Jetrve najčešći izazivači sukoba u porodici

(slučaj braće Šlezinger iz N. Bečeja)

Postoji verovanje u našem narodu da sukobe u porodici najčešće izazivaju supruge, a muškarci, malte ne, ispadaju žrtve. Takva verovanja su nema sumnje nametnuli muškarci da bi sa sebe skinuli svaku sumnju i odgovornost za sukobe.

Moram, doduše, istaći, da znam nekoliko slučajeva gde su braću navodno zavadile supruge - jetrve. U pitanju je prestiž u bilo kom vidu: imovno stanje, negovanje prijateljstva i rodbinskih odnosa, urednost u domaćinstvu, uspeh dece u školi, urednost i vaspitanje dece i sve drugo, uglavnom sitnice, koje popunjavaju životnu sadržinu. Postavlja se međutim pitanje pa kako to da su muževi, u ovom slučaju braća, tako podložna uticaju supruga? Zar su oni takvi slabići, čak i nezreli, te da nisu videli nedostatke rođenog brata uz koga je rastao u roditeljskoj kući, već je na to trebalo da mu ukaže i upozori supruga - da mu „otvori oči”.

Nisu samo žene sklone zavisti, kao uzročniku izazivanja sukoba, već su ne retko i muževi, po stvaranju svojih porodica, zavidni ako je brat postigao veće uspehe u životu, povećanju materijalnog bogatstva i dr., a žene bi samo prihvatile i učvršćivale tu zavist i tako dolazi do otuđivanja u porodicama. Ovim sam hteo reći da su i muževi skloni zavisti baš kao i žene i da porodične sukobe treba posmatrati odvojeno svaki slučaj i u njemu tražiti uzročnike i nosioce krivice.

Zato što se polazi od verovanja da su žene te koje unose razdor među braćom i sukobe u porodici smatra se, da bi se sukobi sveli na najmanju meru da su žene sestre, a ne samo jetrve. Skloni smo da prihvatimo da se pašenozi bolje slažu jer su im žene sestre, nego braća čije su žene samo jetrve. Koliko je to realan sud ostaje otvoreno, ali je sigurno da se ne može generalisati.

Neću se upuštati u psiho-analizu ovih pojava, jer za to je potrebna odgovarajuća stručnost, koju ja ne posedujem, a niti mi je to bio cilj kada sam pristupio ovom pisanju. Želeo sam da iznesem slučaj u kome su dva brata uzeli dve sestre za supruge pa ipak je došlo do sukoba još u prvim godinama braka i da se nisu pomirili sve do svoje pogibije 1941. godine.

Bogati novobečejski trgovac Izidor Šlezinger, koji je imao najepšu kuću u Novom Bečeju, koja i danas važi kao najlepša (u njoj je Direkcija Trgovačkog preduzeća „Potisje”) sa velikom radnjom kolonijalne robe u prizemlju i bio vlasnik sušare lekovitog bilja - imao je dva sina Jozefa i Artura. Brižni roditelji Isidor i supruga mu, u želji da održe kapital u celini i da sačuvaju bratske odnose među sinovima nastojali su da ih ožene sa devojkama iz poštenih i poslovnih porodica. To nije bilo tako lako s obzirom da se radilo o Jevrejima, koji su se međusobno ženili i udavali te samim tim izbor nije bio veliki. Istina, da su jevrejske porodice bile uglavnom vredne i poslovne, ali i pomalo sebične pa je izbor bio vrlo složen.

Poznavali su u Beodri (današnjem Novom Miloševu) jevrejsku porodicu udove Šarlote Bergental koja je imala troje dece: dve kćeri i sina i uspešno je vodila svoju trgovinu. Uspela je da othrani troje dece, koja su svojom vrednoćom i skromnošću, čim su odrasli stali majci na raspolaganju i olakšali joj teret života. Kako su i jedna i druga porodica (Šlezinger i Bergental) vodile trgovine kolonijalnom robom one su se i odlično poznavale.

Porodica Šlezinger je smatrala da bi dobar izbor za svoje sinove bile sestre Bergental i da bi kao sestre osigurale rodbinski odnos i zajednicu braće u vođenju trgovine koju će im otac Izidor ustupiti. Dogovorile su se dve porodice i stariji sin Šlezingerov Jozef oženio se sa Emom Bergental, a ubrzo i Artur sa Lori Bergental. Bila je to lepa želja i, na pogled sa strane, srećna bračna kombinacija. Pokazalo se međutim, čak vrlo brzo, da su sestre (supruge) jedna prema drugoj do te mere netrpeljive da su se posle par godina zajedništva, sukobile i da su se bratske porodice razišle za večita vremena. Iako su imali porodice sa po troje dece: Jozef i Ema sina i dve kćerke, a Artur tri sina, ni deca se nisu osećala kao najbliži rođaci, već su održavali više konvencionalne odnose kao i sa svakim drugim poznanikom na ulici.

Nisu uspeli ni stari Isidor ni supruga mu kao rođeni otac i majka da smire snaje (sestre) i da izmire braću već su i jedna i druga porodica bili bliski sa roditeljima, ali uvek odvojeno. Kada je neki od članova Jozefove porodice kod dede i babe, onda tu Arturovi ne prilaze i obrnuto.

Odnos međutim, prema starima bio je pun strahopoštovanja ali samo u direktnom saobraćaju sa roditeljima.

Udova Šarlota Bergental imala je i sina Edena, koji je bio uspešniji u poslovnom životu od braće Šlezinger, uspeo je da se uključi u trgovinu žitom i da postane u tom poslu uspešan, a ubrzo je, verovatno videvši to od Isidora Šlezingera, izgradio u Beodri i sušaru lekovitog bilja. Oženio se sa srpkinjom Jelkom (ne znam joj devojačko prezime) činovnicom na Pošti u Beodri, nisu imali dece. To je bila retka pojava da se Jevrejin oženi sa hrišćankom, ili obrnuto da se Jevrejka uda za hrišćanina. Koliko mi je bilo poznato Eden i Jelka su se odlično slagali, a sestre Lori i Ema su prema Bratu Edenu i snaji Jelki bili toliko rođeni da je to pomalo ličilo na dodvorivanje. To njihovo ponašanje smatrao sam kao želju da budu bliži od one druge porodice, ili da se brat i snaja ne priklone jednoj sestri, a da druga ostane „usamljena”, pa samim tim i osuđena kao uzročnik sukoba između braće Šlezinger.

Bili su stari Izidor i supruga mu vrlo nesrećni zbog sukoba u porodici sinova, ali su bili bespomoćni. Morali su se svakodnevno pitati šta treba da učine da do izmirenja između bratskih porodica dođe. Oni su bili potpuno svesni, možda i bez pristrasnosti, da su supruge im, bez obzira što su bile rođene sestre, čak veće međusobne protivnice nego svake druge jetrve.

Izneo sam ovaj primer kako bih pokazao da je svaki pojedinačan slučaj problem svoje vrste, u ovom slučaju čak i kod Jevreja. Jevreji, koji su međusobno toliko povezani i kad nisu u srodstvu, a tek kakvi bi ti odnosi trebalo da budu kada su u pitanju porodice dva brata i dve sestre!

Nema opšte ocene, a za porodice braće Šlezinger ne znam da li su se pomirile i u logoru 1941. godine, ili pred samo streljanje na Banjici ili Beogradskom sajmištu.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.