Vojni rok služio sam 1938/39. u Nišu u 1. Konjičkom puku „Obilić”. Zahvaljujući baš toj okolnosti, što je nosio ime Obilića, čitav puk je učestvovao na proslavi petsto pedeset godina od Kosovske bitke, na Vidov dan 28. juna 1939. godine.

Kao što sam već istakao voleo sam geografiju i istoriju, a ljubav prema nacionalnoj istoriji poneo sam iz roditeljskog doma, još iz najranijeg detinjstva. Otac je mnogo čitao, pa se tako u našoj kući, pored ostalih knjiga, mogla naći i knjiga narodnih junačkih pesama, Istorija prvog srpskog ustanka, Istorija ratova 1912-1918. godine. Te sam knjige, naročito junačke pesme, rado čitao i zapamtio skoro svaku pesmu, kao i fotografije iz knjige o ratovima.

Zadojen takvom ljubavlju prema nacionalnoj istoriji, svaki susret sa mestom gde se odigrao neki značajan istorijski događaj doživljavao sam sa puno uzbuđenja i sentimentalnosti.

Skoro su mi, pri svakom takvom susretu, navirale suze. Suze su mi kanule, na primer, kada sam sasvim slučajno saznao, putujući kroz Grčku, da se nalazim u rodnom mestu jednog od najpoznatijih grčkih filozofa Aristotrela i kad sam se našao ispred njegovog spomenika, iako nije reč o junaku naše nacionalne prošlosti.

Ako sam ovim, i što sam već istakao o Aranđelovcu i Sremskim Karlovcima, uspeo da, ma i najmanje, predstavim sebe u tim susretima, onda se može zamisliti kakvo me je uzbuđenje i tuga obuzela kad sam se našao na Kosovu Polju.

Još pre polaska, dočarao sam sebi svaki detalj iz narodne pesme, ili svaki događaj koji je bio dostupan kroz srednješkolsku istoriju. Da događaji budu još potpuniji, a utisci veličanstveniji doprinela je i okolnost da smo kao vojnici Prvog konjičkog puka „Obilić” bili smešteni pod šatore na samoj obali reke Laba, baš kao što je valjda i Knez Lazar smestio svoju vojsku uoči Kosovskog boja. Tako je moja mašta to predstavila.

Tu smo proveli punih sedam dana pripremajući se svakodnevno za defile na samom Mazgit Polju.

To je prilično naporan rad za vojnika, ali ja sam imao poseban status, pa zato smatram da su mi tih sedam dana bili najlepši u mom vojničkom životu. Nisam imao konja, niti sam učestvovao u defileu, bio sam određen za fotoreportera na Vidov dan za vreme parade. Ceo moj zadatak se sastojao da na dan proslave od 10-12 sati, snimam učešće Prvog konjičkog puka „Obilić” u paradi.

Takav položaj, i bicikli koji sam imao, omogućili su mi da preko dana, dok se vojska nalazi na pripremi za defile, budem slobodan i da obilazim sve krajeve kojih sam se sećao iz istorije, odnosno narodnih pesama. Uveče, dok svi vojnici, od umora i dnevne obuke, spavaju, ja sam u mislima preživljavao davno prošle događaje, sređivao utiske iz prethodnog dana i stvarao planove za sutrašnji dan.

Priprema za proslavu pet sto pedesetogodišnjice Kosovske bitke počela je desetak dana pre odlaska na Kosovo Polje, u samoj kasarni u Nišu. Dok je za sve vojnike, koji će učestvovati na paradi, to bio dodatni mukotrpan „egzercir” za mene je to bio period maštanja i nestrpljivog isčekivanja da se susretnem sa svim tim značajnim mestima.

Vreme u uslovima u kojima sam ja živeo sporo teče i ja, u mislima naravno, već bog zna po koji put, iznova doživljavam sve ono što sam o Kosovu i Kosovskom boju znao.

Jedva dođe to po podne, kada smo se na niškoj železničkoj stanici Crveni krst počeli ukrcavati u teretne (zatvorene) vagone zajedno sa konjima. Krenusmo negde oko 18 časova prema Skoplju, da bi od Skoplja, kroz Kačaničku klisuru, stigli do železničke stanice i sela Obilić.

Kako se počelo smrkavati, mi smo zaspali i ne znamo kako su izgledali krajevi kroz koje smo prolazili. I da nismo spavali, u mraku ne bi mogli ništa videti sem nazive železničkih stanica kroz koje smo prolazili.

Ne znam koja je to bila stanica gde smo se duže zadržali, ali se sećam da smo se svi probudili. Bilo je svanuće, i za razliku od jutra u kasarni gde nas budi truba znakom za ustajanje, koju smo svi odreda mrzeli, ovde nam je jutro sa prvim zracima zarudele zore, baš prijalo. Nismo dugo čekali da voz krene i pred nas su iskrsle, do tad neviđene lepote prirode. Prolazeći kroz Kačaničku klisuru voz je reku Lepenac ostavljao čas na levu čas na desnu stranu. Sećam se da smo malo malo pa preko mostića, a reka se penuša ispod tih mostića, da bi ubrzo postala brza ali bistra, onakva kakvu dotle nisam video. Moram doduše priznati da nisam ni video bog zna koliko reka, mada sam putovao do Mora prolazeći od Zagreba do Sušaka preko mnoštva lepih reka i rečica, ali ni jedna nije bila ravna Lepencu. Posebno je bilo romantično to „preskakanje” voza čas na jednu, čas na drugu stranu reke, sa velikom tutnjavom preko kratkih železničkih mostova. Kažem kratkih, jer je i sam Lepenac bio relativno mala reka u to doba godine, pa je nije bilo ni teško premostiti.

Te lepote prirode su nas sve ozarile, da smo se svi osetili razočaranim pri napuštanju Kačaničke klisure i kada smo se odvojili od Lepenca, mada smo pre toga jedva čekali da stignemo na naše odredište - na Kosovo Polje. Sada nam se ono, kako smo se približavali, činilo manje privlačnim pogotovu što smo prolazili kroz pitome, skoro ravničarske krajeve. Oni nas nisu mogli oduševiti, jer smo sad već postali pomalo neskromni u svojim prohtevima prema prirodi, posle lepota Kačaničke klisure.

Bez obzira što se nije radilo o velikoj razdaljini, ili bar ne za vožnju železnicom, ipak je naša teretna kompozicija morala davati prvenstvo prolaza putničkih i brzih vozova, koji su saobraćali po redu vožnje, koji se tada izuzetno poštovao.

Stigli smo na železničku stanicu Obilić negde oko 11 časova, brzo se iskrcali i već u 12 časova čitav puk je bio postrojen i spreman za pokret. Ova železnička stanica zbog svog imena, iako po svemu obična, podstakla nas je da shvatimo da se nalazimo na nesvakidašnjoj stanici. To rasploženje, jer smo na prostoru gde su naši preci doživeli tragediju, nije nas napuštalo ni kada su se kaplari i podoficiri izdirali na vojnike da požure i da paze kako izvode konje iz vagona, koji su bili prilično bojažljivi - nenaviknuti na ovakav transport.

Sa stanice Obilić krenuli smo prema, 5-6 kilometara udaljenom, selu Miloševu. Tu smo prešli reku Lab i ulogorili se uz samu reku na njenoj levoj obali.

Put od Obilića do Miloševa bio je običan letnji, pun prašine, ali kad sam pri ulasku u selo na tabli pročitao naziv Miloševo, krv mi je navrla u obraze i prosto sam pored vrućine, koja nas je na tom putu pratila, buktio od vatre sopstvenog tela. Selo je bilo novo, sa širokom ulicom i kućama koje su ličile na naše vojvođanske što nije delovalo uzbuđujuće, ali je zato naziv izveden iz imena Miloša Obilića, ipak izazvalo iznenadno uzbuđenje.

Kada smo došli do reke Laba, ja sam biciklom stigao pre ostalih, divio sam se njegovoj bistroj vodi iako protiče ravnicom. Međutim, bio je letnji period pa je reka imala miran tok i nizak vodostaj što joj je u tom delu, kao ravničarskoj reci izbistrilo vodu, ili se ona meni činila da je baš toliko bistra. Setio sam se strofa narodne pesme Kosovskog ciklusa: „Murat pao na Mazgitu Polje, zahvatio i Lab i Sitnicu...” i gle ja se sada nalazim na mostiću te čuvene reke Lab. Kako sam bio srećan što sam imao nekoliko minuta vremena da, pre dolaska Puka, u samoći razmišljam i dočaram sve ono što je moja mašta mogla da učini, što se možda zbilo baš na ovom mestu i na ovoj reci.

Bio sam nesrećan što je ubrzo naišao i naš Prvi konjički puk i prekinuo me u tom maštanju, a posebno kada su počeli prelaziti Reku, ne preko mosta, nego gazeći je podigli mulj, iako je njeno dno na tom delu bilo peskovito, ali kad pređe oko 500 konja po četiri u redu, onda, i da je kameno dno i tada bi se voda zamutila.

No, to je bio samo trenutan prekid doživljavanja onog što se tu, baš na tom mestu odigralo pre 550 godina. U toj uzburkanosti vode stvorio sam još verniju sliku iz onog doba. Da su Srbi izgubili bitku i da se tu sa vodom mešala njihova krv, što mi je nateralo suze. Teško mi je palo što sam morao napustiti most i pridružiti se ešalonu koji je već bio na drugoj obali Laba. Možda je to i dobro došlo, da o tome ne razmišljam i da me ostali vojnici ne vide da plačem.

Oficiri su sa komandantom puka izvršili raspored pojedinih eskadrona i pala je komanda da se pobode kolje i veže užad za koje će biti privezani konji i gde će im se davati hrana. Odmah zatim, sve trčećim korakom, podignuti su šatori za vojnike i oficire.

Ja sam se smestio u šator predviđen za kancelariju našeg eskadrona (eskadron je u konjici jedinica kao što je četa u pešadiji), u kome sam, zajedno sa narednikom eskadrona, spavao na prostrtoj slami prekrivenoj ćebadima.

Ubrzo je iz poljskih kuhinja podeljen ručak i vojnici su otišli na spavanje savladani umorom. Ja sam malo leškario zaokupljen mislima na događaje iz istorije i obuzet nestrpljenjem da sve to, ili bar tragove toga, ivdim i da ih svom svojom osećajnošću doživim. Kad je po podne pala komanda za ustajanje i zbor, pošto se to nije odnosilo i na mene, uzeo sam bicikli I krenuo put sela Miloševa.

Želeo sam da doznam gde je mesto gde se odigrala Kosovska bitka, gde se nalazi Muratovo tulbe, Gazimestan i drugo što je ostalo iz onog vremena, ili bar što će podsećati na onaj tragičan dan za srpski rod.

Ušao sam u selo. Prišli su mi seljaci, jer sam bio prvi vojnik koji se našao među njima. Prvo što sam ih zapitao bilo je - kako to da ovo selo liči na tipično vojvođansko?! Ne malog iznenađenja, kada su mi rekli da su oni tu kolonizirani uglavnom iz Banata i Bačke i da su i ulice i kuće gradili po uzoru na svoje, koje su ostavili u Vojvodini. Zapamtio sam porodicu Zikić, koja se ovde doselila iz Kikinde. To je bila jedna od najimućnijih porodica u selu. Oni su pored dobijene zemlje, kao kolonisti, dosta i kupili i podigli su lepu kuću, malo dalje od sela.

Rekli su mi gde se nalazi Muratovo tulbe, 3-4 kilometra dalje. Nisam smeo da krenem tamo, jer je već bilo oko 18 sati.

Moram priznati da sam se pomalo i pribojavao da sam krenem po tim krajevima nastanjenim Turcima, kako sam ja tada verovao. Njih sam se još uvek pribojavao, valjda i ovaj put na pomisao kako su bili prikazani kao strašni u našim narodnim pesmama.

Vratio sam se u bivak (vojnički logor) i tu ostao hvaleći se ostalim vojnicima šta sam sve video i doznao, a iznad svega kako sam dobio, od tih mojih zemljaka, Zikića, litar rakije. Naime domaćin Zikić, kad je iz razgovora doznao da sam iz Novog Bečeja on me je pozvao da odšetamo do njegove kuće da me upozna sa svojom porodicom i da popijem jednu rakiju. Pri polasku spakovao mi je jednu flašu prepečenice da počastim svoje drugove - vojnike.

Posle večere, kada smo svi bili u svojim šatorima, legao sam, i dok je narednik ostao sa svojim društvom dugo van šatora, ja sam na miru razmišljao o svemu onom što sam doživeo toga dana. Rešio sam, da sutradan u 9 sati pre podne odem do Muratovog tulbeta. U tim planovima obhrvao me i san. Zaspao sam udišući čist vazduh što su ga voda Laba i njegovi priobalni vrbaci prečistili, da sam se probudio tek kad sam uveliko čuo žagor vojnika koji timare konje i vode ih na pojilo.

Posle doručka, vojska je krenula na mesto gde će se održati proslava, pripremajući se za defile. Pošao sam za njima, odvojivši se skrećući desno, od tog glavnog puta, prema Tulbetu.

Bilo je to za mene nešto posebno uzbudljivo, ali više zastrašujuće, videvši grob kao nekakav veliki kovčeg sa visokim turbanom, a iza mojih leđa čuvar, koji mi je ljubazno otvorio vrata i čekao da završim posetu i da zaključa ulazna vrata. Ali i pored njegove ljubaznosti ja sam prilično zazirao od njega jer je Turčin, a nalazi mi se iza leđa. Nisam se dugo zadržavao unutra, već sam po izlasku seo na travu zajedno sa tim čuvarom, ali i tu je bila prisutna pomalo nervoza da neko ne naiđe i da me napadnu. U porti se nisam plašio čuvara, jer je bio stariji čovek, od koga sam bez sumnje bio jači, a uz to imao sam sablju koja bi me zaštitila i od njegovog eventualnog napada nožem. Danas kada o tome razmišljam, čini mi se neverovatnim takvo moje osećanje, posebno što je to bio dobroćudan i savestan, stariji čovek.

Sve u svemu, ja sam jedva dočekao da napustim i to dvorište (portu) i da budem što dalje od svega, da se nađem medu Srbima u Miloševu, i da se oslobodim te ne baš prijatne napetosti.

Nisam bio potpuno spokojan čak ni po povratku u naš bivak, sve dok se nisu vratili vojnici sa uvežbavanja parade. Tek u njihovom društvu, posle ručka i spavanja počeo sam mirno da rezonujem i da budem realan u oceni. To je jedno suočenje sa autentičnim spomenikom Kosovske bitke i novo saznanje o ponašanju pred susretom sa ostacima velikog boja.

Proticali su lepi i veseli dani, u bivaku kraj sela Miloševa, i dođe Vidovdan. Osvanuo je vrlo lep letnji dan, a on mi se činio još lepšim jer sam ga doživljavao sa osećanjem da je to jedan od najvećih praznika i nedoživljenog slavlja.

Vojnici na konjima u novoj uniformi postrojeni po osam konjanika u redu izgledali su mi kao iz bajke. Sve je odisalo svečanošću, pa mi se činilo da i trava i poljsko cveće, pored puta, jače miriše nego prethodnih dana. Narod uparađen u svečana odela hrli sa svih strana stazama i putevima prema mestu gde će se održati proslava.

Sleglo se mnoštvo naroda iz okoline. Nisam bio u stanju, a niti sam se trudio da procenim koliko je sveta bilo prisutno, ali se dobro sećam da se i s jedne i druge strane, duž čitavog mesta označenog za paradu u dužini 400-500 metara, nalazilo mnoštvo naroda.

Izabrao sam mesto u blizini izgrađene, kad danas o tome razmišljam, skromne tribine i odatle sam snimao sve što mi se učinilo posebnim, a najveći broj snimaka utrošio sam za snimanje defilea Prvog konjičkog puka „Obilić” iz Niša.

Parada je počela u 11, a završila se u 12 sati. Dok su se vojnici vraćali u bivak konjima, ja sam, po najvećoj žegi, morao da prepešačim 4-5 kilometara, jer sam bicikl ostavio u bivaku.

Vratio sam se umoran od vrućine. Umor je brzo prošao i počeo sam da razmišljam o svemu onom što se zbilo na paradi. Sve je to za mene bilo nešto nezaboravno i do tad nedoživljeno, iako je čitav program bio skroman u odnosu na ono što je bilo izvedeno prilikom proslave šest stotina godina Kosovske bitke 28. juna 1989. godine.

Dugo, čak vrlo dugo sam živeo od uspomena ponetih sa Kosova Polja, a sam povratak u Niš i rastanak sa rekom Labom, bio je tužniji nego kad sam odlazio iz Novog Bečeja na odsluženje vojnog roka. Verovatno, što sam, pored ostalog, smatrao da se tamo neću nikad više vratiti. Bilo je tako lepo, a evocirana istorijska sećanja još su buktala u meni.

Ne znam začim sam sve žalio, ali sam u kasarni u Nišu osetio takvu prazninu, da mi je bilo potrebno nekoliko dana da prihvatim kasarnski život onako kako sam ga doživljavao pre odlaska na Kosovo Polje.

Sve što sam na Kosovu Polju doživeo ostalo je upečatljivo do današnjeg dana. Bolje se sećam Kosova Polja i svakog detalja koji sam tamo zapazio ili doživeo, te 1939. godine, nego što sam doživeo i video u kasnijim posetama u više navrata: 1947, 1967, 1973. i 1974. godine kada sam ponovo navraćao na ta sveta mesta srpske tragedije.

Što su mi se uslovi za putovanja više širili, moji prontevi bili su sve neskromniji. Tako je to valjda u svemu, prohtevi su uvek veći od mogućnosti. Proputovao sam mnoge krajeve bivše Jugoslavije pa me ostali delovi nisu toliko mamili, koliko je bila jaka želja da vidim bar jednu stranu zemlju.

Moram istaći da su granice naše zemlje bile moja opsesija još od mladih dana. One su bile nešto, za čim sam žudeo, ili ne samo granice, već susedne zemlje koje sam sa granice mogao da vidim. U početku sam se samo time zadovoljavao.

Ostao mi je nezaboravan boravak na Sušaku 1936. godine. To je bio moj prvi susret sa državnom granicom. Dugo sam stajao kraj mosta na reci Riječini, koja deli Sušak i Jugoslaviju od Rijeke (Italija), sve dok mi nije prišao jugoslovenski žandarm da me opomene da je tu zabranjeno zadržavanje.

Promet preko graničnog mosta izgledao mi je sasvim običan. Prelazili su samo pešaci i to oni koji su imali dvovlasničke dozvole, koje su onako u žurbi u vidu legitimacije, samo usput pokazivali graničarima jedne i druge zemlje.

Oduševio me je taj tako jednostavan prelazak granice. Zamišljao sam ga znatno komplikovanijim.

Tog dana je, na Sušaku, opozicija - Hrvatska seljačka stranka zajedno sa Komunističkom partijom organizovala veliki zbor, na koji se sleglo stotinak hiljada naroda iz Primorja, Gorskog Kotara, Zagreba i svih drugih krajeva Hrvatske. Bili su speicjalno određeni vozovi i brodovi koji su besplatno dovozili demonstrante. Demonstriralo se protiv Jugoslavije. Stideo sam se svega što se toga dana u vezi sa Zborom zbilo. Kada je kolona demonstranata od sto hiljada ljudi prolazila pored pograničnog mosta, gde su, sa druge strane Riječine posmatrali Italijani našu neslogu, demonstranti su baš pred njima namerno uzvikavali parole „dole Jugoslavija” i slične.

Tu sam video, kako su demonstranti, koji su brodom došli iz Kraljevice, pri povratku skinuli sa katarke broda jugoslovensku zastavu i samo je preokrenuli i podigli je na jarbol kao hrvatsku. Kapetan broda naredio je mornarima da se zastava preokrene, jer u protivnom brod neće krenuti, ali su demonstranti ostali neumoljivi i tako je zastava nekoliko puta skidana i dizana na jarbol. Ne znam koliko je to trajalo, meni se učinilo vrlo dugo, pa sam napustio pristanište i otišao u drugi deo grada.

Bile su to velike demonstracije neprijateljstva prema Jugoslaviji i nije slučajno što je izabran baš Sušak za mesto gde će se Zbor održati. Zbor je održan u leto 1936. godine, na granici sa Italijom, jer je želja organizatora bila da se na najočitiji način pokaže Italijanima kako su Hrvati protiv Jugoslavije.

Imao sam i jedan prijatan susret sa našom granicom. Četiri godine kasnije, u zimu 1940. godine, bio sam u selu Nakovu kod Kikinde. To je, i danas tako mislim, bilo najlepše selo u staroj Jugoslaviji, ili da malo budem oprezniji u oceni, da kažem najlepše selo koje sam dotle, a i posle toga, video. Selo je bilo nastanjeno domaćim Nemcima (Švabama), a nalazilo se na samoj granici sa Rumunijom. Ne znam, da li je bilo više od 60-70 metara od kafane, na kraj sela, pa do same granice. Stao sam ispred kafane i posmatrao rumunsku stranu. Tu se pružala jedna dosta duga i zapuštena ulica, možda stotinak metara od granice, rumunskog sela Veliki Komloš (Komlošul Mare). Ta rumunska ulica, u odnosu na Nakovo, delovala je jadno, sirotinjski, sa malim neokrečenim kućama.

Razmišljao sam kako se osećaju Rumuni kad sa svoje strane pogledaju na jugoslovensku, na Nakovo, čije su sve kuće lepe i uredno okrečene, sa asvaltiranim kolovozom glavne ulice. Ta razmišljanja budila su u meni osećaj ponosa što sam Jugosloven, ali sam se ubrzo setio stida koji me je obuzeo na Sušaku kada sam video kako Italijani likuju što su imali prilike da se uvere u skori raspad Kraljevine Jugoslavije.

Moram odmah na početku istaći nemio slučaj koji mi se desio pri povratku sa ovog puta, da bi čitaoci mogli uporediti moj prvi susret sa Rumunijom i Rumunima, sa onim što sam opisao na kraju putovanja (po Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj) gde ističem poštenje Mađarice-šalašarke. Ona je mahanjem ruku zaustavila naš autobus da bi preuzeli izgubljeni kofer iz „paktregera” autobusa. Kako je ta žena, svojim postupcima, ostavila prelepo mišljenje o poštenju Mađara, nezavisno da li se radi o velikoj ili maloj materijalnoj koristi, ili kojem staležu odnosna osoba pripada. Tu je možda i mog ličnog preterivanja, ali čovek se u takvim slučajevima pomalo i svesno opredeljuje za veličanje poštenja, jer iznosi i svoje želje da svi koji pripadaju tom narodu budu takvi, ili barem da su slični toj osobi. Kao i obrnuto. U slučaju lošeg iskustva sklon je u negativnom preterivanju i da pod istu ocenu stavi i sve druge pripadnike toga naroda, mada je to pogrešno. Ali u ovom slučaju se radi o emocijama koje mogu u određenim trenucima da nadvladaju razum, čemu sam ja možda malo više podložan nego prosečni ljudi.

Naime, po ulasku u Temišvar, iz pravca Vršca, u ulici koja vodi prema centru sa leve strane, nalazila se jedna apoteka. Ušao sam u apoteku da kupim „Gerovital” pilule ili inekcije. Apotekar, stariji čovek, mogao je imati oko 60 godina, odgovorio mi je da nema, ali da bi mi mogao nabaviti. Dogovorili smo se da pri povratku svratim kod njega u stan, koji se nalazio nedaleko od apoteke, da mi proda jedan paket od 20 kutija Gerovital pilula. Rekao mi je, tom prilikom, da je po narodnosti Nemac.

U povratku, bila je nedelja uveče, svratio sam u stan apotekara, koji se nalazio u jednoj lepoj, predratnoj, trospratnoj zgradi. Stan se nalazio na prvom spratu i delovao je prilično prostrano sa velikim sobama a imao je 4-5 takvih soba. Zaboravio sam da napomenem da mi je apotekar rekao da će Gerovital koštati 5 leja po kutiji, umesto 2,5 leja koliko je njegova redovna cena u apotekama. Prihvatio sam, jer sam se uverio da ga nema u redovnoj prodaji u temišvarskim apotekama.

Kako sam zazvonio na ulazu u stan, pojavila se služavka i kad sam joj rekao da želim gospodina, on je izašao izneo mi je paket umotan u novinsku hartiju sa navodno 20 kutija gerovitala. Platio sam mu jednom banknotom od 100 leja i bez ikakvog zadržavanja seo u auto i produžio prema Jugoslaviji.

Ispred granice, da mi rumunski carinici ne bi videli taj paket, otvorio sam ga sa namerom da po džepovima rasporedim po nekoliko kutija i tako ne izazovem pažnju carinika. Na moje iznenađenje u tom paketu, koji u originalnom fabričkom pakovanju ima 20 kutija, koji je bio otvoren i iz njega je izvađen jedan red od četiri kutije. Paket je bio zatvoren samo sad u kraćem obliku i umotan u novinsku hartiju da bi se prikrila prevara - krađa.

Apotekar, intelektualac, Nemac, stariji čovek trebalo bi da sa godinama bude i ponosniji ili bar dostojanstveniji. Njega ne samo da nije bilo stid da traži duplo veću cenu od redovne, već i da izvrši i krađu. Da iz originalnog pakovanja izvadi 4 kutije i tako me opljačka za 20 leja. Za mene je bilo neshvatljivo i utoliko je moje razočarenje bilo veće jer je u pitanju mala vrednost.

Mi u Vojvodini, smo imali posebno gledanje na moral Nemaca - naših domaćih Svaba. Oni su, za razliku od svih naroda koji su pre Drugog svetskog rata živeli u Vojvodini, bili najkulturniji, ali i najpošteniji. Zbog toga mi je postupak apotekara Nemca bio još čudnovatiji. Čak mi je smetalo što se upuštao u prodaju na „crno”, jer to dolikuje mlađim ljudima, a ne i njegovim sedim vlasima i uz to intelektualcu. Kako tek objasniti i postupak da je, uz to, i ukrao 4 kutije?! To je za mene neshvatljivo srozavanje ličnosti, pogotovu kad se zna da on nije u materijalnom siromaštvu. Ono što sam, na prvi pogled, video u njegovom stanu predstavljalo je određeno bogatstvo za socijalističke uslove življenja.

Uporedite, dragi čitaoci moj susret sa onom salašarkom-Mađaricom, sirotinja sa dvoje dece, i ovog ogrezlog nevaljalca intelektualca, Nemca, imućnog čoveka za koga 20 leja u životu ne bi trebalo da znači baš ništa, a on se ipak tako srozao. Tu ne sme biti opravdanje, što se mi nikad više nećemo videti, jer takav je slučaj bio i sa onom divnom salašarkom-Mađaricom.

Poučen slučajem apotekara u Rumuniji sam se osećao uvek nesigurnim i sve sam dva puta prebrojavao samo da ne bih prošao kao sa gerovitalom. U Mađarskoj sam se osećao sigurnim, a to su oni potvrdili i kasnije, kada sam 40 meseci proveo sa službom u Budimpešti.

Dosta je o ovoj ružnoj uspomeni. Da pređem na opisivanje samog Temišvara. To je jedan od lepših gradova te veličine, a kasnije sam imao prilike da prođem kroz sve rumunske veće gradove izuzev Jašija, Galaca i Brajile i mislim da je Temišvar posle Bukurešta i Kluža najlepši i najuredniji grad Rumunije. Begej, koji protiče kroz sam grad, je lepo ograđen betonskom obalom u jednom delu je okružen divnim parkovima i sa jedne i sa druge strane obale koje su takođe betonirane.

Grad pun zelenila i parkova. Centar i glavni trg deluju impozantno i na koju god se stranu čovek okrene ima nečem da se divi. Da li velikoj i arhitektonski interesantnoj katedrali, na suprotnoj strani Operi, ili uzdužnim stranama sa izvanrednim zgradama divnih frontona i jedne bogate arhitekture uopšte.

U Temišvaru sam dočekao novu 1967. godinu u restoranu, na tom glavnom trgu. Sve je bilo na zavidnoj visini. Sa ulaznicom je obezbeđen meni i piće (jedan aperitiv i butelja vina) i to po vrlo pristupačnim cenama.

Veče je počelo veselo i to veselje se produžilo verovatno do kraja. Kažem verovatno, jer sam, sa mojim prijateljem Mitom Vukajlovićem, napustio restoran u 4 sata ujutro i otišao na spavanje. Za svo vreme slavlja veselje je bilo divno. Dobra muzika, a uz to je publika, za svakim stolom, pevala ono što je muzika svirala.

Organizacija je bila na visokom nivou. Svaki kelner je imao 3-4 stola o kojima je brinuo i on je, jednostavno bez ikakvog upozorenja ili traženja, na vreme sklanjao suvišno posuđe i čaše i donosio ono što je sledeće od 12 vrsta jela i pića. Milina je biti u takvom ambijentu, gde se svako oseća da je okružen pažnjom i brigom ugostitelja da nam ova noć ostane u što lepšoj uspomeni.

Moram, i pored želje da iznesem samo ono što je bilo lepo, da ukažem i na nekakve naše, jugoslovenske, prostakluke. U toj divnoj atmosferi gde muzika nije nametljiva i gde se svako veseli na način koji njemu odgovara, ali uz uslov da ne smeta drugome, odjednom se čuje tresak stakla (lupanje čaše). Jednom pa drugi i treći put. Ubrzo je to prestalo i od kelnera smo doznali šta su učinili sa tim našim sunarodnicima. Nisu ih udaljili iz sale, nego su im odmah naplatili po 500 leja po razbijenoj čaši, i tako su ih brzo umirili, da se do kraja nije desio ni jedan sličan ispad.

Ti naši zemljaci iz Vršca ili okoline došli su sa jevtinim švercovanim lejima primitivci željni da skrenu pažnju na sebe. Mislili su da mogu, sa takvim prostačkim manirima, da se iživljavaju ne pretpostavljajući da razbijenim staklom mogu ozlediti susede.

Da se ljudi u neposrednoj blizini jednostavno osećaju neprijatno kad moraju da strepe kada će i gde pasti neka čaša. Pa i za njih je ta cena od 1.500 leja, za tri čaše, bez obzira na jevtinoću leja, bila blagotvorna „pilula za umirenje”.

Zahvaljujući brzoj intervenciji kelnera doček nove godine u Temišvaru ostao mi je u najlepšoj uspomeni. Za razliku od ranijih godina dočeka u Budimpešti, gde je sve nekako delovalo svakidašnje i bez razdraganosti, mada sam novu godinu dočekivao u najekskluzivnijim restoranima. Mi smo i u Budimpešti bili pomalo privilegisani kao gosti koji ostavljau veliki bakšiš.

Sutradan, prvog januara, krenuli smo prema jugu i stigli u banju Herkulane.

Smestili smo se u jednom izvanredno, arhitektonski interesantnom, hotelu „Černa” (nosi ime reke koja protiče u blizini Banje). Banja je, što se zgrada i arhitekture tiče, izuzetno lepa. Sve zgrade koje potiču iz perioda Austro-Ugarske su posebno raskošne, a uglavnom su te zgrade. Prema onom što sam saznao ona je spadala u red dve najluksuznije banje Austro-Ugarske, odmah posle Karlovih Vari. Pored tako lepe arhitekture i spoljne raskoši zgrada, Banja je u osnovi vrlo siromašna u ponudi. Čak se ne može reći da je ishrana siromašna, ali svaka druga ponuda u trgovinama je skoro isključena.

Napravili smo izlet do Oršave, do stare Oršave koja više ne postoji. Potopljena je sa izgradnjom hidroelektrane Đerdap I. Bio je to simpatičan gradić sa oko desetak hiljada stanovnika, a najlepši je deo bio onaj što je ležao na samoj obali Dunava.

Iz Oršave smo produžili do ostrva Ada Kale, gde smo malim brodićem prešli sa obale na ostrvo. Ada Kale je naseljeno isključivo Turcima, ima ih oko 570 duša i izolovani su od ostalog sveta. Na to ih niko ne prisiljava, već su se sami - tako reći - zatvorili u sebe. Međusobno se žene i udaju i tu je neminovna degeneracija. Selo se nalazi na istočnom delu ostrva, a ostrvo je ograđeno tvrđavom prilično razrušenom i zapuštenom. U selu se nalazi džamija, a isrped nje jedan prilično visoki čempres. Postoji još jedan čempres na kraju istočnog dela ostrva, pa se čovek mora zapitati: kako je moguće da, i pored košave koja duva dolinom Dunava, klima bude tako blaga da može da uspeva mediteransko drvo? Pored čempresa u selu skoro u svakom dvorištu neguju se smokve, kao i svako drugo kontinentalno voće.

Slučaj je hteo, da baš u vreme, dok ovo pišem u listu „Politika” od 14. jula 1991. godine u rubrici ,,Da li znate” izađe sledeće objašnjenje:

„Masiv planine Karpata štiti područje Đerdapa od uticaja oštre klime sa severa. Tako je Đerdap neka vrsta prirodnog termostata džinovskih razmera u kojem su očuvane biljne vrste još iz tercijera, karakteristična za nekadašnje obale evropskog centralnog mediteranskog mora. Zahvaljujući tome, sve do danas Đerdap je ostao zanimljiv po flori, a posebno po pojedinim biljnim vrstama, koje su samo ovde očuvane.”

Meštani Ada Kale se bave zanatstvom i sadnjom duvana. U selu postoji radionica za proizvodnju pamučnog platna za izradu krevetske posteljine i pogon za fermentaciju duvana.

U svakom dvorištu od ulaznih vrata pa sve do kuće za stanovanje (kuće su uvučene u dvorište) vodi staza popločana turskom kaldrmom, a duž staze sa jedne i druge strane zasađen je bosiljak.

U centru sela se nalazi nekoliko prodavnica i kafanica i poslastičarnice sa osmanlucima od vinove loze. Na ulici se prodaje med, što znači, da je na ostrvu razvijeno pčelarstvo. U poslastičarnicama se prodaje ratluk i drugi slatkiši svojstveni turskom življu. Narod je vrlo ljubazan i predusretljiv. Utučeni su što moraju da se sele sa Ada Kale na drugo ostrvo nizvodno na Dunavu, zbog potapanja njihovog ostrva za potrebe hidroelektrane Đerdap.

Još neke podatke o ostrvu. Dugačko je 1750 metara, a široko oko 500 metara. Za vreme turske vladavine predstavljalo je jako utvrđenje na Dunavu i kontrolisalo plovni put. Na Ada Kale su našle pribežište Beogradske dahije koje su izvršile seču knezova u Beogradskom pašaluku 1804. godine (Aleksu Nenadovića, Bričanin Iliju, Gagić Janka i druge) zbog njihove strahovlade je i izbio prvi srpski ustanak 1804. godine. Tu, na Ada Kale, ih je sa svojim ustanicima uhvatio i pogubio Karađorđev vojvoda Milenko Stojković.

Na ovom putu smo posetili i Turn Severin, grad sa oko sedamdeset hiljada stanovnika. Grad je vrlo lep, sa mnoštvo baš lepih i kitnjastih građevina, a najlepše je to što mu je obala Dunava malo podignuta i tu se nalaze možda i najlepše zgrade. Na samoj obali, u jednom lepom i velikom restoranu smo ručali. Tada sam prvi put u životu jeo srnetinu. Jelovnik u restoranu bio je vrlo bogat, hrana ukusna, a usluga na zavidnom nivou.

Ovo putovanje, ostavilo je na mene izvanredan utisak. Rumuni su bili predusretljivi, izuzimajući onog apotekara u Temišvaru. Uostalom, on i nije bio Rumun, već rumunski Nemac.

Zbog mlađih čitalaca, moram reći, da je na Krf od 19. januara do 4. aprila 1916. godine prevezeno brodom iz Albanije oko 140.000 srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata na oporavak. Kao pripreme za ukrcavanje i prevoz, zbog namernog odugovlačenja - tvrde istoričari - italijanskih vlasti, mada se prema najnovijim pisanjima u dnevnoj štampi tvrdi da su tome doprineli i sami Francuzi, srpski vojnici i narod su pod neizdrživim uslovima vrlo dugo čekali, što je, zbog njihove inače potpune iscrpljenosti, dovelo do brojnog umiranja. To se nastavilo i na samom Krfu. Zbog oskudice neophodnih sredstava za prihvat i smeštaj vojske, u prvim danima njihovog pristizanja, broj umrlih se stalno uvećavao. Računa se da je od 23. januara do 23. marta, samo za dva meseca, umrlo oko 5.000 osoba, što se vrlo nepovoljno odrazilo na moral srpske vojske.

Posle oporavka i snabdevanja oružjem i opremom izvršena je reorganizacija vojske i ubrzo je poslata na Solunski front.

Na Krfu je bilo sedište srpske vlade i regenta Aleksandra sve do kraja rata 1918. godine. Tu je doneta poznata Krfska deklaracija-sporazum između Srpske vlade i Jugoslovenskog odbora u Londonu, o budućem uređenju države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Podstaknut svim ovim krenuo sam na put od Volosa, gde sam bio na odmoru, za Ingomenicu, udaljenu 350 kilometara, a ako bi uračunali i put od Beograda do Volosa, onda je to ukupno 1.130 kilometara u jednom pravcu. Tome treba dodati još 18 milja vožnje trajektom od Ingomenice do grada Krfa.

Ujutro sam, preko Larise i Janjine, krenuo za Ingomenicu. Put od Soluna pa sve do Krfa bio je vrlo interesantan. Od Soluna do Larise prolazi pored najviše grčke planine, i svima poznate iz istorije, Olimp 2.918 metara i kroz simpatičnu klisuru reke Pinios. Od Larise do Kalambake je ravnica, a na tom delu puta, u vreme kada sam tuda prolazio - početak avgusta, mnoštvo proizvođača iznelo je svoje prvoklasne lubenice, koje su prodavane po bagatelnoj ceni - 1 drahma za kilogram.

Od Kalambake, put se odvaja za Meteore, koji su udaljeni oko 5-6 kilometara. Ovo skretanje, na putu prema Krfu, treba obavezno učiniti i videti u kakvim vrletima i urvinama su izgrađeni manastiri. Stene Meteora, same po sebi deluju stravično i predstavljaju svojevrstan fenomen prirode. One su raznolikog oblika i kao da su iznikle iz zemlje visoke i po više desetina metara, ili da su izvajane u obliku uspravljenog valjka, kupe, piramide, paralelopipeda i raznih drugih geometriskih oblika sa prosto odsečenim strmim liticama.

Na tim i takvim stenama podignuti su manastiri, ima ih desetak. Najveći broj njih je teško dostupan, a pojedinima se prilazi samo pomoću mreže i specijalne ručne dizalice. Neshvatljiv je napor sa kojim su izgrađivani, a ništa manji napor nije živeti u njima. Kao u nekakvim kavezima u koje se ulazi zavezan u mreži, što smo imali prilike da na filmu gledamo kako lovci divljih zveri u Africi, ili Aziji, hvataju divljač da bi ih žive preneli u zoološke vrtove, pomoću čekrka i primitivnih ručnih dizalica. Životne namirnice i sve druge potrebne stvari za život dostavljaju se kaluđerima preko tih dizalica.

Od Meteora, odnosno Kalambake, pa do samog Jonskog mora (228 km) put se sastoji iz skoro neprekidnih serpentina i to onih kratkih sa oštrim zavojima. One ne samo da usporavaju vožnju, već i posebno zamaraju, po inače solidnom asvaltnom putu. Da bi se prevalio ovaj put potrebno je skoro 5 sati neprekidne i zamorne vožnje.

Kraj kroz koji se prolazi spada u red šumovitih grčkih planinskih predela. Na polovini puta, oko 120 kilometara od Kalambake, nalazi se lepo i dosta veliko Janjinsko jezero, sa simpatičnim gradom Janjinom. Jezero, kao i grad Janjina, sa svojom vrlo interesantnom starom čaršijom, predstavljaju baš primamljivo mesto za predah i osveženje. Kada se stigne do Janjine, tada je prevaljen i najteži deo puta, jer su serpentine od Janjine do mora nešto blaže.

Stigao sam u Ingomenicu, simpatičan gradić na Jonskom moru, u 19 časova po našem vremenu, kada je poslednji trajekt toga dana otišao za Krf. Ostao sam u Ingomenici za sledeći dan.

Ujutro sam se uverio, da nisam ništa izgubio što nisam stigao 5-10 minuta ranije, jer bih i u tom slučaju ostao za sledeći trajekt - sutradan. Gužva za prevoz trajektom bila je velika.

Tako se ni ujutro nisam mogao ukrcati u prvi trajekt koji polazi u 7 sati, već u sledeći koji polazi u 8 časova. Slična gužva bila je i u povratku sa Krfa čak i veća. Na Krfu se morao rezervisati trajekt dan unapred. Svi oni koji to nisu učinili, čekaju kad im se ukaže prilika da u nekom trajektu bude mesta tj. ako je neko odustao od puta.

Da se vratim svom velikom isčekivanju, šta ću sve videti i doživeti na Krfu. Nisu za mene bile važne lepote ostrva i grada Krfa, iako su one izvanredne: lepe i bogate rastinjem, nego ono što ću imati prilike da upoznam mnoge detalje iz života i boravka iznemogle srpske vojske na putu svoga oporavka.

Približavajući se ostrvu, još iz daleka sam od pojedinih crkava i većih građevina zamišljao da su to spomenici boravka naše vojske. Ni pomislio nisam, da ću naići na potpuno nepoznavanje i nezainteresovanost za takvu „epizodicu” iz života ostrva i grada Krfa, kao što je boravak 140.000 Srba. Taj broj je skoro za 50% veći, nego što ostrvo Krf ima ukupno stanovnika. Ostrvo je 1970. godine imalo 105.000 stanovnika.

Ne samo da mi nije niko znao bilo šta reći o tom boravku srpskih vojnika, nego ni turističke publikacije ne pominju ni jednom rečju taj događaj.

U toj bespomoćnosti da bilo šta saznam o srpskim spomenicima, zaustavio sam na ulici jednog mlađeg sveštenika da ga upitam. Ali na moje dalje razočarenje, ni on nije znao ništa da mi kaže.

Razočaran, poverovao sam da i ne postoji nikakav spomenik na te događaje i da taj boravak srpskih vojnika nije ničim obeležen.

Podsećanje na mnogo puta slušane priče ipak su ulivali nadu da ću nešto saznati. Otišao sam kod jednog fotografa da kupim film za kameru i usput ga zapitam da li nešto zna o prošlosti Krfa i boravku srpske vojske u Prvom svetskom ratu, spomenuvši mu i ostrvo Vido. On sav srećan i oduševljen uzviknu:

- Ah, Vido?! - i izvadi jednu veliku i lepu fotografiju, koju je on snimio i na kojoj se vidi celo ostrvo Vido i kosturnica srpskih vojnika, koji su tu umrli, a nisu bačeni u more.

Meni je jedino ostalo u sećanju, još iz dečačkih dana, da sam u knjizi moga oca, u kojoj su prikazani ratovi od 1912. do 1918. godine, bila jedna fotografija ispod koje je pisalo: „Vido ostrvo smrti”. Nje sam se setio i tako pomenuo fotografu ostrvo Vido.

Pošto sam prvog dana po dolasku izgubio mnogo vremena u traganju za podacima i da pronađem nekog vodiča koji bi me odveo na ostrvo Vido, otišao sam da pronađem hotel za prenoćište, a dalje traganje ću nastaviti sutradan.

Ujutro sam otišao na pristanište, da nađem nekakvo prevozno sredstvo, pomoću kojeg bi se prebacio na Vido. Svi, kojima sam se obraćao, sa željom da se prebacim na Vido, bili su iznenađeni na šta ja nisam obraćao pažnju.

Primetio sam uz samu obalu jednog starijeg čoveka koji čamcem prevozi putnike od doka do nekog broda, a vrši i druge priobalne vožnje, te sam mu se obratio da me preveze na Vido, koje je udaljeno od Krfa oko 1,5-2 kilometra. Odbio me je stavljajući ruku preko ruke, kao kad se stavljaju lisice uhapšenicima, čime mi je stavio do znanja da on nesme. Nisam ga shvatio, već sam pomislio da je zabranjen prevoz običnim čamcem.

U međuvremenu je baš na tom mestu pristao jedan brodić, koji je dovezao 3 putnika, a rečeno mi je da ovaj saobraća do ostrva Vido. Prišao mi je jedan Grk i zapitao me da li sam Srbin? Kada sam mu dao potvrdan odgovor pozvao me je na brodić. Zatim je ušla još jedna žena sa dečkom od 10-12 godina.

Tek kada sam stigao na Ostrvo shvatio sam reči i gestikulaciju onog starog čamđije. Vido je tada bio zatvor-logor. To je bio period kada je u Grčkoj bila na vlasti Vojna hunta. Video sam 20-30 mladića u zatvorskim odelima, koji su radili na uređenju staza i stepeništa od skromnog pristaništa do upravne zgrade.

Po dolasku našeg brodića do obale Vida, jedan srednjovečni čovek, koji je doputovao sa nama i koji me je zapitao da li sam Srbin, pošao je da mi pokaže kosturnicu u kojoj su sahranjena 1.233 srpska vojnika. Dok smo mi „kozjom stazom” - prečicom stigli do kosturnice jedan od zatvorenika je već bio tamo sa ključem, da bi moj saputnik, koji je ustvari upravnik logora, otvorio kosturnicu.

Kosturnica se nalazi na padini prema gradu Krfu. Okružena je borovima i čempresima, a tim rastinjem je pokriveno i celo ostrvo. Nešto niže od kosturnice nalazi se jedna simpatična uvalica, koja je valjda korišćena za pristajanje brodića i čamaca. Ovo utoliko verovatnije što i sada postoje stepenice koje od mora vode prema kosturnici.

Kosturnica je okrenuta prema gradu Krfa, a na njenim ulaznim vratima piše (na portalu):

„SRPSKIM JUNACIMA - JUGOSLAVIJA”

Na levoj strani kosturnice je bareljef - glava kralja Aleksandra u bronzi oko koga stoji:

„Svojim ratnim drugovima Aleksandar” Na desnoj strani je bareljef jugoslovenskog grba u bronzi sa natpisom:

„Za vernost otadžbini 1915.”

Moj vodič, ne mogu reći da je neljubazan, nego je bio ćutljiv, ali ipak predusretljiv čovek, nije mi mogao dati nikakva objašnjenja, jer o svemu onom što bi mene interesovalo, on nije znao ništa.

Kosturnica je od belog mermera, deluje skromno, a možda utoliko skromnije što je zapuštena. Na jednom kamenom podzidanom platou na 10 stepenica uzdiže se podnožje, od koga se takođe sa 10 stepenica dolazi do ulaznih vrata. Portal deluje pomalo raskošno u odnosu na ostali deo kosturnice. Na žalost - baš na tom delu, na levoj strani portala u visini čovečje glave stavljena je - prikovana za sam portal ploča od crnog mermera sa natpisom:

„Vidak R. Anđelić rođen 1850-16. I 1916. učesnik hercegovačkog ustanka 1876. Zavoćkom bataljonu. Umrlog na ostrvu Lazaretu i sahranjenog na Vidu. Zavalno potomstvo 1969.”

Ne želim da vređam potomke pokojnog Vidaka, a najmanje to zaslužuju, zbog truda koji su učinili, da se nakon 53 godine od smrti poklone njegovim senima. Ali se ipak moraju poštovati i ceniti seni ostalih pokojnika čija su imena upisana, kao i onih čija nisu upisana, niti su sahranjeni u kosturnici. Zna se, da je nekoliko hiljada umrlih jednostavno bačeno u more, te je zbog toga naš poznati pesnik Milutin Bojić, taj deo mora u blizini Krfa u pesmi nazvao „Plava grobnica”. Zar Vidakovi potomci, koji su tako nehumano narušili izgled kosturnice, nisu pomislili da se sa takvim njihovim postupkom ni sam pokojni Vidak ne bi složio, kada bi nekim čudom mogao da to vidi i da progovori.

Našta bi ličila kosturnica, kada bi svi potomci, čiji su preci umrli na Krfu, Lazaretu ili Vidu stavili raznovrsne mermerne ploče svojih umrlih!

Žalosno je, da za godinu dana, nije niko, od naših iz Ambasade u Atini, naredio uklanjanje te ploče. To možda znači da za to vreme niko iz Ambasade nije dolazio na Vido.

Kosturnica deluje zapušteno. Između ostalog i staklo na desnoj strani vrata je polupano. Možda su ovoj zapuštenosti doprinele i posebne okolnosti - što ostrvo služi kao logor - ali sklon sam da verujem da nije to u pitanju. Dokaz ovoj mojoj pretpostavci, je da logorske vlasti nikog iz Jugoslavije ni u čemu ne sprečavaju, baš i sama ploča Vidaku R. Anđeliću.

Na kraju, da nešto više napišem o ostrvu i gradu Krfu. Krf je ostrvo puno zaliva i uvala, a iznad svega puno zelenila.

Na površini od 586 km2, pored sredozemnog rastinja: čempresa, maslina, pomorandži i limuna, palmi i kaktusa, tu raste i topola, breza, platani i sve drugo kontinentalno drveće. Jednom rečju ostrvo je skoro sve u zelenilu, izuzimajući najviše vrhove brda. Obiluje raznovrsnim voćem i povrćem. Od voća se najviše gaje pomorandže, ali su zastupljene i sve druge kontinentalne vrste voća. Sezona prispevanja je vrlo duga. Od ranih trešanja i jagoda, pa preko krušaka, bresaka i jabuka do pomorandži.

Na ostrvu danas živi 105.00 stanovnika, a od tog broja oko 35.000 u samom gradu Krfu.

Grad se nalazi odprilike na sredini istočne obale ostrva tj. obale okrenute prema Grčkoj i Albaniji. Kao i svi drugi grčki gradovi prepun je trgovina, uglavnom radnjice, ali zato krcate raznovrsnom robom. Ima i velikih i modernih radnji, sa vrlo istaknutim izlozima, u kojima se može kupiti skupocena i najluksuznija roba.

Postoji stari deo grada sa uskim mediteranskim uličicama, ali izranja i novi deo, koji sebi krči put ne samo prema slobodnoj južnoj strani, već i u starom delu grada. Novih i lepih građevina, sa širokim ulicama, je mnogo, ali još uvek preovladavaju stare zgrade mediteranskog tipa. U gradu se nalaze dve interesantne i dobro očuvane tvrđave iz srednjeg veka.

Savremeni život čini svoje. Ovde se prosto oseća sa koliko muke novo krči sebi put. Stari običaji i navike su vrlo žilavi i istrajni u borbi za samoodržanje. Grad je pun automobila i autobusa i ovi su preovladavajuće sredstvo u saobraćaju, ali isto tako se još uvek, na svakom koraku, mogu videti fijakeri kako prevoze putnike i uporno žive, ne samo kao turistička atrakcija, već ih meštani rado koriste. Oni su saobraćajna sredstva u eksploataciji i sudeluju u kompletiranju štimunga ljupkog grada Krfa.

Kao što je svojstveno grčkim vozačima autobusa i kamiona, da raznim zastavicama, fronclama, đerdanima i đinđuvicama ukrašavaju vetrobrane svojih vozila, tako i fijakeristi ukrašavaju svoje konje i fijakere, na koje pored svega rečenog stavljaju nakinđurene suncobrane, a konjima kalpake u vidu šešira i slično.

Sedenje u hladu na ulici po podne i uveče može se videti na svakom koraku. Na najprometnijem delu grada, na jedinom trgu gde postoje semafori za regulisanje saobraćaja, nalaze se benzinske pumpe i na samim trotoarima. No, i pored toga, ne bi se moglo reći, da grad deluje neuredno. naprotiv, on je čist i topao pa čak simpatičan i ljubak.

Posebno mesto u opisu grada Krfa zauzima Ahileon, koji je 5-6 kilometara južnije od samog centra grada, na jednoj uzvišici, koja dominira Gradom. Izgradio ga je austrijski Car 1890-1893. (Franc Jozef). Sa svojim umetničkim slikama, skulpturama i drugim umetničkim predmetima i bogatom arhitekturom, sa brojnim terasama i baštama zaslužuje da se poseti i da se možda njime kruniše poseta Krfu.

Završavajući ovaj opis posete Krfu, zadržaću se sa malo više reči na grad Solun i naše vojničko groblje na Zejtinliku.

Solun je lep i veliki grad sa oko milion stanovnika. Pored istorijskih znamenitosti raspolaže i savremenom arhitektonskim lepotama. Tu su veliki i prometni bulevari, veliki deo modernog trgovačkog grada, koji se može upoređivati sa sličnim gradovima Zapadne Evrope. Kej, ili rivijera na obali mora, je toliko lepa da čovek ima utisak da se nalazi na Azurnoj obali - u Nici. Ne znam da sam, osim u Nici video tako raskošne a tako lepo usklađene građevine u čitavoj dužini od 1.000 i više metara. I danas, posle dvadesetak godina od poslednje posete, kad razmišljam o Solunu i njegovim lepotama ja imam na prvom mestu u vidu tu rivijeru, ili taj bulevar na obali Egejskog mora koji se zove Vasil Konstantinu.

Solun sa okolinom je posebno vezan za našu ne tako davnu istoriju. Poznat je Solunski front, gde se u Prvom svetskom ratu srpska vojska, zajedno sa svojim saveznicima Francuzima i Englezima od 1916. ogdine pa sve do proboja u jesen 1918. godine suprotstavljala značajnim neprijateljskim snagama Sila osovine: Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske.

Pored lepote i mnoštva trgovina, znatno više nego u Beogradu, Solun je za nas Srbe interesantan i po lepo uređenom srpskom vojničkom groblju, na kome je sahranjeno 8.000 srpskih vojnika palih na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Pored srpskog nalaze se francusko i britansko vojničko groblje.

Bio sam ponosan, za razliku od posete ostrvu Krfu - Vidu, što je srpsko vojničko groblje najuređenije. Ovo ne treba smatrati kao posledicu mnoštva sahranjenih u njemu, jer na francuskom groblju je sahranjeno 8.700 francuskih vojnika. Naše groblje, pored toga što je najuređenije, ima i simpatičnu kapelu sa kosturnicom koja je takođe izuzetno lepo održavana.

Pokušaću da malo vernije dočaram izgled našeg vojničkog groblja na Zejtinliku:

Na kapiji, pri ulazu u groblje, piše metalnim slovima: SRPSKO VOJNIČKO GROBLJE

Glavna aleja od ulaza vodi prema kapeli na kojoj su uklesani divni stihovi Vojislava Ilića i to:

Sa strane ulaznih vrata kapele piše:

„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,

Znaj, ovde su našli večno utočište

Najveći junaci današnjega doba!

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,

Gorostas u svetskoj istoriskoj vojni,

Koji je sve staze iskušenja prošo

I čiji su borci, divljenja dostojni.

Padali od zrna, od gladi i žeđi,

Raspinjani na krst, na golgote visu,

Ali čvrstu veru u pobedu krajnju,

Nikad, ni za časak, izgubili nisu”

V. J. Ilić – mlađi

Iznad ulaza u kapelu stoji:

„Blago potomstvu što za njima žali,

Jer oni behu ponos svome rodu!

Blago i njima jer su slavno pali

Za otadžbinu kralja i slobodu!”

Ispod same kapele nalazi se kosturnica na čijem ulazu piše:

„Ispred vrata domovinskih,

U pobednom svome hodu,

Izgiboše ispolinskih

Za jedinstvo i slobodu.

Njina dela slaviće se

Do poslednjih, sudnjih dana.

Slava jatu besmrtnika!

Mir pepelu velikana!”

Iza kosturnice prostire se groblje sa pojedinačnim grobovima. Svaki je obeležen kamenim krstom na kome je upisano ime i prezime sahranjenog. Grobovi su, kao što je to pravilo na vojničkim grobljima, poređani u pravilne redove, a između grobova odnosno redova nema ni jedne travke, a o korovu i da ne pomišljamo. Osetio sam se srećnim i zadovoljnim što je to tako, i što sam imao prilike da se poklonim senima tih naših neumrlih velikana palih za slobodu otadžbine.

Naše groblje na Zejtinliku posetio sam, posle ovog, još nekoliko puta i uvek sam se, za razliku od ponetih utisaka sa posete kosturnice na ostrvu Vidu, osećao ponosnim i zahvalnim što se naša zemlja sa takvom pažnjom odnosi prema svojim vojnicima palim na Solunskom frontu.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak