Đorđe Hinić finans u Novom Bečeju

U Kraljevini Jugoslaviji, pri srezu je, pored žandarmerije, postojala i finansijska policija sa zelenom uniformom. Žandramerija je služila za suzbijanje krupnijih kriminalnih radnji i političkih delikata, a finansijska policija, ili kako smo ih mi nazivali „finansi” za suzbijanje zloupotreba cena, u oblasti državnog monopola: duvan, šibice i svih drugih nedozvoljenih radnji iz oblasti finansija. Monopol je bio u rukama države i kršenje propisa u toj oblasti bilo je izuzetno progonjeno i kažnjavano. Cene cigareta, šibica, petroleuma za gorivo i benzina bile su vrlo visoke. Sirotinja i radnici nastojali su da duvan kupuju putem šverca od proizvođača - sadilaca. U ono vreme svaki sadilac duvana bio je dužan da prijavi odgovarajućem organu koliko je strukova duvana zasadio i pri berbi je bio obavezan da dokaže da je svaki struk sa odgovarajućim listovima predao državnim monopolskim otkupnim stanicama.

Sadioci su ipak uspevali da izvesne količine sakriju i da ih prodaju po znatno nižoj ceni nego što je duvan u radnjama, koji je bio opterećen monopolskim porezom. Takvi postupci smatrani su teškim prekršajima i vrlo rigorozno su kažnjavani, kada se uhvati krivac na delu, i to oba prekršioca i kupac i prodavac.

Sećam se, kako su sadioci iz sela Sajana dolazili u Novi Bečej sa vrećom duvana na ramenu, zaobilaznim putem preko polja i njiva. Nisu ni pomišljali da koriste bilo kakvo prevozno sređstvo, već pešice mimo svih puteva. Do naseljenih mesta išli su retko i to samo na periferiju, a uglavnom su duvan nudili i prodavali birošima po salašima. Svrate u sela noću u neku sirotinjsku kuću, lupnu na prozor, a kada se domaćin odazove on mu poluglasno kaže da ima duvana na prodaju, pa ako je zainteresovan da ga primi u kuću. Posle obavljene kupo-prodaje, prodavac po pravilu tu i prenoći, sedeći onako obučen uz peć, a sutra pre svanuća, opet će krenuti preko njiva do sledećeg sela i usputnih salaša, čekajući da padne mrak i da se pojavi pred kućom nekog, ili od ranije poznatog kupca, ili novog za koga pretpostavlja da bi mogao biti kupac.

Tako se odvijao taj bedni šverc u neznatnom obimu.

U slučaju da prodavac bude uhvaćen sa duvanom sledila je velika kazna od po godinu dve zatvora. Dinarsku kaznu, zbog njene veličine proizvođač-prodavac (švercer) nije mogao da plati i ona se pretvarala u zatvor.

Znajući da se šverc duvana odvija na način kako sam izneo i finansi ne sede skrštenih ruku. Oni ne retko postavljaju po ataru zasede i tako hvataju švercere. Imajući sve ovo u vidu na šverc se odlučuju samo oni kojima je siromaštvo dogorelo do nokata, pa nemaju drugog izlaza već da se upuštaju u najrizičnije poduhvate, ili je to izuzetno hrabar i hazarderski sazdan čovek.

Finansi su nastojali da se suzbije upotreba upaljača i da potrošači koriste šibice, koje su opterećene monopolskim porezom. Država je prodavala i posebne upaljače, koji sa odgovarajućom dozvolom mogu slobodno koristiti, ali je cena tih upaljača bila toliko visoka, da su potrošači imali više računa da svaki dan kupuju kutiju šibice od 30 drvaca za 0,50 dinara nego da godišnje za monopolski upaljač plate 300 dinara i to odjednom. Kupljeni upaljač se mogao koristiti uz odgovarajuću dozvolu, koja je glasila na 1 godinu, što znači da svake godine treba platiti 300 dinara. Mislim da u celom novom Bečeju i Vranjevu nije bilo više od 2- 3 takva vlasnika.

Koliko su finansi bili strogi ispričaću slučaj Milorada - Mile Kiseličkog mesarski pomoćnika iz Novog Bečeja.

Sećam se, u doba moga detinjstva bila je izuzetna potera protiv pečenja rakije od pšenice ili kukuruza takozvana „komadara”. Seljaci su pribegavali pečenju ove vrste rakije jer je ona bila znatno jevtinija nego dobijena iz voća ili grožđa (komina). To je bilo strogo zabranjeno i finansi su obilazili sela u grupi od njih 4-5 upadnu u dvorište neke kuće, za koju im je prijavljeno da je vlasnik pekao komadaru i pretresu od uličnog praga do poslednje stope u dvorištu i bašti. Sećam se imali su duge čaklje u vidu koplja i sa njima su proveravali slamu, plevu, kupe tulaja da li u njima nisu sakrivene burad ili druge posude sa rakijom.

Dolazak finansa izazivao je pravu paniku, jer nikad se ne zna ko će biti na meti. Poseban nemir nastaje u ulici u koju su došli.

Kraljevina Jugoslavija je želela da unapredi poljoprivrednu proizvodnju pa je u tom cilju davala razne pogodnosti za primenu mehanizacije.

Da bi traktorska obrada zemlje i vršidba bile rentabilne država je vlasnicima traktora davala veliki popust na ceni traktorskog goriva (petroleum, benzin ili nafta). Dok se benzin na benzinskim pumpama prodavao po 5 dinara za litar, vlasnik traktora je dobijao za 1 dinar po litru. Isto je bilo i sa petroleumom. U radnji petroleum za lampe koštao je 6 dinra, a vlasnik traktora ga je plaćao 1 dinar po litru s tim da je taj benzin, odnosno petroleum bio obojen crvenom bojom i nije se smeo upotrebljavati za druge svrhe sem kao pogonsko gorivo za traktore.

Vlasnik traktora bio je obavezan da vodi knjige o dobijenom i utrošenom gorivu: koliko je utrošio za oranje, sejanje, kosidbu ili vršidbu. Sve ovo je podnosio finansima u određenom periodu godine na pregled da bi iz knjiga ustanovili da je potrošnja vršena u predviđene svrhe. Finansi su znali da iznenada dođu u kuću vlasnika traktora da prekontrolišu knjige o potrošnji i da se na licu mesta uvere u postojanje zaliha.

Moj otac je imao traktor i mi smo taj crveni petroleum koristili i za lampe, što je bilo strogo kažnjivo, te smo zato imali i rezervnu lampu sa normalnim, u radnji kupljenim, petroleumom, pa kada se vide finansi lampa sa crvenim petroleumom se sakrije.

Pored sve te kontrole i velikih kazni šverc i izigravanje propisa ipak je vršen. Naravno, u znatno manjem obimu, nego da te kontrole i straha od kazni nije bilo. Šverc se ovde odvijao na višem nivou i izneću slučaj koji se odigrao sa mojim ocem.

Moj otac je jedini u Novom Bečeju imao traktor, a u Vranjevu ih je bilo 3-4 vlasnika traktora. Godinama je bio kupac benzina kod firme „Standard...” u Velikom Bečkereku. Svu trgovinu sa naftom i njenim derivatima držali su uglavnom Jevreji, pa su oni budno pratili kakav je ko kupac i kao čovek i koliko se u koga može imati poverenje. Ocenili su da je moj otac čovek na koga mogu računati kao partnera za šverc.

Ponudili su mu da iz Rafinerije nafte iz Bosanskog Broda poruči vagon benzina, a da će oni sa Rafinerijom dogovoriti da to bude neobojen benzin - normalan za automobile i druge motore. Da taj benzin kasnije svojim zaprežnim kolima prenese u njihova skladišta u Veliki Bečkerek. Taj benzin će mom ocu biti plaćen po ceni od 2 dinara za litar, dok će on Rafineriji platiti 1 dinar za litru. Moj otac je taj predlog, bez obzira na opasnost, prihvatio. Koliko je to bio rizičan posao da je morao da dokaže u šta ga je potrošio, jer to nije bila količina koju jedan traktor na gazdinstvu od 50 jutara, koliko je imao moj otac, može utrošiti za godinu dve dana. Rizik je tek bio odneti punu burad benzina zaprežnim kolima od Novog Bečeja do magazina "Standarda...” u Velikom Bečkereku. Proći kroz nekoliko sela pa i kroz Veliki Bečkerek, a da ne budeš primećen od finansa. Taj prevoz je otac obavljao noću, da bi u Veliki Bečkerek stigao pred zoru i da već u 7 sati benzin istovari.

Sećam se, jednom sam i ja putovao sa ocem vozeći benzin ne znajući da se radi o nedozvoljenom poslu, bio sam spokojan sve dok nismo stigli do obale Begeja. Otac mi tada reče da ja ostanem kod kola i ako bi neko pa i finansi zapitao šta je u tim buradima da kažem da su prazna. Tek sam tada shvatio da je u pitanju šverc.

Za takav jedan vagon benzina otac je dobio 10.000. dinara. Verovatno je toliko, a možda i više isplaćeno izvršiocima toga posla u Rafineriji u Bosanskom Brodu, a ostatak po 2 dinara po litru vlasnicima (rukovodiocima) „Standarda...” iz Velikog Bečkereka pri prodaji benzina na benzinskim pumpama.

Koliko je to bio rizičan posao mogu samo predpostaviti. Sigurno da za tu količinu švercovanog benzina ne bi bilo dovoljno svo imanje moga oca za isplatu kazne, a on se ipak upustio u takav rizik. Verovatno su mu bili garancija vlasnici „Standarda...” i oni u Rafineriji nafte u Bosanskom Brodu, jer kada se oni upuštaju u takvu transakciju mora da postoji velika sigurnost da se neće otkriti šverc, pa i ako bi i neko bio otkriven, to bi se zataškalo, jer su oni iz Rafinerije i u „Standardu...” imali sigurnu zaštitu u višim organima finansijske policije u okrugu pa i u Banovini. No to je prošlost i ne treba se upuštati u dalje pretpostavke, već je vrlo ilustrativan dokaz kako se i pored sve strogosti i savesnosti samih finansa, zloupotreba vršila na višem nivou u višim organima finansijske policije.

Možda je vredno pomena da je vlast Kraljevine Jugoslavije nastojala da unapredi poljoprivredu putem raznih olakšica, pa je tako za unapređenje pčelarstva šećer za prehranjivanje pčela u toku zime prodavan pčelarima po ceni od 1 dinar za kilogram, a u redovnoj prodaji u trgovini taj šećer je koštao 13 dinara. Šećer koji su dobijali pčelari preko svojih udruženja bio je izmešan mlevenom (alevom) paprikom i kao takav se nije mogao koristiti u druge svrhe sem da pčele izdvajaju kristale šećera od paprike. Ovde ne verujem da je bilo zloupotrebe, mada nije isključeno, ali i taj posao je spadao u nadležnost finansijske policije, koja je kontrolisala udruženja pčelara kome je i u kojoj količini isporučila tog šećera po ceni od 1 dinara za kilogram.

Članovi finansijske policije kao i žandarmerije regrutovani su uglavnom iz pasivnih krajeva Kraljevine Jugoslavije i to Srbi iz Like i Bosne i južnih delova Srbije. Bili su to obični seljaci, ili radnici bez viših školskih kvalifikacija sem osnovne škole. Oni su morali biti izuzetno inteligentni i vredni ljudi, koji su se na odgovarajućim pripremnim kursevima i seminarima obučavali za taj poziv. Bili su svi tako osposobljeni kao da su završili srednju školu. Njih kao ni žandarma nije bilo više u srezu od 6-7 ljudi, ali su oni tako savesno obavljali svoj posao da je svaki propis ispoštovan do poslednjeg slova.

Glavni motiv im je bio vaspitanje u službi i strah da ne izgube službu, koja je za njihove kvalifikacije bila spasonosna i nikada je u slučaju gubitka ni približno sličnu ne bi našli, već im ne gine najteži fizički posao bilo u poljoprivredi, ili u fabrici, i to za vrlo nisku platu. U službi finansijske policije, ili žandarmerije imali su zagarantovane mesečne prinadležnosti i sa godinama provedenim u toj službi i porast primanja. Izdržavali su oni svoje porodice, koje su po pravilu imale više dece. Nije to bio visok standard, ali su svi članovi porodice bili normalno odeveni i ishrana koja obezbeđuje normalan život i zdrav razvoj dece.

Čuvali su pripadnici žandramerije i finansijske policije svoje radno mesto najsavesnije i ne znam da se iko od njih upuštao u bilo kakvu vrstu korupcije ni u vidu poklona i sl. To ne znači da njihove starešine i u višim organima nije bilo zloupotreba, ali moja želja je da prikažem savesnost u poslu ovih "malih ljudi” - finansa i žandarma. Iako su po pravilu bili dugo godina u istom srezu i uspostavljali normalne komšijske odnose to njima nije smetalo da svesrdno i savesno obavljaju svoj posao, pa iako su bili u pitanju ne samo poznanici već i prijatelji.

II

Jedan od tih finansa je Đorđe Hinić o kome želim da kažem nešto više i da njegovim načinom života i odnosom i ponašanjem u službi ilustrujem sve što sam rekao o njihovoj savesnosti i odgovornosti prema poverenim im poslovima i zadacima.

Đorđe je došao u Novi Bečej tridesetih godina, pretpostavljam iz Bele Crkve, gde je prvobitno službovao gde se i oženio iz obližnjeg sela Crvene Crkve. Poznajem ga od 1935. godine, kada je već bio u tridesetoj godini života. Bio je srednjeg rasta, skladno građen, izuzetno lepih crta lika i kao takav, uz lepo i skromno ponašanje, delovao je simpatično. Bio je uvek vedro raspoložen svakome se još iz daleka javljao i svi su ga rado odpozdravljali kako mlađi tako i stariji Novobečejci. Bio je vrlo uglađen uvek čist i ispeglan i svi su ga poštovali kao časnog i poštenog čoveka, ali su ga se i pribojavali da ne učine nešto što bi čika Đorđe - kako su ga svi u Novom Bečeju zvali - sankcionisao kao prestup iz njegovog delokruga rada.

Stanovao je u ulici Jaše Tomića kod Mađara Mik Đerđa, ili kako su ga svi poznavali Đuri bači i njegove supruge Klara neni. Tu je živeo od dolaska u Novi Bečej pa sve do odlaska 1947-8. godine. Iz Novog Bečeja se vratio u Belu Crkvu gde je i penzionisan.

Za svo vreme dok je bio živ održavao je veze sa Novobečejcima - svojim prijateljima preko pisama i čestitki za Božić i novu godinu. Svi su ga u komšiluku izuzetno cenili i voleli, a posebno njegovi stanodavci Mik Đuri bači i Klara neni. Oni su njega i njegovu porodicu smatrali kao da su njihovi članovi porodice, naravno sa strogo odvojenim domaćinstvima i porodičnim budžetima.

Đorđe je sa svojom suprugom izrodio petoricu sinova sve jedno drugom do uveta od po nepune dve godine razmaka. Deca su u Novom Bečeju završila osnovnu i građansku školu, a najstariji, ako se dobro sećam, zvao se Voja, pošao je odmah posle Drugog svetskog rata u učiteljsku školu i završio je još dok su bili u Novom Bečeju. Sva su deca bila crnpurasta na Đorđa. a i supruga mu je bila crnomanjasta, skromna, lepa i bistra i prilično živahna.

Koliko je Đorđe bio omiljen u Novom Bečeju govori činjenica da su ga svi poznavali i da je on jedini od finansa ostao upamćen, a svi ostali uključujući i njihovog šefa su isčilili iz našeg sećanja. Ostao je u sećanju od žandarma Đorđe (zaboravio sam mu prezime) koji je takođe bio vrlo simpatičan i stekao je mnogo prijatelja među Novobečejcima. Sećam se i narednika žandarmerije čika Krste Stankovića koj je takođe imao 4-5 dece - dva sina i tri kćerke. Njegovi sinovi Voja i Bora igrali su fudbal, pa su kao takvi zapamćeni, a možda je preko njih ostao u sećanju i njihov otac čika Krsta. Pored ovih bio je cenjen i narednik opštinske policije čika Steva Demić koji je sve do smrti ostao u Novom Bečeju.

Da se vratim na čika Đorđa Hinića. Naj češće je službu vršio u centru Novog Bečeja gde njegovom budnom oku nije mogla da promakne nijedna nepravilnost iz oblasti finansija - državnog monopola i cena. Njegovu savesnost ilustrovaću sa dva slučaja koja su mi ostala u sećanju još iz mladalačkih dana.

Čika Đorđe, odnosno njegova supruga, pazarili su, kod mog brata Svetolika mesara, na knjižicu, a svakog prvog u mesecu je dolazio i plaćao sve što je u toku proteklog meseca pazareno. On je skoro svakodnevno navraćao u radnju moga brata, jer su se međusobno sprijateljili i čika Đorđe prosto jedva dočekan da dođe i da prokomentarišu novosti ne samo novobečejske već šire - političke.

Tako je čika Đorđe bio rado viđen i od mesarskog pomoćnika koji je radio kod mog brata Milorada - Mile Kiseličkog. Mile kao pušač je umesto šibice koristio upaljač, a već sam istakao da su upaljači bili zabranjeni, izuzev onih što ih je državni monopol prodavao.

Jednom prilikom, dok je čika Đorđe bio u radnji, Mile stavi cigaretu u usta, pa zadigne svoju belu mesarsku kecelju i iz džepa bričes čakšira izvadi upaljač i zapali cigaretu. Tog trenutka čika Đorđe se obraća Miletu zahtevajući da mu preda upaljač. Mile se kasno setio da je korišćenje upaljača kažnjivo. Đorđe uzme upaljač i na licu mesta istavi zapisnik i izrekne kaznu od 300 dinara, Miletova mesečna plata iznosila je 400 dinara.

Izvinjavao se Mile čika Đorđu s molbom da mu oprosti, a Đorđe na sve to odgovara (bio sam prisutan tom događaju): ,,Pa zar ti da predamnom pališ cigaretu upaljačem! Prosto izazivaš! Pa zar misliš da ja mogu drukčije da postupim?! Zar ti ne pomišljaš da bih ja, ukoliko bih ti progledao kroz prste, mogao da izgubim službu i da moja porodica ostane na ulici!”

Nije tu bilo nikakve mogućnosti da odustane od primene kaznene mere. Svi smo zanemeli, a Đorđe je svoj posao obavio mirno ne obazirući se na moljakanje i jadikovanje Kiseličkog.

Nije Đorđe takav bio samo dok je postojala Kraljevina Jugoslavija, već se isto tako odnosio prema službi i u prvim mesecima nemačke okupacije 1941. godine. Finansi su bili zadržani u službi i obavljali su svoj posao kao i dotle (pre Rata) s tim što je sad bio znatno masovniji šverc iz susednih zemalja: iz Rumunije i Mađarske kojoj je pripadala Bačka. Iz Rumunije su švercovane cigarete. Posebno jedna vrsta koja je po kvalitetu odgovarala našoj „Moravi”. Naših cigareta tada nije bilo pa je za ovom rumunskom bila čak velika potražnja.

Sin, bogatog novobečejskog trgovca Laze Krstića, Radivoj, kupio je veću količinu tih cigareta u želji da ih rasproda na malo i da dobro zaradi. U cilju prodaje pozvao je nezaposlenog trgovačkog pomoćnika Peru Trbića - Štrbu. Preuzeo Pera od Radivoja stotinak kutija, dosta grubo upakovane u novinsku hartiju, i ispred sebe nosi u rukama paket i pođe ka glavnoj ulici. Taman je skrenuo za ugao susretne se sa Đorđem finansom. Đorđe se prijateljski obrati Peri: „Zdravo Petre. Kud si zapeo?” Pera se zbuni iznenadnim susretom - znajući Đorđa kao neumoljivog - odgovori: ,,Ta idem, žurim...” Đorđe ga upita: „Šta ti je to u paketu?” Zatraži da vidi. Kad je video da su to švercovane cigarete on ih zapleni i tu na ulici napravi zapisnik i kopiju preda Peri.

Pera se vrati kod Radivoja, a ovaj srećan, ali iznenađen kad je Pera pre prodao upita ga, pa šta zar si već rasprodao? Pera kao poznati šeret odgovori: ,,Pa kao što vidiš ja prodao”. Radivoj srećan zapita: ,,Pa kome?” Pera dogovara: „Đorđu finansu!” Radivoj se uhvati za glavu pa zakuka: „Gde na njega naiđe!”

Tako se završila ova trgovina cigaretama, a Đorđe je i ovom prilikom ispoljio svoju revnost na poslu bez obzira što se radilo o okupaciji i što je njegova služba možda samo privremena, on ne zna drukčije da postupa. To je bio taj mali službenik, a veliki čovek savestan do krajnosti i beskompromisan.

Svi smo ga poštovali, pa ću ispričati jedan slučaj koji se odnosio na mene, kako sam teško primio jednu njegovu ocenu mog postupka.

Istakao sam da je bio prijatelj sa mojim bratom Svetolikom, a evo šta se desilo:

Ubrzo po oslobođenju, u Drugom svetskom ratu, sa Bisernog ostrva, koje je pripadalo hataru Novog Bečeja, vlasti Čuruga su iselile sve Mađare sa tridesetak salaša koliko ih je bilo na Bisernom Ostrvu. Narodno-oslobodilački odbor Novog Bečeja postavio je na svakom salašu po jednog Srbina iz Novog Bečeja đa čuva imovinu i da hrani stoku koja je ostala na pojedinim salašima. Za nadzornika, nad tim čuvarima salaša, postavljen je Đorđe Hinić, što samo potvrđuje da je uživao ugled izuzetno poštenog i savesnog građanina.

Jendog dana iz Okružnog komiteta partije za Severni Banat drug Zdravko (kasnije sam saznao da mu je pravo ime Mića Pejin rodom iz Sente) sa Ružicom Bošnjak iz Melenaca, članom Sreskog komiteta Partije za srez novobečejski, zatraže da ih odvedem da vide kako izgledaju salaši na Bisernom Ostrvu. Opštinskim kolima smo stigli na salaš Buzoganj Petera, gde se baš tada iz magazina tovarilo žito i nosilo za Novi Bečej. Tu, za vreme našeg boravka, radnici su iz žita izvadili jedan kofer u kome je bilo nesašivenog platna, štofa za haljine i odela i jedna omanja kutija sa zlatnim nakitom.

Đorđe, koji je nadgledao te salaše, bio je prisutan pri utovaru žita. Radnici su mu predali kutiju sa nakitom i Đorđe pred nama otvara je i svi smo videli da je u njoj zlatan nakit. Drug Zdravko mu, u njima svojstvenom tonu, reče: „Daj to ovamo za Okružni komitet.” Naravno, bez ikakvog zapisnika, ili bilo kakve potvrde da je to zlato preuzeo. Takav postupak je za Đorđa bio poražavajući jer je smatrao da sve slične radnje moraju biti potvrđene pismenim dokumentom. Ništa taj postupak nije bio manje poražavajući i za mene, ali sam već do tada shvatio, da se tim partijskim velmožama ne smeš suprotstavljati, već ih se treba kloniti.

Posle izvesnog vremena, kad se čika Đorđe vratio sa Bisernog Ostrva, ispričao je ceo slučaj mom bratu Svetoliku i završio rečima: „Čudim se da je Laza Mečkić to dozvolio!” smatrajući me časnim i odvažnim članom partije.

Doznavši za ovaj sud Đorđa Hinića, uz već ranije razočarenje u postupak Sekretara Okružnog komiteta, što sam detaljno opisao u mojoj knjizi u rukopisu „Autobiografija”, doneo sam definitivnu odluku da odmah napustim, bez ikakvog obrazloženja sve funkcije koje sam imao (bio sam podpredsednik Srpskog narodno-oslobodilačkog odbora, sekretar partijske organizacije Novog Bečeja, sekretar Agitpropa i dr.) i prešao sam za malog činovnika u Sresku mašinsku stanicu.

Tako sam se oslobodio profesionalnog partijskog rada, nastojeći da se stručno što više osposobim, kako bih obezbedio, bez pomoći Partije, egzistenciju svojoj porodici. Ovo je istovremeno i dokaz koliko sam i sam cenio Đorđa Hinića i kako je na mene i moju odluku uticala njegova ocena - ,,da Laza Mečkić dozvoli...”

Naglašavam, da nisam samo ja, već da je većina Novobečejaca tako cenilo Đorđa Hinića i njegovo poštenje.

Nije se dugo po završetku Drugog svetskog rata zadržao u Novom Bečeju. Otišao je, kao što sam već istakao, u Belu Crkvu, jer su u blizini živeli ženini rođaci, pa se on brzo i lako prilagodio toj sredini. Dugo je, verovatno do kraja života, održavao veze sa svojim prijateljima iz Novog Bečeja putem pisama. Među te prijatelje spadao je i moj brat Svetolik. Oni su redovno izmenjivali novogodišnje čestitke. Sećam se da mi je jedne godine Svetolik rekao: „Nisam dobio čestitku od Đorđa, mora da je umro”. Verovatno da je bila u pitanju smrt, jer se ni kasnije nije odazivao na čestitke moga brata.

Eto, to je život, naravno pojednostavljen i u malo reči, jednog običnog - malog državnog službenika, a velikog i izuzetno časnog čoveka, prema kome su svi njegovi poznanici gajili duboko poštovanje.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.