Moj drug Vićentije - Vića Marković

Želja mi je, da ovom zabeleškom izrazim svoj nespokoj zbog nemarnog odnosa prema jednom izuzetno plemenitom čoveku, odanom drugu i časnom prijatelju.

Ko je i odakle je Vića Marković?

Možda ću se bez ozbiljnog razloga udaljiti od teme u prikazivanju veleposedničkih imanja u Novom Bečeju, od kojih je 1927. godine jedno kupio ded Viće Markovića, koji se zvao Vićentije Markov iz Siriga kod Segedina. Činim ovo, da bih što realnije predstavio o kakvom se bogatstvu radilo, a da su Markovićevi, i pored toga ostali obični, čak u ponašanju vrlo skromni poljoprivrednici Novog Bečeja.

Kao što se u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju...” može videti Novi Bečej sa čitavim atarom kupio je kao spahiluk Pavle Hadžimihajlo 1782. godine, a njegovi potomci, po ženskoj liniji, Rohonci i Šojmoši ostali su posednici do 1927. godine Šojmoši, ili do kraja Drugog svetskog rata Rahonci.

Šojmoši je potomak unuke Pavla Hadžimihajla. Imanje je njegov predak Đula Urban dobio kao miraz. Imanje se sastojalo od 700 katastarskih jutara i nalazilo se na prostoru od Tise, gde se Kanal izdvaja iz Tise, pa do puta koji vodi za Kumane i na jug prema Kumanu do puta za poljoprivredno imanje „Sokolac”, koji se odvaja od puta za Kumane.

Ekonomske i stanbene zgrade sa lepim dvorcem nalazile su se na mestu gde Kanal ističe iz Tise. Tu je bilo četrnaest velikih zgrada zidanih ciglom i pokrivenih crepom. Najveći deo njih je ostao sve do posle Drugog svetskog rata, jedino je dvorac, koji je bio opkoljen gustom šumicom, porušen 1934. godine.

Imanje je, svojevremeno, imalo ergelu polukrvnih konja sa tridesetak kobila i šesdeset ždrebadi (podaci iz knjige „Torontal varmeđe...” od dr Šamu Borovskog). Na šesdeset katastarskih jutara nalazio se vinograd. Imanje je bilo čuveno po tadašnjoj staklom pokrivenoj oranžeriji iz koje se povrće prodavalo ne samo u Segedinu i Novom Sadu, već i u Budimpešti, Beču i u Nemačkoj.

Celokupno Šojmoševo imanje, posle sprovedene agrarne reforme, uključujući i dvorac u centru Novog Bečeja, izuzimajući oranžeriju, kupio je optant iz Siriga kod Segedina (Mađarska) Vićentije Markov, koji je prelaskom u Jugoslaviju odnosno u Novi Bečej, svom prezimenu dodao ,,ić” i prezivao se Marković. Imanje je kupljeno sa svom zatečenom stokom, oruđem za rad i sve drugo što se na ekonomiji zateklo. Tu je bilo preko stotinu krava i junadi, pedesetak konja i 200-250 komada svinja. Biroši, koji su se nalazili u službi kod Šojmošija ostali su i, posle prodaje, kod Markovića.

Oranžeriju je kupio žandarmerijski major u penziji Kosta Radić iz Pančeva i koristio je sve do 1932. godine, kada je zbog Velike privredne krize postala nerentabilna.

Prema podacima koje sam dobio od jednog starca 1968. godine iz sela Deske (Mađarska) udaljenog 6 kilometara od Siriga, Vićentije Markov bio je najbogatiji zemljoradnik u Sirigu. Imao je preko 80 jutara zemlje i veliku kuću. Prodao je svoje imanje u Sirigu i uz odgovarajući bankarski kredit kupio Šojmoševo imanje u Novom Bečeju, koje se, posle sprovedene agrarne reforme, sastojalo od 420 jutara obradive zemlje i oko 100 jutara pašnjaka. Ekonomija sa 14 zgrada i dvorcem, kao i sa velikim i lepim dvorcem u centru Novog Bečeja na tiskom keju. Ovaj dvorac bio je drag simbol svih Novobečejaca i svi su ga iskreno ožalili kada je došao pod udar modernih urbanista i srušen 1988. godine.

Na njegovo mesto izgrađen je Dom zdravlja. Dvorac je, pored velikog dvorišta, imao i veliku baštu koja se prostirala od parkića na trgu pa sve do ulice Svetozara Miletića - do skeledžiske kuće. Na tom prostoru izgrađen je Dom zdravlja i nekoliko četvorospratnih stanbenih zgrada.

Sve ovo kupio je Vićentije Marković 1927. godine, kada se i cela porodica sa dva oženjena sina Đurom i Svetozarom i troje unučadi nastanila u Novom Bečeju. U dvorcu u gradu su stanovali deda Vićentije sa suprugom (imena joj se ne sećam) sa sinom Đurom i snajom Smiljom i unukom Vićentijem - Vićom, koji je tada imao 6 godina. Mlađi sin Svetozar sa suprugom Kosarom i dvoje dece Bogoljubom i Mirom - Sejkom stanovao je u dvorcu na imanju. Njegova porodica se nije mirila da živi na imanju (na salašu kako se to sa potcenjivanjem govorilo) bez obzira što je bio udaljen samo jedan kilometar od centra Novog Bečeja, već su 1934. godine kupili kuću na glavnoj ulici Novog Bečeja (druga - kuća od Luteranske crkve). Dvorac na imanju su srušili i prodali kao stari građevinski materijal a šumicu oko dvorca iskrčili i prodali kao ogrevno drvo ili kao rezanu građu.

Stari deda Vićentije podelio je imanje svojim sinovima i oni su upravljali imanjem, u prvim godinama zajednički privređivali, a što se ekonomska situacija, izazvana Krizom, više pogoršavala, oni su se sve više razgraničavali.

Kakvo je to bilo bogatstvo može se shvatiti tek kada se ima u vidu da je imanje Šojmoši, koje su Markovićevi kupili, imalo godišnji prinos po jutru 10 metričkih centi pšenice, odnosno 15 metričkih centi kukuruza (podaci uzeti iz knjige „Torontal Varmeđe... od dr Šamu Borovskog za 1909. godinu) što bi značilo da je godišnje ovršeno 20-25 vagona pšenice, ili obrano 30-35 vagona kukuruza. To su, u ono vreme, bili veliki tržni viškovi za koje su se otimali svi žitarski trgovci iz Novog Bečeja, a vlasnici vršalica da dobiju tako veliku količinu pšenice da vršu na jednom mestu, gde nema gubljenja vremena oko preselenja iz jednog u drugo dvorište, ili iz jedne ulice u drugu, već se vrše na jednom mestu 10-12 dana. Ovršena količina pšenice na imanju Markovićevih predstavlja oko 70% prosečno ovršene pšenice jedne vršalice u toku sezone u Novom Bečeju ili u Vranjevu.

Kao dečak uživao sam da posmatram vozidbu pšenice na imanju Markovićevih, koje je bilo u blizini našeg salaša gde su živeli moji roditelji sa nama decom. Pogledom sam pratio desetak zaprežnih kola sa velikim sadenutim vozom snopova pšenice kako idu jedan za drugim na istovar i kako kamara sadenute pšenice naglo raste. Još lepše je bilo videti ih kada se prazni vraćaju kasom na njive sa kojih nestaju krstine pšenice i pretvaraju se u vozove odnosno kamare na ekonomiji Marković.

Posebno sam uživao u vozidbi tulaja (kukuruzovine) jer sam tu mogao plastičnije da vidim svo bogatstvo (za moja dečja shvatanja) kad na prostoru ispred štala „niču” kupe tulaja a ja ih svakodnevno prebrojavam i upoređujem sa našim. Možete zamisliti kakvo je to bilo oduševljenje kada se vozidba tulaja završi i ja izbrojim oko 60-70 kupa tulaja. Treba pri tome imati u vidu, da ja sa druma nisam ni mogao izbrojati sve kupe, jer one nisu denute u pravim redovima već da bi se što bolje iskoristio prostor namenjen za smeštaj tulaja. Šta je taj broj za mene značio, kada to uporedim sa kupama u našem dvorištu gde je bilo 5-6 kupa.

Uživao sam preko leta, prosto sam „vrebao” momenat kada će proći čopor sa više od stotinak krava i junica naravno i sa izuzetno lepim, velikim i namrgođenim bikom. Sećam se i čuvara koji ih je svako jutro oko 6 sati isterivao na pašnjak, koji se nalazio preko železničke pruge od rampe kod bokternice - uz samu prugu u širini od 200-250 metara, a u dužini prema Kumanu od preko kilometar. Uveče sam izlazio na drum za Kumane i čekao da se stado vrati na Ekonomiju na mužu. Čuvar je bio Palfi Ileš, vrlo vredan i savestan mlad čovek, koga sam kasnije bolje upoznao kao slugu kod našeg komšije Žive Števkića.

Kao što sam čekao da prođe Ileš sa govedom, tako sam sa uživanjem ispraćao čopor svinja od 200-250 komada, koje je Markovićev svinjar, posle kosidbe pšenice, isterivao na strnjiku da sakupljaju (jedu) preostalo vlaće, posle kosidbe i grabuljanja.

Voleo sam da posmatram to bogatstvo i oduševljavao se skoro kao da je naše - mojih roditelja. Znajući da stariji sin deda Vićentija Đura i supruga mu Smilja imaju sina Viću, koji je bio mlađi od mene (rođen je 1921) i išao sa mojom mlađom sestrom Nevenkom u osnovnu školu, želeo sam da mu se približim. Da se družim sa njim i da izbliza uživam u njihovom bogatstvu. Da se divim velikom i za mene do tada neviđenom raskošnom dvorcu opkoljen visokim jelama i gorostasnim platanima i sve to obraslo bršljenom i šibljem pa sam sebi dočaravao izgled prašume, o kojima sam tih godina imao prilike da prvi put, na časovima geografije, slušam.

Mi smo imali malu radionicu sa svim potrebnim alatom za održavanje vršalice i motora sa kruparom, koje je moj otac imao. Koristio sam taj alat da sebi pravim igračke od drveta. Umeo sam da izradim avion sa duplim krilima, kakvi su onda bili avioni koje sam viđao kada prelete nebom iznad Novog Bečeja. Vića se oduševio tim mojim avionom kad ga je video - sa elicom koja se na vetru okreće. Izradio sam i njemu avion i tako sam postao njegov stariji drug, što su i njegovi roditelji prihvatili. Na taj način mi je bilo dostupno da se upoznam sa svim zgradama na imanju. Najviše me je oduševljavao dvorac sa šumicom, a preko puta bila je lepa zgrada u obliku vile u kojoj su preko leta stanovali Vićini roditelji. Vila kao i štale bile su novijeg datuma. U velikoj štali okrečenoj belom bojom (krečom) sa crvenim frontonima oko prozora štalskih i ulaznih kapija. U toj štali su bile smeštene krave, a u drugoj okrečenoj oker bojom sa braon ofarbanim frontonima bili su konji. Posle dvorca i vile ove štale su bile i najlepše zgrade na ekonomiji koja je imala 14 zgrada među kojima su bile lepe zgrade magazina, a posebno ona ispod koje se nalazio podrum sa veiikim buradima za smeštaj vina.

Ni danas ne znam da objasnim zbog čega sam se toliko oduševljavao tim tuđim bogatstvom, ali se sećam da jedva čekam da uđem u njihovo dvorište i da posmatram šta se tu sve dešava. Bio sam prosto opčinjen tim bogatstvom i uživao u njemu, kao da je sastavni deo imanja moga oca iako moji roditelji nisu nikad ni videli niti su dolazili u kontakt sa Markovićima.

Moram priznati da sam se isto tako oduševljavao sa bogatstvom veleposednika Ivanovića (današnji „Sokolac”). Ono je bilo veće i imao više stoke naročito goveda. Tu je bilo isključivo rogato podolsko goveče: pedesetak volova, a preko leta tu su i stotinak krava sa izuzetno lepim i zastrašujućim bikom koji je na vrhu rogova imao mesingane kuglice kao ukras, a koje je čuvar - kravar posebno održavao da sijaju baš kao da su od zlata.

Imanje je bilo opkoljeno drvećem, pa je iz daljine nedostupno pogledu što ga je činilo interesantnijim - mističnijim. Iako je Ivanovićevo imanje bilo veće i možda interesantnije, posebno deo gde je dvorac i park sa šumom, ja sam ipak naginjao Markovićevom, jer sam ga osećao bližim - svojim.

Posmatrjaući to bogatstvo i Markovića i Ivnaovića maštao sam da i moj otac postane vlasnik krda krava i da ih čuvam i uživam u njihovoj lepoti. Krave sam oduvek voleo više nego konje i ako su konji lepši i pitomiji, a uz to sam i vojni rok služio u konjici i bio jedan od boljih jahača, nikad nisam, pa ni danas, konje stavljao ispred krava.

II

Da se vratim na ličnosti iz proodice Marković. Istakao sam da je deda Vićentije Markov u Sirugu kraj Segedina bio najbogatiji zemljoradnik u selu. Nije samo bogatstvo isticalo Vićentija među svojim seljanima, već posebno njegova izuzetna vezanost za srpstvo i Jugoslaviju. To je ispoljeno na svakom koraku njegovog života. Prilikom ženidbe sinova Đuru - starijeg, oženio je Smiljom (ne znam joj prezime) iz Bašaida, a mlađeg Svetozara sa Kosarom, nadimak im je Pirgin, iz Elemira, sa devojkama iz Jugoslavije i to sa velike udaljenosti od preko sto kilometara od Siriga. Kada se ovo ima u vidu, onda nije ništa iznenađujuće da je kupio imanje Šojmoš u Novom Bečeju i da tako postanu Jugosloveni i budu doživotno vezani za srpske krajeve Vojvodine.

Ne znam kako su živeli u Sirigu, ali u Novom Bečeju i pored velikog bogatstva, to je bila skromna i tiha porodica. Izuzetak predstavlja snaja Kosara, supruga mlađeg sina Svetozara, koja je bila prilično bučna pomalo nametljiva u ponašanju. Želela je da se istakne, a naročito je to ispoljavala kada je bila u pitanju njena kćerka Mira. Takav način ponašanja je pomalo prihvatao i njen suprug Svetozar, ali to nije mogla da nametne i sinu Bogoljubu, koji je bio skroman i vredan mladić.

Deda Vićentije je živeo sa svojom suprugom u dvorcu u centru Novog Bečeja, i retko je odlazio na imanje, jer je upravljanje imanjem poverio svojim sinovima. Deda je bio povučen i sav njegov, i njegove supruge, kontakt sa Novim Bečejom i Novobečejcima bio je da u proleće i leto najčešće sede na terasi, a ne retko iznesu stolice pa sede u parkiću ispred dvorca. Nisu stupali u bliži kontakt sa građanima, ali su se svima lepo javljali i prihvatali razgovor ako neko zastane da progovori koju reč. Ponašali su se najskromnije, možda baš onako kako je to priličilo i njihovim godinama, ali ne i njihovom bogatstvu. Deda je čak bio sklon da prema radniku Srbinu, ili Mađaru bude isto onako dobrodušan i ljubazan kao što je postupao i sa najuglednijim građanima Novog Bečeja: predsednikom suda, beležnikom, profesorom i dr. Bili su kao takvi za svako poštovanje.

Još skromniji su bili sin Đura i snaja Smilja. To je bio toliko miran i povučen bračni par, da ih mnogi Novobečejci nisu ni poznavali iako su neprekidno živeli u Novom Bečeju. Od kasne jeseni i zime stanovali su sa Dedom u dvorcu na tiskom keju, a s proleća i u leto, pa sve dok traju poljski radovi, nalazili su se u vili na imanju. Ne sećam se da su se sa nekim posebno družili, niti da su odlazili kod nekog u posetu. Njihov način života prosto je bio nespojiv sa njihovim bogatstvom. Oni su u svemu bili skromni pa i u oblačenju. Đura je bio lep crnomanjast čovek srednjeg rasta, u govoru tih i više nego odmeren - ćutljiv. Supruga Smilja bila je jedna izuzetno, ne samo skromno već posebno dobrodušno stvorenje, koja ne zna da povisi glas. Nju sam najbolje upoznao, iz cele porodice, družeći se sa njenim sinom Vićom. Vićine momačke ispade, i tu i tamo pokatkad i neobuzdivost, ona je tako blagim rečima ispravljala i ublažavala baš, kako samo možemo zamisliti, majčino ponašanje. Nisam valjda ovim rekao da se Vića prema njoj grubo ponašao. Ne, on je prema majci i ocu bio pažljiv i blag, ali je bilo trenutaka kada su ga majka Smilja posebno, zaticali u „vedrijem raspoloženju”, mada je uspevao da se obuzdava i u tim trenucima i bude korektan pa čak i blag u ponašanju.

Svetozar i Kosara sa svoje dvoje dece živeli su bučnije, ali još uvek vrlo skromno za njihove ekonomske prilike. Sin Bogoljub bio je po liku i izgledu, visok i mršav na oca, a kćerka Mira je bila visoka i lepa devojka, koja se pomalo gordo ponašala, mada joj to nije bilo svojstveno, već više po želji i nagovoru majke Kosare. Kosara je poticala iz bogataške porodice Pirginih iz Elemira i želela je da se njena deca priključe i čak istaknu u višem novobečejskom društvu iz redova profesora, viših činovnika i bogatih trgovaca. To je možda bilo i normalno ponašanje za njihovo bogatstvo, a bilo je neobično ono što sam isticao kao vrlinu: ponašanje deda Vićentija i starijeg mu sina i snaje Đure i Smilje i njihovog sina Viće, o kome ću na kraju nešto više reći.

Nesrećno je prošla porodica Marković u komunističkom društvu, uostalom tako su manje više prošle sve bogataške porodice. Pored okolnosti da su već do kraja Drugog svetskog rata rasprodali skoro sav stočni fond, agrarnom reformom im je oduzeto celokupno imanje jer ih vlast nije smatrala zemljoradnicima koji sami obrađuju svoje imanje, a u komunizmu zemlja treba da pripadne onima koji je obrađuju. Ostavljeno im je 5 jutara zemlje i dvorac na tiskom keju, kao i kuća Svetozaru na glavnoj ulici (druga kuća od Luteranske crkve u pravcu železničke stanice). Zaboravio sam reći da su deda Vićentije i supruga mu umrli još do početka Drugog svetskog rata (mislim 1940) a mlađi sin Svetozar je umro za vreme Drugog svetskog rata.

Svetozareva supruga Kosara ubrzo je po završetku Drugog svetskog rata i dolaska komunističke vlasti, prodala kuću i sa decom prešla u Novi Sad. Kasnije, kako sam čuo, sin Bogoljub je emigrirao u Ameriku negde pedesetih godina, a kćerka Mira se udala za veterinara i živeli su u nekom selu u Bačkoj. Kasnije je i Kosara otišla u Ameriku.

III

Da se vratim mom drugu Vićentiji - Vići Markoviću. Bio je za ondašnje prilike dosta visok i punačak još od mlađih dana i sklon gojaznosti ostao je, predpostavljam do kraja života. Poslednji put sam ga video 1961. godine u Beogradu kada je imao 40 godina. Kao momak bio je punačak, lepog i uvek nasmejanog lika. Nasmejan i spreman za šalu i da svakom pomogne u bilo kom vidu, pa makar i samo u odobravanju postupka koji je dolazio i u sukob sa lepim ponašanjem. Vića jednostavno nije želeo, ili nije umeo, nikom da se suprotstavi - nikog da unesrećuje. Tu njegovu skromnost i dobrodušnost su svi cenili i voleli ga. On se nije ustručavao da bude u društvu biroša, radnika, služavki, ponašao se baš kao i sa mladićima iz najimućnijih novobečejskih porodica. U poslednje vreme, dok su još posedovali svo bogatstvo, čak je izbegavao to „visoko društvo”. Osećao se komotnije i veselije u društvu srednje imućnih mladića i devojaka - trgovačkih i zanatskih pomoćnika, đaka i studenata.

Za razliku od svojih roditelja Vića je bio vrlo društven i imao je širok krug drugova i prijatelja. Koliko je izbegavao da bude sam ilustruje i njegova vezanost za psa vučjaka pod imenom Paša. Psa je izuzetno voleo i Paša mu je, kao u ostalom i svi psi, bio veran i poslušan. Kada su bili ma i nakratko odvojeni ne znam ko je kome više nedostajao.

Što je bio stariji, a to su ustvari bile mladalačke i najlepše godine (22-24. godine života), on je ispoljavao sve veću ljubav prema društvu. Zbog svoje dobroćudnosti i humanosti bio je rado viđen u svakom društvu. On nije pevač, ali je pesmu voleo i nalazio se u društvu, nešto starijih od sebe, koje je svakodnevno u restoranu „Vojvodina” u toku 1943. i 1944. godine uveče provodilo vreme uz pesmu i šalu do policijskog časa (23 časa u vreme okupacije). Vića je u tom društvu, kome sam i ja pripadao, bio redovno prisutan i izdašnije učestvovao u plaćanju pića.

S obzirom na skromne novčane mogućnosti celokupnog tog veselog društva Vića se dosetio da piće donosi iz bifea Radivoja Krstića, jer je tamo neuporedivo jevtinije nego kada se pije vino i rakija iz restorana „Vojvodina”. Neshvatljivo je da je vlasnik restorana Đoka Dimitrijević dozvoljavao da se u tako otmenom restoranu, kao što je njegova „Vojvodina” pije piće donešeno iz druge radnje.

Đoka je služio sa čašama i svim drugim što sleduje, baš kao da se troši njegovo piće. Nisam mogao da objasnim to njegovo ponašanje sem da mu je stalo da „radnja radi”, da ima gostiju i možda je računao na okolnost da Vića donese u cegeru, kako je on to svake večeri činio, manje pića nego što će njegovo društvo te večeri popiti, te da će na kraju biti točeno njegovo piće. To se tako stvarno i dešavalo, ali je ipak najveći deo pića onog što ga je Vića doneo od Krstića. Đoka je bio dobrodušan čovek izuzetno zaljubljen u svoj ugostiteljski poziv, te je to osnovni razlog što je tolerisao Vićino ponašanje, a možda i želja da restoran ima goste i da on oseća žagor u sali, a ne da u praznoj sali čeka da nastupi policijski čas i da zatvori radnju bez mušterija. Ovako pored Viće i njegovog društva u restoran navrati još po neki gost koji seda za drugi sto da bi slušao šale i pesme „Vićinog” društva - da uživa u razdraganosti mladosti. Tu su skoro svako veče dolazili pojedini činovnici, carinici iz redova Srba (sećam se nekog čika Velje carinika). Bez obzira koji su razlozi rukvodili Đoku bio je to nesvakidašnji postupak jednog vlasnika u to vreme najuglednijeg restorana u Novom Bečeju, koji bi normalno, za svoju uslugu naplaćivali bar trostruku cenu pića i jela u odnosu na cenu istog pića u bifeu Radivoja Krstića.

Trebalo je doživeti susret sa Vićom kada u cegeru nosi 5-6 flaša vina i flašu, dve rakije iz bifea Radivoja Krstića. Vića to nije krio, već je još u bifeu pričao da nosi piće preko u restoran „Vojvodina” za svoje društvo. Kada bi na ulici sreo nekog iz tog našeg društva on sav ozaren od radosti prosto je vikao: „Hej evo za večeras, nemoj da ne dođeš!”

Bilo je tu mesta i za humor, ali to na prvom mestu ilustruje Vićinu privrženost društvu i njegova želja da sa skromnim iznosom novca društvo ostane što duže u Restoranu da se ori pesma i smeh, za uspele viceve.

Vića je voleo svoje drugove i bio je spreman da za njih podnese i veće žrtve nego što je samo mala neprijatnost kupovanje pića u bifeu i prenošenja u „Vojvodinu”. Češće je pozivao društvo i na njihovo imanje gde se u vili sa 4-5 soba pilo i veselilo sve do zore. Bilo je tu štete jer se u pijanstvu polupa po koja čaša, pa čak i staklo na vitrinama nameštaja, ali Vića za to nije nikoga krivio, već je posle izvesnog vremena opet na korzou izveštavao drugove da dođu na imanje večeras na piće. Bio je veliki ljubitelj veselog društva i veliki drug.

Iako je sin bogatih roditelja njegova politička orijentacija, za vreme Drugog svetskog rata, bila je ne samo patriotska, već levo orijentisana. Želeo je da se uključi u oslobodilački pokret i svu naklonost i simpatije prema komunističkoj partiji je prilično često, pomalo i neoprezno, javno isticao.

Izneću jedan njegov ispad, koji je mogao imati kobne posledice, ali se na sreću sve završilo dobro.

Aprila 1944. godine jedne noći, pošto je policijski čas već nastupio (policijski čas je trajao od 23 do 5 časova), našlo se veće veselo društvo kod Viće na imanju. Pevali su ispred štala na imanju. Vića za kratko vreme napusti društvo i otrči do vile, a kad se vratio izvadi pištolj i ispali u vis jedan metak. U tihoj prolećnoj noći sve spava, ništa se ne čuje i odjednom prasak pištolja! Društvo svo uspaničeno njegovim postupkom, jer se to dešava nedaleko od Tise, koja je bila granica sa Mađarskom i po čijem nasipu (dolmi) i danju i noću patroliraju nemački graničari u vojničkoj uniformi sa mašinkama na grudima. Svi su se u očajanju razbežali po štalama i torovima sa ovcama, a on ostao na mestu i čak iznenađen što su ostali pobegli. Kad su se vratili upozorili su ga na opasnost koju je taj pucanj mogao izazvati, jer su mogli čuti nemački graničari i onda im ne bi bilo spasa. On onako „napit” i dobrodušan kaže: „Dobro neću, neću više!”. I taman se svi okupili i umirili, kad on ponovo ispali, ali sad dva metka. Videvši da su izloženi velikoj opasnosti svi su se ponovo razbežali i sakrili se među govedom i ovcama očekujući dolazak nemačkih policajaca. Na sreću i ovog puta se sve dobro završilo. Nemci nisu čuli tu pucnjavu i društvo je otišlo u vilu i nastavilo sa pićem i veseljem do zore.

Vića je ovim postupkom želeo, mada u pijanom stanju, da pokaže ne samo svoju hrabrost, već da je naoružan i spreman da učestvuje u borbi protiv okupatora. Imati oružje za vreme okupacije bilo je toliko rizično da se zbog toga gubila glava. Nemci su bili nemilosrdni, jer su bili svesni da je to oružje upereno protiv njihove oružane sile.

Nije on samo ovim ispoljio svoje opredeljenje, već je kasnije taj pištolj, preko Milivoja Nešića, predao Milinku Stankoviću vranjevačkom partizanu, koji je otišao u ilegalce, ali bez ikakvog oružja. Na nesreću Milinko je ubrzo pao kao žrtva opkoljavanja kuće u kojoj su se krili 4-5 ilegalaca i kasnije streljan.

Na saslušanju nije izdao Milivoja, pa je tako pošteđen i Vića kao vlasnik pištolja. To je vrlo ubedljiva ilustracija o Vići kao patrioti. Za njega nije bilo važno njihovo materijalno bogatstvo. Pripadnost svome narodu bilo je iznad svega.

Blagodeti koje mu je roditeljsko bogatstvo pružalo nije koristio za lično isticanje, već je želeo da bude ravan drugima u društvu.

To je prilično pojednostavljen i nesređen prikaz ličnosti Vićentija - Viće Markovića.

Želim da, posle ovoga, iznesem naš odnos, njegovih drugova, pa i svih Novobečejaca prema Vići i njegovoj porodici posle oslobođenja Novog Bečeja od nemačke okupacije. Da prikažem kako je Vića sa svojima prosto oteran iz Novog Bečeja.

Neposredno posle oslobođenja Novog Bečeja Vića je kao i svi drugi mladi Novobečejci rođeni od 1914. do 1926. godine mobilisan i odnet kao i većina njih, vojnički neobučen, na Sremski front. Na frontu je bio do završetka rata. Imao je sreću da je ostao živ i da se zdrav vratio kući. Od svega što je zatekao to su otac Đura i mama Smilja i dvorac na keju u Novom Bečeju. Uslovi za život bili su više nego teški. Nisu imali gotovine, a zemlja oduzeta, otac ostareo, a Vića nezaposlen - živeti se moralo!

Svi smo se mi razišli - otišli iz Novog Bečeja, a Vića ostao na milost i nemilost „dođoša”, ili onih Novobečejaca koji su u Vići videli samo sina bogatog Markovića, a ne kao srpskog patriotu i privrženika Narodno-oslobodilačkom pokretu.

Doživeo je u svom Novom Bečeju najveća poniženja. Zbog tobožnjeg nerada odnet je u logor na prinudni rad, a roditelji bez sredstava, stari i bolesni, bespomoćni da se snalaze kako znaju i umeju. Na njih je vršen pritisak da prodaju dvorac, jer je vlastima stalo da se usele u njega, a da njih uklone iz centra Novog Bečeja. Nisu se vlasti na čijem čelu su bili „dođoši iz okolnih sela” smirili ni kada je Vića izašao iz logora - prinudnog rada, već su svim silama zahtevali da tobože otkupe, naravno, po ceni koju oni odrede. Posle beskrajnog pritiska Vića je konačno popustio i dvorac sa svim inventarom i velikim placem, prodao Opštini za tadašnjih 2,5 miliona dinara. Za taj novac kupio je u Novom Sadu dvosoban stan i preselio se tamo sa roditeljima, da nikad više ne dođe u njegov tako voljeni Novi Bečej.

Živeo je Vića u Novom Sadu radeći kao akviziter u nekoj od izdavačkih kuća sa najskromnijom zaradom, izdržavao sebe i roditelje. Otac mu je umro, pa je Vića ostao sa majkom Smiljom. Oženio se sa jednom skromnom devojkom koja je bila pomoćni službenik u nekoj od novosadskih osmogodišnjih škola. Sa njom je izrodio dvoje dece, a čuo sam od našeg zajedničkog druga pokojnog profesora Bogdana - Baje Kovačeva iz Zrenjanina da se Vića i njegova supruga sa lepom pažnjom odnose prema majci, što me je obradovalo.

Naš zajednički prijatelj Ljubiša Stankov - Zemba je u prisustvu Milivoja Nešića i mene izneo da je on u vreme kada je osnovana Radio stanica Novi Sad zaposlio Viću Markovića kao rukovodioca bifea te stanice. Vića se tu lepo snašao i razradio posao i kada sam smatrao da je njegov ekonomski položaj rešen - kaže Zemba - Vića odjednom podnosi ostavku i napušta bife i Radio stanicu. Na moje iznenađenje - nastavlja Zemba - odgovorio je: „Znaš, posao mi je vrlo lepo išao i ja taj posao volim, ali on nije za mene. Nisam mogao nikog da odbijem pri tražnju da jede i pije na kredit, a mnogi nisu nikad likvidirali svoje obaveze, a ja nisam u takvim uslovima mogao da odgovorim svojim isporučiocima jela i pića i nisam imao kud! Nisam ja u stanju nikom da se suprotstavim.”

Vića je i u ovom slučaju pokazao svu svoju plemenitost i do kraja ostao njena žrtva.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak