Davno, još 1985. godine, u budimpeštanskom listu NÉPSZABADSÁG 31. jula izašao je članak Stojana Vujičića pod naslovom 150-godišnjica domaćih srpskih novina. On me je podstakao da se upoznam sa životom i zaslugama Teodora Pavlovića, ne samo kao žurnaliste već pre o njegovim zaslugama za Maticu srpsku. Na moju sreću, u Republičkoj biblioteci Srbije našao sam - što kažu - na gomili, na jednom mestu, petnaestak izvora o Teodoru Pavloviću. Oduševio sam se njegovim delom i pokušao sam da napišem jednu skromniju studiju o njegovom životu i radu.

Napisao sam na pedesetak stranica gde sam između ostalog i prigovorio „Matici srpskoj” što nije ničim obeležila Pavlovićevo delo pa ni povodom 150 godina od izlaženja prvog broja njegovog „Srpskog narodnog lista”. Neznajući da je Matica tim povodom organizovala naučni skup od 22-23. maja 1986. i u vezi sa tim izdala Zbornik pod nazivom TEODOR PAVLOVIĆ I NJEGOVO DOBA 1988. godine.

To me nije pokolebalo u mojoj nameri, već naprotiv bilo je dalji podsticaj, jer sam u tom Zborniku našao mnoštvo novih, bar za mene, podataka i pristupio sam prikupljanju materijala za jednu knjigu. Posle 5-6 godina imao sam već toliko podataka i materijala da sam mogao napisati knjigu u kojoj bi izneo celokupnu aktivnost Teodora Pavlovića na kulturno-prosvetnom polju.

Verujem da će se čitaoci iznenaditi zašto sam se toliko zainteresovao baš za njega, kad nije Novobečejac, a ja sam dotle ulagao napor da osvetlim samo likove Novobečejaca. Pa evo zašto. Teodor Pavlović je rođen u Karlovu (današnjem Novom Miloševu), a u međuvremenu sam bio u društvu sa jednim prosvetnim radnikom poreklom iz Novog Miloševa, koji me je zapitao ko je bio taj Pavlović kada je njegova bista u parku Novog Miloševa pored dr Đorđa Joanovića i Miloša Popova. Objasnio sam onoliko koliko mi je ostalo u sećanju o njemu, iz kratke biografije objavljene u knjizi ZNAMENITI SRBI XIX VEKA izdate 1903. godine u Zagrebu. Ostale su mi upečatljive njegove reči napisane kada je bio urednik Letopisa srpskog i izdavač i urednik svoja dva lista.

„Ako u delanju ovom i najmanju polzu rodu svom prinesem celj sviju želja mojih na ovom svetu biće postignut.”

To je bio glavni podsticaj da se upustim u istraživanje njegovih zasluga, a uz to verovatno i što je rođen u Karlovu, selu koje je pripadalo srezu Novobečejskom, a sada je mesna zajednica Novobečejske opštine.

Kada sam prikupio sve podatke, uverio sam se da su u pravu oni naši naučnici koji su ga ocenili kao najzaslužnijim Srbinom u Ugarskoj tridesetih i četrdesetih godina 19. veka, baš kao što je to bio njegov sledbenik Svetozar Miletić šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Slučaj je hteo da su im i osnovni biografski podaci ne samo slični nego skoro identični. Pavlović je bio sin Pavla čizmara iz Karlova, a Miletić sin Sime čizmara iz Mošorina. Obojica su bili najbolji đaci u svojim generacijama. I jedan i drugi završili su prava u Požunu (Bratislavi) gde su uz svoje nacionalne ideale i patriotska osećanja prihvatili i panslavizam, bez obzira što je dvadesetogodišnja razlika u vremenu njihovog školovanja. I na kraju obojica su tragično završili život u živčanom rastrojstvu do potpunog duševnog sloma.

U samom uvodu knjige napiao sam između ostalog:

Možda neću izneti ništa novo, što našim naučnicima i istraživačima nije poznato, ali mi je želja da oživim sećanja u godini kada se navršilo 190 godina od rođenja i 140 godina od njegove smrti i da pružim priliku širem čitalaštvu da se na jednom mestu upozna sa zaslugama Teodora Pavlovića za Maticu srpsku, za srpsku žurnalistiku, za književnost i za srpsku kulturu uopšte.

U knjizi koja je juna 1995. izašla iz štampe, izneo sam Pavlovićeva dela i zasluge za srpsku prosvetu i kulturu.

On je obnovitelj Matice srpske, posle dvogodišnje zabrane rada od strane ugarskih vlasti. Angažujući bogate Srbe za donatore ustvari je preporodio Maticu i od nje stvorio, do danas, neprevaziđenu kulturnu ustanovu u vojvođanskom srpstvu i time postao ne samo obnovitelj - kako ga nazivaju - nego i njen preporoditelj. Osnovao je Tekelijanum, stvorio biblioteku i osnovao muzej Matice srpske. Uz svu angažovanost na poslovima organizacije Matice srpske i Tekelijanuma, on je, kao sekretar Matice, istovremeno bio i urednik Letopisa i izdavao svoja dva lista: “Srbski narodni list” i „Srpske narodne novine” i uz sve to izdao je i dva broja almanaha za srpske žene pod nazivom „Dragoljub”. Velika buna ga je omela da nastavi sa izdavanjem ovog almanaha. Naši najeminentniji naučnici ga smatraju utemeljivačem srpske žurnalistike.

Pa i pored svih zasluga, on je ostao nedovoljno priznata ličnost u srpskoj kulturi i neposredno posle smrti zaboravljen. Možda je baš ovo i osnovni razlog što sam se prihvatio ovog posla - da napišem knjigu u kojoj ću upoznati čitalaštvo sa Pavlovićevim životom i delom. Knjiga je dobila povoljnu ocenu od recenzenta, našeg istaknutog profesora, književnika i publiciste dr Spasoje Grahovac, iz Kikinde.

Profesor dr Spasoje Grahovac u svom pismu od 12. januara 1995. odmah na početku piše:

„Poštovani g. Lazare!

Šaljem Vam tekst monografije o Teodoru Pavloviću, ubeđen da ste uradili jedan veliki i srpskom rodu častan posao...”

IZ RECENZIJE PROFESORA DR SPASOJA GRAHOVCA:

„Lazar Mečkič, naučni radnik od ugleda, koji je istoriji svoga zavičajnog podnebesja revnosno priklonjen, ovom knjigom otima sivilu i senci zaborava mnoge podatke o Teodoru Pavloviću, obnovitelju Matice srpske, publicisti i uredniku značajnih srpskih periodika.

Uhom od nauke ovaj stišani i produktivni autor traga po prošlosti jednog dela banatske ravnice, pune svetlosti i tragova zahvalnih za istraživanje i publikovanje. Neprekidno istegljen i mišlju prostrt po ovom delu banatskog podneblja, on spektrira i nudi svome rodu rasute srpske istorijske kresove u ravnici, kakve nije imao nijedan drugi kraj u Srpstvu.

G. Mečkić monografijom „Teodor Pavlović - život i delo” osvetljava brojne podatke o životu i radu ovog velikog Srbina. Navikom naučnika od ugleda i imena, autor publikacije je došao do mnogih za našu istorijsku nauku značajnih podataka. Godinama zapretanih u prašinu srpskih novina i arhiva.

Srpske biblioteke biće ovakvim Pavlovićem mnogo bogatije i toplije.”

Pored izdatih knjiga imam još dve u rukopisu: „Sećanja na moja putovanja” i „Autobiografija”, koje ne mislim da štampam, već sam ih otkucao u dva primerka i u knjigoveznici povezao za moje sinove odnosno unučad.

Baš zato, što ova knjiga neće biti odštampana prikazaću njenu sadržinu znatno šire nego što sam to učinio za knjige koje su izašle iz štampe, kako bih upoznao moje drage drugove i bliže prijatelje, pa i ostale sugrađane sa značajem putovanja za životnu sadržinu čoveka i da ih potstaknem da putuju i obogate svoj životni bilans.

Putovanja su zauzimala izuzetno mesto u mom životu. Nisam u njima, bar u prvo vreme, video izvore dopunskog znanja iz geografije, ili posebno sredstvo neposrednog obrazovanja, da širenjem horizonta i upoznavanjem sveta, putem iskustava, utičem na brži razvoj svoje ličnosti, nego me je jednostavno mamila radoznalost da upoznam i da se susretnem sa novim nepoznatim krajevima i ljudima.

U životu, konstatujem to danas, kada mi je život na izmaku i kada sam u prilici da svodim svoj životni bilans - nema ništa lepšeg od putovanja. Ona su za mene toliko lepa da mi je bilo žao da ih ne zabeležim kao vrhunac doživljaja. Napisao sam čitavu knjigu od oko 300 kucanih stranica „SEĆANJA NA MOJA PUTOVANJA”, da je ostavim mom potomstvu kao, iz raznih obzira, neispričane priče.

Upoznavanjem novih krajeva doživljavanje i susretanje sa onim što je u svetu, ili u određenoj sferi ljudskog stvaralaštva, izuzetno lepo, zaključio sam to kasnije posle mnogih putovanja, možda je i svrha življenja.

Putovanja su oduvek imala svoj značaj u odgoju ljudi. Školske ekskurzije vršene su još u srednjem veku, kada su studenti posećivali poznata istorijska nalazišta, ili kulturne centre.

Zanatlije i trgovci su svoje naukovanje morali da upotpune, pod prisilom svog esnafa, vandrovkama, što smo mi nazivali frentovanjem. Zanatlije su, kad završe šegrtovanje, određeni broj godina provodili putujući od mesta do mesta, od majstora do majstora, usavršavajući svoj zanat. Oni su na tim putovanjima istovremeno učili strane jezike, upoznavali se sa kulturom drugih krajeva i naroda, sa njihovim navikama i običajima, što ih je sve obogaćivalo znanjima koje će im biti od koristi pri izboru mesta stalnog nastanjivanja. Ta znanja zatim koriste, često i nesvesno, u svakidašnjem životu i u opštenju sa svojim poslovnim partnerima i mušterijama.

Posmatrao sam stare Engleskinje kako autobusom stižu u Beograd, da se upoznaju sa njegovim znamenitostima i da nastave put za Grčku. To me je podsetilo na pisma Ljubomira Nenadovića iz Italije, gde u jednom pismu navodi da su putovanja prava strast imućnih Engleza i da im se zbog toga još u 17. veku Šekspir podsmevao rečima:

„Prodaju svoje zemlje (misli na svoja imanja - LM) da vide tuđe zemlje.”

Prema tome, nisam ništa novo rekao kada kažem da su za mene putovanja najvažniji i najlepši životni sadržaji. To, naravno, nisam izvlačio iz nauke, ili iz iskustva drugih, već onako kako sam to sam osećao i doživljavao.

Još kao dečak maštao sam, kao što su to verovatno činili i drugi u tom uzrastu, o putovanju u nepoznate krajeve. Šta su za mene, u to vreme, bili nepoznati krajevi shvatićete dragi čitaoci, kada vam kažem, da sam do svoje 16. godine života najdalje putovao od Novog Bečeja do Velikog Bečkereka (Zrenjanina) - nepunih 40 kilometara udaljenosti. U Velikoj Kikindi, koja je na istoj udaljenosti kao i Bečkerek, bio sam prvi put u svojoj 19. godini života.

Putovanja su u predratnoj Jugoslaviji bila skupa. Živelo se skromnije. Odnos prema novcu bio je znatno brižljiviji nego danas, što je uticalo da se umesto stvarnog putovanja zadovoljavamo samo maštanjem, razgledajući geografske karte.

Pre Drugog svetskog rata vozna karta, na primer, od Novog Bečeja do Beograda koštala je 35 dinara u jednom pravcu, a to su u to vreme, bile tri i po dnevnice poljoprivrednog radnika, ili 3,5 kilograma svinjskog mesa. Za jedan odlazak i povratak u Beograd trebalo je prodati samo za voznu kartu 250 komada jaja. Brod je bio jevtiniji. Brodska karta od Novog Bečeja do Beograda koštala je 21 dinar, ali se zato putovalo duže: od 8 časova uveče do 4 časa ujutro. Ako nije bilo mesta u salonima onda se, tih osam sati putovanja, provede na palubi gde su noći, uz brzinu kretanja broda, baš hladne.

Geografske karte, geografija i istorija bile su moja najmilija literatura. Uživao sam da u samoći i na miru razgledam mape. Što je detaljnija utoliko je bila interesantnija, valjda je bliža realnosti koju ja u mašti dočaravam.

Moja tadašnja maštanja o putovanjima nisu išla daleko. Želeo sam da upoznam veća mesta u Banatu i Bačkoj, pa Srbiju, a Kosovo i Makedonija su me posebno mamili. Kao dečak gledao sam jedan filmski žurnal na kojem su bili ti krajevi sa mnoštvo bivola, što je na mene ostavilo takav utisak da sam prosto želeo da krenem u te krajeve.

Da sam, u to vreme, naišao na odgovarajući odziv bilo kog bližeg druga, moga vršnjaka, ja bih napustio školu i roditeljski dom i krenuo u neizvesnost. Verovatno bi se takva avantura brzo završila, tu negde do Pančeva. Čim bi se suočio sa surovom stvarnošću: bez novca, gde prespavati, bez majčine brige i njene milošte i svega drugog lepog i toplog što me je uz roditelje i u rodnoj kući okruživalo.

Neizvesnost je za mene uvek bila zuzetan mamac, iako nisam po prirodi avanturista, čak bi se pre moglo reći da sam racionalan - ,,ziheraš“. Ali to su suprotnosti iz kojih je sazdan čovek, pa njih nisam lišen ni ja.

Želja za putovanjem nije me napuštala ni kada sam odrastao, pa sve do svoje šesdesete godine, do odlaska u penziju, kada iz osnova menjam svoj način života u pogledu zanimanja i želja. Isčezla je žudnja za nepoznatim krajevima i za putovanjima, čak sam možda otišao u drugu krajnost. Ne samo da me putovanja ne mame, već mi i teško padaju.

Meni se u životu uglavnom ispunjavalo što sam u mladosti želeo. To se može objašnjavati dvojako. Da sam bio izuzetno srećan, što mi je sudbina odredila, ili da sam u svojim prohtevima bio skroman, pa te želje nije bilo teško ostvariti i otuda i lako doći do sreće.

Mislim, da nisam bio preskroman, već sam u svemu bio prosečan, pa tako i u željama, a to znači da sam bio realan i naravno imao i sreće u životu. Ovde imam u vidu sreću u vezi sa putovanjima.

Mogu reći, da sam za naše prilike putovao dosta. Čak preko onog što bih i danas, iz ove perspektive mogao pomišljati, a da ne govorim iz onih novobečejskih okvira. Ni u maštanju nisam mislio na te krajeve, a još manje mogao pomišljati da ću do njih stići.

Proputovao sam najveći deo bivše Jugoslavije uključujući Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju i naravno Srbiju sa Vojvodinom i Kosovom i Metohijom. Još bolje sam upoznao Mađarsku, slično ili nešto slabije Rumuniju, Bugarsku i Grčku. Posebno sam proputovao Čehoslovačku, a naročito njene istočne delove Moravsku i Slovačku. Upoznao sam veći deo Austrije, Italije i Poljske.

Bio sam u većim gradovima sledećih zemalja: Švedske, Finske, Danske, Holandije, Belgije, Engleske, Francuske, Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije, Poljske, Čehoslovačke, Ukrajine, Rusije, Jermenije, Uzbekistana, Rumunije, Bugarske, Turske, Grčke i Kine. U mnogim od navedenih zemalja video sam ne samo glavne gradove, nego i mnoštvo drugih većih i znamenitih gradoa i prirodnih i umetničkih lepota pojedinih zemalja.

Pored nabrojanih zemalja bio sam i u tri patuljaste zemlje Evrope: Lihtenštajn, Monako i San Marino.

Posetio sam najluksuznija evropska letovališta kao što su: Nica, Kan, Kapri, Izola Bela na jezeru Mađore, Lindau na Bodenskom jezeru, Karlove Vari i Marjanske Lazni u Čehosloačkoj, Herkulane u Rumuniji, Heviz, Hajdusoboslo i sve druge banje i mesta na Balatonu u Mađarskoj, Mamaju i sva letovališta na jugu od Mamaje, do bugarske granice, u Rumuniji, Zlatne pjasci. Slnčev Breg sa Nesebrom u Bugarskoj.

Takođe sam bio u najluksuznijim zimskim centrima Evrope: Šamoni u Francuskoj ispod Monblana, Kortina Dampeco u Dolomitima u Italiji, Aostu u Alpima u Italiji, Zakopane u Poljskoj, sva značajnija mesta u Tatrama u Čehoslovačkoj, Sinaju i Predeal u Rumuniji i mnoga druga u Švajcarskoj i Italiji.

Oduševljavao sam se mnogim istorijskim znamenitostima Evrope i Azije. Video sam Atinu sa Akropolom i drugim istorijskim spomenicima. Prošao sam automobilom kroz Termopilski klanac, bio sam u Delfima u Grčkoj, posetio sam rodno mesto Aristotela i njegov spomenik, Svetu Goru, Meteore i mnoge istoriske spomenike širom Grčke. Bio sam na našem vojničkom groblju na Zejtinliku u Solunu i posetio spomen kosturnicu i poklonio se senima srpskih ratnika na ostrvu Vidu kraj Krfa.

Divio sam se Rimu i njegovim spomenicima prošlosti: Koloseumu, najvećoj i najlepšoj i najraskošnijoj crkvi na svetu Svetog Petra. Oduševljavao sam se rimskim fontanama. Uživao sam u lepotama Venecije, Ferare, Padove, Verone, Firence i Napulja. Ushićivala me je raskoš crkve D’Uoma u Milanu i lepote krivog tornja u Pizi.

Uživao sam u arhitektonskoj lepoti Pariza, peo sam se na Ajfelovu kulu i sa nje posmatrao i divio se lepoti panorame Pariza. Video sam Sakrker, Notrdam, crkvu Magdalene, Monamrtr i Molen Ruž, Operu, Jelisejska polja i sve druge lepote Pariza.

Oduševljavao sam se lepotama i bogatstvom Isakijevskog sabora i svom lepotom Petersburga, veličinom i bogatstvom Kijevske lavre, lepotom i raskošnim spoljnim izgledom crkve Vasilija Blaženog u Moskvi i mnogim crkvenim zdanjima u Kremlju i kulama samog Kremlja.

Posetio sam nekoliko pagoda u Kini, grobnice kineskih careva, peo sam se i šetao po Kineskom zidu.

Bio sam u Aja Sofiji i u džamiji Sultan Ahmeta u Istambulu u izuzetnim džamijama Samarkanda i Buhare u Uzbekistanu.

Video sam dvorce ruskih, francuskih, asutrijskih careva i turskih sultana.

Nisam mimoišao ni najveće muzeje sveta kao što su: Luvr u Parizu, Ermitaž u Santpetersburgu, Cvinger u Drezdenu, Atinski muzej i mnogo drugih. Video sam dela Leonarda Da Vinčija, Mikel Anđela, Ticijana, Rembranta, Rubensa, El Greka, Šiškina, Mukača i drugih najpoznatijih slikara sveta.

Divio sam se veličanstvenim lepotama prirode i onom što je stvorila ljudska ruka.

Na žalost - video sam i zgražavao se svemu u zloglasnim fašističkim logorima Aušvicu i Buhenvaldu, tvrđavi-kazamatu u Terezinu u Češkoj i ćeliju u kojoj je bio zatvoren i u kojoj je mučen i umro Gavrilo Princip. Poklonio sam se senima tih nedužnih žrtava „civilizovanog” čovečanstva.

Eto, dragi moji, kada sam vam samo ovako, s brda s dola, nabrojao šta sam sve video, pa zar ne spadaju putovanja u najlepše ljudske doživljaje? Zar nisu ona, pored stvaranja, u osnovi svrha življenja?

Želeo sam, zbog svega toga, da zabeležim svoje impresije sa pojedinih putovanja o neposrednom i aktuelnom bez šireg konteksta i punijeg doživljaja, sem da ostavim mojim bližnjima kao podsticaj da se na vreme opredele za putaovanja i da shvate da je, pri svođenju životnog bilansa, njegov zamašni deo, ono što se videlo i doživelo na putovanjima.

Da ne zamaram čitaoce sa mnogobrojnim putovanjima prikazaću samo tri po Jugoslaviji: Sremski Karlovci sa Stražilovom, Prvi put u Srbiji - Aranđelovac i Kosovo Polje. Isto tako ću od stotinak zabeleženih putovanja po inostranstvu prikazati samo tri i to kroz Mađarsku, Čehoslovačku i Poljsku i Temišvar, Banja Herkulane i ostrvo ADA KALE i poseta Krfu. Možda je i ovo mnogo!

Moje prvo duže putovanje bila je školska ekskurzija starobečejske gimnazije maja 1933. godine na Stražilovo. To nije bilo samo dugo, već, za mene, čarobno putovanje. Bio je to moj prvi susret sa istorijskim znamenitostima uopšte, a posebno sa istorijskim bogatstvom koje su pružali Sremski Karlovci i Stražilovo sa grobom Branka Radičevića. Još više, od svega toga, to je moj prvi susret sa planinom, sa pravom šumom, sa izvorima i potocima.

Sve je to ostavilo ne samo najlepši već i nezaboravni utisak. Utisak koji ushićuje. Kad god sam se posle toga u životu susretao sa nečim izuzetno lepim u prirodi, ja se uvek podsetim na šumu koja obavija Stražilovo i sva okolna brda. Kad vidim bistri potok ja to odmah upoređujem sa onim što sam video na Stražilovu. To je nešto što se, u svakoj prilici oduševljavanja sa lepotama prirode, uvek javlja u svom punom sjaju i svoj, u ono vreme, doživljenoj lepoti.

Ovo putovanje pada u periodu moga dečaštva, kada je maštanje burno i uvek spremno da upotpuni i uveliča naše oduševljenje. Poseta Sremskim Karlovcima i Stražilovu razlikovaće se od ostalih jer su sve lepote doživljenje punim srcem i dušom oslobođenom svih drugih uticaja i briga. Jednostavno u svemu je potpuno uživalo čitavo moje mladalačko biće. Eventualna preterivanja treba tumačiti dečačkim zanosom.

Lepo majsko jutro 1933. godine, pored isčekivanja susreta sa nepoznatim krajevima izazvalo je u meni takva uzbuđenja, da se put brodom od Novog do Starog Bečeja, koji sam svakodnevno prelazio, razlikovao od svih dotadašnjih pa i kasnijih. On je bio pun lepota tiskog priobalja, koje dotad nisam primećivao, a vazduh, jutarnji, tako mirisan i prijatan da svaki udisaj prosto širi pluća i ceo grudni koš postaje sve tešnji da primi toliku količinu čistog i svežeg vazduha koliko bi moja duša želela. Sa takvim oduševljenjem sam stigao u Stari Bečej i iz Gimnazije smo skupa krenuli na železničku stanicu za odlazak u Sremske Karlovce.

Krenuli smo sa starobečejske železničke stanice u 7 časova ujutro. Neću opisivati putovanje vozom kroz Bačku, pored meni poznatih sela samo iz priča mojih školskih drugova koji su u njima sa roditeljima stanovali, a svakodnevno, baš kao i ja, putovali u školu do Starog Bečeja. Trudio sam se da zapamtim svaku železničku stanicu i da ih sve po redu nabrojim od Starog Bečeja do Novog Sada.

Kako se voz približavao Novom Sadu, sve sam više mogao da dočaram naziruća brda Fruške Gore, koja su mi se iz Novog Bečeja, pa čak i bliže njoj, činila kao konture prizemnih oblaka, sa njihovim tamnim plavetnilom. Mogao sam da stvorim predstavu o brdima, padinama i udolicama i još mnogo čega što ni u mašti nisam mogao da predstavim. Za mene je sve to bilo nepoznato, te mašta dotle i nije mogla da stigne.

Koliko god sam se radovao susretu sa planinom, ipak se u mene uvukla želja da putovanje što duže potraje. Izčekivanja susreta sa svim onim što ćemo videti ispunjavalo me je posebno prijatnim uzbuđenjem pa sam želeo da ono potraje malte ne do kraja ekskurzije. Počeo sam se pribojavati susreta sa Karlovcima, Stražilovom i svega onog što taj susret donosi, jer će me realnost osloboditi tog tako prijatnog - da ne kažem - blaženog uzbuđenja. Plašio sam se, verovatno, da će me savladati umor i da će tim isčeznuti sve moje prelepo iščekivanje.

Stigli smo tačno u predviđeno vreme u Sremske Karlovce, jer su tada vozovi bili u minute tačni. Stanica Karlovačka me je oduševila, iako je, kasnije sam došao do tog saznanja, bila manja i skromnija od starobečejske. Moja mašta je ipak išla ispred stvarnosti i sve je ulepšavala u odnosu što moje čulo vida pa i moć zapažanja realno ocenjuju.

Put od stanice do centra Sremskih Karlovaca izgledao mi je prosto čaroban. Asfaltiran i zasenjen velikim stablima, ne sećam se da li lipe, kestena ili platana, ali mi je bio lepši od svih dotad viđenih.

Pešačenje od stanice do centra Sremskih Karlovaca je trajalo kratko, jer se radi o relativno maloj relaciji, ali je za mene ono bilo puno novih doživljaja i uzbuđenja da mi se i danas čini da je trajalo dugo - nekoliko sati, umesto desetak minuta.

Nisam znao čemu da se više divim: da li brdima koja okružuju Karlovce ili posebno lepim i velikim zgradama i još većih, kada su o svakoj od njih naši profesori ispričali njihovu istorijsku znamenitost: patrijaršiski dvor, uprava crkvenih fondova, zgrada bogoslovije, izuzetna crkva sa dva tornja, a iznad svega Karlovačka gimnazija. Danas kada o svemu tome razmišljam moram konstatovati da zgrada baronice Jović sada zgrada Skupštine opštine i starobečejska pravoslavna crkva ne samo da ne zaostaju, već su možda i bogatije od pojedinih nabrojanih u Sremskim Karlovcima.

Sve je to ispunjavalo moje biće takvom napetošću, da sam, ne jednom, poželeo da tu ostanemo, jer sam imao osećaj da u mojoj duši nema više mesta za nove doživljaje i uzbuđenja. Ili, i ako primim nešto dodatno i novo, ono će potisnuti ono što rni je do tog trena bilo tako lepo i veličanstveno, da bih želeo da ga baš takvog zadržim u večnom sećanju i istom raspoloženju, kada u meni treperi svaki nerv.

Ispred svake od spomenutih građevina naša kolona đaka se zaustavljala, a jedan od profesora nam je objasnio šta ta zgrada predstavlja i od kakvog je značaja za našu kulturnu istoriju. Tako su stvorili malte ne mit od čitavog centra Sremskih Karlovaca. Počeo me je obuzimati strah da svojim nezgrapnim hodom, ili drugim vidom ponašanja ne narušim taj mir i dostojanstvo tog, za istoriju srpskog naroda, velikog, iako to nije dovoljna i prava reč, možda pre - svetog grada.

Gimnazija je svojim izgledom ostavila na sve poseban utisak. Kada su nas njeni profesori, ispred samog ulaza, upoznali sa njenom slavnom prošlošću: da je to prva srpska gimnazija, da je u njoj učio i bio odličan đak Branko Radičević i da su mnogi viđeni Srbi, iz doba stvaranja srpske kulture, u njoj sticali prava znanja, shvatio sam, da se nalazim ispred srpske svetinje. Odjednom sam, sa još većom brigom nego što je to bilo ispred ostalih znamenitih karlovačkih zgrada, zanemeo trudeći se da ni šapatom svojim ne narušim taj sveti mir.

Raskošni portal Gimnazije, pa čist, svetao i širok hodnik naterali su me da hodam na prstima. Kakvo me je uzbuđenje obuzelo kada sam ušao u profesorsku zbornicu i svečanu salu sa mnoštvom uljanih portreta profesora, direktora i drugih zaslužnih znamenitih Srba za izgradnju ove gimnazije i za učenje srpske dece na svom maternjem jeziku. Nikad pre toga nisam video ni jedan uljani portret, sem onih likova svetaca u našim crkvama, ali su na tim ikonama likovi ipak mali i na nas decu nisu ostavljali utisak, već smo se više divili odeždama tih svetaca, ili okvirima u kojima su ikone ugrađene u ikonostas crkve. Sada se predamnom našlo mnoštvo likova izrađenih u boji gde sam prvi put obratio pažnju na sam izraz lica. Na svaki detalj: bore na licu, oblik nosa i usta, boju očiju i kose. Sve me je to do te mere oduševilo da uopšte nisam mogao da zamislim da je to uradio čovek svojom rukom. Nisam znao da cenim, pa čak ni da pomišljam, o vrednosti tih slika. Mene je jednostavno opsenila njihova realnost, kao da su rađene fotoaparatom, a ipak sam im pridavao toliki značaj, koji fotografije nisu nikada pobuđivale.

Iako su se boje lica skoro na svakom portretu razlikovale od boje drugog, pokušavao sam da odredim koja je najpribližnija stvarnoj boji čovečjeg lika, ali to nisam bio u stanju da odredim, jer su svi imali baš onakvu boju koja je odgovarala tom liku.

Napuštajući Gimnaziju uputili smo se prema izlasku iz Grada ka Stražilovu, koje je 3-4 kilometra udaljeno od Karlovaca.

Ne znam da opišem, nedostaje mi dovoljno lepih reči, svoj prvi susret sa planinom, da objasnim kako mi je planina “obučena” šumom, sve do odstojanja od sto i nešto metara, izgledala kao da je pokrivena travom. Nikako nisam mogao da stvorim predstavu da se radi o drveću. Ne vide se stabla, već samo krošnje sa lišćem, koje mi izdaleka nije ličilo na lišće. Što smo se više približavali ona mi se sve više činila najpre kao žbunevlje, a tek kad sam - tako reći - kročio u nju i video stabla, onda sam shvatio šta je šuma.

Do tada je za mene najveća šuma bilo novobečejsko Gradište. Cak sam se čudio kada su nam novobečejski profesori, svojevremeno, objašnjavali da je to šumica. Na Stražilovu sam video i shvatio šta je prava šuma i kako ona deluje beskrajno, da čoveka obuzme strah pri pomisli da ostane sam i da ga u njoj zatekne mrak. Tada sam prihvatio da je naše Gradište stvarno šumica u odnosu na ova beskrajna prostranstva pod šumom.

Divio sam se šumama Stražilova i okolnih brda, ali je uvek bila prisutna mala jeza da ne ostanem sam, da se ne odvojim od ostalih đaka, jer ne znam kakve sve opasnosti vrebaju u toj šumi: vukovi, medvedi, a iznad svega strah da se ne izgubim.

Kakvo oduševljenje me je tek obuzelo kad sam video na sve strane izvore. Skoro se na svakom mestu u podnožju, ili padinama Stražilova i susednih brda, mogao, manjim razgrtanjem zemlje pronaći izvor, jer je to bio period proleća kada su, posle topljenja snega, brda puna vode. Svi smo bili uzbuđeni tim novim otkrićima, pa smo se prosto utrkivali ko će pronaći jači izdan vode.

Od tog, tako razgrnutog izdana vode pravili smo krivudave tokove niz padine brda, koje smo nazivali potočićima, jer u geografiji nismo učili za drugi naziv koji bi odgovarao našem „pronalasku”. Od tih tako malih potočića, njihovim spajanjem i ulivanjem jedan u drugi, stvarali smo veći potok i uživali u oticanju vode niz brdo baš putanjom koju smo mi „trasirali”. To je bila najlepša igra kojom smo bili svi zaokupljeni skoro za čitavo vreme boravka na Stražilovu.

U toj divnoj zabavi zaboravili smo na vreme, pa kad nas je razredni starešina pozvao da se pripremimo za povratak, svi smo bili iznenađeni i ožalošćeni. Kad je vreme pre prošlo!

Zar ove lepote moramo da ostavimo i da krenemo put Karlovaca!

Pomislićete, dragi čitaoci, da sam zaboravio da opišem posetu grobu Branka Radičevića, što je u stvari bio cilj naše ekskurzije. Nisam zaboravio, već je ta poseta, u ovim mojim sećanjima, dobila ono mesto i prostor kako sam tada grob sa spomenikom doživeo. Verujem da nisam bio jedini, već da nas je većina to tako doživela. Spomenik nas je podsetio na mnoge slične sa naših groblja, a uzbuđenje koje smo možda gajili za taj trenutak usahlo je našim oduševljenjem prirodom i željom da nas profesori oslobode svih obaveza, kako bi se što pre dočepali prirodnih blagodeti. Uzbuđenje, ako se to tako može nazvati, izazvalo je kratko upoznavanje sa biografijom i veličinom Branka Radičevića, koju je izneo jedan od profesora, i nešto veće uzbuđenje izazvale su reči iz „Đačkog rastanka” koje je recitovala jedna od učenica.

U povratku smo svi bili tužni, ali i umorni. Umor, za sve vreme dok smo bili na Stražilovu, nismo uopšte osećali, pa pretpostavljam da je i ovo, što smo pri povratku osetili, više posledica razočaranja - „žala” za ostavljenim lepotama, nego što je to bio stvarni umor.

Na čitavom putu do Karlovaca pratio nas je melodičan žubor potoka koji protiče pored puta i svojim klokotanjem nas je neprekidno podsećao na potočiće koje smo sami stvarali na Stražilovu i činio je naš bol, za ostavljenim lepotama, neprekidnim, i još većim. Svi smo koračali ćutke, bez ikakve dečačke razdraganosti, kao da je svako od nas razmišljao, da i taj žubor potoka predstavlja izraz njegove tuge, što ga jedna tako lepa mladost napušta bez pesme i razdraganosti.

Sve što sam doživeo na ovom putu ostalo je do danas uzvišeno i nezaboravno. Sremski Karlovci su ostali kao najljupkiji gradić u kome bih i danas, posle Beograda i Novog Bečeja, najradije živeo. Stražilovo je ostalo kao najlepša planina, bez obzira što je ono samo jedno od brda planine Fruške Gore i što sam, kasnije u životu, imao prilike da vidim ne samo naše planine, nego i najveće i najlepše planine Evrope. Mnoge od njih su, nema sumnje, znatno iznad Stražilova u svakom pogledu, ali je za mene Stražilovo ispred mnogih od njih. Uvek ću naći ponešto što druga, od viđenih brda i planina, nemaju, a Stražilovo ima i to.

Možda ovaj naslov nije srećno pogođen, jer sam pre toga bio u Srbiji u Beogradu, a ja sam želeo da naglasim u srcu Srbije u Šumadiji. Beograd sam, kao što su to verovatno i drugi iz Vojvodine u to vreme osećali, smatrao našim, zajedničkim, gradom.

U Aranđelovcu je moj drug iz Novog Bečeja gradio prvu vilu u Bukovičkoj banji vlasništvo Mike Stefanovića, sudskog izvršitelja iz Novog Bečeja, pa sam došao da ga posetim.

Putovanje od Beograda do Mladenovca bilo je za mene uzbudljivo. Prvi put sam se susreo sa tunelima, koji su mi se učinili vrlo dugim iako u stvari spadaju u kraće, izuzev onog Ripanjskog, mada ni on nije duži od 1.000-1.500 metara. Uživao sam u lepoti brda i padina koje je voz brzo ostavljao za nama. Avala, koja je prilično udaljena od železničke pruge, bila je vrlo dugo predmet moga posmatranja. Teško sam odvajao pogled od nje, jer sam se trudio da se potsetim šta sam sve o njoj učio, čitao i slušao. Ona je uz to i prva planina Srbije polazeći od Beograda u nizu: Avala, Kosmaj, Venčac, Bukulja, Rudnik itd.

Brzo mi je prošlo vreme vožnje od Beograda do Mladenovca. Ali to nije bio slučaj sa putovanjem vozom uzanog koloseka - „Ćirom” od Mladenovca do Aranđelovca. Taj put se naprotiv odužio, pa iako nije bila u pitanju velika razdaljina, dugo je trajao, bar mi se tako činilo. Ta sporost „Ćire” prosto je umrtvljavala moja uzbuđenja, koja su me ispunjavala još kad sam se odlučio da pođem u Aranđelovac u želji da se što pre sus retnem sa Orašcem i svim ostalim što je vezano za Prvi srpski ustanak. U toj nestrpljivosti mnogo mi je smetala sporost voza i nisam ni obraćao pažnju na okolinu, na lepe predele kroz koje e železnica, na tom putu, prolazila. Ničega se ne sećam. Čak ne znam ni koliko je sati trajala ta vožnja, ali mi se i danas čini da je bila duga.

Pod tim i takvim raspoloženjem bio je moj susret i sa Aranđelovcem - skoro bez ikakvog uzbuđenja. Sve mi je odjed nom izgledalo drukčije od onog što sam u mašti stvarao i kako sam ga zamišljao.

Prosto me je obuzela tuga za nečim što je neobjašnjivo nestalo.

Na sreću, brzo, pošto sam stupio u glavnu ulicu Aranđelovca, u delu koji vođi prema Bukovičkoj banji, utisci su počeli da se menjaju i da me obuzima uzbuđenje. Iznenađen ulicom punom kafana sa stolovima na ulici (baštama) u senci lipa i kestena zasađenih ispred svake kafane. Videvši ljude u srpskoj narodnoj nošnji sa šajkačama kako sede i polako pijuckaju kafu ili „šiše” rakije, shvatio sam da se nalazim u drugom svetu u odnosu na onaj, koji me je okruživao u Novom Bečeju i u drugim mestima Vojvodine, do Velikog Bečkereka, koja sam do tada video.

Ulaskom u park, koji je u to vreme bio više prirodan, neuređen, u odnosu na njegov sadašnji izgled i koji su baš tada (te, 1937. godine) počeli da pretvaraju u lepo kultivisano područje za odmor i razonodu, osetio sam se pomalo izgubljenim. Počelo je da me obuzima prijatno iznenađenje koje mi nadima grudi i isčekivanje nečeg što dotle nisam doživeo.

Prvo uzbuđenje doživeo sam kada sam se približio hotelu „Staro zdanje” koji je, ne samo svojim izgledom „zaogmut” bršljanom, već i svojim nazivom, budio u meni do tada nepoznata, da ne kažem, mistična osećanja. To takvo raspoloženje se još više raslpamsavalo, kad mi je moj jedini poznanik, koji me je dočekao na aranđelovačkoj železničkoj stanici, pokazao Orašac. Posmatrao sam ga bez reči, ali sa puno uzbuđenja, iako se ono ni po čemu nije razlikovalo od okolnih brda. Znao sam da se tu nalazi selo Orašac u kome su se Srbi dogovorili da dignu ustanak protiv Turaka.

Na Orašcu sam, baš na određenom mestu, koje sam sebi predstavio, ophrvan svojim skromnim znanjem istorije, prosto dočarao sliku tog prvog skupa ustanika. Video sam, u mislima naravno, brkate seljake ustanike, a sve sam ih zamišljao kao što sam na slikama video Birčanin Iliju, ili Stanoja Glavaša, obučene u srpsku narodnu nošnju, sa dugačkim puškma.

Moram napomenuti, da sam baš tih dana napunio 20 godina, čime sam hteo istaći da nisam bio toliko mlad da bi mi odgovaralo dečačko, ili još mlađe, dečije maštanje, već je to osećanje izazvano posebnim nadahnućem vezanim za istoriju.

Penjanje uzbrdicom, prema Bukovičkoj crkvi, ulazak u portu u kojoj je bilo nekoliko lipa, ili još pri samom ulazu, drveta šljiva, pomisao da se nalazim na pragu svetilišta izazvalo je uznemirenost u duši.

Na tom, svetom mestu, ni crkva, iako možda skromna po svom izgledu, nije bila kao obične seoske crkve, jer sam oko nje i u njoj, u mislima, video mnoštvo naroda iz doba ustanka sa uzdignutom desnom rukom u znak zakletve da su spremni da žrtvuju svoje živote za oslobođenje Srbije ispod dahijske strahovlade.

Pa i skromna parohijska kuća, u samoj porti, nije bila kao ostale obične kuće, već sam i u njoj tražio nešto uzvišeno i dočaravao sebi život Atanasija Antonijevića, tog velikog Bukovičkog prote sa svojom porodicom. Život, za koji sam u tom trenutku, gajio veliko poštovanje. Trudio sam se da me ništa ne omete u tom patriotskom zanosu.

Kada sam sve to tako doživeo, učinilo mi se kao da sam ispunio veliku i časnu dužnost. Verovatno se slično osećaju hodočasnici kada se nađu u Jerusalimu pred Hristovim grobom zidom plača.

Zažalio sam što nisam ostao duže tamo, jer me takva osećanja nisu nikad više, izuzev pri poseti Kosovu Polju, obuzela.

Danas, posle više od šesdeset godina, kad razmišljam tome, ne mogu da poverujem da sam to stvarno tako doživeo da ono moje malo znanja iz istorije može da ima toliko uticaja i da izazove takva uzbuđenja, da se čovek malte nađe u nekom transu.

Smatram, još i sada, da sam na tom mestu, u toj porti, prvi put u životu doživeo uzvišeni osećaj - prave svetinje. Shvatio sam da to ne mora da bude Bog, ili druga svetinja vezana za religiju, nego i obično drvo, koje u datom trenutku, za određenu ličnost predstavlja nešto posebno. To je trenutak kad uzdrhti svaki nerv i pred kojim se čovek oseća spremnim da sve zasluge drugih ceni do bezgraničnosti, da svima, pa i najvećem neprijatelju, prašta. To je valjda to stanje, koje nazivaju katarzom-oslobođenosti duha.

Vraćajući se u park, sad ni „Staro zdanje” nije bilo samo velika građevina zarasla u bršljanu, već je i ono odisalo nekom svetom prošlošću. Ne mogu da objasnim taj doživljaj, taj preobražaj osećanja po povratku iz porte Bukovičke crkve.

Tada je i nešto malo veća građevina od ostalih okolnih kuća, „Novo zdanje” predstavljalo nešto posebno. Idući tako ka centru Aranđelovca svaka kafana i kafanica sa stolovima u senci lipa i kestena, predstavljale su nešto posebno, do tad skoro nedoživljeno. Čak sam i u ljudima, koji su sedeli za tim kafanskim stolovima, video ljude dostojne svakog poštovanja, jer su njihovi predci bili pravi heroji zaslužni divljena čitavog potomstva, te sam valjda i među njima prosto tražio, da prepoznam, nekog sa slike iz Prvog srpskog ustanka.

Po povratku iz crkvene porte, ceo Aranđelovac a posebno selo Bukovik (danas je to centar Aranđelovca ispred parka), sam doživeo kao neko svetilište, sličan onom osećaju kada sam bio u Sremskim Karlovcima ili kada sam kao dete ulazio u crkvu.

Proveo sam sedam lepih dana u Aranđelovcu. Sve što sam doživeo ostavilo je na mene poseban utisak. I danas se sećam mineralne vode natočene iz česme na samom izvorištu. Hleba pečenog u šerpi, sa izuzetno lepom i ukusnom donjom korom iz koje se sastojao veći deo hlebne kore. Taj hleb sam jeo sa takvim uživanjem, kao da je naša banatska štrudla sa skorupom. Za večeru nisam ništa drugo jeo nego samo taj hleb, a svaki zalogaj sam „zalivao” mineralnom vodom iz omanjeg balona koji je stajao na podu pored stola. Kakvo je to bilo uživanje. I danas bih poželeo taj hleb.

Aranđelovac je ostao za mene posebno drago mesto u kome bih posle Beograda, Novog Bečeja i Sremskih Karlovaca, najradije živeo. Zbog toga nije nikakvo čudo, da skoro pri svakom odlasku na Rudnik, gde mi stariji sin ima vikendicu, koristim priliku da svratim u Aranđelovac. Tek kad prođem kroz park i kroz restoran hotela „Staro zdanje”, produžim za Topolu i dalje prema Rudniku-Jermenovcima.

Slična osećanja sam doživeo i pri prvom susretu sa Topolom, mada je to bilo mnogo kasnije tek 1959. godine, u svojoj 42. godini života. Oduševio sam se Oplencem, odnosno Oplenačkom crkvom, njenom umetničkom lepotom i bogatstvom mozaika. Za mene je Topola, sa svim onim što je ostalo, pa i ono što više ne postoji, a što je prisutno u mojoj mašti, iz doba Karađorđa, ono što me zaokuplja i uspokojuje ostala nezaboravna. Predao sam se opuštanju i razmišljanju samo o onim velikim događajima iz naše svetle istorije.

Meni je i danas Srbija: Aranđelovac i Topola. Nema mesta u Srbiji koje bih mogao uporediti sa ova dva gradića.

Završavajući sećanja na prvi susret sa Srbijom i Aranđelovcem moram, u interesu realnosti, reći da je Aranđelovac tada (1937) bio simpatična mala varošica sa oko 3.000 stanovnika, sa malim prizemnim zgradama, turskom kaldrmom, ne samo po kolovzu, već i po trotoaru stim da je ovde kamenje bilo nešto sitnije, nego ono po kolovozu.

Varošica je imala posebno dugu glavnu ulicu koja se protezala od stare pijace, koja se nalazila bliže ulazu u Aranđelovac iz pravca Mladenovca odnosno Topole, u vidu kifle izvijene u pravcu sela Bukovika. Bukovik je u to vreme bio selo izdvojeno od Aranđelovca. Razmaci između kuća - dvorišta su uglavnom bila neograđena i popločana sitnijim grumenjem kamena u vidu turske kaldrme sa dosta cveća.

Dvorišta su bila čista, a mnoga su imala vinovu lozu, koja je u vidu vinjage iskorišćena za pokrivanje, od letava izgrađenog trema - kako se to tada nazivalo - osmanluk. U osmanluku se nalazi sto sa klupama ili stolicama. Tu domaćin najčešće provodi slobodno vreme u toku letnjih popodneva I večeri, a domaćica je tu primala komšinice na kafu.

Za mene je to bilo novo, neobično, ali vrlo simpatično, jer sam zaključio, da taj srbijanski domaćin, za razliku od našeg Vojvođanina, ume da živi i uživa. On je sa malo truda napravio sebi pravi kutak za odmor, ili bi više odgovarao izraz, za predah.

Za uživanje našem Vojvođaninu je koristio konk, a ne retko ako nema konka, ispod duda koji se obično nalazio u dvorištu ispred kuće. Tu se iznesu stoličice, one što ih prave cigani koritari, i domaćin sa komšijom ili drugim prijateljem pijucka dudovaču (rakija od dudinja). Ali to nije ni približno onom što pruža osmanluk koji i sa svojim čarom doprinosi pravom uživanju i opuštanju domaćina u Srbiji.

Osmanluk je skoro svaki dan, od proleća do jeseni korišćen ne samo od domaćina, nego i od domaćice. Tu će svakog dana sa komšinicom popiti kafu, popričati, izmenjati misli i saznati novosti.

U Vojvodini se kafa, u to vreme, nije pila pa valjda je i to razlog što domaćica nije osećala potrebu za posebnim mestom za prijem komšinica. One su jedna drugu posećivale samo ako treba nešto da pozajmi. Te trenutke su provodili stojeći u kuhinji pričajući dok domaćica priprema ručak.

U Aranđelovcu, kao i u Srbiji uopšte, znalo se kad i u koje vreme komšinica dolazi na kafu i za to se moralo imati ne samo vremena, nego i odgovarajuće mesto, da i ambijent upotpuni uživanja u kafi.

Duž cele glavne ulice Aranđelovca, naročito sa leve strane idući od stare pijace prema Bukovičkoj banji, bile su zanatske i trgovačke radnje. Bilo je naravno i mnoštvo kafana i kafanica. Bilo je više od 200 takvih radnjica.

Za mene je posebno iznenađenje predstavljalo mnoštvo kafana. Koliko se sećam izbrojao sam ih oko četrdesetak, a skoro ispred svake kafane stolovi, gde se uglavnom sedi preko leta ne samo uveče nego i u toku dana. Kafanske sale služile su za hladnije vreme, ili uveče preko leta za one goste kojima su večeri bile hladnije, jer je povetarac sa Bukulje donosio svež vazduh.

Nisam mogao, ni onda, a ni sada, da objasnim od čega žive te mnogobrojne kafedžije, ko su im gosti!? Rekao sam da je Aranđelovac imao oko 3.000 stanovnika, a piće i jelo u kafani nije bilo skupo, ali je uglavnom svaki od Aranđelovčana imao i u kući rakiju i kafu, te otkud toliko kafana za relativno mali broj stanovnika. Sećam se pojedinih cena: pola decilitra ljute - „čokanjče” koštao je 1 dinar, a toliko je koštala i džezvica za jednu šoljicu turske kafe sa čašicom mineralne vode i posebnom kockom šećera. Tako niske cene navode na zaključak da se zarada obezbeđivala velikim prometom, kada su se i pored cena sve kafane održale.

Setio sam se jedne od mnogobrojnih priča moga oca o svojim utiscima iz Srbije. Srbijanski seljak kad dođe u grad na pijacu - priča moj otac - ne ponaša se kao on, bogati vojvođanski seljak. Njegovi utisci su baš iz Aranđelovca, gde je u prvim godinama posle Prvog svetskog rata kupovao stoku-goveda i dogonio u Banat i tu prodavao po višim cenama, a kupovao je i pšenicu u Srbiji u Jagodini i nju po skupljoj ceni prodavao u Novom Bečeju. Na tako dalek put je polazio sa torbicom (šarenicom) preko ramena u kojoj se nalazio hleb, koji je moja majka umesila, i parče slanine sa nekoliko glavica crna luka i to mu je bila hrana za čitavo vreme dok se nalazi na putu (8-10 dana), izuzev što će ako pojede hleb što je poneo, kupiti kilogram dva u pekari gde se zadesi na putu.

U Aranđelovcu je video, na njegovo veliko zaprepašćenje, kako seljak sa dve krave upregnute u kola ide na pijacu. Pre nego što stigne do pijaca, usput puno pekara, a hleb tek izvađen iz furune širi svoj miris, on zaustavi krave i svrati u pekaru. Uzme hleb, stavi ga pod mišku pa krene dalje. Ispred svake kafane stolovi, i panj na kome se seče pečena prasetina. Seljak zaustavlja krave ispred kafane, na koju se namerio, poruči da mu kafedžija odseče pozamašni deo prasetine i seda za sto i sa kupljenim hlebom „navali” na prasetinu. Poruči špricer i plati što je pojeo i popio i nastavi put prema pijaci.

Za moga oca to je bilo neshvatljivo! Znajući da taj seljak živi u siromaštvu i da kod kuće jede proju sa članovima, ne male, porodice, a gle šta sebi dozvoljava kad dođe u grad! Posebno je bio iznenaden kad uporedi svoje imovno stanje i svoje ponašanje u gradu. Pa on je prema tom srbijanskom seljaku bio pravi bogataš, a do tada nikada nije okusio pečenu prasetinu, jer se u Vojvodini, a posebno na selu, nije klala prasad, nego samo tovljenici, a ni u kafanama nije bilo prasetine, već su tu i tamo mesari zaklali po koje prase uoči Božića, ili nove godine za unapred određene mušterije (po porudžbini). Kasnije, valjda poučen tim primerom iz Aranđelovca, kad je odlazio na put u Veliki Bečkerek nije nosio hleb od kuće, već ga je u Bečkereku kupovao u pekari. Taj hleb, nisam siguran đa je poneo i slaninu, bio mu je ručak, a preostali deo tog hleba zavije u maramicu i donese kući. Mi, deca, jedva smo dočekali da dođe s puta i da se „dočepamo” tog mekog (svežeg) pekarskog hleba. To je za nas, u odnosu na domaći, koji je onako suv, jer se jede sedam dana, od jedne do druge mešnje, predstavljao pravu poslasticu.

Znači, odgovor bi mogao biti da su te mnogobrojne kafane u Aranđelovcu opstale zahvaljujući prometu koji donose pijace i ponašanju seljaka pri dolasku u grad.

Napomenuo sam da je Aranđelovac bio mala varošica, koja se sastojala uglavnom iz te jedne ulice. Postojalo je još nekoliko manjih paralelnih sa glavnom, kao i dve tri poprečne: jedna koja od železničke stanice vodi ka glavnoj, druga koja pored sokolane ide prema železničkoj stanici i valjda još jedna koja je vodila od pijace prema crkvi.

Bukovička banja imala je samo hotel „Staro zdanje”, koji je u ono vreme bio sav u bršljanu od zemlje pa do krova. Park je u to vreme bio neuređen, više prirodan, sa prilično velikih drveta sa raskošnim krošnjama. Staze u parku bile su zeml- jane, a samo je po neka bila posuta šljakom ili šljunkom. Pored glavne aleje (staze) koja je išla od ulaza u park kod „Novog zdanja” pa paralelno sa današnjom glavnom ulicom, nešto niže od hotela „Staro zdanje”, odnosno te glavne staze, protezao se potok. Potok je imao 2-3 metra visoke obale obrasle korovom i travuljinom, sa nešto malo vode na dnu. Baš te godine (1937) su počeli sa njegovom regulacijom i pokrivanjem. Današnji šetači i posetioci parka i ne znaju da ispod glavne staze protiče potok, naravno ako nije kasnije vodovodnim cevima skrenut u drugom pravcu.

U sredini parka nalazila se jedna omanja zgrada u kojoj je bila punionica mineralne vode „Knjaz miloš“, a tako se taj izvor, iznad koga se nalazila zgrada za punjenje flaša, zvao.

Pored izvora „Knjaz Miloš“, postojala su još dva manja u vidu česme u parku, za koje su meštani tvrdili da je voda kvalitetnija i lekovitija od onog, čija se voda flašira. Za vodu iz ovih slobodnih izvora nije bilo čekanja u red, jer je gostiju bilo malo, a domaće stanovništvo je samo ponekad dolazilo sa balonom po vodu.

U parku je bila tu i tamo po neka klupa i to je bilo sve što bi se imalo reći o Bukovičkoj banji. Te 1937. godine, počeli su radovi na izgradnji bazena i novog hotela u samom parku.

Iznad parka, odmah pri izlasku prema Bukulji bila je u izgradnji vila Mike Stefanovića, sudskog izvršitelja iz Novog Bečeja. Vila je imala desetak soba za izdavanje i bila je sa jednim spratom, a nazvao ju je „Vila Zora”, po imenu njegove supruge. Nešto više prema Bukulji bila je u izgradnji i vila beogradskog generala Stankovića, a sto do dvesta metara u levo u izgradnji je bio letovališni dom činovnika poštanske štedionice. To je tada bila i najveća zgrada na dva sprata.

Tih sedam, osam dana provedenih u Aranđelovcu su za mene i prvi susret sa srbijanskim seljakom čijim sam odnosom bio oduševljen. Vrlo neposredan, radoznao i lako stupa u kontakt sa nepoznatim licima, interesuje se, na prvom mestu, kako mi se dopada kod njih, pa onda kako izgledaju krajevi iz kojih sam došao, koga imam od familije i tako spretno, ali nenametljivo, vodi duge razgovore. Sve to čini otvoreno i bez namere da dozna nešto tajanstveno što bi moglo kompromitovati sagovornika, već želja da se iz poštenog međuljudskog odnosa upozna. Najpre će reći o sebi i svojima, pa tek onda će se raspitivati za porodicu gosta. Spreman je da već pri prvom susretu pozove na čašicu rakije ili šoljicu kafe. Jednom rečju prostosrdačni i gostoljubivi ljudi.

U Aranđelovcu sam popio i prvu tursku kafu u životu. Kod nas u Vojvodini se nije pila crna kafa, ili se mogla popiti samo u boljim restoranima i kafanama.

Završavajući svoja sećanja na boravak u Aranđelovcu moram istaći da je cena sobe za spavanje, u privatnom vlasništvu, bila i više nego simbolična. Doduše, nije ni postojao bog zna kakav konfor. Sem kreveta sa slamaricom i preko nje čaršav i jedan jastuk i jorgan kao i jedan sto sa stolicom i ništa više. Ali je zato bilo miševa, kojih sam se užasno plašio i prvih noći sam teško zaspao strahujući da se miš ne uvuče u krevet. Moram istaći da sam imao prosto patološki strah od miševa i pacova, pa i danas. To nije bilo bez razloga. Kad sam bio od 5-6 godina miš mi je ušao u nogavicu od čakširica. Što sam više vrištao i što sam se više valjao od straha po zemlji, on je sve više tražio sklonište u mom pojasu. Jedva me je otac savladao i skinuo mi čakširice i tako omogućio mišu da pobegne, a mene oslobodi „smrtne” opasnosti. Pa sad, dragi čitaoci, možete zamisliti kako sam se osećao kad dođe vreme da treba da ugasim lampu i legnem u krevet u sobi u kojoj „caruju” miševi. To je možda i jedina tamna tačka u mojim uspomenama iz Aranđelovca.

U dvorištu kuće, gde sam stanovao nalazila se česma gde sam se umivao.

Svako jutro me je susretalo ozareno lice domaćice kuće sa ponudom: tanjir voća, hleb sa kajmakom, što je sve činilo boravak prijatnim i stvaralo prosto rođački odnos.

Eto to su moji utisci iz Aranđelovca i moj prvi susret sa Srbijom.

Odlazeći iz Aranđelovca osvrtao sam se više puta, da bih zapamtio svaku kuću, svaku kafanu i tako do železničke stanice. Na železničkoj stanici, čekajući voz, nisam oka skidao sa brda za koje su mi rekli da se na njemu nalazi Orašac u želji da ga prosto ponesem u svojoj mladalačkoj duši i da ga imam uz sebe kad god ga se setim.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak