O običnoj novobečejskoj porodici iz prve polovine XX veka

Gradić na levoj obali Tise, sem lepog položaja na reci i u novije vreme po izgradnji Kanala i brane na Tisi, ni po čemu se ne razlikuje od drugih ravničarskih gradova slične veličine. Pa ipak je za nas, koji smo se rodili ili odrasli u njemu, izuzetno ljubak i mio, kao što su uostalom i sva zavičajna mesta njihovim građanima.

Novi Bečej je imao burnu i bogatu prošlost i jedan je od retkih gradova u Vojvodini koji je proslavio 900 godina od prvih pisanih pomena u istoriji. Do pojave železnice na ovim prostorima - druga polovina 19. veka, bio je glavni tržišni centar i najprometnije pristanište za žitarice u Austrijskoj Carevini. No, o tome više drugom prilikom, a ovde ćemo se zadržati na iznošenju sećanja na jednu običnu novobečejsku porodicu. Obična porodica, u vreme na koje se podsećamo, to je bila uglavnom ekonomski siromašna porodica sa dosta dece.

Posle Prvog svetskog rata narasle su potrebe za daljim proširenjem prostora za stanovanje i širenjem naselja. U tom cilju iskorišćeni su najbliži slobodni - prazni prostori. U to vreme to su bila vašarišta. Tako je počela izgradnja naselja u Vranjevu na vranjevačkom vašarištu pod nazivom Novo Selo i naselje Vašarište u Novom Bečeju koje se nalazi na kraju grada sa leve strane na putu za Kumane.

Zadržaću se na izgradnji novog naselja na bivšem novobečejskom vašarištu, gde se u novoizgrađenoj kući od naboja i pokrivene crepom, nalazila porodica o kojoj ću reći koju reč više, kako bi se stekla predstava o uslovima života koji su vladali u našem mestu između Prvog i Drugog svetskog rata.

Osnovna privredna delatnost bila je poljoprivreda, uglavnom zemljoradnja, kojom se bavilo oko 90% stanovništva. Najveći deo njih je bio bez zemlje ili sa 2-3 jutra, te su bili prinuđeni da rade kod imućnijih zemljoradnika, ili drugih posednika zemlje, kao biroši, sluge ili nadničari.

Dvadesetih godina 20. veka, odmah po završetku Prvog svetskog rata, novobečejska opština izradila je plan - projekat ulica i isparcelisala placeve na vašarištu za izgradnju kuća.

Placevi su dodeljeni sirotinji besplatno, ili uz minimalnu naknadu. Na tom prostoru izgrađene su tri ulice koje su počinjale od poljanice Dudare pa prema Kumanu, sa leve strane puta. One su ustvari bile nastavak već postojećih ulica od tadašnje ulice Cara Dušana, koja danas nosi naziv JNA, pa do Kumanskog puta, ili današnje ulice Ive Lole Ribara.

Placeve su dobili kako Srbi tako i Mađari u približno istom broju, s tim da su Srbi dobili placeve u prve dve ulice, polazeći od centra prema Kumanu, a u poslednjeoj ulici dobili su Mađari, a njihova ulica bila je više nego duplo duža od pojedinačnih ulica koje su pripale Srbima. Srbi su dobili placeve u sledećim ulicama: Radnička ulica od Ive Lole Ribara do ulice Jugoslovenske narodne armije i ulice Miloja Čiplića od Ive Lole Ribara do ulice JNA. Mađari su dobili placeve u ulici Novo Selo - današnja ulica Rečo Antala, koja se proteže od ulice Ive Lole Ribara pa do ulice Petefi Šandora.

Taj novoizgrađeni kraj ostao je sa nazivom Vašarište. On se nije mnogo razlikovao od ostalih ulica Novog Bečeja. Kuće su bile od naboja pokrivene crepom, sa malim jednostrukim prozorima - po tri prozora sa ulice. Vašarište je spadalo u red najtiših naselja Novog Bečeja, bez bifea i kafana i drugih objekata koji bi mogli stvarati buku i ekscese. Sa jednoličnim kućama delovalo je prilično monotono, ali je život u njemu bio veseo i pun dečije graje jer su porodice koje su tu stanovale imale dosta dece. Sem dečje graje po danu i pasjeg laveža i poj (kukurik) petlova u noći skoro se ništa drugo nije moglo čuti. Zaprežna vozila su bila prava retkost da prolaze ovim ulicama, jer stanovnici toga kraja skoro da nisu imali zapregu, bila je to seoska sirotinja.

Pored toga što je uglavnom korišćen isti materijal za građenje: zemljani naboj i crep razlikovale su se nove kuće u ulici Novo Selo - Rečo Antala od novoizgrađenih kuća u Radničkoj i ulici Miloja Čiplića. Razlikovale su se po zabatima. Zabati na mađarskim kućama, u ulici Rečo Antala, bili su od dasaka impregnirane katranom i dobile crnu boju, dok su srpske kuće, u druge dve ulice, imale zabat od trske oblepljen blatom i okrečen belom bojom kao i ostali deo kuće. Samo su se dve kuće razlikovale od ostalih. U ulici Radničkoj oko sredine, sa sunčane strane, nalazila se kuća Darinke Džigurski, Dade Prezuškinje. Kuća je bila preka sa 4 prozora sa ulice i obojena oker (žutom) bojom.

U ulici Rečo Antala oko sredine između ulice Ive Lole Ribara i JNA, sa sunčane strane, nalazila se kuća Cvete Crkvenjakova izgrađena od čerpića i cigala sa zabatom od cigala. Delovala je stabilnije od ostalih, a bila je ofarbana grao i zelenom bojom. To je, pored kuće doseljenika iz Dalmacije Pere Sabljakovića koja se nalazila na kraju sa sunčane strane, bile jedine dve kuće koje su u toj ulici pripadale Srbima. U druge dve ulice u kojima su placeve dobili Srbi nije bilo mađarskih porodica.

Iako mi to nije bila prvobitno namera, moram, se kad je već pomenuta porodica Pere Sabljakovića, zadržati sa par rečenica i opisati njenu tragediju. Pera je, pored dugog nadničenja kod imućnijih seljaka poslednjih godina, do Drugog svetskog rata, bio čuvar seoskih svinja - u službi opštine Novi Bečej. Nekako pred Drugi svetski rat je umro, a iza njega ostala je gluvonema supruga Gina sa troje muške dece od 6-10 godina strosti. Opština je iz obzira prema njihovom materijalnom stanju zadržala Ginu kao čuvara seoskih svinja. Nije prošlo mnogo vremena od završetka Drugog svetskog rata, ili njegovog završetka u ovim našim krajevima, deca su, čuvajući svinje, našla na poljani ručnu bombu ostalu iz rata. Ne znajući šta imaju u rukama, igrajući se, oni su je aktivirali i eksplozija je ubila majku Ginu i dvoje njene dece. Bila je to za sve nas jako bolna vest, iako smo u to vreme imali, češće prilike da čujemo neprijatne vesti o našim mladim ljudima koji su ginuli na ratnom poprištu.

U Radničkoj ulici na Vašarištu u trećoj kući od ćoška, tada je ćošak bio orijentir za preciznije obeležje kuće, jer se na njima nisu nalazili brojevi, stanovala je udovica Smilja Penjin - Alvarka, kako ju je čitav kraj poznavao. Ne znamo kada je ostala udovica, ali kako je imala najmlađu kćer Jelu rođenu 1920. godine a naša porodica se doselila 1928. godine u Novi Bečej, kada je Smilja već bila udova, to bi značilo da je u tom razdoblju (1920-1928) ostala samohrana sa petoro dece. Zvali su je Alvarka, jer je svojevremeno pravila šećerleme, koje smo mi pogrešno nazivali alvom. Ustvari to su bile šećerleme od uprženog šećera sa orasima ili sa makom ili od ukuvanog šećera i nešto brašna - bonbone. Napustila je taj posao i bavila se zemljoradnjom obrađujući svoju baštu i 1-2 jutra zemlje koliko je imala u svom vlasništvu. Sećam je se, iz tih prvih dana po našem preselenju u Novi Bečej, jer sam se družio sa njenim najmlađim sinom Živom, pre nego što je otišao u Beograd na izučavanje obućarskog zanata, da je bila lepa crnomanjasta žena, srednje visine i skladno građena.

Pored strina Smilje i sva deca su dobila nadimak Alvarkini. Imala je, kao što je već istaknuto, petoro dece: tri sina i dve kćerke. Najstariji je bio Milan, pa Rada, Živa i kćerke Branka i Jela. Sva deca su bila lepuškasta i simpatična (mila), a posebno najmlađe Jela, koja je još kao dete bila prava lepotica. Lep je bio, sa kovrdžavom kosom, i srednji sin Rada. Ni ostali nisu mnogo zaostajali u tom pogledu za Jelom i Radom.

Mukotrpan je bio život porodice strina Smilje Penjin. Milan, čim je završio četvororazrednu osnovnu školu, stupio je u službu kao bojtar kod čuvara seoskih konja (čikoša) i goveda (kravara), a to je zadesilo i sina Živu. Kada su malo ojačali išli su u nadnicu. Isti posao je čekao i stariju kćerku Branku. U velikoj materijalnoj oskudici, sa tako brojnom decom, dovijala se strina Smilja kako je znala i mogla. Srednjeg sina Radu je ubrzo, po završetku osnovne škole, poslala kod svoje sestre u Beograd da bi ga tamo dala na izučavanje zanata, gde bi kod majstora bio na stanu i hrani. Time je rasteretila porodicu - „jedna usta manje”. Tako je postupila i sa Živom i Jelom. Ostali su Milan i Branka, koji su tad već pomalo odrasli, išli u nadnicu, a preko leta za vreme vršidbe, radili i na vršalici kao risari. Bilo je to veliko rasterećenje za strina Smilju, ali dok nije došla do te situacije morala je tražiti radikalnija rešenja za svoju nejač.

Još dok su sva deca bila u krugu porodice strina Smilja se udala za čika Đuru Perića, znao sam ga pod posprdnim nadimkom Riđuša. Znam da je ovo ružno, ali ne znam kako da dam bližu orijentaciju čitaocima o kome se radi.

Nije bilo lako strina Smilji, a tek kako se čika Đura odlučio da uđe u tu porodicu i da prihvati veliku i tešku obavezu da preuzme deo brige o životu petoro nejake dece. Nema sumnje da je bila, pre svega, u pitanju velika ljubav, prema strina Smilji, koja je, kao što je istaknuto, bila lepa i zdrava žena. Čika Đura je bio u svemu prosečan čovek i po izgledu, inteligenciji pa i vrednoći. Bio je riđe kose i brade, koju je brijao, kao i svi u to vreme, pa je možda zbog boje svoje kose i brade i dobio onaj ružni nadimak. Trebalo je mnogo rada i velikog odricanja u siromaštvu da se obezbedi najneophodnije za egzistenciju sad već sedmočlane porodice. Sve je on to prihvatio, a to znači da je pored ljubavi prema strina Smilji, morao biti i plemenite duše.

Nismo ništa ružno slušali o toj porodici, niti je u njoj dolazilo do sukoba. Deca su, u tim skromnim uslovima, lepo vaspitavana što se moglo zapaziti iz njihovog ponašanja na ulici, školi i društvu uopšte, a to znači da je u porodici vladala neophodna harmonija. Bez nje je teško formirati uravnoteženu ličnost sa odgovornim odnosom i ponašanjem.

Ne možemo, pri ovome zanemariti ni žrtvu strina Smilje. Nije bilo lako uskladiti odnose između petoro dece na jednoj i muža - očuha preopterećenog brigom i poslovima oko obezbeđenja najnužnijih uslova za život i razvoj dece na drugoj strani. Tu su mir i spokojstvo teško ostvarivi, ali bili smo svedoci da su uz veliki napor strina Smilja i čika Đura u tome uspeli. Znači da su oni međusobno izgradili stabilne supružničke odnose i uz uzajamnu podršku uspeli su da lepo vaspitaju decu i da održe neophodnu harmoniju u porodici.

Za vreme predaha nedeljom po podne mogli smo videti strina Smilju kako na ulici sedi na stolici, što ih prave Cigani koritari, u društvu sa komšinicama, a malo dalje od tog ženskog društva, ispred kuće čika Sile Perića, na uglu Radničke i ulice Ive Lole Ribara, gde čika Đura u društvu komšija sedi na istoj takvoj stolici, i za niskim stolom igra karte, ili sede i prepričavaju događaje iz protekle nedelje. Nismo imali prilike da čujemo da su se roditelji žalili na svoju decu, niti su komšije iznosile tužbe na račun dece Smilje Penjine. Njihova deca su bla pristojna u svakom pogledu i nisu se razlikovala od ostale dece njihovog uzrasta. Čak su možda za koji stepen bila ispred ostalih u pozitivnom pogledu.

Taj predah u toku nedelje po podne značio je za strina Smilju i čika Đuru ne samo relaksaciju, već i akumuliranje snage za sutrašnji nastavak mukotrpnog života punog briga do iduće nedelje, pa onda opet iznova. I za decu je taj nedeljni predah značio veliko rasterećenje jer su bili slobodni da svaki sa svojim društvom ode u igru ili u kolo na igranku.

Uspela je Smilja Penjin - Alvarka uz nesebičnu požrtvovanost čika Đure da izvede na put svoje petoro dece i da društvu podari pet korisnih članova sa kojima niko, a posebno vlasti, nije imao problema. Odrsli su zdravi i lepi. Sinovi se poženili i kćerke poudavale. Verujemo da su stvorili zdrave porodice sa časnim porodom, jer su iz svoje porodice poneli osnovne ljudske kvalitete: radne navike i poštenje, a društvo u takvim slučajevima može samo da potpomogne i razvije, a retko da devalvira, te kvalitete. Strina Smilja je umrla spokojna da joj život nije bio promašen, a muke i trud su ono što ga na kraju čini bogatim i uspešnim.

Osečam se srećnim što sam u svojim sećanjima zadržao prilično upečatljivu sliku o životu jedne obične i skromne porodice iz svog komšiluka.

Toliko mi je bilo lepo i oblilo me neko milje dok sam o tome razmišljao, da sam poželeo da ih zabeležim kao moja draga podsećanja.

Znam da sam se u uvodnom delu udaljio od teme, kao i da se nisam baš potpuno pridržavao hronologije događaja, što je dokaz da sam pisao bez ikakvog opterećenja, pravilima književnosti i pismenosti, od srca kako su misli navirale. Udaljavanje od teme je moja želja da bih mlađe Novobečejce upoznao kako je i kada nastalo naselje Vašarište u Novom Bečeju jedan od najmirnijih krajeva našeg voljenog grada.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak