Krv nije voda

U romanu DŽEJN EJR jedne od poznatih sestara Bronte - Šarlota na jednom mestu piše:

„Dejstvo simpatije obmanjuje ljudsko shvatanje - i daje primer - Među dalekim davno neviđenim i otuđenim rođacima to uprkos njihovog otuđivanja simpatija postoji.” Uzrok tome - dalje piše - je jedinstvo izvora iz koga vode poreklo.”

Izgleda da je trag porekla ostao u žilama duboko ukorenjenog stabla od koga potiču. Zbog toga nije bez razloga da jedan Mađar srpskog porekla iz Budimpešte Stanković Ferenc na moju primedbu da je on poreklom Srbin odgovorio: „Nedao Bog. Kad bih znao kroz koju mi žilu teče srpska krv, ja bih je isčupao”. Ovo nije njegova izmišljotina, jer sam to za vreme Drugog svetskog rata imao prilika da čujem i od jednog Novobečejca, Mađara sa srpskim prezimenom - svesno sam izbegao reč srpskog porekla.

Nisam u vreme čitanja romana DŽEJN EJR, pa ni posle toga, pridavao pažnju konstataciji Šarlote Bronte. Ali, posle nedavne televizijske emisije na kanalu Palma, naš istkanuti publicista, novinar i slikar Dragoš Kalajić, izneo je slučaj jednog od najboljih nekadašnjih fašističkih novinara Italije, koji me je podstakao da razmišljam malo o toj manifestaciji ljudskog duha, koju mi kategorišemo pojmom simpatija. Kalajić me je vratio na ocene date od engleske književnice Bronte. Naime, iznoseći život i stvaralaštvo tog novinara, čije sam ime zaboravio, Kalajić između ostalog kaže: - Mrzeo je komunizam, što je i razumljivo jer je bio privržen suprotnoj ideologiji - fašizmu. Mrzeo je Sovjetski savez, ali je gajio posebne simpatije prema Rusima. - Kasnije, u toku života, želeo je da istraži svoje poreklo i zamislite do čega je došao?! Došao je do podatka da je on sin jednog ruskog plemića (mislim čak kneza - zaboravio sam), sa kojim je njegova majka doživela veliku ljubav u Parizu. Ne znajući za ovo, on je oduvek gajio simpatije prema Rusima.

Ova saznanja su me vratila na život u Novom Bečeju, da pokušam da se podsetim na slučajeve naših sugrađana koji su bili Mađari slovenskog, da ne kažem srpskog porekla. Došao sam do zaključka da simpatija ima svoja tajna izvorišta i ne mora biti onako kako je mi u svakodnevnom životu shvatamo, kao izraz trenutnog raspoloženja naših čula pretvorene u opažaj i osećaje prema određenoj ličnosti, stvari ili događaju.

Nauka - na žalost - još nije u stanju da objasni taj fenomen, tu manifestaciju ljudskog duha pa i šire od samog pojma simpatija. Meni, i nekima od mojih poznanika, se dešavalo da o nekom poznaniku koga nisam godinama ne samo video, nego ga se nisam ni setio i odjednom mi se prosto nametne u mislima njegov lik i počnem da razmišljam o njemu. I gle iznenađenja! Za kratko vreme ću se susresti sa njim ili ću saznati - čuti nešto o njemu.

Poslednji moj slučaj se ovako desio: Pre 3-4 dana nametnulo mi se ime i izgled jednog od starih fudbalera koga sam poslednji put gledao na utakmici finala kupa Jugoslavije 1949. ili 1950. godine igrao je levo krilo u timu „Naša Krila”. Radi se o           Franji Borovicu –

Lulika. Koga dotle nisam, pa ni kasnije pobliže poznavao, izuzev što je ostavio simpatičan utisak na mene, verovatno i na sve gledaoce, svojim izuzetno niskim rastom, a uz to i mršav - sićušne konstitucije a brz i stalno u pokretu kao da je na federu, ili da je od gume. Delovao je simpatično kao petao „kikirez” među ostalom normalnom živinom. Nikad od tog doba nisam pomislio na Luliku za svih proteklih pedesetak godina. Setio sam ga se negde oko 22-24. januara 1999. godine, a u novinama „Novosti” od 26. januara 1999. godine izašla je njegova fotografija među posmrtnim oglasima. U oglasu stoji njegovo ime i prezime sa nadimkom Lulika, da je poživeo 80 godina, da je umro 24. januara, a da će sahrana biti 27. januara 1999. godine u 14 časova na zemunskom katoličkom groblju. Ja ne znam da objasnim ovaj slučaj, iako sam se desetak godina ranije upoznao sa osnovama PSI ENERGIJE (psi je ono što nauka nije do danas u stanju da objasni), sem da to protumačim da se Lulika uoči same smrti, upleo u moju talasnu dužinu, što je vrlo površno objašnjenje jednog laika. Mi takve slučajeve nazivamo telepatijom, ali otkud da se setim jednog potpuno nepoznatog čoveka u momentu kada se on nalazi na umoru, a da ga se dotada nikada za pedeset godina nisam setio. Šta je to i na koji način se to u našim vančulnim opažajima javlja? Naša nauka, bar ja ne znam, nema za to objašnjenje.

Ovaj slučaj sa Borovic Franjom-Lulikom iskrsao je u vreme baš kada sam seo da o ovome pišem, te sam mu zbog toga posvetio malo više prostora, mada telepatija odstupa od same teme, jer ovaj slučaj i to što mi nazivamo telepatijom, nema veze sa krvnim srodstvom odnosno poreklom. Uključio sam ga kao događaj za koji ne postoji naučno objašnjenje.

Da li se sve ovo što ću izneti, o našim novobečejskim porodicama, može uklopiti u simpatiju, ili izlazi iz tih okvira nije bitno, ali je činjenica da su porodice, o kojima želim da nešto zabeležim dobrim delom doživele vraćanje (starom) izvorištu. Svakako da ovo neće biti naučni dokaz, a nemam ni pretenzija da ovo bude naučna rasprava. Nisam se upustio u izbor pravih - tipičnih predstavnika za uopštavanja, već ću izneti porodice Mađara koje sam poznavao, koja nose prezimena tuđe mađarskoj naciji, a osećaju se Mađarima i ne retko svojim ponašanjem naglašavaju svoj mađarski patriotizam.

Ovi naši sugrađani, na koje se podsećam, su drugo, treće a možda i znatno starije koleno mađarske nacionalnosti. Bili su mađarske patriote, a pojedini članovi njihovih porodica su čak vrlo slabo govorili srpski. Ne zbog toga što su time hteli da dokažu svoju pripadnost mađarskoj naciji već jednostavno nisu imali prilike da govore srpski. U kući se govorilo mađarski, družili se sa Mađarima, komšije Mađari, pa nije nikakvo čudo da su jedva i sa mukom govorili srpski. U ono vreme bilo je prava retkost da u mađarskom kraju ili ulici u kojoj žive Mađari da se nađe i koja srpska kuća, ili obrnuto u čisto srpskim ulicama da se nađe mađarska porodica. Posle Drugog svetskog rata, pa do današnjih dana, se u tom pogledu mnogo što šta izmenilo i ono što je nekada bilo, čini se neshvatljivim. U periodu na koji se podsećamo kafane i igranke su bile organizovane na nacionalnoj osnovi: odvojeno srpske igranke: Sokolana, Sela Nićin i u Vranjevu Arsen Pecarski i Nova Trbić, a za Mađare Danko Marčić, Kruna, Laslo i Građanska čitaonica. Takva podeljenost nije doprinosila zbližavanju mladih pa su se, u ono vreme, na prste jedne ruke mogli izbrojati mešoviti brakovi između Srba i Mađara. Ako ih je bilo to su bili najzaostaliji pripadnici i jednog i drugog naroda. Iz redova intelektualaca, trgovaca, zanatlija i čistih zemljoradničkih porodica ne sećam se ni jednog slučaja. Čak je i vlast činila da do tih zbliženja ne dolazi, ili ukoliko bi i želela da do njih dođe, to je isključivo putem asimilacije Mađara, mada se ni tome nije poklanjala posebna pažnja, pa ukoliko je i došlo do asimilacije onda su to bile slučajnosti. Jeste da su imena posrbljivana: Ištvan je dobio srpsko ime Stevan, Janoš u Jovana, Ilonka u Jelenu, ali to je za najviše desetak imena činjeno. Jednostavno Kraljevina Jugoslavija nije imala sračunate i sistematski vođene politike u pravcu posrbljivanja. Nije mi cilj da branim ondašnju vlast i njenu politiku, niti da donosim nekakve svoje ocene i sudove, već više da opravdam, ili bolje reći da obrazložim zbog čega je ovladavanje srpskim jezikom onih koji nisu završili srpsku, već mađarsku osnovnu školu, nisu nikad naučili srpski jezik.

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak