Pišem o Cajku sa malo neobičnim početkom. Ni danas, posle sedamdeset i više godina, ne mogu da se ne setim prvog susreta sa njim. To i nije bio naš međusobni susret. Prvi put sam te nedelje, od našeg doselenja iz Kumana, otišao na glavnu ulicu Novog Bečeja. Do tada sam znao samo onaj deo Novog Bečeja od kuče do škole, jer sam strahovao da idem na glavnu ulicu da se ne bih izgubio. I gle šta sam video! Tri dečaka i jedna već skoro odrasla devojka napadaju jednog omanjeg dečaka starog negde oko 14-15 godina. Ovaj se brani, ali pri odbrani on zadaje udarce i protivnici, svi četvoro, plaču, ali kidišu na ovog usamljenika.

Šta je ustvari bilo:

Cajko je počeo da izučava trgovinu kao šegrt kod Nemca vlasnika galanterijske trgovine Cinka, čija je firma nosila naziv: „Kod kralja čarapa”. Te nedelje oko 16 sati na ulici ispred radnje „Kod kralja čarapa”, koja je bila u zgradi današnjeg Zanatskog doma, ta tri dečaka i devojka bili su deca Cajkovog šefa, vlasnika radnje Cinka, ne znam šta je bio povod svađi i tuči, ali iz onog što se zbivalo sticao se utisak da su se Cajkovi protivnici ponašali kao njegovi gospodari - deca Cajkovog šefa. Čak su kroz plač i pretili Cajku, svojim tatom kada sutra dođe u radnju.

Ponavljam svi četvoro su plakali, a Cajko na te njihove pretnje nije reagovao rečima, već ko god na njega nasrne naiđe na njegove pesnice. Bled, pomalo uspaničen, ali istrajan u borbi bez obzira na protivničke pretnje ocem.

Ne sećam se kako se tuča prekinula. Verovatno je naišao neko od starijih i video dečiju tuču i rastavio zavađene. Cajko je, sećam se otišao prema dolmi, a Cinkovi svojoj kući, koja se nalazila u dvorištu Zanatskog doma.

Epilog tuče je bio: Cajko se više nije pojavljivao u radnji „Kod kralja čarapa” - napustio je šegrtovanje za trgovca. Otac ga je upisao za šegrta kod Ivana Juanina, novobečejskog berberina, na izučavanje berberskog zanata.

Da se malo pozabavim tim Cajkovim postupkom.

To nije samo hrabrost da se suprotstavi trojici dečaka i skoro odrasloj devojci kao gazdinoj deci i njihovim pretnjama ocem i šta ga čeka kada u ponedeljak dođe u radnju. To nije bilo obično dečačko jogunstvo već ponos kakav se retko susreće kod dečaka njegovog uzrasta.

Cajko se nije uplašio ni njih, ni njihovih pretnji ocem. Izašao je kao pobednik, jer su oni plakali, a on otišao sa "bojišta” ne može se reći miran i ponosan, kao pobednik, već pun gorčine, ali dostojanstven bez pretnji, ali ni panike šta će biti sutra. On je smatrao da ga deca njegovog šefa ne smeju ponižavati niti ugrožavati njegovo dostojanstvo. Još tom prilikom se ispoljila jedna od njegovih osnovnih karakternih osobina i kao odraslog i zrelog čoveka - dostojanstvo iznad svega.

Nikoga Cajko, kao zreo čovek, nije podcenjivao, ali ni toliko uvažavao da bi se bilo kome dodvorivao. To njemu nije bilo svojstveno, pa čak nisam siguran da bi on to i umeo. Ostao je do kraja života dostojanstven, tih, skroman i povučen.

Cajka sam se kasnije, kad sam već postao pravi Novobečejac, uvek pomalo pribojavao iako se nismo nikad upoznali, ili imali bilo kakav kontakt. On je bio dve godine stariji od mene i nije ga interesovao fudbal, a ja sam opet svo slobodno vreme nedeljom provodio na fudbalu u Gradištu.

Rođen je 1915. godine u Novom Bečeju. Odrastao je u porodici sa četvoro dece. Bilo ih je trojica sinova i jedna kćer. On je bio najmlađi od sinova, dok je od dece najmlađa bila kćerka Ljubica. Ljubica kao i starija Cajkova braća Radica i Bogdan bili su veseljaci i vrlo društveni. Svi su bili dobri pevači izuzev Cajka koji možda zbog svoje povučenosti - više stidljivosti, nije ispoljavao pevačke kvalitete, ali je bio vrlo muzikalan. Svirao je u tamburaškom orkestru Trgovačke omladine u Novom Bečeju kao basprimaš. I u orkestru bio je tih i ćutljiv, skoro da bi bio nezapažen da se svojim sviranjem nije nametnuo. Iako je bio najmlađi njegovi muzički kvaliteti su ga uvrštavali u najistaknutije članove orkestra. Sa orkestrom je svake nedelje i praznika svirao na igrankama u novobečejskoj sokolani, a svako veče su održavali probe i uvežbavali nove kompozicije, to je bio njegov život. Prilično dugo je trebalo da se Cajko nađe i društvu van Sokolane i Trgovačke omladine.

Nas dvojica smo se zbližili uoči Drugog svetskog rata preko Bore Kovačeva. I baš u prvim danima aprilskog rata 1941. godine nas trojica: Cajko, Bora i ja bili smo mobilisani i 6. aprila uveče vozom odneti u Novi Sad, da bi se već sutradan vratili peške od Novog Sada do Novog Bečeja. Pošto nismo imali ratni raspored ponovo su nas sve „potrpali” u vagone i 9. aprila nas odneli u Šabac. U Šapcu niko ne zna gde treba da se prijavimo, a gde se i samoinicijativno prijavljujemo oficiri nas bezvoljno skoro oteraju rečima: "ma gde ćete vi civili, mi ne znamo šta ćemo sa vojskom...” Tako smo lutali celi dan u četvrtak i u petak ujutro krenemo nas trojica opet peške za Novi Bečej.

U tim ratnim danima smo se Cajko i ja zbližili. On onako ćutljiv samo trpi i ide ukorak samnom bez ikakvog jadikovanja i umora. Bora koji je bio fizički znatno jači od nas dvojice, bio je prava kukumavka. Svaki čas da stanemo da se malo odmori. Od Cajka to nismo čuli. Cajko je bio baš kao pravi orah "koštunac” mali, sitan ali čvrst čak znatno tvrđi od običnih oraha.

Ostao mi je nezaboravan iz tog ratnog perioda kada smo 8. aprila 1941. godine uveče u 7 sati slušali radio u stanu Bore Kovačeva (Bora tada još nije bio oženjen) koji se nalazio na glavnoj ulici odmah do Luteranske crkve. U to vreme se na radiju Breslau to je tada bio milionski grad Nemačke (posle Drugog svetskog rata pripao je Poljskoj i nosi naziv Vroclav) na kojem su Ustaše imale svoju emisiju na hrvatskom jeziku. Tako se te večeri javio spiker rečima:

„Ovde radio postaja Donau i Alpen, govorimo na kratkom valu (ne sećam se broja) i predaje mikrofon ovim rečima: „Sada će vam se obratiti dr Andrija Artuković ministar unutrašnjih dela Nezavisne države hrvatske...” Artuković je pored ostalih pogrdnih reči na račun Srba na kraju rekao: „Gde god vidiš kojeg srbendu ubi ga! Srbe o vrbe! Zora puca biće dana”

Kod Bore smo u stanu tom prilikom bili Bora, Cajko, Steva Jovčić, Bora Glavaški, Milorad Popov i ja. Svi smo bili preneraženi, onim što smo čuli, a Cajko je taj govor propratio rečima:

,,Au! Mater mu njegovu! Šta taj kaže!”

Proveli smo posle kapitulacije Jugoslavije i nemačke okupacije mnoge zajedničke časove. Iako je bio po prirodi ćutljiv rado je priman u mladalačko društvo jer je bio odličan kozer.

Nije ga bilo lako nagovoriti da ispriča neki svoj doživljaj, ili njegovih bližnjih, kao vic, ali kad ispriča, uz priču obično po nekoliko puta šmrkne, ostane ozbiljan iako se svi mi uvijamo od smeha.

Nije Cajko imao sreće da ga mimoiđe rat. Po oslobođenju Novog Bečeja početkom oktobra 1944. godine mobilisani su svi mladići od 1926-1914. godine i odneti bez ikakve obuke na Sremski front. Bez odgovarajuće zimske odeće i druge ratne opreme suprotstavili su se dobro naoružanoj i već u ratu iskusnoj nemačkoj vojsci. Kakva je to borba bila znaju pravo stanje samo oni koji su u njoj učestvovali. Da nije uskakala, u otsudnim momentima, Crvena Armija, pitanje je kako bi prošli naši mladići. Ali to nije cilj ovih mojih sećanja. Cajko se vratio zdrav posle završetka Drugog svetskog rata u Novi Bečej i radio je kao ugostiteljski radnik u novobečejskom Ugostiteljskom preduzeću "Jadran”.

Oženio se jednom skromnom i vrednom devojkom Radmilom Kiprović, čiji su roditelji bili poslastičari, pa je i ona, pored majke, naučila poslastičarski zanat i stekla odgovarajuću stručnu spremu. Posle izvesnog vremena u braku odlučili su da otvore poslastičarsku radnju na glavnoj ulici u Novom Bečeju. Vredni i Radmila i Cajko uspeli su da za relativno kratko vreme razviju posao i obezbede sebi i svojoj deci uslove za pristojan život. U braku su izrodili dvoje dece ćerku Slavicu i sina Boru. Kupili su u međuvremenu kuću na glavnoj ulici Novog Bečeja lepo je uredili i živeli urednim i povučenim porodičnim životom. Imao je nesreću da mu je supruga Radmila umrla u sedamdesetoj godini života, a on je doživeo lepu starost 85 godina (umro je 31. oktobra 2000. godine).

Do kraja života bio je voljen i izuzetno pažen od svoje dece, a od Novobečejaca cenjen i poštovan.

Ne znam kako da započnem prikaz moga kuma Baje. On je bio obdaren mnogim vrlinama, pa je teško istaći onu najglavniju, koja bi mogla biti i uvod u njegovu bogatu biografiju.

Mada nisam zadovoljan da o njemu pišem kao o svakom mom dragom drugu, gde ću prvo izneti osnovne biografske podatke, pa onda nastaviti ono stereotipno bio je... pa bio je... ali vidim da nemam drugog izlaza, jer ne znam da ga prikažem onako kako intimno doživljavam, u sećanju, njegovu ličnost kao velikog čoveka.

Bogdan - Baja Kovačev rođen je 1923. godine u Vranjevu od oca Andrije zemljoradnika. Umro 1995. u Zrenjaninu. Osnovnu školu završio je u Vranjevu, Građansku u Novom Bečeju i Trgovačku akademiju u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu). Ekonomski fakultet završio je u Beogradu. Još pre diplomiranja zaposlio se kao profesor u Srednjoekonomskoj školi u Zrenjaninu gde je ostao sve do penzionisanja.

Sve je završio na vreme, izuzev što je pre vremena umro. Završio je fakultet na vreme, na vreme se oženio i izrodio troje dece. Deca su na vreme završila fakultete i zaposlila se u struci za koju su se na fakultetima opredelili.

Kakav je bio kao čovek i drug najbolje ilustruje činjenica da je u našem društvu u Novom Bečeju bio najmlađi, ali prave radosti i veselja nije bilo dok se Baja ne pojavi. Svi smo se mi voleli i međusobno poštovali i jedva čekali da se sastanemo na korzou, ili kod Đoke u „Vojvodini” (kafana) ali smo osećali i to vidno da nam nije sve ,,po taman” dok Baja ne dođe i ispriča neki od viceva koje smo po ko zna koliko puta već čuli, ali kada ga on ispriča onako pun radosti i smeha, svi se mi „uvijamo” od smeha kao da smo taj vic prvi put čuli. Mogao je bilo ko od nas da izostane te večeri i tu prazninu neće svi osetiti, ali ako izostane Baja onda društvu nedostaje prava radost jer je izostao pravi zabavljač. Bio je rođeni veseljak: vrstan kozer i još bolji pevač i pesmom je sve prosto opsenjivao. Pevalo se i bez njega, ali to nije ona pesma kojom Baja nesvesno „diriguje” svojoj urođenom veselošću.

Obično su ti veseljaci i zabavljači prilenji ljudi, što je Baja najviše osuđivao. Bio je marljiv i svakog posla kojeg se prihvatio ispunjavao ga najsavesnije i uspešno. Marljivost je iskazivao u svim vidovima bilo kada se radi o umnim ili fizičkim poduhvatima. Takav je bio ne samo kao mlad već i u godinama pune zrelosti, pa i pod starost.

Radio je mnogo. Pored radnog mesta profesora Srednjo-ekonomske škole i u mnogim stručnim školama i na kursevima kao predavač.

Kao penzioner bavio se pored pisanja i gajenjem voća i to vrlo uspešno. Koristio je odgovarajuću literaturu za izbor sadnica, a ovladao je i znanjem kalemljenja i negovanjem sadnica i voća u rodu. Njegove jabuke, ili maline bile su nesvakidašnje kako po izgledu tako i po aromi i ukusu uopšte.

Bio je pošten i pravdoljubiv. Smatrao je, da rad i moralni kvaliteti treba da budu osnovna merila vrednosti čoveka, zbog čega je ne retko dolazio u koliziju sa životnom stvarnošću. U društvu su uspevali i pravili karijeru mediokriteti koji su se dodvorivali i čije ponašanje nije služilo dostojanstvu čoveka. Zato nije čudo što je bio socijalistički opredeljen, ali nije želeo da bude član Komunističke partije. Nije se mirio sa odstupanjem Partije u praksi od proklamovanih načela.

Istinoljubivost mu nije dozvoljavala da prećutno prelazi preko tog i takvog odnosa Partije pa je na sebi svojstven način, tobože kroz šalu, sa puno sarkazma to osuđivao. Poznato je da istina najviše pogađa i boli pa je takvim svojim istupima izazivao „moćnike” protiv sebe. Možda je to baš i razlog što je bio prinuđen da sam, bez ičije pomoći (Opštine, Škole) izgradi najskromniji krov za sebe i porodicu. Uz školovanje dece na fakultetima van Zrenjanina od svoje skromne profesorske plate i honorarnih časova morao je da izdvaja i za kupovinu placa i izgradnju skromnog stana u kome ga je zatekla i smrt.

Velika ljubav i materijalne obaveze prema porodici i njegova velika privrženost svome pozivu (profesora) nametnuli su mu prilično naporan, ali za njega to nije bio i mukotrpan život. Sve je to stoički podnosio, a da kičmu ni pred kim ne povije.

Pored svih mnogobrojnih obaveza uspevao je da nađe potrebno vreme i da se posveti spisateljstvu. Želeo je da zabeleži život svojih sugrađana iz Vranjeva i njihove pojedine doživljaje i da ih tako sačuva od zaborava.

Da mlađi Vranjevčani znaju da je i u naše vreme život bio plodan i lep i da imaju razloga da se ponose svojim predcima.

Iskoristiću ovde priliku da iz mojih pisama, koje sam mu svojevremeno pisao, iznesem ocenu o njegovim pripovetkama koje sam pročitao.

Evo delova tih mojih pisama:

U pismu od 30. januara 1987. godine pišem:

„Čitanje Tvojih priča pričinjava mi dvostruku radost. Deo ovih se odnosi na Novi Bečej i Vranjevo, a čitajući ih vraćaju me u najlepše životno doba - mladost. Mi koji, zbog starosti, nemamo perspektivu živimo od prošlosti i to naravno, one, gde smo doživeli samo lepo i prijatno. Zato i volimo svoj zavičaj, jer je to doba vezano baš za njega. Razmišljanje o zavičaju nikada ne može da pruži tu radost i zadovoljstvo kao kad neko to ispriča bilo usmeno ili napisano. Druga, ali ne i po značaju, radost je što u tim pričama ja vidim i čujem Tebe, onakvog kakvog sam te zapamtio i kakav Ti postojiš samo u mojim sećanjima, a kakav Ti više nisi. Sve se menja, a ja bih želeo da vas, sve moje prijatelje i drugove, sačuvam onakve kakve sam vas zavoleo i zbog čega ste mi bili posle mojih roditelja i dece najbliži. Želim da te susrećem onakvog kakav si bio, da nas sve razgališ do suza, bilo pričom i vicevima, ili pesmom i opštom vedrinom. Takvog Te u ovim pričama ipak doživljavam.

U ovih tridesetak stranica što si mi poslao ja se oduševljavam Tvojim pričama bilo da prikazuješ čika Novu Trbića, ili vranjevačku inteligenciju, ili neke od tvojih doživljaja (velika matura, prvi dan u profesorskom pozivu, ili zbomička atmosfera). Manje me oduševljavaju privredni i politički problemi i Tvoja razmišljanja o njima. Mada i kada se o takvoj temi radi Ti imaš vanredna zapažanja i praviš fantastične aluzije, ali... (o tome ću o svakoj temi više reći pri posebnom rasmatranju).

Pa, idem redom, kako sam čitao:

BADNJE VEČE U „SALONU KOD TATE KOVAČA”

Lepo prepričan susret sa takvim jednim društvom i u takvom svečarskom ambijentu. Ono što si posebno istakao, a u tome je prava umetnost, što ja inače i da sam bio tamo to ne bih osetio to je: „Svaki je zanat zlatan”, samo ako ga sa voljom radiš. Sa kakvim oduševljenjem Tata priča o svom nekadašnjem ,salonu” i koliko je to bilo za njega kvalitetnije od ove sadašnje obične krčme i u njima svakojake ženske. Kako je njegova "mamica” radila u otmenom salonu u Budimpešti, to karakteriše jednu posebnu psihologiju.

Možda bi na početku kao neki uvod morao reči gde se tatina kafana nalazila i zašto su ga zvali „apoš” i njegovu ženu „anjoš” ili mamička.

NAJVEĆI PROBLEM NAŠE POLJOPRIVREDE

Samo Tebi svojstvena dubina aluzije. Govor starih seljaka predstavlja dragulj, koji se retko može naći i u mnogo starijim pričama i pripovetkama.

MOJ STRIC BAČA

Ja ovde ne znam da budem objektivan sudija, jer sam se sa Tvojim pričama o Bači oduvek oduševljavao, a i slušao sam ga više puta i on je za mene nešto izuzetno. Fantastično si ga prikazao kako je prišao - „Gledam baš kako imate lepe prasiće...” pa to ne može tako da zapamti i da zapazi običan sagovomik. To je prava umetnost - ono što drugi ne vide i ne zapažaju - istaći. Svadbeni običaj u Banatu sigurno su zabeležili oni koji se bave tim - etnografi, ali ovo nije baš tipični običaj, pa je utoliko vrednije zapisati sve i na izgled sitne detalje, jer je to za one koji se budu bavili izučavanjem života u Bečeju i Vranjevu, od izvanredne važnosti. Moram ovde učiniti malu ekskurziju! Ja živim u uverenju da će doći vreme, kada će se mnogo veći značaj pridavati duhovnim potrebama čoveka, nego materijalnim. U jednom budućem, bogatom društvu materijalne potrebe će se podmirivati same od sebe, baš kao što danas to činimo sa vodom i vazduhom, čije vrednosti uopšte ne pomišljamo da vrednujemo, a da će ono što zadovoljava duhovne potrebe biti u prvom planu i jedino vredno. Tada će verovatno i ovaj Tvoj, moj i nama slični radovi, biti cenjeni, ili bar dobrodošli kao dokumenti.

Moram ovde staviti jednu primedbu, baš zbog toga što to smatram istorijskim dokumentom, nije se nova mlada zvala „engom”, nego, koliko se ja sećam izraza „kumovska enga”, a mislim da je to bila devojka koju je dovodio kum sa sobom, ako je bio neoženjen momak. Potražio sam i u rečnicima i našao da je to reč turska i da znači: „deverušu, svatica, žena ili devojka koja ide po nevestu i prati je da ne bi bila sama među muškarcima.”

VRANJEVAČKA INTELIGENCIJA

Lepo, kako Ti to umeš, prikazan život seoske inteligencije: na čemu se zasnivala njihova povezanost sa narodom, zašto ih je narod poštovao, ali i kako je znao da ceni ko od njih zaslužuje poštovanje, a sa kime se mogu i podsmehnuti - Luta, Đura, Soka i sl. Za razliku od današnje inteligencija koja, ako se spusti u narod, ona se izmeša i izgubi i ono najnužnije poštovanje kao kultumiji i obrazovaniji pripadnik, nego ispada: „pomešaj se s mekinjama, pa da te pojedu svinje”!

Vanredno si napravio upoređenje uloge mladih u životu društva i prikazao njihov tadašnji aktivan i današnji pasivan odnos, odnos posmatrača.

ŠTA BI BILO KAD BI BILO

Mnogo uspelo poređenje, kao i mnoga Tvoja slična, ima fantastičnu težinu. Posebno zaključak ne trpi nikakve komentare, a pogotovu oponiranje!

MOJ PRVI DAN U PROFESORSKOM POZIVU

VELIKA MATURA i

ZBORNIČKA ATMOSFERA

Ne znam u koju spisateljsku vrstu da ih stavim, ali kao prepričan doživljaj sa izuzetnim isticanjem onog što si hteo da naglasiš, što bi svakom promaklo kao nevažno, ali kad ga Ti istakneš onda se tek vidi koliko je važan odnos jer ilustruje celokupnu atmosferu, odnosno ponašanje sredine ili pojedinca. Meni je to posebno blisko, jer u tome vidim ponašanje našeg Radovana, pa i ako nije on u pitanju ja sam tu ličnost identifikovao sa njegovim izgledom i inteligencijom.

ČIKA NOVA TRBIĆ

Lepo, prikazana diferenciranost pored nacionalnog, ovde o  imovnom stanju, još od mladih dana čika Nova je prikazan kao gazdačko dete, ali ne kao naši Bunjevački, već prilenjo koje je posle rata našlo rešenje u kafani.

Malo o onim napisima sa kojima se ja oduševljavam dok si u fazi kritike, ali koje ne mogu da prihvatim u delu gde predlažeš rešenja. Nemam želje da polemišem, ali ne mogu da u interesu eventualnog oplemenjivanja, ako ovim nisam prepotentan, ne iznesem svoja ne slaganja.

RAZMIŠLJANJA O KADROVSKOJ POLITICI

Pristup i prikaz stanja je objektivan i ubedljiv. Vanredno istaknuta frazeologija, šarlatanizam i farsa. To se može nazvati pravom i to vanredno uspelom studijom našeg življenja i privređivanja. Možda je malo prenaglašena šteta reformisanog školstva, zašto ja nisam pozvan da dajem sud (a ipak se plećem).

Posebno što Ti navodiš kao smetnju, možda čak osnovnu,” u čitavom školstvu se svelo na samo jedan jedini zahtev: steći što više znanja. I tako smo dobili čitavu armiju „diplomiranih stručnjaka” koji sve znaju, ali ništa ne poznaju i ništa ne umeju”. Onda spominješ veze pri zapošljavanju i navodiš primera da agronomi rade u bankarstvu i osiguranju... Ovo ne deluje tako ubedljivo kao ono što si rekao na prvoj strani.

Ne slažem se sa priznavanjem samo redovnog školovanja u našim posleratnim uslovima. Ono može da bude pravilo kome, danas, posebno treba da težimo i da ga sprovodimo, ali da to bude jedini kriterij za ulazak (taj formalni) u službu - kako Ti to nazivaš "bioskopskom ulaznicom” mislim da nije mnogo realno. Znam da ćeš pomisliti da sam ja tu osetljiv, jer sam se i sam doškolovavao, ali to nema samnom veze. Tu sam mogao biti osetljiv dok sam bio aktivan, u službi mi a danas je tako sve jedno šta će ko o         mojoj školi reći. Nego ću se poslužiti da je izuzetaka uvek bilo i danas ih ima i biće ih. Tako je Mihajlo Pupin, otišao kao odrastao momak-seljak iz Idvora u SAD i tamo se školovao radeći na obali kao radnik ili u fabrici, i postao naučnik svetskog glasa. Danas je naš najbolji pisac i najpametniji čovek Dobrica Ćosić, koji je završio srednju poljoprivrednu školu i doškolovao se na Višoj političkoj školi u Beogradu, takvih primera imamo i na drugim mestima. Imamo one koji iz materijalnih ili drugih razloga nisu mogli da se redovno školuju, a kada im se ukaže prilika oni je svojski iskoriste. Nesreća je ta što smo mi raznim lenjčugama i lošim (glupim ljudima kakve si Ti u nekim tvojim ranijim pričama lepo obeležio i u Bečeju i u Zrenjaninu) karakterima, mediokritetima, pa možda po pravilu i ispod tog nivoa, obezbedili školovanje kao privilegiju za kasnije napredovanje na položaje i koji postaju za sve stručni. Možda si i ti tako mislio, ali zbog konciznosti i želje da ne dokazuješ ono što je notorno, ovakva objašnjenja i ograde izostavio.

Institut konkursa za prijem na rad, za mene je jedan od najvećih promašaja u socijalizmu. Ne zbog toga što su konkursi, blaga je reč, profanisani, već zbog toga što oni, a nisu jedini, kompromituju socijalizam kao društveni poredak. Ta kompromitujuća uloga konkursa ne proističe iz veza i vezica i drugih neobjektivnosti kojima su svi konkursi propraćeni, nego je konkurs kao zamisao do te mere idealističan da se može smatrati socijalističkom utopijom. Pođimo od sebe. Nađem se u konkursnoj komisiji kao rukovodilac odnosne službe za koje se traži saradnik, pa da li ću se zadovoljiti samo formalnim ispunjavanjem uslova ili ću tražiti i neke druge reference posebno, kad znamo da kod nas kad je ušao u fabriku i zasnovao radni odnos, da ga se više ne možemo „kurtalisati”, sigurno da ću se raspitivati naročito ako se radi o nekom značajnijem radnom mestu. I ne samo što se tiče stručnosti, nego i karaktemih osobina, jer ne želim da mi neko zagorčava život i da mi naruši odnose u grupi. Bar ja sam o ovome uvek vodio računa.

Umesto konkursa ja bih dao veću vlast šefovima i poslovođama oko prijema radnika i saradnika naravno, pri jednom slobodnom prijemu i odpuštanju.

Konkurs liči na našu uravnilovku u platama. Uprosečili smo sve pa i plate podveli pod određena opšta merila - škola. Ja sam u svojoj praksi imao ženu koja je završila filozofski fakultet, ali koja nije baš nikad ništa radila. Znam je takvu petnaestak godina, ali je zato znala da ističe kako ona ima fakultetsku diplomu pa ima toliko i toliko plate, a jedna sa srednjom školom ima veću platu od nje. Obično sam je uzimao za primer naše socijalističke anomalije, jer je pravilo da oni, takvi kao što je ona, imaju veču platu od onog sa srednjom školom koji radi u računovodstvu i od posla ne može da digne glavu. Mogao bi polovinu takvih da navedem od 400-500 koliko nas je poslednjih godina bilo u Privrednoj komori Jugoslavije.

Uzeću jedan slučaj gde vladaju odnosi kakvi bi trebali da budu i u socijalizmu, a oni su nažalost samo u sportu takvi. Opšte je poznato da socijalizam sa kapitalizmom može samo (možda nisam u pravu kad kažem „samo” jer verovatno da postoje još neke discipline) u sportu da se meri i da čak u mnogim sportskim disciplinama bude ispred. Zapitajmo se odkuda to? Odgovor, svakako pojednostavljen, bi bio pa tamo selekciju ne vrše propisi i konkursi i diplome, već ocene trenera. Trener vrši odabir, a selekcija se sama sprovodi na treninzima i javnim nastupima. Neću te sa ovim svojim primitivnim ili bar laičkim shvatanjima zamarati, ali treba da imaš i ovo na umu kad se zalažeš za isključivost redovnog školovanja.

MOJA IDEJA ZA INTEGRACIJU

Deo koji kritikuje ili bolje reći ocenjuje našu situaciju, realan i objektivan, ali idealizuješ moć i realnost uslova koje predlažeš. Nema apsolutne ravnopravnosti u uslovima obezbeđenja ekonomskog interesa svih učesnika. Integracija u najširem smislu može se uprostiti i jasnije sagledati ako pođemo od grupe radnika koja je udružila rad u pogonu, preduzeću ili već kakva bila organizacija. Mora da postoji princip nagrađivanja prema radu, jer to je ekonomski interes svakog učesnika (udrženika), ali čim smo rekli „prema radu”, onda tu nema apsolutne ravnopravnosti, već neko treba da presuđuje (arbitrira), koliko kome pripada, a to je onda isključilo „apsolutnu ravnopravnost”. Možda malo karikiram, ali iskustvo me uči da rešenje tražim samo u pojedincu, a nikako u grupi i kolektivu. Kolektivni rad je jedna imaginacija, a još veća je imaginacija kolektivna odgovornost. Prema tome, ako damo apsolutnu ravnopravnost, onda se sigurno ne polazi od jedinke.

ZLATNA SREDINA

Vanredna zapažanja i Velika istina, ali samo u fazi kritike ili bolje reći ocene stanja, ali čim pređeš u traženje rešenja ima mesta kritici. Ali neću da te zamaram, jer sve ovo što sam napisao od str. 5 ipak se svodi na polemiku.

Ne želim da završim onako kako nisam hteo, nego mi u žaru pisanja samo naviralo, pa ću se vratiti na ono što je lepo. Tvoje pojedine šale ili prepričane tuđe šale čitao sam i Desi, a ona inače ne voli da čita ni moja pisanija, i slatko smo se smejali.

Završavajući ovo nepredviđeno dugo pismo želim da Ti se zahvalim na prijatnim trenucima koje sam doživeo čitajući tvoje priče i razmišljanja.

U pismu od 29. januara 1986. pišem:

Dragi moj Kume,

Prošle nedelje Zvekić mi je doneo Tvoje pripovetke (bio je zajedno sa Milivojem, pa smo se napričali i nauživali u prisećanju na lepe, mnogo lepe dane brzo prohujale mladosti), tako sam ih brzo pročitao tek sad Ti odgovaram. Želeo sam - kako bi to rekao neki uvaženi stručnjak - da se sve to slegne i da u glavi sredim, pa tek onda da dam sud. Sala je. Niti sam ja dorastao za jednu književnu kritiku, a i nemam želja da se u tome obučavam, pa čak ni najmanji trud u tom pravcu ne ulažem. Izneću svoje utiske bez pretenzija da to bude stručan, a verovatno ni objektivan sud.

Meni se Tvoj način slikanja ljudi i događaja posebno dopada, a uz to i želja da naša generacija ostavi, našim sugrađanima, što više podataka o nekadašnjim ljudima, načinu života i događajima vezanih za Novobečejce, ja i ne bih mogao ništa više reći nego da se sa puno ushićenja divim i uzviknem - samo nastavi!

Da ne shvatiš sve rečeno kao podilaženje moram u interesu iskrenosti reći da u Tvom pisanju zapažam, kao što je to slučaj i sa mojim, da ne obezbeđuješ kontinuitet što se kvaliteta tiče. Ja ovde manje mislim na jezik odosno pravopis, same pripovetke. Primećujem oscilacije između jedne i druge pripovetke. Reklo bi se da ne uspevamo da održimo započeti nivo. Možda to i nije neko malaksavanje tokom rada, već je nama svaki sledeći pristup pisanju novi početak pa su i te oscilacije posledice trenutnog raspoloženja. Nama ova vrsta pisanja je zabava a ne struka.

Pored svega, moram Ti priznati da si u stanju da iz običnih svakodnevnih događaja - životnih epizodica, napišeš i prikažeš zanimljiv događaj. Izvrsne su Ti pripovetke u kojima neodoljivo namećeš zaključke (koje treba čitalac da izvuče) sa političkim implikacijama. Tu imaš snagu parnog čekića.

Možda se ja time oduševljavam, jer sam nisam u stanju, često puta, i iz nesvakidašnjeg događaja da napravim „nešto”, pa se zato posebno divim onima koji ,,iz ničega naprave nešto”. Taj svoj nedostatak sam posebno plastično osećao u slikarstvu. Meni je trebalo mnogo i mnogo slika (stotine i stotine) da naslikam pa da mogu i običnu kuću Dušana Nešića ili Bate Kiseličkog da pretvorim u koliko toliko interesantnu sliku, a nekima je dovoljna jedna obična vrba pa da naprave lepu sliku.

Ti opisuješ život i odnose ljudi tako plastično baš onako kako život teče - kako bi to naši mudraci političari rekli u hodu - a ja moram obavezno da kažem - stoj hoću da te opišem (naslikam)!

Iznad svega me oduševljava Tvoja energija. U životu sam naišao na malo ljudi koji su svakom poslu, koga su se prihvatili, unosili svog sebe i gde se u svakoj reči ili rečenici oseća potpuna prisutnost autora. Iznenadio si me koliko si mnogo napisao. Samo ono što sam do sada pročitao iznosi preko 150 stranica kucanih sa proredom, a to nije malo, jer ja znam kako meni pisanje nije igra već naporan rad sa puno koncentracije. Ti uz pisanje i vrlo uspešno vodiš i poljoprivredni život. Ja Ti tu pomalo zavidim, jer ne mogu da pomislim na kopanje. Verovatno što me je otac, posle ženidbe, prosto terorisao sa kopanjem. Tako sam 1943. godine sa slugom i njegovom ženom okopao 2 jutra krompira, dva jutra graška i pola jutra maka. Sve se to nekoliko puta okopavalo i zagrtalo, a mak i plevio i to puzeći.

Pa ipak možemo biti srećni što smo našli zanimanje i puno angažovanje kao penzioneri. Neka upravo taj naš rad ne bude ni od koga prihvaćen, veliko je ono što mi smatramo: da radimo nešto korisno i stvaramo, a stvaranje i ljubav su valjda među nekoliko najvažnijih životnih atributa.

U pismu od 9. septembra 1985. pišem:

Dragi moj Kume,

Mislio sam da Ti pišem čim sam pročitao tvoje pripovetke ili zapise ne znam kako da ih nazovem. To nije ni važno. Važno je kakav su ostavile utisak na mene. Nisam stručnjak za književnu kritiku, ali ću biti slobodan da dam svoj sud, kao ono: "nisam pekar da znam da mesim hleb, ali znam kad je hleb kiseo”.

Ti si uvek bio odličan kozer, ali sam sumnjao da možeš tako lepo da pišeš. Nemoj mi zameriti za ovu sumnjičavost jer sam se to na nekoliko mojih poznanika osvedočio. Kad sam ih slušao mogao sam ih danima slušati, ali kad su mi dali da čitam što su pisali imao sam utisak kao da to nije pisao taj čovek koji tako lepo priča da prosto veze. Obradovao si me ne samo lepim i povezanim mislima, nego sažetim rečenicama, a ipak dovoljno slikovito i opisno da čovek-čitalac ima utisak da te Tvoje junake prosto poznaje i da ih posmatra dok o njima čita. To nije samo veština, koja se stiče radom, već izuzetna obdarenost. Šteta je ako u tome ne istraješ.

Ti slikaš određenu kategoriju (ako je to pravi izraz) ljudi u odredenoj atmosferi, pripovedaš ne o izmišljenim događajima i licima nego slikaš život i ponašanje običnih ljudi, a na osnovu toga se može steći lepa predstava o sredini iz koje su ponikli, ili u kojoj žive junaci Tvojih pripovedaka.

Izuzetno lepo pišeš. Zato nastavi. Tvoji ovakvi radovi mogu predstavljati jednu posebnu zbirku sličica iz života u Novom Bečeju i Vranjevu ili sličica o ljudima i to običnim malim ljudima. Naravno da ne sumnjam da bi Ti sa isitm takvim uspehom slikao Janoševića, Gigu Jovanovića, koji su u ono vreme bili „veliki ljudi” iako su u osnovi bili najobičniji.

Takav rad će pre ili kasnije biti dragocen i pokolenja će nas ceniti po tome šta smo im ostavili ne samo u zgradama i fabrikama, nego i u ovom vidu kulture. Mi - na žalost - nismo ništa slično nasledili od naših predaka, pa će možda baš zbog toga naš rad, mislim i na svoj, biti možda vredniji jer predstavlja nekakav početak u toj vrsti stvaralaštva. Zato ću biti srećan ako čujem da ćeš nastaviti i istrajati u tome. Ne treba da očekujemo da nam ova današnja generacija štampa sve što napišemo, jer oni nemaju interesovanja za prošlost, ili još smelije, oni nemaju interesovanja nizašta, što se ne tiče neposredno njih samih. Njihovo je životno geslo - daj šta daš, a za sutra lako ćemo. Od takvih se ne možemo nadati da cene ono što je prošlo, jer je za njih budućnost - sutra, a već za preksutra je mnogo daleko i to ih ne interesuje.

Ja sam napisao 4 materijala sa ukupno preko 1.000 stranica kucanih mašinom pa ne mislim da prestanem da i dalje pišem iako mi do danas ništa u Bečeju nisu objavili, a tome se i ne nadam. Ne pišem ni za kog određenog Novobečejca već „neka se nađe”, možda će ipak nekad nekom zatrebati. Moje najveće uživanje je kad pišem ili slikam Bečej i Vranjevo, jer se tada nalazim na tom mestu i u ono moje najlepše vreme.

Obradovaćeš me ako mi pružiš prilike da još nešto pročitam o Vranjevu i Vranjevčanima, ili Bečejcima.

Laza

Želja mi je, da ovom zabeleškom izrazim svoj nespokoj zbog nemarnog odnosa prema jednom izuzetno plemenitom čoveku, odanom drugu i časnom prijatelju.

Ko je i odakle je Vića Marković?

Možda ću se bez ozbiljnog razloga udaljiti od teme u prikazivanju veleposedničkih imanja u Novom Bečeju, od kojih je 1927. godine jedno kupio ded Viće Markovića, koji se zvao Vićentije Markov iz Siriga kod Segedina. Činim ovo, da bih što realnije predstavio o kakvom se bogatstvu radilo, a da su Markovićevi, i pored toga ostali obični, čak u ponašanju vrlo skromni poljoprivrednici Novog Bečeja.

Kao što se u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju...” može videti Novi Bečej sa čitavim atarom kupio je kao spahiluk Pavle Hadžimihajlo 1782. godine, a njegovi potomci, po ženskoj liniji, Rohonci i Šojmoši ostali su posednici do 1927. godine Šojmoši, ili do kraja Drugog svetskog rata Rahonci.

Šojmoši je potomak unuke Pavla Hadžimihajla. Imanje je njegov predak Đula Urban dobio kao miraz. Imanje se sastojalo od 700 katastarskih jutara i nalazilo se na prostoru od Tise, gde se Kanal izdvaja iz Tise, pa do puta koji vodi za Kumane i na jug prema Kumanu do puta za poljoprivredno imanje „Sokolac”, koji se odvaja od puta za Kumane.

Ekonomske i stanbene zgrade sa lepim dvorcem nalazile su se na mestu gde Kanal ističe iz Tise. Tu je bilo četrnaest velikih zgrada zidanih ciglom i pokrivenih crepom. Najveći deo njih je ostao sve do posle Drugog svetskog rata, jedino je dvorac, koji je bio opkoljen gustom šumicom, porušen 1934. godine.

Imanje je, svojevremeno, imalo ergelu polukrvnih konja sa tridesetak kobila i šesdeset ždrebadi (podaci iz knjige „Torontal varmeđe...” od dr Šamu Borovskog). Na šesdeset katastarskih jutara nalazio se vinograd. Imanje je bilo čuveno po tadašnjoj staklom pokrivenoj oranžeriji iz koje se povrće prodavalo ne samo u Segedinu i Novom Sadu, već i u Budimpešti, Beču i u Nemačkoj.

Celokupno Šojmoševo imanje, posle sprovedene agrarne reforme, uključujući i dvorac u centru Novog Bečeja, izuzimajući oranžeriju, kupio je optant iz Siriga kod Segedina (Mađarska) Vićentije Markov, koji je prelaskom u Jugoslaviju odnosno u Novi Bečej, svom prezimenu dodao ,,ić” i prezivao se Marković. Imanje je kupljeno sa svom zatečenom stokom, oruđem za rad i sve drugo što se na ekonomiji zateklo. Tu je bilo preko stotinu krava i junadi, pedesetak konja i 200-250 komada svinja. Biroši, koji su se nalazili u službi kod Šojmošija ostali su i, posle prodaje, kod Markovića.

Oranžeriju je kupio žandarmerijski major u penziji Kosta Radić iz Pančeva i koristio je sve do 1932. godine, kada je zbog Velike privredne krize postala nerentabilna.

Prema podacima koje sam dobio od jednog starca 1968. godine iz sela Deske (Mađarska) udaljenog 6 kilometara od Siriga, Vićentije Markov bio je najbogatiji zemljoradnik u Sirigu. Imao je preko 80 jutara zemlje i veliku kuću. Prodao je svoje imanje u Sirigu i uz odgovarajući bankarski kredit kupio Šojmoševo imanje u Novom Bečeju, koje se, posle sprovedene agrarne reforme, sastojalo od 420 jutara obradive zemlje i oko 100 jutara pašnjaka. Ekonomija sa 14 zgrada i dvorcem, kao i sa velikim i lepim dvorcem u centru Novog Bečeja na tiskom keju. Ovaj dvorac bio je drag simbol svih Novobečejaca i svi su ga iskreno ožalili kada je došao pod udar modernih urbanista i srušen 1988. godine.

Na njegovo mesto izgrađen je Dom zdravlja. Dvorac je, pored velikog dvorišta, imao i veliku baštu koja se prostirala od parkića na trgu pa sve do ulice Svetozara Miletića - do skeledžiske kuće. Na tom prostoru izgrađen je Dom zdravlja i nekoliko četvorospratnih stanbenih zgrada.

Sve ovo kupio je Vićentije Marković 1927. godine, kada se i cela porodica sa dva oženjena sina Đurom i Svetozarom i troje unučadi nastanila u Novom Bečeju. U dvorcu u gradu su stanovali deda Vićentije sa suprugom (imena joj se ne sećam) sa sinom Đurom i snajom Smiljom i unukom Vićentijem - Vićom, koji je tada imao 6 godina. Mlađi sin Svetozar sa suprugom Kosarom i dvoje dece Bogoljubom i Mirom - Sejkom stanovao je u dvorcu na imanju. Njegova porodica se nije mirila da živi na imanju (na salašu kako se to sa potcenjivanjem govorilo) bez obzira što je bio udaljen samo jedan kilometar od centra Novog Bečeja, već su 1934. godine kupili kuću na glavnoj ulici Novog Bečeja (druga - kuća od Luteranske crkve). Dvorac na imanju su srušili i prodali kao stari građevinski materijal a šumicu oko dvorca iskrčili i prodali kao ogrevno drvo ili kao rezanu građu.

Stari deda Vićentije podelio je imanje svojim sinovima i oni su upravljali imanjem, u prvim godinama zajednički privređivali, a što se ekonomska situacija, izazvana Krizom, više pogoršavala, oni su se sve više razgraničavali.

Kakvo je to bilo bogatstvo može se shvatiti tek kada se ima u vidu da je imanje Šojmoši, koje su Markovićevi kupili, imalo godišnji prinos po jutru 10 metričkih centi pšenice, odnosno 15 metričkih centi kukuruza (podaci uzeti iz knjige „Torontal Varmeđe... od dr Šamu Borovskog za 1909. godinu) što bi značilo da je godišnje ovršeno 20-25 vagona pšenice, ili obrano 30-35 vagona kukuruza. To su, u ono vreme, bili veliki tržni viškovi za koje su se otimali svi žitarski trgovci iz Novog Bečeja, a vlasnici vršalica da dobiju tako veliku količinu pšenice da vršu na jednom mestu, gde nema gubljenja vremena oko preselenja iz jednog u drugo dvorište, ili iz jedne ulice u drugu, već se vrše na jednom mestu 10-12 dana. Ovršena količina pšenice na imanju Markovićevih predstavlja oko 70% prosečno ovršene pšenice jedne vršalice u toku sezone u Novom Bečeju ili u Vranjevu.

Kao dečak uživao sam da posmatram vozidbu pšenice na imanju Markovićevih, koje je bilo u blizini našeg salaša gde su živeli moji roditelji sa nama decom. Pogledom sam pratio desetak zaprežnih kola sa velikim sadenutim vozom snopova pšenice kako idu jedan za drugim na istovar i kako kamara sadenute pšenice naglo raste. Još lepše je bilo videti ih kada se prazni vraćaju kasom na njive sa kojih nestaju krstine pšenice i pretvaraju se u vozove odnosno kamare na ekonomiji Marković.

Posebno sam uživao u vozidbi tulaja (kukuruzovine) jer sam tu mogao plastičnije da vidim svo bogatstvo (za moja dečja shvatanja) kad na prostoru ispred štala „niču” kupe tulaja a ja ih svakodnevno prebrojavam i upoređujem sa našim. Možete zamisliti kakvo je to bilo oduševljenje kada se vozidba tulaja završi i ja izbrojim oko 60-70 kupa tulaja. Treba pri tome imati u vidu, da ja sa druma nisam ni mogao izbrojati sve kupe, jer one nisu denute u pravim redovima već da bi se što bolje iskoristio prostor namenjen za smeštaj tulaja. Šta je taj broj za mene značio, kada to uporedim sa kupama u našem dvorištu gde je bilo 5-6 kupa.

Uživao sam preko leta, prosto sam „vrebao” momenat kada će proći čopor sa više od stotinak krava i junica naravno i sa izuzetno lepim, velikim i namrgođenim bikom. Sećam se i čuvara koji ih je svako jutro oko 6 sati isterivao na pašnjak, koji se nalazio preko železničke pruge od rampe kod bokternice - uz samu prugu u širini od 200-250 metara, a u dužini prema Kumanu od preko kilometar. Uveče sam izlazio na drum za Kumane i čekao da se stado vrati na Ekonomiju na mužu. Čuvar je bio Palfi Ileš, vrlo vredan i savestan mlad čovek, koga sam kasnije bolje upoznao kao slugu kod našeg komšije Žive Števkića.

Kao što sam čekao da prođe Ileš sa govedom, tako sam sa uživanjem ispraćao čopor svinja od 200-250 komada, koje je Markovićev svinjar, posle kosidbe pšenice, isterivao na strnjiku da sakupljaju (jedu) preostalo vlaće, posle kosidbe i grabuljanja.

Voleo sam da posmatram to bogatstvo i oduševljavao se skoro kao da je naše - mojih roditelja. Znajući da stariji sin deda Vićentija Đura i supruga mu Smilja imaju sina Viću, koji je bio mlađi od mene (rođen je 1921) i išao sa mojom mlađom sestrom Nevenkom u osnovnu školu, želeo sam da mu se približim. Da se družim sa njim i da izbliza uživam u njihovom bogatstvu. Da se divim velikom i za mene do tada neviđenom raskošnom dvorcu opkoljen visokim jelama i gorostasnim platanima i sve to obraslo bršljenom i šibljem pa sam sebi dočaravao izgled prašume, o kojima sam tih godina imao prilike da prvi put, na časovima geografije, slušam.

Mi smo imali malu radionicu sa svim potrebnim alatom za održavanje vršalice i motora sa kruparom, koje je moj otac imao. Koristio sam taj alat da sebi pravim igračke od drveta. Umeo sam da izradim avion sa duplim krilima, kakvi su onda bili avioni koje sam viđao kada prelete nebom iznad Novog Bečeja. Vića se oduševio tim mojim avionom kad ga je video - sa elicom koja se na vetru okreće. Izradio sam i njemu avion i tako sam postao njegov stariji drug, što su i njegovi roditelji prihvatili. Na taj način mi je bilo dostupno da se upoznam sa svim zgradama na imanju. Najviše me je oduševljavao dvorac sa šumicom, a preko puta bila je lepa zgrada u obliku vile u kojoj su preko leta stanovali Vićini roditelji. Vila kao i štale bile su novijeg datuma. U velikoj štali okrečenoj belom bojom (krečom) sa crvenim frontonima oko prozora štalskih i ulaznih kapija. U toj štali su bile smeštene krave, a u drugoj okrečenoj oker bojom sa braon ofarbanim frontonima bili su konji. Posle dvorca i vile ove štale su bile i najlepše zgrade na ekonomiji koja je imala 14 zgrada među kojima su bile lepe zgrade magazina, a posebno ona ispod koje se nalazio podrum sa veiikim buradima za smeštaj vina.

Ni danas ne znam da objasnim zbog čega sam se toliko oduševljavao tim tuđim bogatstvom, ali se sećam da jedva čekam da uđem u njihovo dvorište i da posmatram šta se tu sve dešava. Bio sam prosto opčinjen tim bogatstvom i uživao u njemu, kao da je sastavni deo imanja moga oca iako moji roditelji nisu nikad ni videli niti su dolazili u kontakt sa Markovićima.

Moram priznati da sam se isto tako oduševljavao sa bogatstvom veleposednika Ivanovića (današnji „Sokolac”). Ono je bilo veće i imao više stoke naročito goveda. Tu je bilo isključivo rogato podolsko goveče: pedesetak volova, a preko leta tu su i stotinak krava sa izuzetno lepim i zastrašujućim bikom koji je na vrhu rogova imao mesingane kuglice kao ukras, a koje je čuvar - kravar posebno održavao da sijaju baš kao da su od zlata.

Imanje je bilo opkoljeno drvećem, pa je iz daljine nedostupno pogledu što ga je činilo interesantnijim - mističnijim. Iako je Ivanovićevo imanje bilo veće i možda interesantnije, posebno deo gde je dvorac i park sa šumom, ja sam ipak naginjao Markovićevom, jer sam ga osećao bližim - svojim.

Posmatrjaući to bogatstvo i Markovića i Ivnaovića maštao sam da i moj otac postane vlasnik krda krava i da ih čuvam i uživam u njihovoj lepoti. Krave sam oduvek voleo više nego konje i ako su konji lepši i pitomiji, a uz to sam i vojni rok služio u konjici i bio jedan od boljih jahača, nikad nisam, pa ni danas, konje stavljao ispred krava.

II

Da se vratim na ličnosti iz proodice Marković. Istakao sam da je deda Vićentije Markov u Sirugu kraj Segedina bio najbogatiji zemljoradnik u selu. Nije samo bogatstvo isticalo Vićentija među svojim seljanima, već posebno njegova izuzetna vezanost za srpstvo i Jugoslaviju. To je ispoljeno na svakom koraku njegovog života. Prilikom ženidbe sinova Đuru - starijeg, oženio je Smiljom (ne znam joj prezime) iz Bašaida, a mlađeg Svetozara sa Kosarom, nadimak im je Pirgin, iz Elemira, sa devojkama iz Jugoslavije i to sa velike udaljenosti od preko sto kilometara od Siriga. Kada se ovo ima u vidu, onda nije ništa iznenađujuće da je kupio imanje Šojmoš u Novom Bečeju i da tako postanu Jugosloveni i budu doživotno vezani za srpske krajeve Vojvodine.

Ne znam kako su živeli u Sirigu, ali u Novom Bečeju i pored velikog bogatstva, to je bila skromna i tiha porodica. Izuzetak predstavlja snaja Kosara, supruga mlađeg sina Svetozara, koja je bila prilično bučna pomalo nametljiva u ponašanju. Želela je da se istakne, a naročito je to ispoljavala kada je bila u pitanju njena kćerka Mira. Takav način ponašanja je pomalo prihvatao i njen suprug Svetozar, ali to nije mogla da nametne i sinu Bogoljubu, koji je bio skroman i vredan mladić.

Deda Vićentije je živeo sa svojom suprugom u dvorcu u centru Novog Bečeja, i retko je odlazio na imanje, jer je upravljanje imanjem poverio svojim sinovima. Deda je bio povučen i sav njegov, i njegove supruge, kontakt sa Novim Bečejom i Novobečejcima bio je da u proleće i leto najčešće sede na terasi, a ne retko iznesu stolice pa sede u parkiću ispred dvorca. Nisu stupali u bliži kontakt sa građanima, ali su se svima lepo javljali i prihvatali razgovor ako neko zastane da progovori koju reč. Ponašali su se najskromnije, možda baš onako kako je to priličilo i njihovim godinama, ali ne i njihovom bogatstvu. Deda je čak bio sklon da prema radniku Srbinu, ili Mađaru bude isto onako dobrodušan i ljubazan kao što je postupao i sa najuglednijim građanima Novog Bečeja: predsednikom suda, beležnikom, profesorom i dr. Bili su kao takvi za svako poštovanje.

Još skromniji su bili sin Đura i snaja Smilja. To je bio toliko miran i povučen bračni par, da ih mnogi Novobečejci nisu ni poznavali iako su neprekidno živeli u Novom Bečeju. Od kasne jeseni i zime stanovali su sa Dedom u dvorcu na tiskom keju, a s proleća i u leto, pa sve dok traju poljski radovi, nalazili su se u vili na imanju. Ne sećam se da su se sa nekim posebno družili, niti da su odlazili kod nekog u posetu. Njihov način života prosto je bio nespojiv sa njihovim bogatstvom. Oni su u svemu bili skromni pa i u oblačenju. Đura je bio lep crnomanjast čovek srednjeg rasta, u govoru tih i više nego odmeren - ćutljiv. Supruga Smilja bila je jedna izuzetno, ne samo skromno već posebno dobrodušno stvorenje, koja ne zna da povisi glas. Nju sam najbolje upoznao, iz cele porodice, družeći se sa njenim sinom Vićom. Vićine momačke ispade, i tu i tamo pokatkad i neobuzdivost, ona je tako blagim rečima ispravljala i ublažavala baš, kako samo možemo zamisliti, majčino ponašanje. Nisam valjda ovim rekao da se Vića prema njoj grubo ponašao. Ne, on je prema majci i ocu bio pažljiv i blag, ali je bilo trenutaka kada su ga majka Smilja posebno, zaticali u „vedrijem raspoloženju”, mada je uspevao da se obuzdava i u tim trenucima i bude korektan pa čak i blag u ponašanju.

Svetozar i Kosara sa svoje dvoje dece živeli su bučnije, ali još uvek vrlo skromno za njihove ekonomske prilike. Sin Bogoljub bio je po liku i izgledu, visok i mršav na oca, a kćerka Mira je bila visoka i lepa devojka, koja se pomalo gordo ponašala, mada joj to nije bilo svojstveno, već više po želji i nagovoru majke Kosare. Kosara je poticala iz bogataške porodice Pirginih iz Elemira i želela je da se njena deca priključe i čak istaknu u višem novobečejskom društvu iz redova profesora, viših činovnika i bogatih trgovaca. To je možda bilo i normalno ponašanje za njihovo bogatstvo, a bilo je neobično ono što sam isticao kao vrlinu: ponašanje deda Vićentija i starijeg mu sina i snaje Đure i Smilje i njihovog sina Viće, o kome ću na kraju nešto više reći.

Nesrećno je prošla porodica Marković u komunističkom društvu, uostalom tako su manje više prošle sve bogataške porodice. Pored okolnosti da su već do kraja Drugog svetskog rata rasprodali skoro sav stočni fond, agrarnom reformom im je oduzeto celokupno imanje jer ih vlast nije smatrala zemljoradnicima koji sami obrađuju svoje imanje, a u komunizmu zemlja treba da pripadne onima koji je obrađuju. Ostavljeno im je 5 jutara zemlje i dvorac na tiskom keju, kao i kuća Svetozaru na glavnoj ulici (druga kuća od Luteranske crkve u pravcu železničke stanice). Zaboravio sam reći da su deda Vićentije i supruga mu umrli još do početka Drugog svetskog rata (mislim 1940) a mlađi sin Svetozar je umro za vreme Drugog svetskog rata.

Svetozareva supruga Kosara ubrzo je po završetku Drugog svetskog rata i dolaska komunističke vlasti, prodala kuću i sa decom prešla u Novi Sad. Kasnije, kako sam čuo, sin Bogoljub je emigrirao u Ameriku negde pedesetih godina, a kćerka Mira se udala za veterinara i živeli su u nekom selu u Bačkoj. Kasnije je i Kosara otišla u Ameriku.

III

Da se vratim mom drugu Vićentiji - Vići Markoviću. Bio je za ondašnje prilike dosta visok i punačak još od mlađih dana i sklon gojaznosti ostao je, predpostavljam do kraja života. Poslednji put sam ga video 1961. godine u Beogradu kada je imao 40 godina. Kao momak bio je punačak, lepog i uvek nasmejanog lika. Nasmejan i spreman za šalu i da svakom pomogne u bilo kom vidu, pa makar i samo u odobravanju postupka koji je dolazio i u sukob sa lepim ponašanjem. Vića jednostavno nije želeo, ili nije umeo, nikom da se suprotstavi - nikog da unesrećuje. Tu njegovu skromnost i dobrodušnost su svi cenili i voleli ga. On se nije ustručavao da bude u društvu biroša, radnika, služavki, ponašao se baš kao i sa mladićima iz najimućnijih novobečejskih porodica. U poslednje vreme, dok su još posedovali svo bogatstvo, čak je izbegavao to „visoko društvo”. Osećao se komotnije i veselije u društvu srednje imućnih mladića i devojaka - trgovačkih i zanatskih pomoćnika, đaka i studenata.

Za razliku od svojih roditelja Vića je bio vrlo društven i imao je širok krug drugova i prijatelja. Koliko je izbegavao da bude sam ilustruje i njegova vezanost za psa vučjaka pod imenom Paša. Psa je izuzetno voleo i Paša mu je, kao u ostalom i svi psi, bio veran i poslušan. Kada su bili ma i nakratko odvojeni ne znam ko je kome više nedostajao.

Što je bio stariji, a to su ustvari bile mladalačke i najlepše godine (22-24. godine života), on je ispoljavao sve veću ljubav prema društvu. Zbog svoje dobroćudnosti i humanosti bio je rado viđen u svakom društvu. On nije pevač, ali je pesmu voleo i nalazio se u društvu, nešto starijih od sebe, koje je svakodnevno u restoranu „Vojvodina” u toku 1943. i 1944. godine uveče provodilo vreme uz pesmu i šalu do policijskog časa (23 časa u vreme okupacije). Vića je u tom društvu, kome sam i ja pripadao, bio redovno prisutan i izdašnije učestvovao u plaćanju pića.

S obzirom na skromne novčane mogućnosti celokupnog tog veselog društva Vića se dosetio da piće donosi iz bifea Radivoja Krstića, jer je tamo neuporedivo jevtinije nego kada se pije vino i rakija iz restorana „Vojvodina”. Neshvatljivo je da je vlasnik restorana Đoka Dimitrijević dozvoljavao da se u tako otmenom restoranu, kao što je njegova „Vojvodina” pije piće donešeno iz druge radnje.

Đoka je služio sa čašama i svim drugim što sleduje, baš kao da se troši njegovo piće. Nisam mogao da objasnim to njegovo ponašanje sem da mu je stalo da „radnja radi”, da ima gostiju i možda je računao na okolnost da Vića donese u cegeru, kako je on to svake večeri činio, manje pića nego što će njegovo društvo te večeri popiti, te da će na kraju biti točeno njegovo piće. To se tako stvarno i dešavalo, ali je ipak najveći deo pića onog što ga je Vića doneo od Krstića. Đoka je bio dobrodušan čovek izuzetno zaljubljen u svoj ugostiteljski poziv, te je to osnovni razlog što je tolerisao Vićino ponašanje, a možda i želja da restoran ima goste i da on oseća žagor u sali, a ne da u praznoj sali čeka da nastupi policijski čas i da zatvori radnju bez mušterija. Ovako pored Viće i njegovog društva u restoran navrati još po neki gost koji seda za drugi sto da bi slušao šale i pesme „Vićinog” društva - da uživa u razdraganosti mladosti. Tu su skoro svako veče dolazili pojedini činovnici, carinici iz redova Srba (sećam se nekog čika Velje carinika). Bez obzira koji su razlozi rukvodili Đoku bio je to nesvakidašnji postupak jednog vlasnika u to vreme najuglednijeg restorana u Novom Bečeju, koji bi normalno, za svoju uslugu naplaćivali bar trostruku cenu pića i jela u odnosu na cenu istog pića u bifeu Radivoja Krstića.

Trebalo je doživeti susret sa Vićom kada u cegeru nosi 5-6 flaša vina i flašu, dve rakije iz bifea Radivoja Krstića. Vića to nije krio, već je još u bifeu pričao da nosi piće preko u restoran „Vojvodina” za svoje društvo. Kada bi na ulici sreo nekog iz tog našeg društva on sav ozaren od radosti prosto je vikao: „Hej evo za večeras, nemoj da ne dođeš!”

Bilo je tu mesta i za humor, ali to na prvom mestu ilustruje Vićinu privrženost društvu i njegova želja da sa skromnim iznosom novca društvo ostane što duže u Restoranu da se ori pesma i smeh, za uspele viceve.

Vića je voleo svoje drugove i bio je spreman da za njih podnese i veće žrtve nego što je samo mala neprijatnost kupovanje pića u bifeu i prenošenja u „Vojvodinu”. Češće je pozivao društvo i na njihovo imanje gde se u vili sa 4-5 soba pilo i veselilo sve do zore. Bilo je tu štete jer se u pijanstvu polupa po koja čaša, pa čak i staklo na vitrinama nameštaja, ali Vića za to nije nikoga krivio, već je posle izvesnog vremena opet na korzou izveštavao drugove da dođu na imanje večeras na piće. Bio je veliki ljubitelj veselog društva i veliki drug.

Iako je sin bogatih roditelja njegova politička orijentacija, za vreme Drugog svetskog rata, bila je ne samo patriotska, već levo orijentisana. Želeo je da se uključi u oslobodilački pokret i svu naklonost i simpatije prema komunističkoj partiji je prilično često, pomalo i neoprezno, javno isticao.

Izneću jedan njegov ispad, koji je mogao imati kobne posledice, ali se na sreću sve završilo dobro.

Aprila 1944. godine jedne noći, pošto je policijski čas već nastupio (policijski čas je trajao od 23 do 5 časova), našlo se veće veselo društvo kod Viće na imanju. Pevali su ispred štala na imanju. Vića za kratko vreme napusti društvo i otrči do vile, a kad se vratio izvadi pištolj i ispali u vis jedan metak. U tihoj prolećnoj noći sve spava, ništa se ne čuje i odjednom prasak pištolja! Društvo svo uspaničeno njegovim postupkom, jer se to dešava nedaleko od Tise, koja je bila granica sa Mađarskom i po čijem nasipu (dolmi) i danju i noću patroliraju nemački graničari u vojničkoj uniformi sa mašinkama na grudima. Svi su se u očajanju razbežali po štalama i torovima sa ovcama, a on ostao na mestu i čak iznenađen što su ostali pobegli. Kad su se vratili upozorili su ga na opasnost koju je taj pucanj mogao izazvati, jer su mogli čuti nemački graničari i onda im ne bi bilo spasa. On onako „napit” i dobrodušan kaže: „Dobro neću, neću više!”. I taman se svi okupili i umirili, kad on ponovo ispali, ali sad dva metka. Videvši da su izloženi velikoj opasnosti svi su se ponovo razbežali i sakrili se među govedom i ovcama očekujući dolazak nemačkih policajaca. Na sreću i ovog puta se sve dobro završilo. Nemci nisu čuli tu pucnjavu i društvo je otišlo u vilu i nastavilo sa pićem i veseljem do zore.

Vića je ovim postupkom želeo, mada u pijanom stanju, da pokaže ne samo svoju hrabrost, već da je naoružan i spreman da učestvuje u borbi protiv okupatora. Imati oružje za vreme okupacije bilo je toliko rizično da se zbog toga gubila glava. Nemci su bili nemilosrdni, jer su bili svesni da je to oružje upereno protiv njihove oružane sile.

Nije on samo ovim ispoljio svoje opredeljenje, već je kasnije taj pištolj, preko Milivoja Nešića, predao Milinku Stankoviću vranjevačkom partizanu, koji je otišao u ilegalce, ali bez ikakvog oružja. Na nesreću Milinko je ubrzo pao kao žrtva opkoljavanja kuće u kojoj su se krili 4-5 ilegalaca i kasnije streljan.

Na saslušanju nije izdao Milivoja, pa je tako pošteđen i Vića kao vlasnik pištolja. To je vrlo ubedljiva ilustracija o Vići kao patrioti. Za njega nije bilo važno njihovo materijalno bogatstvo. Pripadnost svome narodu bilo je iznad svega.

Blagodeti koje mu je roditeljsko bogatstvo pružalo nije koristio za lično isticanje, već je želeo da bude ravan drugima u društvu.

To je prilično pojednostavljen i nesređen prikaz ličnosti Vićentija - Viće Markovića.

Želim da, posle ovoga, iznesem naš odnos, njegovih drugova, pa i svih Novobečejaca prema Vići i njegovoj porodici posle oslobođenja Novog Bečeja od nemačke okupacije. Da prikažem kako je Vića sa svojima prosto oteran iz Novog Bečeja.

Neposredno posle oslobođenja Novog Bečeja Vića je kao i svi drugi mladi Novobečejci rođeni od 1914. do 1926. godine mobilisan i odnet kao i većina njih, vojnički neobučen, na Sremski front. Na frontu je bio do završetka rata. Imao je sreću da je ostao živ i da se zdrav vratio kući. Od svega što je zatekao to su otac Đura i mama Smilja i dvorac na keju u Novom Bečeju. Uslovi za život bili su više nego teški. Nisu imali gotovine, a zemlja oduzeta, otac ostareo, a Vića nezaposlen - živeti se moralo!

Svi smo se mi razišli - otišli iz Novog Bečeja, a Vića ostao na milost i nemilost „dođoša”, ili onih Novobečejaca koji su u Vići videli samo sina bogatog Markovića, a ne kao srpskog patriotu i privrženika Narodno-oslobodilačkom pokretu.

Doživeo je u svom Novom Bečeju najveća poniženja. Zbog tobožnjeg nerada odnet je u logor na prinudni rad, a roditelji bez sredstava, stari i bolesni, bespomoćni da se snalaze kako znaju i umeju. Na njih je vršen pritisak da prodaju dvorac, jer je vlastima stalo da se usele u njega, a da njih uklone iz centra Novog Bečeja. Nisu se vlasti na čijem čelu su bili „dođoši iz okolnih sela” smirili ni kada je Vića izašao iz logora - prinudnog rada, već su svim silama zahtevali da tobože otkupe, naravno, po ceni koju oni odrede. Posle beskrajnog pritiska Vića je konačno popustio i dvorac sa svim inventarom i velikim placem, prodao Opštini za tadašnjih 2,5 miliona dinara. Za taj novac kupio je u Novom Sadu dvosoban stan i preselio se tamo sa roditeljima, da nikad više ne dođe u njegov tako voljeni Novi Bečej.

Živeo je Vića u Novom Sadu radeći kao akviziter u nekoj od izdavačkih kuća sa najskromnijom zaradom, izdržavao sebe i roditelje. Otac mu je umro, pa je Vića ostao sa majkom Smiljom. Oženio se sa jednom skromnom devojkom koja je bila pomoćni službenik u nekoj od novosadskih osmogodišnjih škola. Sa njom je izrodio dvoje dece, a čuo sam od našeg zajedničkog druga pokojnog profesora Bogdana - Baje Kovačeva iz Zrenjanina da se Vića i njegova supruga sa lepom pažnjom odnose prema majci, što me je obradovalo.

Naš zajednički prijatelj Ljubiša Stankov - Zemba je u prisustvu Milivoja Nešića i mene izneo da je on u vreme kada je osnovana Radio stanica Novi Sad zaposlio Viću Markovića kao rukovodioca bifea te stanice. Vića se tu lepo snašao i razradio posao i kada sam smatrao da je njegov ekonomski položaj rešen - kaže Zemba - Vića odjednom podnosi ostavku i napušta bife i Radio stanicu. Na moje iznenađenje - nastavlja Zemba - odgovorio je: „Znaš, posao mi je vrlo lepo išao i ja taj posao volim, ali on nije za mene. Nisam mogao nikog da odbijem pri tražnju da jede i pije na kredit, a mnogi nisu nikad likvidirali svoje obaveze, a ja nisam u takvim uslovima mogao da odgovorim svojim isporučiocima jela i pića i nisam imao kud! Nisam ja u stanju nikom da se suprotstavim.”

Vića je i u ovom slučaju pokazao svu svoju plemenitost i do kraja ostao njena žrtva.

Gradić na levoj obali Tise, sem lepog položaja na reci i u novije vreme po izgradnji Kanala i brane na Tisi, ni po čemu se ne razlikuje od drugih ravničarskih gradova slične veličine. Pa ipak je za nas, koji smo se rodili ili odrasli u njemu, izuzetno ljubak i mio, kao što su uostalom i sva zavičajna mesta njihovim građanima.

Novi Bečej je imao burnu i bogatu prošlost i jedan je od retkih gradova u Vojvodini koji je proslavio 900 godina od prvih pisanih pomena u istoriji. Do pojave železnice na ovim prostorima - druga polovina 19. veka, bio je glavni tržišni centar i najprometnije pristanište za žitarice u Austrijskoj Carevini. No, o tome više drugom prilikom, a ovde ćemo se zadržati na iznošenju sećanja na jednu običnu novobečejsku porodicu. Obična porodica, u vreme na koje se podsećamo, to je bila uglavnom ekonomski siromašna porodica sa dosta dece.

Posle Prvog svetskog rata narasle su potrebe za daljim proširenjem prostora za stanovanje i širenjem naselja. U tom cilju iskorišćeni su najbliži slobodni - prazni prostori. U to vreme to su bila vašarišta. Tako je počela izgradnja naselja u Vranjevu na vranjevačkom vašarištu pod nazivom Novo Selo i naselje Vašarište u Novom Bečeju koje se nalazi na kraju grada sa leve strane na putu za Kumane.

Zadržaću se na izgradnji novog naselja na bivšem novobečejskom vašarištu, gde se u novoizgrađenoj kući od naboja i pokrivene crepom, nalazila porodica o kojoj ću reći koju reč više, kako bi se stekla predstava o uslovima života koji su vladali u našem mestu između Prvog i Drugog svetskog rata.

Osnovna privredna delatnost bila je poljoprivreda, uglavnom zemljoradnja, kojom se bavilo oko 90% stanovništva. Najveći deo njih je bio bez zemlje ili sa 2-3 jutra, te su bili prinuđeni da rade kod imućnijih zemljoradnika, ili drugih posednika zemlje, kao biroši, sluge ili nadničari.

Dvadesetih godina 20. veka, odmah po završetku Prvog svetskog rata, novobečejska opština izradila je plan - projekat ulica i isparcelisala placeve na vašarištu za izgradnju kuća.

Placevi su dodeljeni sirotinji besplatno, ili uz minimalnu naknadu. Na tom prostoru izgrađene su tri ulice koje su počinjale od poljanice Dudare pa prema Kumanu, sa leve strane puta. One su ustvari bile nastavak već postojećih ulica od tadašnje ulice Cara Dušana, koja danas nosi naziv JNA, pa do Kumanskog puta, ili današnje ulice Ive Lole Ribara.

Placeve su dobili kako Srbi tako i Mađari u približno istom broju, s tim da su Srbi dobili placeve u prve dve ulice, polazeći od centra prema Kumanu, a u poslednjeoj ulici dobili su Mađari, a njihova ulica bila je više nego duplo duža od pojedinačnih ulica koje su pripale Srbima. Srbi su dobili placeve u sledećim ulicama: Radnička ulica od Ive Lole Ribara do ulice Jugoslovenske narodne armije i ulice Miloja Čiplića od Ive Lole Ribara do ulice JNA. Mađari su dobili placeve u ulici Novo Selo - današnja ulica Rečo Antala, koja se proteže od ulice Ive Lole Ribara pa do ulice Petefi Šandora.

Taj novoizgrađeni kraj ostao je sa nazivom Vašarište. On se nije mnogo razlikovao od ostalih ulica Novog Bečeja. Kuće su bile od naboja pokrivene crepom, sa malim jednostrukim prozorima - po tri prozora sa ulice. Vašarište je spadalo u red najtiših naselja Novog Bečeja, bez bifea i kafana i drugih objekata koji bi mogli stvarati buku i ekscese. Sa jednoličnim kućama delovalo je prilično monotono, ali je život u njemu bio veseo i pun dečije graje jer su porodice koje su tu stanovale imale dosta dece. Sem dečje graje po danu i pasjeg laveža i poj (kukurik) petlova u noći skoro se ništa drugo nije moglo čuti. Zaprežna vozila su bila prava retkost da prolaze ovim ulicama, jer stanovnici toga kraja skoro da nisu imali zapregu, bila je to seoska sirotinja.

Pored toga što je uglavnom korišćen isti materijal za građenje: zemljani naboj i crep razlikovale su se nove kuće u ulici Novo Selo - Rečo Antala od novoizgrađenih kuća u Radničkoj i ulici Miloja Čiplića. Razlikovale su se po zabatima. Zabati na mađarskim kućama, u ulici Rečo Antala, bili su od dasaka impregnirane katranom i dobile crnu boju, dok su srpske kuće, u druge dve ulice, imale zabat od trske oblepljen blatom i okrečen belom bojom kao i ostali deo kuće. Samo su se dve kuće razlikovale od ostalih. U ulici Radničkoj oko sredine, sa sunčane strane, nalazila se kuća Darinke Džigurski, Dade Prezuškinje. Kuća je bila preka sa 4 prozora sa ulice i obojena oker (žutom) bojom.

U ulici Rečo Antala oko sredine između ulice Ive Lole Ribara i JNA, sa sunčane strane, nalazila se kuća Cvete Crkvenjakova izgrađena od čerpića i cigala sa zabatom od cigala. Delovala je stabilnije od ostalih, a bila je ofarbana grao i zelenom bojom. To je, pored kuće doseljenika iz Dalmacije Pere Sabljakovića koja se nalazila na kraju sa sunčane strane, bile jedine dve kuće koje su u toj ulici pripadale Srbima. U druge dve ulice u kojima su placeve dobili Srbi nije bilo mađarskih porodica.

Iako mi to nije bila prvobitno namera, moram, se kad je već pomenuta porodica Pere Sabljakovića, zadržati sa par rečenica i opisati njenu tragediju. Pera je, pored dugog nadničenja kod imućnijih seljaka poslednjih godina, do Drugog svetskog rata, bio čuvar seoskih svinja - u službi opštine Novi Bečej. Nekako pred Drugi svetski rat je umro, a iza njega ostala je gluvonema supruga Gina sa troje muške dece od 6-10 godina strosti. Opština je iz obzira prema njihovom materijalnom stanju zadržala Ginu kao čuvara seoskih svinja. Nije prošlo mnogo vremena od završetka Drugog svetskog rata, ili njegovog završetka u ovim našim krajevima, deca su, čuvajući svinje, našla na poljani ručnu bombu ostalu iz rata. Ne znajući šta imaju u rukama, igrajući se, oni su je aktivirali i eksplozija je ubila majku Ginu i dvoje njene dece. Bila je to za sve nas jako bolna vest, iako smo u to vreme imali, češće prilike da čujemo neprijatne vesti o našim mladim ljudima koji su ginuli na ratnom poprištu.

U Radničkoj ulici na Vašarištu u trećoj kući od ćoška, tada je ćošak bio orijentir za preciznije obeležje kuće, jer se na njima nisu nalazili brojevi, stanovala je udovica Smilja Penjin - Alvarka, kako ju je čitav kraj poznavao. Ne znamo kada je ostala udovica, ali kako je imala najmlađu kćer Jelu rođenu 1920. godine a naša porodica se doselila 1928. godine u Novi Bečej, kada je Smilja već bila udova, to bi značilo da je u tom razdoblju (1920-1928) ostala samohrana sa petoro dece. Zvali su je Alvarka, jer je svojevremeno pravila šećerleme, koje smo mi pogrešno nazivali alvom. Ustvari to su bile šećerleme od uprženog šećera sa orasima ili sa makom ili od ukuvanog šećera i nešto brašna - bonbone. Napustila je taj posao i bavila se zemljoradnjom obrađujući svoju baštu i 1-2 jutra zemlje koliko je imala u svom vlasništvu. Sećam je se, iz tih prvih dana po našem preselenju u Novi Bečej, jer sam se družio sa njenim najmlađim sinom Živom, pre nego što je otišao u Beograd na izučavanje obućarskog zanata, da je bila lepa crnomanjasta žena, srednje visine i skladno građena.

Pored strina Smilje i sva deca su dobila nadimak Alvarkini. Imala je, kao što je već istaknuto, petoro dece: tri sina i dve kćerke. Najstariji je bio Milan, pa Rada, Živa i kćerke Branka i Jela. Sva deca su bila lepuškasta i simpatična (mila), a posebno najmlađe Jela, koja je još kao dete bila prava lepotica. Lep je bio, sa kovrdžavom kosom, i srednji sin Rada. Ni ostali nisu mnogo zaostajali u tom pogledu za Jelom i Radom.

Mukotrpan je bio život porodice strina Smilje Penjin. Milan, čim je završio četvororazrednu osnovnu školu, stupio je u službu kao bojtar kod čuvara seoskih konja (čikoša) i goveda (kravara), a to je zadesilo i sina Živu. Kada su malo ojačali išli su u nadnicu. Isti posao je čekao i stariju kćerku Branku. U velikoj materijalnoj oskudici, sa tako brojnom decom, dovijala se strina Smilja kako je znala i mogla. Srednjeg sina Radu je ubrzo, po završetku osnovne škole, poslala kod svoje sestre u Beograd da bi ga tamo dala na izučavanje zanata, gde bi kod majstora bio na stanu i hrani. Time je rasteretila porodicu - „jedna usta manje”. Tako je postupila i sa Živom i Jelom. Ostali su Milan i Branka, koji su tad već pomalo odrasli, išli u nadnicu, a preko leta za vreme vršidbe, radili i na vršalici kao risari. Bilo je to veliko rasterećenje za strina Smilju, ali dok nije došla do te situacije morala je tražiti radikalnija rešenja za svoju nejač.

Još dok su sva deca bila u krugu porodice strina Smilja se udala za čika Đuru Perića, znao sam ga pod posprdnim nadimkom Riđuša. Znam da je ovo ružno, ali ne znam kako da dam bližu orijentaciju čitaocima o kome se radi.

Nije bilo lako strina Smilji, a tek kako se čika Đura odlučio da uđe u tu porodicu i da prihvati veliku i tešku obavezu da preuzme deo brige o životu petoro nejake dece. Nema sumnje da je bila, pre svega, u pitanju velika ljubav, prema strina Smilji, koja je, kao što je istaknuto, bila lepa i zdrava žena. Čika Đura je bio u svemu prosečan čovek i po izgledu, inteligenciji pa i vrednoći. Bio je riđe kose i brade, koju je brijao, kao i svi u to vreme, pa je možda zbog boje svoje kose i brade i dobio onaj ružni nadimak. Trebalo je mnogo rada i velikog odricanja u siromaštvu da se obezbedi najneophodnije za egzistenciju sad već sedmočlane porodice. Sve je on to prihvatio, a to znači da je pored ljubavi prema strina Smilji, morao biti i plemenite duše.

Nismo ništa ružno slušali o toj porodici, niti je u njoj dolazilo do sukoba. Deca su, u tim skromnim uslovima, lepo vaspitavana što se moglo zapaziti iz njihovog ponašanja na ulici, školi i društvu uopšte, a to znači da je u porodici vladala neophodna harmonija. Bez nje je teško formirati uravnoteženu ličnost sa odgovornim odnosom i ponašanjem.

Ne možemo, pri ovome zanemariti ni žrtvu strina Smilje. Nije bilo lako uskladiti odnose između petoro dece na jednoj i muža - očuha preopterećenog brigom i poslovima oko obezbeđenja najnužnijih uslova za život i razvoj dece na drugoj strani. Tu su mir i spokojstvo teško ostvarivi, ali bili smo svedoci da su uz veliki napor strina Smilja i čika Đura u tome uspeli. Znači da su oni međusobno izgradili stabilne supružničke odnose i uz uzajamnu podršku uspeli su da lepo vaspitaju decu i da održe neophodnu harmoniju u porodici.

Za vreme predaha nedeljom po podne mogli smo videti strina Smilju kako na ulici sedi na stolici, što ih prave Cigani koritari, u društvu sa komšinicama, a malo dalje od tog ženskog društva, ispred kuće čika Sile Perića, na uglu Radničke i ulice Ive Lole Ribara, gde čika Đura u društvu komšija sedi na istoj takvoj stolici, i za niskim stolom igra karte, ili sede i prepričavaju događaje iz protekle nedelje. Nismo imali prilike da čujemo da su se roditelji žalili na svoju decu, niti su komšije iznosile tužbe na račun dece Smilje Penjine. Njihova deca su bla pristojna u svakom pogledu i nisu se razlikovala od ostale dece njihovog uzrasta. Čak su možda za koji stepen bila ispred ostalih u pozitivnom pogledu.

Taj predah u toku nedelje po podne značio je za strina Smilju i čika Đuru ne samo relaksaciju, već i akumuliranje snage za sutrašnji nastavak mukotrpnog života punog briga do iduće nedelje, pa onda opet iznova. I za decu je taj nedeljni predah značio veliko rasterećenje jer su bili slobodni da svaki sa svojim društvom ode u igru ili u kolo na igranku.

Uspela je Smilja Penjin - Alvarka uz nesebičnu požrtvovanost čika Đure da izvede na put svoje petoro dece i da društvu podari pet korisnih članova sa kojima niko, a posebno vlasti, nije imao problema. Odrsli su zdravi i lepi. Sinovi se poženili i kćerke poudavale. Verujemo da su stvorili zdrave porodice sa časnim porodom, jer su iz svoje porodice poneli osnovne ljudske kvalitete: radne navike i poštenje, a društvo u takvim slučajevima može samo da potpomogne i razvije, a retko da devalvira, te kvalitete. Strina Smilja je umrla spokojna da joj život nije bio promašen, a muke i trud su ono što ga na kraju čini bogatim i uspešnim.

Osečam se srećnim što sam u svojim sećanjima zadržao prilično upečatljivu sliku o životu jedne obične i skromne porodice iz svog komšiluka.

Toliko mi je bilo lepo i oblilo me neko milje dok sam o tome razmišljao, da sam poželeo da ih zabeležim kao moja draga podsećanja.

Znam da sam se u uvodnom delu udaljio od teme, kao i da se nisam baš potpuno pridržavao hronologije događaja, što je dokaz da sam pisao bez ikakvog opterećenja, pravilima književnosti i pismenosti, od srca kako su misli navirale. Udaljavanje od teme je moja želja da bih mlađe Novobečejce upoznao kako je i kada nastalo naselje Vašarište u Novom Bečeju jedan od najmirnijih krajeva našeg voljenog grada.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak