Porodica udove Jovanke Marčić - Kempele

U Čika Ljubinoj ulici (koja je tada bila više poznata pod nazivom svinjarski sokak, jer je u njoj seoski svinjar prihvatao svinje pojedinih domaćinstava i isterivao ih na ispašu - na poljanu preko železničke pruge) stanovala je ud. Jovanka Marčić sa svojom decom. To je jedna od najdužih ulica Novog Bečeja (bez Vranjeva). Počinje od same dolme na obali Tise i završava se skoro do železničke pruge.

Osma od ugla u toj ulici, polazeći od ulice JNA, iz hlada bila je mala kuća od naboja sa dva mala prozora, koji su jedva propuštali „čkiljavu” svetlost u sobu. Takve su u to vreme bile uglavnom sirotinjske kuće. Bila je pokrivena debelim slojem trske, pa se sticao utisak kao da je trščani krov prosto pritisnuo kuću i kao da ona „čuči” pod težinom trske. To je bila kuća ud. Jovanke Marčić - Kempele. U toj ulici od treće kuće od ugla iz hlada od ulice JNA do ulice Narodnog fronta sve kuće su bile jednake. Niske sa krovovima od trske, malim uvučenim jednostrukim prozorima i belo okrečene.

Zašto želim da prikažem život Jovankine porodice? Razlog je vrlo jednostavan. Dobro sam je poznavao i ostala mi je u lepom sećanju. Sa njenim najmlađim sinom Boškom bio sam dobar drug i često smo provodili dane, od svanuća do večeri, igrajući se na našem salašu. On je dolazio ujutro sa majkom Jovankom, koja je radila kod nas kao nadničar, a dan nadničara počinje od izlaska sunca.

Strina Jovanka je kod nas i kopala kukuruz iz „"četvrtog”. To je tada bio rasprostranjeni način obrade kukuruza. Vlasnik je dužan da zaseje i da sa paraćim plugom i konjskom zapregom ispara pri svakom kopanju a „četvrtar” je dužan da tri puta okopa, proredi i zagrne kukuruz. Kada dođe vreme berbi da ga obere, da poseče tulaj i da ga na njivi sadene u kupe, a za taj rad svaka četvrta korpa uzbranog kukuruza pripada njemu dok tri korpe kukuruza pripadaju vlasniku njive. Vlasnik je dužan da svojim zaprežnim kolima odnese kukuruz „četvrtara” gde ovaj odredi naravno na teritoriji samog naselja Novog Bečeja.

Imala je strina Jovanka u to vreme, 38-40 godina starosti, lepa, krupna i vrlo simpatična žena.

Možda je jadna morala da bude ljubazna i više od obične ljubaznosti, jer je trebalo obezbediti hleb za sebe i svoje četvoro dece (tri sina i kćer). Morala je, ne retko, da u toj ljubaznosti bude i ponizna samo da bi dobila posao, da zaradi da bi ishranila svoju nejač. Ostala je udova negde u svojoj tridesetoj godini života.

Najstariji sin Vasa rođen je negde 1910-1912. godine, Bogdan 1914, kći Zorka 1916. i najmlađi sin Boško 1918. godine. Porodica je imala nadimak „Kempela”, čije značenje ne znam, a možda ga i nema. U to vreme je najveći broj zemljoradničkih porodica u Novom Bečeju imao nadimke koji su najčešće predstavljali podsmeh pa i sprdnju. Zbog toga su se mnogi ljutili ako ih je neko oslovio po nadimku.

Mučila se strina Jovanka da ishrani svoju decu i da u svemu budu ravni ostaloj u ulici i kraju. Da odrastu zdravi i da budu uredni i pristojno obučeni u vrlo teškim ekonomskim uslovima. Pa ni higijenski uslovi nisu bili mnogo povoljniji: kuće vlažne od naboja, sa malo svetlosti. Strina Jovankina deca su i u takvim uslovima bila zdrava i fizički snažna. Najmlađi sin Boško, moj drug, bio je najlepši i najinteligentniji. Na žalost, u mladim godinama se razboleo od tuberkuloze i umro u svojoj 12. ili 13. godini.

Boškova smrt je teško pogodila strina Jovanku. Mučila se jadna da im obezbedi sve što je najneophodnije za život i kada je došao u situaciju da i on privređuje njega je bolest obhrvala za kratko vreme. Bez lekarske nege, jer strina Jovanka nije mogla da plaća privatne lekare, a tada su samo oni mogli da priskoče u pomoć, s obzirom da poljoprivredna sirotinja sluge i nadničari nisu bili socijalno osigurani. Dugo je tugovala i patila majka za njim. Kad god me je videla ona se zaplače jer je podsetim na njenog ljubimca, pokojnog Boška.

Najstariji sin Vasa radio je kao sluga kod moga oca sa svojih 19 godina. Bio je snažan i zdrav, a školu nije voleo te je jedva završio jedan ili dva razreda osnovne škole. Ovo nije bio redak slučaj, jer je sirotinja često bila prinuđena da decu izuzimaju iz škole da bi ih, još tako male, zapošljavali kao čuvare stoke kod imućnijeg domaćina. Tako i strina Jovanka nije bila nesrećna što Vasa ne voli školu, jer je jedva čekala da ga zaposli i da kao čuvar stada, oslobodi majku da brine o hrani i za njega.

Po pravilu su ti dečaci, pored hrane, dobijali opanke i skromnu odeću.

Ubrzo je za posao stasao i drugi sin Bogdan. Odmah po završetku osnovne škole zaposlio se kao bojtar kod seoskog čikoša (tako se u Novom Bečeju nazivao čuvar seoskih konja) a kasnije u nadnicu, a za vreme leta kao risar na vršalici.

Takva sudbina i životni put je sledio i Zorki. Ona je bila kao i Vasa snažna, ali nije imala druga majčina svojstva. Znala je da mora da radi i predala se tom mukotrpnom životu, bez želja za izlascima sa društvom na rogalj, a još manje na igranke. Radila je kao nadničar, ili sa majkom kopala kukuruz iz četvrtog, a kad dođe vreme vršidbe ona sa Bogdanom na vršalici kao plevarka (radnica na vršalici koja odgrće plevu).

U teškim uslovima poljoprivredne krize 1929-1936. prosto je neshvatljivo kako se sirotinja održala. Posla je bilo sve manje, pa i kada se skrpe jedna do dve nadnice nedeljno i to samo u toku okopavanja ratarskih kultura (kukuruz, repa), te nadnice su bile tako male (8 dinara od izlaska do zalaska sunca i bez hrane) da je to bilo nedovoljno za jednog, a ako je trebalo još 3-4 mlađih da ishrani onda je to bilo pravo mađioničarstvo.

U takvim uslovima mučila se i dovijala strina Jovanka, a kako su Vasa i Bogdan već postali zreli za svaki posao ona se odlučila da se uda. Udala se daleko u Srem u Slankamen za jednog ribara, a za sobom je povela i kćer Zorku, koja se tamo ubrzo udala. Na nesreću nije ni tamo ostala da dočeka starost. Po izbijanju Drugog svetskog rata, pošto je Srem pripao NDH - Hrvatskoj i ustaše počele sa pokoljem Srba, strina Jovanka napusti Srem i sa kćerkom Zorkom se vratila u Novi Bečej. Tu u Novom Bečeju je dočekala starost i smrt.

Bogdan je posle Drugog svetskog rata dobio stalno zaposlenje u Novobečejskoj vodnoj zadruzi za čuvara nasipa na čuvarnici blizu Taraša. Tamo je organizovao lep porodični život i uz platu gajio je malo stoke i obrađivao pripadajući mu komadić zemlje pa je mogao čak i da pritekne u pomoć majci Jovanki, da joj olakša stare dane i da na miru dočeka smrt.

Dok sam razmišljao i pisao o proodici ud. Jovanke Marčić setio sam se romana „GLAD” najčuvenijeg norveškog pisca i Nobelovca Knut Hamsuna. U tom romanu on opisuje vrlo detaljno, ali do zla boga mukotrpan život mladog Norvežanina, koji u svojoj tridesetoj godini života formalno gladuje.

Bio je više gladan nego sit, jer nije imao stalnog zaposlenja. Bavio se pisanjem novinskih članaka od slučaja do slučaja. Takvim radom nije bio u stanju da obezbedi ni najneophodnija sredstva za život, već je po 3-4 dana nedeljno potpuno bez hrane te je uzimao iver od drveta i žvakajući ga zavara glad koju nije imao ničim drugim da utoli.

Toliko je prikazan težak i mučan život da sam i tada pa i kasnije sebi postavljao pitanje pa je li moguće da u Norveškoj na samoj morskoj obali, u gradiću u kome je junak živeo, mlad čovek bude lišen svih sredstava za život (bez hrane i bez stana), a želeo je da radi i ono što ne odgovara njegovim kvalifikacijama, ali bez uspeha.

Dok ovo pišem razmišljam kako su novobečejske udovice o čijim porodicama pišem Smilja Penjin - Alvarka i Jovanka Marčić sa petoro, odnosno četvoro dece, uspele da obezbede potrebnu hranu, odeću i sve drugo neophodno za život mladog čoveka, u poljoprivrednom kraju kao ženska radna snaga za koje je bilo neuporedivo manje posla nego za muškarce?! Zamislite u uslovima Velike privredne krize, koja je najviše pogodila baš poljoprivredu, opstati dostojanstveno bez krađe i bez prosjačenja.

U Novom Bečeju, u to vreme, bilo je svega 2-3 prosjaka. To su bili oni, koji su mentalno zaostali i prosjačili još od svog detinjstva. Iz običnih siromašnih porodica nije niko prosjačio, bar ne javno.

Kada se čovek upusti u takva razmišljanja, pored toga što će se diviti trpljenju i snazi tih ljudi, mora im odati priznanje na njihovom snalaženju i upornosti ne samo da ishrane brojnu decu, već da od njih stvore poštene i vredne ljude i da budu korisni članovi društvene zajednice. Bdile su majke nad njima i danju i kad spavaju samo da ne pođu stramputicom i da ugroze majčin ponos. Brinula su i starija braća o mlađima i bdili nad njima kao što i priliči najrođenijima. To je životni uspeh i radost sreća.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.