje se podsećam bilo je tri brata Stojanovića. Najstariji Tibor, zaposlen kao službenik u novobečejskom mlinu „Buda”. U njihovoj kući u ulici Čika Ljubina br. 6 je i stanovao. Drugi brat, čijeg se imena ne sećam, stanovao je u ulici Narodnog Fronta odmah do Luterenske crkve. Najmlađi je bio Jožef pamtim ga kao starog neženju. On je bio izuzetno veliki mađarski patriota, dok su dva starija brata bili dostojni pripadnici mađarskoj naciji, mada to nisu nikada posebno isticali. Bili su vrlo tolerantni i sa svima, bez obzira na nacionalnu pripadnost, živeli u dobrim odnosima.

Stojanović Tibor bio je izuzetno vredan i savestan službenik. Oženjen je sa Mađaricom koja je bila posebno tiha i porodici privržena. Imali su dve kćerke lepe i skromne i najbolje učenice u svojim razredima. Obe su završile veliku maturu gimnazije. Starija se zvala Ilonka, koja je pored rečenih epiteta i bila izuzetno lepa devojka. Ubrzo se udala za Srbina Radu Aćimova službenika novobečejske vodne zadruge. Ilonka je prešla u pravoslavnu veru i dobila je ime Jelena. Imaju sina Boru koji je takođe Srbin. Bila je primerna supruga i majka. Toliko je bila tiha i dobroćudna da verujem da se od nje nikad nije čuo povišen ton. Umrla je u sedamdesetoj godini života.

Mlađa kćerka Tibora Stojanovića Olga bila je visoka kao i Ilonka. Nije bila izrazita lepotica već prosečne lepote. Prešla je odmah posle Drugog svetskog rata u Zrenjanin gde se i udala. Poslednji put sam je video 1990. godine posle 45 godina, kada je došla na sastanak Zavičajnog kluba Novi Bečej sa svojim zetom Radom Aćimovim. Iznenadio sam se kada sam od njenog zeta čuo da je njeno prezime Radovanović-Stojanović Olga, što znači da je i ona udata za Srbina. Tako su se deca Tibora Stojanovića i njihovo potomstvo vratila starom izvorištu.

Tiborov brat, imao je dva sina: Emila i Belu.

Emil je bio isto godište kao i Tiborova starija kćerka Ilona 1917. godine i išli su u isti razred Građanske škole pa posle gimnazije. Uvek su spadali među najbolje đake.

Sa Emilom sam, dok smo bili u Građanskoj školi, bio blizak drug. Odlazio sam u njihovu kuću, koja je, kao što sam napred izneo, bila u ulici Narodnog Fronta do Luteranske crkve. Nisam znao da je Emil Mađar, jer mu je i ime i prezime bilo srpsko, a srpski je govorio tečno baš kao i sva ostala deca Srbi. Za mene je bilo iznenađenje, ali ne i razočarenje, kada sam prvi put bio kod njega i upoznao njegovu majku, koja je govorila srpski sa izrazitim mađarskim naglaskom i greškama u rodu i padežu. Tek sam tada zapitao Emila da li je njegova majka Mađarica. On mi je dao potvrdan odgovor i pri tome rekao ,,pa i ja sam Mađar”.

Emil je završio katoličku bogosloviju i postao je katolički sveštenik. Jedno vreme (3-4 godine) bio je paroh u Novom Bečeju. Kao što je opštepoznato katoličkim sveštenicima je zabranjen brak, pa samim tim nije ni imao poroda. Umro je mlad.

Mlađi brat Emilov Bela izučio je mesarski zanat. Bio je prilično snažan mladić što odgovara njegovom zanatu, a po prirodi je bio dobroćudan. Oženio se Mađaricom. Posle Drugog svetskog rata zaposlio se u zrenjaninskoj Šećerani, gde je Rada Aćimov, njegov zet po sestri od strica Ilonki, bio generalni direktor. Umro je dosta mlad i ne znam da li je imao potomstvo.

Treći brat, Stojanović Jožef nije bio oženjen. Živeo je za vreme Drugog svetskog rata u Novom Bečeju. Gde je kasnije otišao i kako je završio svoj život nije mi poznato, ali mislim da ni od njega nije ostalo mađarsko potomstvo.

Iz ovog površnog i nepotpunog prikaza porodice Stojanović vidi se da od trojice braće nije ostalo mađarsko potomstvo (ograđujem se kada je u pitanju Stojanović Bela koji je živeo u Zrenjaninu).

U Novom Bečeju su postojale i tri mađarske porodice sa srpskim prezimenom Janković. Dvojica su bili mesari: Janković Jene i mlađi mu brat Kalman. Bili su vredni i sposobne zanatlije. Zahvaljujući tim osobinama stvorili su, za naše novobečejske prilike, solidno imanje. Svaki je imao lepu kuću u centru Novog Bečeja i tridesetak jutara zemlje sa salašima. Janković Jene je imao kuću na glavnoj ulici, drugu od ugla sa ulicom Narodnog Fronta iz hlada. U toj kući danas živi njegov sin Jene sa familijom kao Mađar.

Mesarska radnja Jene Jankovića bila je u Saračevićevoj kući u strogom centru Novog Bečeja, odmah do mađarske plebanije, druga radnja od plebanije. Do njegove mesarske radnje bila je radnja njegovog brata Kalmana. Neverovatno je da su jedno drugom bili konkurencija po pijačnoj logici, a ipak su se slagali baš onako kako to priliči rođenoj braći. Skoro istovremeno su napustili mesarski zanat i posvetili se zemljoradnji.

Kuća Kalmana Jankovića nalazila se u ulici Narodnog fronta između ulica Sonje Marinković i Svetozara Miletića sa leve strane kada se ide prema Vranjevu. Imao je dvoje lepe dece što je skoro bilo normalno jer je i on bio lep čovek, a posebno je bila lepa njegova supruga. Kćerka je bila izrazita lepotica, ali skromna devojka. Udala se za Branka Glavaškog, pravnika iz Vranjeva i sa njim je proživela vek u Novom Sadu. Prešla je u pravoslavnu veru i sin im je lekar po narodnosti je Srbin. Za sina Kalmanovog ne znam gde je. Mislim da je u Novom Sadu, ali ništa ivše ne znam o njemu i njegovom potomstvu.

Treća porodica bila je kožarskog trgovca Franje Jankovića. On je oženjen sa Marijom Farkaš Mađaricom. Imaju jednog sina koji živi u Kanadi ili u SAD. Franja Janković je bio takođe vredan i uspeo je da za relativno kratko vreme, uoči Drugog svetskog rata (5-6 godina), stvori lepo bogatstvo i izgradi lepu kuću na glavnoj ulici Novog Bečeja. Kao što vidite dragi moji, iz ove tri porodice Jankovića delom se vratila starim izvorištima, a veći deo koji su ostali Mađari nisu se „razbokorili” već su ostale u skromnim razmerama baš kao što je sovjstveno mnogim porodicama u Vojvodini posle Drugog svetskog rata.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak