U Čika Ljubinoj ulici (koja je tada bila više poznata pod nazivom svinjarski sokak, jer je u njoj seoski svinjar prihvatao svinje pojedinih domaćinstava i isterivao ih na ispašu - na poljanu preko železničke pruge) stanovala je ud. Jovanka Marčić sa svojom decom. To je jedna od najdužih ulica Novog Bečeja (bez Vranjeva). Počinje od same dolme na obali Tise i završava se skoro do železničke pruge.

Osma od ugla u toj ulici, polazeći od ulice JNA, iz hlada bila je mala kuća od naboja sa dva mala prozora, koji su jedva propuštali „čkiljavu” svetlost u sobu. Takve su u to vreme bile uglavnom sirotinjske kuće. Bila je pokrivena debelim slojem trske, pa se sticao utisak kao da je trščani krov prosto pritisnuo kuću i kao da ona „čuči” pod težinom trske. To je bila kuća ud. Jovanke Marčić - Kempele. U toj ulici od treće kuće od ugla iz hlada od ulice JNA do ulice Narodnog fronta sve kuće su bile jednake. Niske sa krovovima od trske, malim uvučenim jednostrukim prozorima i belo okrečene.

Zašto želim da prikažem život Jovankine porodice? Razlog je vrlo jednostavan. Dobro sam je poznavao i ostala mi je u lepom sećanju. Sa njenim najmlađim sinom Boškom bio sam dobar drug i često smo provodili dane, od svanuća do večeri, igrajući se na našem salašu. On je dolazio ujutro sa majkom Jovankom, koja je radila kod nas kao nadničar, a dan nadničara počinje od izlaska sunca.

Strina Jovanka je kod nas i kopala kukuruz iz „"četvrtog”. To je tada bio rasprostranjeni način obrade kukuruza. Vlasnik je dužan da zaseje i da sa paraćim plugom i konjskom zapregom ispara pri svakom kopanju a „četvrtar” je dužan da tri puta okopa, proredi i zagrne kukuruz. Kada dođe vreme berbi da ga obere, da poseče tulaj i da ga na njivi sadene u kupe, a za taj rad svaka četvrta korpa uzbranog kukuruza pripada njemu dok tri korpe kukuruza pripadaju vlasniku njive. Vlasnik je dužan da svojim zaprežnim kolima odnese kukuruz „četvrtara” gde ovaj odredi naravno na teritoriji samog naselja Novog Bečeja.

Imala je strina Jovanka u to vreme, 38-40 godina starosti, lepa, krupna i vrlo simpatična žena.

Možda je jadna morala da bude ljubazna i više od obične ljubaznosti, jer je trebalo obezbediti hleb za sebe i svoje četvoro dece (tri sina i kćer). Morala je, ne retko, da u toj ljubaznosti bude i ponizna samo da bi dobila posao, da zaradi da bi ishranila svoju nejač. Ostala je udova negde u svojoj tridesetoj godini života.

Najstariji sin Vasa rođen je negde 1910-1912. godine, Bogdan 1914, kći Zorka 1916. i najmlađi sin Boško 1918. godine. Porodica je imala nadimak „Kempela”, čije značenje ne znam, a možda ga i nema. U to vreme je najveći broj zemljoradničkih porodica u Novom Bečeju imao nadimke koji su najčešće predstavljali podsmeh pa i sprdnju. Zbog toga su se mnogi ljutili ako ih je neko oslovio po nadimku.

Mučila se strina Jovanka da ishrani svoju decu i da u svemu budu ravni ostaloj u ulici i kraju. Da odrastu zdravi i da budu uredni i pristojno obučeni u vrlo teškim ekonomskim uslovima. Pa ni higijenski uslovi nisu bili mnogo povoljniji: kuće vlažne od naboja, sa malo svetlosti. Strina Jovankina deca su i u takvim uslovima bila zdrava i fizički snažna. Najmlađi sin Boško, moj drug, bio je najlepši i najinteligentniji. Na žalost, u mladim godinama se razboleo od tuberkuloze i umro u svojoj 12. ili 13. godini.

Boškova smrt je teško pogodila strina Jovanku. Mučila se jadna da im obezbedi sve što je najneophodnije za život i kada je došao u situaciju da i on privređuje njega je bolest obhrvala za kratko vreme. Bez lekarske nege, jer strina Jovanka nije mogla da plaća privatne lekare, a tada su samo oni mogli da priskoče u pomoć, s obzirom da poljoprivredna sirotinja sluge i nadničari nisu bili socijalno osigurani. Dugo je tugovala i patila majka za njim. Kad god me je videla ona se zaplače jer je podsetim na njenog ljubimca, pokojnog Boška.

Najstariji sin Vasa radio je kao sluga kod moga oca sa svojih 19 godina. Bio je snažan i zdrav, a školu nije voleo te je jedva završio jedan ili dva razreda osnovne škole. Ovo nije bio redak slučaj, jer je sirotinja često bila prinuđena da decu izuzimaju iz škole da bi ih, još tako male, zapošljavali kao čuvare stoke kod imućnijeg domaćina. Tako i strina Jovanka nije bila nesrećna što Vasa ne voli školu, jer je jedva čekala da ga zaposli i da kao čuvar stada, oslobodi majku da brine o hrani i za njega.

Po pravilu su ti dečaci, pored hrane, dobijali opanke i skromnu odeću.

Ubrzo je za posao stasao i drugi sin Bogdan. Odmah po završetku osnovne škole zaposlio se kao bojtar kod seoskog čikoša (tako se u Novom Bečeju nazivao čuvar seoskih konja) a kasnije u nadnicu, a za vreme leta kao risar na vršalici.

Takva sudbina i životni put je sledio i Zorki. Ona je bila kao i Vasa snažna, ali nije imala druga majčina svojstva. Znala je da mora da radi i predala se tom mukotrpnom životu, bez želja za izlascima sa društvom na rogalj, a još manje na igranke. Radila je kao nadničar, ili sa majkom kopala kukuruz iz četvrtog, a kad dođe vreme vršidbe ona sa Bogdanom na vršalici kao plevarka (radnica na vršalici koja odgrće plevu).

U teškim uslovima poljoprivredne krize 1929-1936. prosto je neshvatljivo kako se sirotinja održala. Posla je bilo sve manje, pa i kada se skrpe jedna do dve nadnice nedeljno i to samo u toku okopavanja ratarskih kultura (kukuruz, repa), te nadnice su bile tako male (8 dinara od izlaska do zalaska sunca i bez hrane) da je to bilo nedovoljno za jednog, a ako je trebalo još 3-4 mlađih da ishrani onda je to bilo pravo mađioničarstvo.

U takvim uslovima mučila se i dovijala strina Jovanka, a kako su Vasa i Bogdan već postali zreli za svaki posao ona se odlučila da se uda. Udala se daleko u Srem u Slankamen za jednog ribara, a za sobom je povela i kćer Zorku, koja se tamo ubrzo udala. Na nesreću nije ni tamo ostala da dočeka starost. Po izbijanju Drugog svetskog rata, pošto je Srem pripao NDH - Hrvatskoj i ustaše počele sa pokoljem Srba, strina Jovanka napusti Srem i sa kćerkom Zorkom se vratila u Novi Bečej. Tu u Novom Bečeju je dočekala starost i smrt.

Bogdan je posle Drugog svetskog rata dobio stalno zaposlenje u Novobečejskoj vodnoj zadruzi za čuvara nasipa na čuvarnici blizu Taraša. Tamo je organizovao lep porodični život i uz platu gajio je malo stoke i obrađivao pripadajući mu komadić zemlje pa je mogao čak i da pritekne u pomoć majci Jovanki, da joj olakša stare dane i da na miru dočeka smrt.

Dok sam razmišljao i pisao o proodici ud. Jovanke Marčić setio sam se romana „GLAD” najčuvenijeg norveškog pisca i Nobelovca Knut Hamsuna. U tom romanu on opisuje vrlo detaljno, ali do zla boga mukotrpan život mladog Norvežanina, koji u svojoj tridesetoj godini života formalno gladuje.

Bio je više gladan nego sit, jer nije imao stalnog zaposlenja. Bavio se pisanjem novinskih članaka od slučaja do slučaja. Takvim radom nije bio u stanju da obezbedi ni najneophodnija sredstva za život, već je po 3-4 dana nedeljno potpuno bez hrane te je uzimao iver od drveta i žvakajući ga zavara glad koju nije imao ničim drugim da utoli.

Toliko je prikazan težak i mučan život da sam i tada pa i kasnije sebi postavljao pitanje pa je li moguće da u Norveškoj na samoj morskoj obali, u gradiću u kome je junak živeo, mlad čovek bude lišen svih sredstava za život (bez hrane i bez stana), a želeo je da radi i ono što ne odgovara njegovim kvalifikacijama, ali bez uspeha.

Dok ovo pišem razmišljam kako su novobečejske udovice o čijim porodicama pišem Smilja Penjin - Alvarka i Jovanka Marčić sa petoro, odnosno četvoro dece, uspele da obezbede potrebnu hranu, odeću i sve drugo neophodno za život mladog čoveka, u poljoprivrednom kraju kao ženska radna snaga za koje je bilo neuporedivo manje posla nego za muškarce?! Zamislite u uslovima Velike privredne krize, koja je najviše pogodila baš poljoprivredu, opstati dostojanstveno bez krađe i bez prosjačenja.

U Novom Bečeju, u to vreme, bilo je svega 2-3 prosjaka. To su bili oni, koji su mentalno zaostali i prosjačili još od svog detinjstva. Iz običnih siromašnih porodica nije niko prosjačio, bar ne javno.

Kada se čovek upusti u takva razmišljanja, pored toga što će se diviti trpljenju i snazi tih ljudi, mora im odati priznanje na njihovom snalaženju i upornosti ne samo da ishrane brojnu decu, već da od njih stvore poštene i vredne ljude i da budu korisni članovi društvene zajednice. Bdile su majke nad njima i danju i kad spavaju samo da ne pođu stramputicom i da ugroze majčin ponos. Brinula su i starija braća o mlađima i bdili nad njima kao što i priliči najrođenijima. To je životni uspeh i radost sreća.

U Kraljevini Jugoslaviji, pri srezu je, pored žandarmerije, postojala i finansijska policija sa zelenom uniformom. Žandramerija je služila za suzbijanje krupnijih kriminalnih radnji i političkih delikata, a finansijska policija, ili kako smo ih mi nazivali „finansi” za suzbijanje zloupotreba cena, u oblasti državnog monopola: duvan, šibice i svih drugih nedozvoljenih radnji iz oblasti finansija. Monopol je bio u rukama države i kršenje propisa u toj oblasti bilo je izuzetno progonjeno i kažnjavano. Cene cigareta, šibica, petroleuma za gorivo i benzina bile su vrlo visoke. Sirotinja i radnici nastojali su da duvan kupuju putem šverca od proizvođača - sadilaca. U ono vreme svaki sadilac duvana bio je dužan da prijavi odgovarajućem organu koliko je strukova duvana zasadio i pri berbi je bio obavezan da dokaže da je svaki struk sa odgovarajućim listovima predao državnim monopolskim otkupnim stanicama.

Sadioci su ipak uspevali da izvesne količine sakriju i da ih prodaju po znatno nižoj ceni nego što je duvan u radnjama, koji je bio opterećen monopolskim porezom. Takvi postupci smatrani su teškim prekršajima i vrlo rigorozno su kažnjavani, kada se uhvati krivac na delu, i to oba prekršioca i kupac i prodavac.

Sećam se, kako su sadioci iz sela Sajana dolazili u Novi Bečej sa vrećom duvana na ramenu, zaobilaznim putem preko polja i njiva. Nisu ni pomišljali da koriste bilo kakvo prevozno sređstvo, već pešice mimo svih puteva. Do naseljenih mesta išli su retko i to samo na periferiju, a uglavnom su duvan nudili i prodavali birošima po salašima. Svrate u sela noću u neku sirotinjsku kuću, lupnu na prozor, a kada se domaćin odazove on mu poluglasno kaže da ima duvana na prodaju, pa ako je zainteresovan da ga primi u kuću. Posle obavljene kupo-prodaje, prodavac po pravilu tu i prenoći, sedeći onako obučen uz peć, a sutra pre svanuća, opet će krenuti preko njiva do sledećeg sela i usputnih salaša, čekajući da padne mrak i da se pojavi pred kućom nekog, ili od ranije poznatog kupca, ili novog za koga pretpostavlja da bi mogao biti kupac.

Tako se odvijao taj bedni šverc u neznatnom obimu.

U slučaju da prodavac bude uhvaćen sa duvanom sledila je velika kazna od po godinu dve zatvora. Dinarsku kaznu, zbog njene veličine proizvođač-prodavac (švercer) nije mogao da plati i ona se pretvarala u zatvor.

Znajući da se šverc duvana odvija na način kako sam izneo i finansi ne sede skrštenih ruku. Oni ne retko postavljaju po ataru zasede i tako hvataju švercere. Imajući sve ovo u vidu na šverc se odlučuju samo oni kojima je siromaštvo dogorelo do nokata, pa nemaju drugog izlaza već da se upuštaju u najrizičnije poduhvate, ili je to izuzetno hrabar i hazarderski sazdan čovek.

Finansi su nastojali da se suzbije upotreba upaljača i da potrošači koriste šibice, koje su opterećene monopolskim porezom. Država je prodavala i posebne upaljače, koji sa odgovarajućom dozvolom mogu slobodno koristiti, ali je cena tih upaljača bila toliko visoka, da su potrošači imali više računa da svaki dan kupuju kutiju šibice od 30 drvaca za 0,50 dinara nego da godišnje za monopolski upaljač plate 300 dinara i to odjednom. Kupljeni upaljač se mogao koristiti uz odgovarajuću dozvolu, koja je glasila na 1 godinu, što znači da svake godine treba platiti 300 dinara. Mislim da u celom novom Bečeju i Vranjevu nije bilo više od 2- 3 takva vlasnika.

Koliko su finansi bili strogi ispričaću slučaj Milorada - Mile Kiseličkog mesarski pomoćnika iz Novog Bečeja.

Sećam se, u doba moga detinjstva bila je izuzetna potera protiv pečenja rakije od pšenice ili kukuruza takozvana „komadara”. Seljaci su pribegavali pečenju ove vrste rakije jer je ona bila znatno jevtinija nego dobijena iz voća ili grožđa (komina). To je bilo strogo zabranjeno i finansi su obilazili sela u grupi od njih 4-5 upadnu u dvorište neke kuće, za koju im je prijavljeno da je vlasnik pekao komadaru i pretresu od uličnog praga do poslednje stope u dvorištu i bašti. Sećam se imali su duge čaklje u vidu koplja i sa njima su proveravali slamu, plevu, kupe tulaja da li u njima nisu sakrivene burad ili druge posude sa rakijom.

Dolazak finansa izazivao je pravu paniku, jer nikad se ne zna ko će biti na meti. Poseban nemir nastaje u ulici u koju su došli.

Kraljevina Jugoslavija je želela da unapredi poljoprivrednu proizvodnju pa je u tom cilju davala razne pogodnosti za primenu mehanizacije.

Da bi traktorska obrada zemlje i vršidba bile rentabilne država je vlasnicima traktora davala veliki popust na ceni traktorskog goriva (petroleum, benzin ili nafta). Dok se benzin na benzinskim pumpama prodavao po 5 dinara za litar, vlasnik traktora je dobijao za 1 dinar po litru. Isto je bilo i sa petroleumom. U radnji petroleum za lampe koštao je 6 dinra, a vlasnik traktora ga je plaćao 1 dinar po litru s tim da je taj benzin, odnosno petroleum bio obojen crvenom bojom i nije se smeo upotrebljavati za druge svrhe sem kao pogonsko gorivo za traktore.

Vlasnik traktora bio je obavezan da vodi knjige o dobijenom i utrošenom gorivu: koliko je utrošio za oranje, sejanje, kosidbu ili vršidbu. Sve ovo je podnosio finansima u određenom periodu godine na pregled da bi iz knjiga ustanovili da je potrošnja vršena u predviđene svrhe. Finansi su znali da iznenada dođu u kuću vlasnika traktora da prekontrolišu knjige o potrošnji i da se na licu mesta uvere u postojanje zaliha.

Moj otac je imao traktor i mi smo taj crveni petroleum koristili i za lampe, što je bilo strogo kažnjivo, te smo zato imali i rezervnu lampu sa normalnim, u radnji kupljenim, petroleumom, pa kada se vide finansi lampa sa crvenim petroleumom se sakrije.

Pored sve te kontrole i velikih kazni šverc i izigravanje propisa ipak je vršen. Naravno, u znatno manjem obimu, nego da te kontrole i straha od kazni nije bilo. Šverc se ovde odvijao na višem nivou i izneću slučaj koji se odigrao sa mojim ocem.

Moj otac je jedini u Novom Bečeju imao traktor, a u Vranjevu ih je bilo 3-4 vlasnika traktora. Godinama je bio kupac benzina kod firme „Standard...” u Velikom Bečkereku. Svu trgovinu sa naftom i njenim derivatima držali su uglavnom Jevreji, pa su oni budno pratili kakav je ko kupac i kao čovek i koliko se u koga može imati poverenje. Ocenili su da je moj otac čovek na koga mogu računati kao partnera za šverc.

Ponudili su mu da iz Rafinerije nafte iz Bosanskog Broda poruči vagon benzina, a da će oni sa Rafinerijom dogovoriti da to bude neobojen benzin - normalan za automobile i druge motore. Da taj benzin kasnije svojim zaprežnim kolima prenese u njihova skladišta u Veliki Bečkerek. Taj benzin će mom ocu biti plaćen po ceni od 2 dinara za litar, dok će on Rafineriji platiti 1 dinar za litru. Moj otac je taj predlog, bez obzira na opasnost, prihvatio. Koliko je to bio rizičan posao da je morao da dokaže u šta ga je potrošio, jer to nije bila količina koju jedan traktor na gazdinstvu od 50 jutara, koliko je imao moj otac, može utrošiti za godinu dve dana. Rizik je tek bio odneti punu burad benzina zaprežnim kolima od Novog Bečeja do magazina "Standarda...” u Velikom Bečkereku. Proći kroz nekoliko sela pa i kroz Veliki Bečkerek, a da ne budeš primećen od finansa. Taj prevoz je otac obavljao noću, da bi u Veliki Bečkerek stigao pred zoru i da već u 7 sati benzin istovari.

Sećam se, jednom sam i ja putovao sa ocem vozeći benzin ne znajući da se radi o nedozvoljenom poslu, bio sam spokojan sve dok nismo stigli do obale Begeja. Otac mi tada reče da ja ostanem kod kola i ako bi neko pa i finansi zapitao šta je u tim buradima da kažem da su prazna. Tek sam tada shvatio da je u pitanju šverc.

Za takav jedan vagon benzina otac je dobio 10.000. dinara. Verovatno je toliko, a možda i više isplaćeno izvršiocima toga posla u Rafineriji u Bosanskom Brodu, a ostatak po 2 dinara po litru vlasnicima (rukovodiocima) „Standarda...” iz Velikog Bečkereka pri prodaji benzina na benzinskim pumpama.

Koliko je to bio rizičan posao mogu samo predpostaviti. Sigurno da za tu količinu švercovanog benzina ne bi bilo dovoljno svo imanje moga oca za isplatu kazne, a on se ipak upustio u takav rizik. Verovatno su mu bili garancija vlasnici „Standarda...” i oni u Rafineriji nafte u Bosanskom Brodu, jer kada se oni upuštaju u takvu transakciju mora da postoji velika sigurnost da se neće otkriti šverc, pa i ako bi i neko bio otkriven, to bi se zataškalo, jer su oni iz Rafinerije i u „Standardu...” imali sigurnu zaštitu u višim organima finansijske policije u okrugu pa i u Banovini. No to je prošlost i ne treba se upuštati u dalje pretpostavke, već je vrlo ilustrativan dokaz kako se i pored sve strogosti i savesnosti samih finansa, zloupotreba vršila na višem nivou u višim organima finansijske policije.

Možda je vredno pomena da je vlast Kraljevine Jugoslavije nastojala da unapredi poljoprivredu putem raznih olakšica, pa je tako za unapređenje pčelarstva šećer za prehranjivanje pčela u toku zime prodavan pčelarima po ceni od 1 dinar za kilogram, a u redovnoj prodaji u trgovini taj šećer je koštao 13 dinara. Šećer koji su dobijali pčelari preko svojih udruženja bio je izmešan mlevenom (alevom) paprikom i kao takav se nije mogao koristiti u druge svrhe sem da pčele izdvajaju kristale šećera od paprike. Ovde ne verujem da je bilo zloupotrebe, mada nije isključeno, ali i taj posao je spadao u nadležnost finansijske policije, koja je kontrolisala udruženja pčelara kome je i u kojoj količini isporučila tog šećera po ceni od 1 dinara za kilogram.

Članovi finansijske policije kao i žandarmerije regrutovani su uglavnom iz pasivnih krajeva Kraljevine Jugoslavije i to Srbi iz Like i Bosne i južnih delova Srbije. Bili su to obični seljaci, ili radnici bez viših školskih kvalifikacija sem osnovne škole. Oni su morali biti izuzetno inteligentni i vredni ljudi, koji su se na odgovarajućim pripremnim kursevima i seminarima obučavali za taj poziv. Bili su svi tako osposobljeni kao da su završili srednju školu. Njih kao ni žandarma nije bilo više u srezu od 6-7 ljudi, ali su oni tako savesno obavljali svoj posao da je svaki propis ispoštovan do poslednjeg slova.

Glavni motiv im je bio vaspitanje u službi i strah da ne izgube službu, koja je za njihove kvalifikacije bila spasonosna i nikada je u slučaju gubitka ni približno sličnu ne bi našli, već im ne gine najteži fizički posao bilo u poljoprivredi, ili u fabrici, i to za vrlo nisku platu. U službi finansijske policije, ili žandarmerije imali su zagarantovane mesečne prinadležnosti i sa godinama provedenim u toj službi i porast primanja. Izdržavali su oni svoje porodice, koje su po pravilu imale više dece. Nije to bio visok standard, ali su svi članovi porodice bili normalno odeveni i ishrana koja obezbeđuje normalan život i zdrav razvoj dece.

Čuvali su pripadnici žandramerije i finansijske policije svoje radno mesto najsavesnije i ne znam da se iko od njih upuštao u bilo kakvu vrstu korupcije ni u vidu poklona i sl. To ne znači da njihove starešine i u višim organima nije bilo zloupotreba, ali moja želja je da prikažem savesnost u poslu ovih "malih ljudi” - finansa i žandarma. Iako su po pravilu bili dugo godina u istom srezu i uspostavljali normalne komšijske odnose to njima nije smetalo da svesrdno i savesno obavljaju svoj posao, pa iako su bili u pitanju ne samo poznanici već i prijatelji.

II

Jedan od tih finansa je Đorđe Hinić o kome želim da kažem nešto više i da njegovim načinom života i odnosom i ponašanjem u službi ilustrujem sve što sam rekao o njihovoj savesnosti i odgovornosti prema poverenim im poslovima i zadacima.

Đorđe je došao u Novi Bečej tridesetih godina, pretpostavljam iz Bele Crkve, gde je prvobitno službovao gde se i oženio iz obližnjeg sela Crvene Crkve. Poznajem ga od 1935. godine, kada je već bio u tridesetoj godini života. Bio je srednjeg rasta, skladno građen, izuzetno lepih crta lika i kao takav, uz lepo i skromno ponašanje, delovao je simpatično. Bio je uvek vedro raspoložen svakome se još iz daleka javljao i svi su ga rado odpozdravljali kako mlađi tako i stariji Novobečejci. Bio je vrlo uglađen uvek čist i ispeglan i svi su ga poštovali kao časnog i poštenog čoveka, ali su ga se i pribojavali da ne učine nešto što bi čika Đorđe - kako su ga svi u Novom Bečeju zvali - sankcionisao kao prestup iz njegovog delokruga rada.

Stanovao je u ulici Jaše Tomića kod Mađara Mik Đerđa, ili kako su ga svi poznavali Đuri bači i njegove supruge Klara neni. Tu je živeo od dolaska u Novi Bečej pa sve do odlaska 1947-8. godine. Iz Novog Bečeja se vratio u Belu Crkvu gde je i penzionisan.

Za svo vreme dok je bio živ održavao je veze sa Novobečejcima - svojim prijateljima preko pisama i čestitki za Božić i novu godinu. Svi su ga u komšiluku izuzetno cenili i voleli, a posebno njegovi stanodavci Mik Đuri bači i Klara neni. Oni su njega i njegovu porodicu smatrali kao da su njihovi članovi porodice, naravno sa strogo odvojenim domaćinstvima i porodičnim budžetima.

Đorđe je sa svojom suprugom izrodio petoricu sinova sve jedno drugom do uveta od po nepune dve godine razmaka. Deca su u Novom Bečeju završila osnovnu i građansku školu, a najstariji, ako se dobro sećam, zvao se Voja, pošao je odmah posle Drugog svetskog rata u učiteljsku školu i završio je još dok su bili u Novom Bečeju. Sva su deca bila crnpurasta na Đorđa. a i supruga mu je bila crnomanjasta, skromna, lepa i bistra i prilično živahna.

Koliko je Đorđe bio omiljen u Novom Bečeju govori činjenica da su ga svi poznavali i da je on jedini od finansa ostao upamćen, a svi ostali uključujući i njihovog šefa su isčilili iz našeg sećanja. Ostao je u sećanju od žandarma Đorđe (zaboravio sam mu prezime) koji je takođe bio vrlo simpatičan i stekao je mnogo prijatelja među Novobečejcima. Sećam se i narednika žandarmerije čika Krste Stankovića koj je takođe imao 4-5 dece - dva sina i tri kćerke. Njegovi sinovi Voja i Bora igrali su fudbal, pa su kao takvi zapamćeni, a možda je preko njih ostao u sećanju i njihov otac čika Krsta. Pored ovih bio je cenjen i narednik opštinske policije čika Steva Demić koji je sve do smrti ostao u Novom Bečeju.

Da se vratim na čika Đorđa Hinića. Naj češće je službu vršio u centru Novog Bečeja gde njegovom budnom oku nije mogla da promakne nijedna nepravilnost iz oblasti finansija - državnog monopola i cena. Njegovu savesnost ilustrovaću sa dva slučaja koja su mi ostala u sećanju još iz mladalačkih dana.

Čika Đorđe, odnosno njegova supruga, pazarili su, kod mog brata Svetolika mesara, na knjižicu, a svakog prvog u mesecu je dolazio i plaćao sve što je u toku proteklog meseca pazareno. On je skoro svakodnevno navraćao u radnju moga brata, jer su se međusobno sprijateljili i čika Đorđe prosto jedva dočekan da dođe i da prokomentarišu novosti ne samo novobečejske već šire - političke.

Tako je čika Đorđe bio rado viđen i od mesarskog pomoćnika koji je radio kod mog brata Milorada - Mile Kiseličkog. Mile kao pušač je umesto šibice koristio upaljač, a već sam istakao da su upaljači bili zabranjeni, izuzev onih što ih je državni monopol prodavao.

Jednom prilikom, dok je čika Đorđe bio u radnji, Mile stavi cigaretu u usta, pa zadigne svoju belu mesarsku kecelju i iz džepa bričes čakšira izvadi upaljač i zapali cigaretu. Tog trenutka čika Đorđe se obraća Miletu zahtevajući da mu preda upaljač. Mile se kasno setio da je korišćenje upaljača kažnjivo. Đorđe uzme upaljač i na licu mesta istavi zapisnik i izrekne kaznu od 300 dinara, Miletova mesečna plata iznosila je 400 dinara.

Izvinjavao se Mile čika Đorđu s molbom da mu oprosti, a Đorđe na sve to odgovara (bio sam prisutan tom događaju): ,,Pa zar ti da predamnom pališ cigaretu upaljačem! Prosto izazivaš! Pa zar misliš da ja mogu drukčije da postupim?! Zar ti ne pomišljaš da bih ja, ukoliko bih ti progledao kroz prste, mogao da izgubim službu i da moja porodica ostane na ulici!”

Nije tu bilo nikakve mogućnosti da odustane od primene kaznene mere. Svi smo zanemeli, a Đorđe je svoj posao obavio mirno ne obazirući se na moljakanje i jadikovanje Kiseličkog.

Nije Đorđe takav bio samo dok je postojala Kraljevina Jugoslavija, već se isto tako odnosio prema službi i u prvim mesecima nemačke okupacije 1941. godine. Finansi su bili zadržani u službi i obavljali su svoj posao kao i dotle (pre Rata) s tim što je sad bio znatno masovniji šverc iz susednih zemalja: iz Rumunije i Mađarske kojoj je pripadala Bačka. Iz Rumunije su švercovane cigarete. Posebno jedna vrsta koja je po kvalitetu odgovarala našoj „Moravi”. Naših cigareta tada nije bilo pa je za ovom rumunskom bila čak velika potražnja.

Sin, bogatog novobečejskog trgovca Laze Krstića, Radivoj, kupio je veću količinu tih cigareta u želji da ih rasproda na malo i da dobro zaradi. U cilju prodaje pozvao je nezaposlenog trgovačkog pomoćnika Peru Trbića - Štrbu. Preuzeo Pera od Radivoja stotinak kutija, dosta grubo upakovane u novinsku hartiju, i ispred sebe nosi u rukama paket i pođe ka glavnoj ulici. Taman je skrenuo za ugao susretne se sa Đorđem finansom. Đorđe se prijateljski obrati Peri: „Zdravo Petre. Kud si zapeo?” Pera se zbuni iznenadnim susretom - znajući Đorđa kao neumoljivog - odgovori: ,,Ta idem, žurim...” Đorđe ga upita: „Šta ti je to u paketu?” Zatraži da vidi. Kad je video da su to švercovane cigarete on ih zapleni i tu na ulici napravi zapisnik i kopiju preda Peri.

Pera se vrati kod Radivoja, a ovaj srećan, ali iznenađen kad je Pera pre prodao upita ga, pa šta zar si već rasprodao? Pera kao poznati šeret odgovori: ,,Pa kao što vidiš ja prodao”. Radivoj srećan zapita: ,,Pa kome?” Pera dogovara: „Đorđu finansu!” Radivoj se uhvati za glavu pa zakuka: „Gde na njega naiđe!”

Tako se završila ova trgovina cigaretama, a Đorđe je i ovom prilikom ispoljio svoju revnost na poslu bez obzira što se radilo o okupaciji i što je njegova služba možda samo privremena, on ne zna drukčije da postupa. To je bio taj mali službenik, a veliki čovek savestan do krajnosti i beskompromisan.

Svi smo ga poštovali, pa ću ispričati jedan slučaj koji se odnosio na mene, kako sam teško primio jednu njegovu ocenu mog postupka.

Istakao sam da je bio prijatelj sa mojim bratom Svetolikom, a evo šta se desilo:

Ubrzo po oslobođenju, u Drugom svetskom ratu, sa Bisernog ostrva, koje je pripadalo hataru Novog Bečeja, vlasti Čuruga su iselile sve Mađare sa tridesetak salaša koliko ih je bilo na Bisernom Ostrvu. Narodno-oslobodilački odbor Novog Bečeja postavio je na svakom salašu po jednog Srbina iz Novog Bečeja đa čuva imovinu i da hrani stoku koja je ostala na pojedinim salašima. Za nadzornika, nad tim čuvarima salaša, postavljen je Đorđe Hinić, što samo potvrđuje da je uživao ugled izuzetno poštenog i savesnog građanina.

Jendog dana iz Okružnog komiteta partije za Severni Banat drug Zdravko (kasnije sam saznao da mu je pravo ime Mića Pejin rodom iz Sente) sa Ružicom Bošnjak iz Melenaca, članom Sreskog komiteta Partije za srez novobečejski, zatraže da ih odvedem da vide kako izgledaju salaši na Bisernom Ostrvu. Opštinskim kolima smo stigli na salaš Buzoganj Petera, gde se baš tada iz magazina tovarilo žito i nosilo za Novi Bečej. Tu, za vreme našeg boravka, radnici su iz žita izvadili jedan kofer u kome je bilo nesašivenog platna, štofa za haljine i odela i jedna omanja kutija sa zlatnim nakitom.

Đorđe, koji je nadgledao te salaše, bio je prisutan pri utovaru žita. Radnici su mu predali kutiju sa nakitom i Đorđe pred nama otvara je i svi smo videli da je u njoj zlatan nakit. Drug Zdravko mu, u njima svojstvenom tonu, reče: „Daj to ovamo za Okružni komitet.” Naravno, bez ikakvog zapisnika, ili bilo kakve potvrde da je to zlato preuzeo. Takav postupak je za Đorđa bio poražavajući jer je smatrao da sve slične radnje moraju biti potvrđene pismenim dokumentom. Ništa taj postupak nije bio manje poražavajući i za mene, ali sam već do tada shvatio, da se tim partijskim velmožama ne smeš suprotstavljati, već ih se treba kloniti.

Posle izvesnog vremena, kad se čika Đorđe vratio sa Bisernog Ostrva, ispričao je ceo slučaj mom bratu Svetoliku i završio rečima: „Čudim se da je Laza Mečkić to dozvolio!” smatrajući me časnim i odvažnim članom partije.

Doznavši za ovaj sud Đorđa Hinića, uz već ranije razočarenje u postupak Sekretara Okružnog komiteta, što sam detaljno opisao u mojoj knjizi u rukopisu „Autobiografija”, doneo sam definitivnu odluku da odmah napustim, bez ikakvog obrazloženja sve funkcije koje sam imao (bio sam podpredsednik Srpskog narodno-oslobodilačkog odbora, sekretar partijske organizacije Novog Bečeja, sekretar Agitpropa i dr.) i prešao sam za malog činovnika u Sresku mašinsku stanicu.

Tako sam se oslobodio profesionalnog partijskog rada, nastojeći da se stručno što više osposobim, kako bih obezbedio, bez pomoći Partije, egzistenciju svojoj porodici. Ovo je istovremeno i dokaz koliko sam i sam cenio Đorđa Hinića i kako je na mene i moju odluku uticala njegova ocena - ,,da Laza Mečkić dozvoli...”

Naglašavam, da nisam samo ja, već da je većina Novobečejaca tako cenilo Đorđa Hinića i njegovo poštenje.

Nije se dugo po završetku Drugog svetskog rata zadržao u Novom Bečeju. Otišao je, kao što sam već istakao, u Belu Crkvu, jer su u blizini živeli ženini rođaci, pa se on brzo i lako prilagodio toj sredini. Dugo je, verovatno do kraja života, održavao veze sa svojim prijateljima iz Novog Bečeja putem pisama. Među te prijatelje spadao je i moj brat Svetolik. Oni su redovno izmenjivali novogodišnje čestitke. Sećam se da mi je jedne godine Svetolik rekao: „Nisam dobio čestitku od Đorđa, mora da je umro”. Verovatno da je bila u pitanju smrt, jer se ni kasnije nije odazivao na čestitke moga brata.

Eto, to je život, naravno pojednostavljen i u malo reči, jednog običnog - malog državnog službenika, a velikog i izuzetno časnog čoveka, prema kome su svi njegovi poznanici gajili duboko poštovanje.

Duša Josimović bio je poznat kao dobroćudan, ali i kao jedan od najjačih ljudi u Novom Bečeju. Znam ga kao čoveka zrelih godina (pedeset i koja godina). Moj otac je preko Dušine snaje (supruge njegovog starijeg sina Miloša) Ivanke bio u rod - binskom odnosu sa njim.

Nije on zbog tih rodbinskih odnosa bio blizak sa Dušom, već mu se ovaj dopadao kao skroman i pošten čovek, koji je znao da u društvu bude veliki veseljak. Zbog tih osobina redovno je pozivan kao prijatelj na slavu ili svinjsku daću (disnotor). Te svinjske daće bile su prilika da se u vreme završetka svih poljskih radova u vidu gozbe sastanu komšije, rođaci i prijatelji. To je bila prilika da se uz bogatu trpezu provesele, onako ,,za svoj groš”. Duša je u našoj kući bio najrađe viđen gost ne samo od mojih roditelja, već i od nas dece. Voleli smo ga zbog njegovog prirodnog ponašanja i uvek spremnog za priče i pesmu. Nije on bio posebno obdaren pevač, ali je u pesmi bio originalan i poseban. Pesme koje je on pevao nisu se mogle, ili su se retko gde, mogle čuti, a Duša je njima ispunjavao tu gozbu koje su po pravilu trajale 4-5 sati. Nikada se nije desilo da on „zapodene” kavgu ili bilo kakav nesporazum, a ako je neko u društvu to i učinio on se trudio da pesmom to potisne i da veče provede u veselom raspoloženju. Nije nikoga izazivao, a niti su se njemu suprotstavljali, jer on nije nikome za to pružao prilike. Sve što je činio bilo je podređeno veselju, a verovatno su i svi bili svesni Dušine snage, pa nisu ni pokušavali da se sa njim „zakačinju”. Ovo je moglo biti u podsvesti svakog prisutnog, ali on, i da je neko pokušao da ga izazove ne bi taj izazov prihvatio. Bio je izuzetno miroljubiv čovek. Verovatno svestan svoje fizičke superiornosti, nije želeo da se upušta u bilo kakvu raspravu koja bi mogla da dovede do neželjenih posledica.

Svi su ga voleli i kao dobrodušnog čoveka poštovali, a svi u Novom Bečeju, iz redova Srba, bili su svesni da je Duša najjači čovek u Novom Bečeju, što on nikada, ni jednim svojim postupkom nije ispoljavao. Bilo je muke da ga neko nagovori da pokaže tu svoju snagu, jer on nije želeo da se time ističe.

Čak je smatrao da je ispoljavanje snage ispod dostojanstva ozbiljnog čoveka.

Imao sam prilike da slušam o njegovoj snazi, ali nikad nisam bio u situaciji da to vidim. Pa ipak ću ispričati dva slučaja u kojima je čika Duša pokazao svoju fizičku snagu.

Duša Josimović je imao kuću na uglu Čika Ljubine i JNA, a Vasa Marčić - Kempela, koji je služio kod mog oca, a čija je kuća bila u komšiluku čika Dušine, ispričao mi je jedan doživljaj sa čika Dušom. Vasa je bio prilično snažan mladić dvadesetih godina osrednjeg rasta, širokih pleća i snažnih mišića. Evo Vasine priče:

Početkom avgusta vrla mašina (vršalica) u kući Duše Josimovića. Lokomobila je bila skoro do kapije, koja je bila otvorena, da bi se mogla doneti i tu odložiti slama za loženje lokomobile. Na toj slami se obično deca prevrću i igraju pa su se tako jedne večeri, dok je vršalica još radila, okupili i momci iz te Čika Ljubine ulice među kojima sam bio i ja i Miloš, sin čika Dušin. koji je bio Vasin vršnjak i slične fizičke konstitucije (negde oko 80 kg težine). Tu se našao i čika Duša. U želji da se poigramo sa njim izazivali smo ga da proba da se pohrve sa nama. On se smejući opirao našem nasrtanju rečima: ,,Ta mante se deco, gde da se ja upuštam sa vama, pa vi ste još deca!”, ali mi tek onda navalili - priča Vasa. - On uhvati mene levom rukom, jer sam mu tako stajao, a svog Miloša desnom i podigne nas u visinu i baci na slamu koja je bila ispred nas. Kad smo ustali onako iznenađeni gde smo se našli prilazimo mu da bi se isčuđavali, ali on se na taj naš odnos nije obazirao, već se okrenuo i otišao u dvorište.

Slušao sam kako se, jedne nedelje, za vreme pijaca, a pijace su u Novom Bečeju tada bile u delu od današnjeg Radničkog doma pa do zgrade u kojoj se nalazi Vojvođanska banka na kraju parkića (onda je umesto parka bio trg popločan turskom kaldrmom). Nedeljom, za vreme pijaca, pored žena koje iznose robu da prodaju, ili da na pijaci kupe, izađu i muškarci oženjeni i mladi i stari da se vide sa prijateljima i poznanicima, pa da posle razgovora navrate, skoro po pravilu, na rakiju u restoran hotela ,,Royal” - danas restoran „Jadran”. ,,Royal” je držao Rajko Nikolić dobar gostioničar spreman za šale i sitne podvale.

Jedne takve nedelje našao se u restoranu pored ostalih i Duša Josimović, da onako ,,s nogu” popiju rakiju pred ručak. Za jednim od stolova sedeo je bogati novobečejski trgovac Laza Krstić krupan i snažan čovek. U razgovoru, videvši Dušu pored šanka, jedan od onih što sede sa Lazom Krstićem ispriča kako Duša Josimović, pruživši ruku prema Duši, može da rukama pocepa novi špil od 32 karte. Lazi se to u prvi mah nije učinilo kao nešto posebno pa zatraži od kafedžije Rajka da mu donese novi špil karata. Kad je Rajko doneo, Laza uzme špil i sav važan pokuša da ih u jednom pokretu pocepa na dve polovine, ali bez uspeha. Probao nekoliko puta ali špil ostao „čitav”. Vidi da je tu njegova snaga nedovoljna i odgovori prisutnima za stolom da ne veruje da je to iko u stanju da učini. Svi, u jedan glas, rekoše da je Duša Josimović to u stanju. Laza se digne od stola i priđe Duši i zamoli ga da dođe za njihov sto i da pokaže svoju snagu. Duša, onako miran i skroman odbije da to učini jer ne želi da se time producira pred tolikim svetom. Laza mu dobaci, da zna da je to ne moguće te da zato i Duša neće ni da pokuša. Na ovaj izazov svi oni koji su bili u Dušinom društvu, pored šanka, povikaše „Dušo, pokaži mu!”, ali Duša ni na to ne reaguje, već ostao onako sa fićokom rakije u ruci, baš kao da se sve to ne odnosi na njega. Laza mu ponovo priđe rečima da će ga častiti koliko god može da popije, ako uspe da pocepa špil karata. Duši neprijatno što su sad svi navalili na njega da se „producira” odgovori: „Hoću pod uslovom da počastiš sve pristune u restoranu!” Laza, nemajući kud prihvati.

Duša uzme špil karata, koje je Laza pokušao da pocepa, i u jednom zahvatu pocepa špil na dve polovine i onda uzme jednu polovinu i pocepa je na dve četvrtine i baci ih Lazi na sto.

Zvuči ovo kao neverovatna priča, ali to su u ono vreme svi Novobečejci znali i to se prepričavalo i spominjalo još dugo posle Dušine smrti.

Ne znam da je čika Duša bilo kad tu svoju nadljudsku snagu zloupotrebio i bilo kom nedoličnom i nečasnom trenutku.

Na žalost - pored sve svoje snage umro je Duša Josimović relativno mlad u šesdesetoj godini života.

Na kraju da iznesem i neke od pesama koje je čika Duša najčešće pevao u društvu na gozbama.

Sećam se jedne koju ću više ispričati slobodnim rečima. a on je celu uz odgovarajuće rimovanje pevao sam bez ičije pratnje sa posebnom melodijom. Na primeru raskalašne Sremice pesma je glasila:

,,A zašto su Sremanjkinje bele debele!”

Očo čovek na oranje - žena u krčmu.

Došo čovek sa oranja - žena u krevet.

Avoj muže slatki druže ja sam bolesna

Avoj ženo pusta želje ti mnogo piješ! itd.

Za drugu pesmu, koje se sećam tražio je od svih prisutnih da ga prate rečima „zumba, zumba” a on peva:

Sukur Mara, sukur Sara,

Kad je Zuku svog ženila

Kupi svate ponosite

Ne mož gledat od miline:

Kumi kuma Kudri Janka,

Starog svata Pudri Stanka,

A devera Develiju - ubojdžiju kavgadžiju.

Pa da vidiš Develiju - ubojicu kavgadžiju,

Crni čibuk zapalio - bele zube iskezio,

I pokaže svoju snagu,

Pa uhvati starog Gagu,

Za potiljak za ostragu.

Iju, iju, al se biju

Traži Gaga oklagiju

Da udari Develiju, Develiju kavgadžiju.

Gde god ide Gaga ređa,

Ostaše im modra leđa.

Možda će te se dragi moji zapitati pa za koga je ova zabeleška interesantna i zbog čega sam se trudio da je ostavim pokolenjima? Odgovori ću kratko: za istraživače prošlosti Novog Bečeja, kojima će ovako vrerodostojne zabeleške na osnovu ličnog saznanja i sećanja, koristiti za ocenu uslova i načina života Novobečejaca, kao i kako su bili skromni, zadovoljni i srećni sa malim što im je pružao život.

(slučaj braće Šlezinger iz N. Bečeja)

Postoji verovanje u našem narodu da sukobe u porodici najčešće izazivaju supruge, a muškarci, malte ne, ispadaju žrtve. Takva verovanja su nema sumnje nametnuli muškarci da bi sa sebe skinuli svaku sumnju i odgovornost za sukobe.

Moram, doduše, istaći, da znam nekoliko slučajeva gde su braću navodno zavadile supruge - jetrve. U pitanju je prestiž u bilo kom vidu: imovno stanje, negovanje prijateljstva i rodbinskih odnosa, urednost u domaćinstvu, uspeh dece u školi, urednost i vaspitanje dece i sve drugo, uglavnom sitnice, koje popunjavaju životnu sadržinu. Postavlja se međutim pitanje pa kako to da su muževi, u ovom slučaju braća, tako podložna uticaju supruga? Zar su oni takvi slabići, čak i nezreli, te da nisu videli nedostatke rođenog brata uz koga je rastao u roditeljskoj kući, već je na to trebalo da mu ukaže i upozori supruga - da mu „otvori oči”.

Nisu samo žene sklone zavisti, kao uzročniku izazivanja sukoba, već su ne retko i muževi, po stvaranju svojih porodica, zavidni ako je brat postigao veće uspehe u životu, povećanju materijalnog bogatstva i dr., a žene bi samo prihvatile i učvršćivale tu zavist i tako dolazi do otuđivanja u porodicama. Ovim sam hteo reći da su i muževi skloni zavisti baš kao i žene i da porodične sukobe treba posmatrati odvojeno svaki slučaj i u njemu tražiti uzročnike i nosioce krivice.

Zato što se polazi od verovanja da su žene te koje unose razdor među braćom i sukobe u porodici smatra se, da bi se sukobi sveli na najmanju meru da su žene sestre, a ne samo jetrve. Skloni smo da prihvatimo da se pašenozi bolje slažu jer su im žene sestre, nego braća čije su žene samo jetrve. Koliko je to realan sud ostaje otvoreno, ali je sigurno da se ne može generalisati.

Neću se upuštati u psiho-analizu ovih pojava, jer za to je potrebna odgovarajuća stručnost, koju ja ne posedujem, a niti mi je to bio cilj kada sam pristupio ovom pisanju. Želeo sam da iznesem slučaj u kome su dva brata uzeli dve sestre za supruge pa ipak je došlo do sukoba još u prvim godinama braka i da se nisu pomirili sve do svoje pogibije 1941. godine.

Bogati novobečejski trgovac Izidor Šlezinger, koji je imao najepšu kuću u Novom Bečeju, koja i danas važi kao najlepša (u njoj je Direkcija Trgovačkog preduzeća „Potisje”) sa velikom radnjom kolonijalne robe u prizemlju i bio vlasnik sušare lekovitog bilja - imao je dva sina Jozefa i Artura. Brižni roditelji Isidor i supruga mu, u želji da održe kapital u celini i da sačuvaju bratske odnose među sinovima nastojali su da ih ožene sa devojkama iz poštenih i poslovnih porodica. To nije bilo tako lako s obzirom da se radilo o Jevrejima, koji su se međusobno ženili i udavali te samim tim izbor nije bio veliki. Istina, da su jevrejske porodice bile uglavnom vredne i poslovne, ali i pomalo sebične pa je izbor bio vrlo složen.

Poznavali su u Beodri (današnjem Novom Miloševu) jevrejsku porodicu udove Šarlote Bergental koja je imala troje dece: dve kćeri i sina i uspešno je vodila svoju trgovinu. Uspela je da othrani troje dece, koja su svojom vrednoćom i skromnošću, čim su odrasli stali majci na raspolaganju i olakšali joj teret života. Kako su i jedna i druga porodica (Šlezinger i Bergental) vodile trgovine kolonijalnom robom one su se i odlično poznavale.

Porodica Šlezinger je smatrala da bi dobar izbor za svoje sinove bile sestre Bergental i da bi kao sestre osigurale rodbinski odnos i zajednicu braće u vođenju trgovine koju će im otac Izidor ustupiti. Dogovorile su se dve porodice i stariji sin Šlezingerov Jozef oženio se sa Emom Bergental, a ubrzo i Artur sa Lori Bergental. Bila je to lepa želja i, na pogled sa strane, srećna bračna kombinacija. Pokazalo se međutim, čak vrlo brzo, da su sestre (supruge) jedna prema drugoj do te mere netrpeljive da su se posle par godina zajedništva, sukobile i da su se bratske porodice razišle za večita vremena. Iako su imali porodice sa po troje dece: Jozef i Ema sina i dve kćerke, a Artur tri sina, ni deca se nisu osećala kao najbliži rođaci, već su održavali više konvencionalne odnose kao i sa svakim drugim poznanikom na ulici.

Nisu uspeli ni stari Isidor ni supruga mu kao rođeni otac i majka da smire snaje (sestre) i da izmire braću već su i jedna i druga porodica bili bliski sa roditeljima, ali uvek odvojeno. Kada je neki od članova Jozefove porodice kod dede i babe, onda tu Arturovi ne prilaze i obrnuto.

Odnos međutim, prema starima bio je pun strahopoštovanja ali samo u direktnom saobraćaju sa roditeljima.

Udova Šarlota Bergental imala je i sina Edena, koji je bio uspešniji u poslovnom životu od braće Šlezinger, uspeo je da se uključi u trgovinu žitom i da postane u tom poslu uspešan, a ubrzo je, verovatno videvši to od Isidora Šlezingera, izgradio u Beodri i sušaru lekovitog bilja. Oženio se sa srpkinjom Jelkom (ne znam joj devojačko prezime) činovnicom na Pošti u Beodri, nisu imali dece. To je bila retka pojava da se Jevrejin oženi sa hrišćankom, ili obrnuto da se Jevrejka uda za hrišćanina. Koliko mi je bilo poznato Eden i Jelka su se odlično slagali, a sestre Lori i Ema su prema Bratu Edenu i snaji Jelki bili toliko rođeni da je to pomalo ličilo na dodvorivanje. To njihovo ponašanje smatrao sam kao želju da budu bliži od one druge porodice, ili da se brat i snaja ne priklone jednoj sestri, a da druga ostane „usamljena”, pa samim tim i osuđena kao uzročnik sukoba između braće Šlezinger.

Bili su stari Izidor i supruga mu vrlo nesrećni zbog sukoba u porodici sinova, ali su bili bespomoćni. Morali su se svakodnevno pitati šta treba da učine da do izmirenja između bratskih porodica dođe. Oni su bili potpuno svesni, možda i bez pristrasnosti, da su supruge im, bez obzira što su bile rođene sestre, čak veće međusobne protivnice nego svake druge jetrve.

Izneo sam ovaj primer kako bih pokazao da je svaki pojedinačan slučaj problem svoje vrste, u ovom slučaju čak i kod Jevreja. Jevreji, koji su međusobno toliko povezani i kad nisu u srodstvu, a tek kakvi bi ti odnosi trebalo da budu kada su u pitanju porodice dva brata i dve sestre!

Nema opšte ocene, a za porodice braće Šlezinger ne znam da li su se pomirile i u logoru 1941. godine, ili pred samo streljanje na Banjici ili Beogradskom sajmištu.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak