Mihalj Marković

U Novom Bečeju je do Drugog svetskog rata postojala porodica koja je nosila čisto srpsko prezime Marković. Bila je to porodica učitelja Mihalja Markovića. On se osećao Mađarom, pa je kao učitelj čak slabo govorio srpski. Doduše, bio je učitelj u školi u Šušanju u kojoj je nastavni jezik bio mađarski.

Marković Mihalj je imao sina Erne, koji je završio gimnaziju sa velikom maturom u Novom Bečeju. Perfektno je govorio srpski, ali se svojim ponašanjem i druženjem isticao kao Mađar. Odmah po završetku velike mature zaposlio se van Novog Bečeja, mislim da je desetak godina od 1931. pa do Drugog svetskog rata radio i živeo u Titelu.

Dok je živeo u Novm Bečeju bio je starešina Skautske organizacije čiji su članovi uglavnom bili Mađari i Jevreji. Izuzetak je bilo nas 4-5 Srba (Arsenijević Branko, Vukov Kostantin, Krstić Dobrivoj - Bata i ja).

Posle okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu 1941. godine Erne je neko vreme proveo u Novom Bečeju kod roditelja. Kako Banat nije pripojen Mađarskoj, već je ostao kao pokrajina neposredno vezana za Treći Rajh, on se vratio u Bačku, koja je pripala Mađarskoj.

Porazom Mađarske u Drugom svetskom ratu Bačka je prisajedinjena Jugoslaviji, a Erne je napustio Bačku i otišao u Mađarsku. Nastanio se u baranjski deo Mađarske u gradiću Bonjhadu.

Možda će vam dragi moji smetati što sve ovo o porodici Marković pišem posebno što se dobar deo toga zasniva na mojim pretpostavkama koliko je i gde boravio Erne Marković, a taj period njegovog boravka i života uopšte nije bitan za ono što želim da povežem sa naslovom ovog materijala.

Erne Marković je otišao u Mađarsku kao nadahnut mađarski patriota. Sudbina se međutim, tako nemilosrdno poigrala sa njim, da je prosto prisiljen da se vrati izvorištu svojih predaka. Počeo je sebe i svoju porodicu, imao je suprugu i dvoje dece, da prevaspitava u Srbe. Do tog zaključka sam došao na osnovu svega onog što mi je o Erneu ispričao Iguman manastira Grabovac pedesetak kilometara udaljenog od Pečuja.

Ističem, da sam se jedini, ja, iz redova naših diplomatskih i privrednih predstavnika, u vreme moga boravka u Budimpešti od 1967-1970. godine, odnosio sa određenom pažnjom prema srpskom sveštenstvu u Mađarskoj, iako sam tada, baš kao i danas, bio i ostao ateista. To sam činio zato što sam osećao, još iz mladih dana, želju da se približim našim srpskim sunarodnicima koji žive van svoje matice u tuđini. S obzirom da je u to vreme još jedino crkva u Mađarskoj negovala ljubav prema svom rodu i okupljala preostali deo Srba, smatrao sam da mi je za to najlakša i najsigurnija prilika preko sveštenika. Tako sam se zbližio i sprijateljio i sa ocem Aleksejem, igumanom Manastira Grabovac. Iguman je tada imao 71. godinu.

Pre nego što pređem na iznošenje onog što mi je pričao o Erne Markoviću, rećiću nešto, vezano za telepatiju, iz mojih prvih susreta sa ocem Aleksejem.

Prvi put sam bio u Manastiru Grabovac u leto 1948. godine, kad sam službeno išao u Pečuj. Pročitao sam kod mesta Bonjahad na tabli sa strelicom Gabroc 7 km. Odmah sam se setio da se tamo nalazi Manastir Grabovac i skrenuo sam u tom pravcu. To je bilo u popodnevnim satima. Upoznao sam se sa Igumanom Aleksejem, koji je bio vrlo ljubazan. Pokazao mi je Manastir i sve relikvije koje se u njemu nalaze. Pored ikona na ikonostasu bilo je i dvadesetak koje su se nalazile na podu naslonjene na zidove Manastira. To su stare ikone rađene na drvetu, koje su kaluđeri iz Bosne prilikom povlačenja, doneli i tu podigli Manastir. Te ikone bile su vredne, ali nisu bile ugrađene u ikonostas. Zbog svoje starosti (više stotina godina) mnoge su propale. Vreme je toliko uništilo drvo, na kome su rađene, da je dovoljno dodirnuti ih i one se krune kao da su od piljevine.

Zahvalivši se ocu Alekseju na ljubaznosti poklonio sam mu jednu najlon košulju (koje su u Mađarskoj u to vreme bile atraktivne), dvadesetak kutija naših cigareta i jednu flašu rakije „Manastirke”. Dugo posle toga nisam bio u Manastiru, možda više od godinu dana.

Došao kod mene u Budimpeštu moj mlađi sin Ljubiša sa jednim svojim drugom, i posle nekoliko dana predložim im da po podne odemo do manastira Grabovac, što su oni oberučke prihvatili i ako se radilo o udaljenosti od oko 150 kilometara.

Stigli smo u Manastir. Otvaram vrata kancelarije oca Alekseja, kad on, sav razdragan, prilazi mi raširenih ruku rečima: „Bog vas je meni doveo gospodine Mečkiću! Ja ovog momenta razmišljam o vama, a vi ulazite!” Ovo je bio drugi naš susret i vidite on je zapamtio moje prezime i misli o meni. Da se baš u tom momentu dešava i moj dolazak, posle godinu dana od našeg prvog susreta, je izraziti dokaz telepatije, a kako i zašto ne znam.

Predstavim mu mog mlađeg sina i njegovog druga, a Iguman me zapita: „Kako vam se zove supruga i stariji sin?”, jer je za mlađeg čuo da je Ljubiša, a moje ime je zapamtio iz prvog susreta. Zapitao sam ga zašto mu to treba, a on odgovori: „Hoću da održim jedno bogosluženje za spas i sreću vaše porodice”. Nismo se dugo zadržavali. Ovaj susret je za mene bio posebno veliko iznenađenje da Iguman misli na mene, a ja na vratima, čak posle godinu dana od našeg susreta.

Jednom, od kasnije češćih poseta, otac Aleksej mi kaže: da kod njega dolazi jedan moj zemljak iz Novog Bečeja sa srpskim prezimenom, koji u susednom sreskom mestu Bonjhadu radi kao službenik u vodnoj zajednici. Kad god ide službeno u ovom pravcu - kaže Iguman - on uvek navrati da razgovaramo na srpskom jeziku. Nije se setio prezimena, a ja ni pomislio nisam na Erne Markovića, te je svaki dalji razgovor u vezi sa njim bio deplasiran.

Sledeći put kada sam došao Iguman me još na početku razgovora upita da li poznajem Erne Markovića iz Novog Bečeja? Kako sam mu odgovorio da ga poznajem on mi je onda ispričao tragediju Erne Markovića. Evo sadržaja njegove priče:

U vreme donošenja famozne Rezolucije IB-a 1948. godine u svim socijalističkim zemljama Istočne Evrope hapšeni su iole Jugoslaviji naklonjeni građani, a posebno komunisti. Najčešće su nevinim ljudima „lepili etikete” da su „Titoisti” te su ih kao takve trpali u logore i osuđivali ih na višegodišnje kazne. Bio je to period „lova na veštice” kao u doba inkvizicije. Dovoljno je bilo, kako su mi pričali, da neko pruži prst i pokaže „Titoistu” i taj je po pravilu bio teška žrtva.

Erne nije bio „titoista”, jer je kao mađarski patriota napustio Jugoslaviju i prešao da živi u Mađarsku. Kako se odanost komunizmu najčešće merila u ispoljavanju nemilosrdnosti prema neprijatelju, u ovom slučaju i prema izmišljenom neprijatelju jer stvarnih nije bilo dovoljno, onda je najveći deo progonjenih bio iz redova izmišljenih - nevinih ljudi. Tako im je Erne Makrović dobro došao, jer je „vukao srpski rep” preko svog srpskog prezimena. Nije bilo kolebanja da li ga takvog treba „strpati” u logor ili ne.

Tako je Erne, kao veliki mađarski patriota, ni kriv ni dužan odležao 4 godine u logoru.

Šta je to značilo za poštenog čoveka, koji je bio spreman na najveće žrtve za mađarski narod, a sad taj narod, njegova vladajuća garnitura, tako nemilosrdno uzvratio.

Šta je mogao, i kako se poneo Erne po izlasku iz logora odnosno rudnika Komlo? Zaposlio se u vodnoj zajednici u manjem sreskom gradiću Bonjhadu. Živeo je životom sitnog službenika sa velikim i dubokim ožiljkom na duši. Oduške svome jadu davao je eto tako, jadikovanjem pred Igumanom srpskog manastira.

Njemu je Iguman Aleksej kao Srbin i uz to svešteno lice, predstavljao čoveka pred kojim je smeo da izlije sav svoj jad i u koga može imati puno poverenje da mu otvori dušu bez ikakvog rizika.

Često ga je pozivao da dođe kod njega u Bonjhad, što je ovaj odbijao. Ne da bi izbegao, već zbog starosti i iscrpljenosti, njemu je već u to vreme teško padao svaki fizički napor, a do Bonjhoda od Grabovca udaljenost je 7 kilometara.

Pa ipak se jednom morao odazvati. Pri sahrani plebanoša u Bonjhodu na čiji ispraćaj je došao i otac Aleksej, gde ga je Erne sa svojim sinčićem zapazio i iznenada ga uhvatio za ruku rečima: ,,E sad nećete pobeći, već morate doći kod mene da se upoznate sa mojom prodicom i da malo popričamo!” Tom prilikom je rekao sinčiću (koji je imao 7-8 godina) „javi se gospodinu!” Dete je reklo „ljubim ruke”. Iguman iznenađen da ga mali pozdravlja na srpskom jeziku, pomiluje ga po glavi rečima ,,pa zar ti znaš srpski?” Erne sav ponosan odgovori: ,,U mojo; kući svi moraju da nauče srpski jezik,,.

Nisam zapamtio da li je Iguman posetio kuću Erne Markovića i šta se tamo događalo. Sklon sam da poverujem da opet nije otišao, jer su ga čekala kola da ga vrate u Gabrovac, inače bi zapamtio njegov razgovor sa suprugom i kćerkom Erne Markovića.

Uveren sam da je sve ovo što mi je ispričao otac Aleksej apsolutna istina, jer starac Iguman nije imao razloga ništa da dodaje i izmišlja posebno kada meni priča, prema kome je uvek bio najiskreniji.

Kao što ste pročitali dragi moji sudbina je odredila Erne Mrkoviću, zbog nemilosrdnosti mađarskih vlasti da se vrati staroj veri, veri svojih ranijih predaka i srpskoj naciji, ali mu okolnosti u kojima je živeo: u Mađarskoj, okružen rodbinom i komšijama i kolegama na poslu Mađarima, supruga Mađarica, što ga je primoralo da prihvati status sa kojim se, posle svega što ga je snašlo, teško mirio.

Vreme leči sve, a zaborav svojim velom pokriva naročito ružne događaje, pa je tako i Erne Marković ostao u Bonjhadu kao Mađar. Roditeljsku kuću je prodao. Njegova deca su izgleda prigrlila Novi Bečej i rado su dolazila koliko su im to propisi mađarske države, u vreme komunizma, omogućavali. Ćerka mu se čak i udala za Mađara u Novom Bečeju.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak