Moj kum Bogdan - Baja Kovačev

Ne znam kako da započnem prikaz moga kuma Baje. On je bio obdaren mnogim vrlinama, pa je teško istaći onu najglavniju, koja bi mogla biti i uvod u njegovu bogatu biografiju.

Mada nisam zadovoljan da o njemu pišem kao o svakom mom dragom drugu, gde ću prvo izneti osnovne biografske podatke, pa onda nastaviti ono stereotipno bio je... pa bio je... ali vidim da nemam drugog izlaza, jer ne znam da ga prikažem onako kako intimno doživljavam, u sećanju, njegovu ličnost kao velikog čoveka.

Bogdan - Baja Kovačev rođen je 1923. godine u Vranjevu od oca Andrije zemljoradnika. Umro 1995. u Zrenjaninu. Osnovnu školu završio je u Vranjevu, Građansku u Novom Bečeju i Trgovačku akademiju u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu). Ekonomski fakultet završio je u Beogradu. Još pre diplomiranja zaposlio se kao profesor u Srednjoekonomskoj školi u Zrenjaninu gde je ostao sve do penzionisanja.

Sve je završio na vreme, izuzev što je pre vremena umro. Završio je fakultet na vreme, na vreme se oženio i izrodio troje dece. Deca su na vreme završila fakultete i zaposlila se u struci za koju su se na fakultetima opredelili.

Kakav je bio kao čovek i drug najbolje ilustruje činjenica da je u našem društvu u Novom Bečeju bio najmlađi, ali prave radosti i veselja nije bilo dok se Baja ne pojavi. Svi smo se mi voleli i međusobno poštovali i jedva čekali da se sastanemo na korzou, ili kod Đoke u „Vojvodini” (kafana) ali smo osećali i to vidno da nam nije sve ,,po taman” dok Baja ne dođe i ispriča neki od viceva koje smo po ko zna koliko puta već čuli, ali kada ga on ispriča onako pun radosti i smeha, svi se mi „uvijamo” od smeha kao da smo taj vic prvi put čuli. Mogao je bilo ko od nas da izostane te večeri i tu prazninu neće svi osetiti, ali ako izostane Baja onda društvu nedostaje prava radost jer je izostao pravi zabavljač. Bio je rođeni veseljak: vrstan kozer i još bolji pevač i pesmom je sve prosto opsenjivao. Pevalo se i bez njega, ali to nije ona pesma kojom Baja nesvesno „diriguje” svojoj urođenom veselošću.

Obično su ti veseljaci i zabavljači prilenji ljudi, što je Baja najviše osuđivao. Bio je marljiv i svakog posla kojeg se prihvatio ispunjavao ga najsavesnije i uspešno. Marljivost je iskazivao u svim vidovima bilo kada se radi o umnim ili fizičkim poduhvatima. Takav je bio ne samo kao mlad već i u godinama pune zrelosti, pa i pod starost.

Radio je mnogo. Pored radnog mesta profesora Srednjo-ekonomske škole i u mnogim stručnim školama i na kursevima kao predavač.

Kao penzioner bavio se pored pisanja i gajenjem voća i to vrlo uspešno. Koristio je odgovarajuću literaturu za izbor sadnica, a ovladao je i znanjem kalemljenja i negovanjem sadnica i voća u rodu. Njegove jabuke, ili maline bile su nesvakidašnje kako po izgledu tako i po aromi i ukusu uopšte.

Bio je pošten i pravdoljubiv. Smatrao je, da rad i moralni kvaliteti treba da budu osnovna merila vrednosti čoveka, zbog čega je ne retko dolazio u koliziju sa životnom stvarnošću. U društvu su uspevali i pravili karijeru mediokriteti koji su se dodvorivali i čije ponašanje nije služilo dostojanstvu čoveka. Zato nije čudo što je bio socijalistički opredeljen, ali nije želeo da bude član Komunističke partije. Nije se mirio sa odstupanjem Partije u praksi od proklamovanih načela.

Istinoljubivost mu nije dozvoljavala da prećutno prelazi preko tog i takvog odnosa Partije pa je na sebi svojstven način, tobože kroz šalu, sa puno sarkazma to osuđivao. Poznato je da istina najviše pogađa i boli pa je takvim svojim istupima izazivao „moćnike” protiv sebe. Možda je to baš i razlog što je bio prinuđen da sam, bez ičije pomoći (Opštine, Škole) izgradi najskromniji krov za sebe i porodicu. Uz školovanje dece na fakultetima van Zrenjanina od svoje skromne profesorske plate i honorarnih časova morao je da izdvaja i za kupovinu placa i izgradnju skromnog stana u kome ga je zatekla i smrt.

Velika ljubav i materijalne obaveze prema porodici i njegova velika privrženost svome pozivu (profesora) nametnuli su mu prilično naporan, ali za njega to nije bio i mukotrpan život. Sve je to stoički podnosio, a da kičmu ni pred kim ne povije.

Pored svih mnogobrojnih obaveza uspevao je da nađe potrebno vreme i da se posveti spisateljstvu. Želeo je da zabeleži život svojih sugrađana iz Vranjeva i njihove pojedine doživljaje i da ih tako sačuva od zaborava.

Da mlađi Vranjevčani znaju da je i u naše vreme život bio plodan i lep i da imaju razloga da se ponose svojim predcima.

Iskoristiću ovde priliku da iz mojih pisama, koje sam mu svojevremeno pisao, iznesem ocenu o njegovim pripovetkama koje sam pročitao.

Evo delova tih mojih pisama:

U pismu od 30. januara 1987. godine pišem:

„Čitanje Tvojih priča pričinjava mi dvostruku radost. Deo ovih se odnosi na Novi Bečej i Vranjevo, a čitajući ih vraćaju me u najlepše životno doba - mladost. Mi koji, zbog starosti, nemamo perspektivu živimo od prošlosti i to naravno, one, gde smo doživeli samo lepo i prijatno. Zato i volimo svoj zavičaj, jer je to doba vezano baš za njega. Razmišljanje o zavičaju nikada ne može da pruži tu radost i zadovoljstvo kao kad neko to ispriča bilo usmeno ili napisano. Druga, ali ne i po značaju, radost je što u tim pričama ja vidim i čujem Tebe, onakvog kakvog sam te zapamtio i kakav Ti postojiš samo u mojim sećanjima, a kakav Ti više nisi. Sve se menja, a ja bih želeo da vas, sve moje prijatelje i drugove, sačuvam onakve kakve sam vas zavoleo i zbog čega ste mi bili posle mojih roditelja i dece najbliži. Želim da te susrećem onakvog kakav si bio, da nas sve razgališ do suza, bilo pričom i vicevima, ili pesmom i opštom vedrinom. Takvog Te u ovim pričama ipak doživljavam.

U ovih tridesetak stranica što si mi poslao ja se oduševljavam Tvojim pričama bilo da prikazuješ čika Novu Trbića, ili vranjevačku inteligenciju, ili neke od tvojih doživljaja (velika matura, prvi dan u profesorskom pozivu, ili zbomička atmosfera). Manje me oduševljavaju privredni i politički problemi i Tvoja razmišljanja o njima. Mada i kada se o takvoj temi radi Ti imaš vanredna zapažanja i praviš fantastične aluzije, ali... (o tome ću o svakoj temi više reći pri posebnom rasmatranju).

Pa, idem redom, kako sam čitao:

BADNJE VEČE U „SALONU KOD TATE KOVAČA”

Lepo prepričan susret sa takvim jednim društvom i u takvom svečarskom ambijentu. Ono što si posebno istakao, a u tome je prava umetnost, što ja inače i da sam bio tamo to ne bih osetio to je: „Svaki je zanat zlatan”, samo ako ga sa voljom radiš. Sa kakvim oduševljenjem Tata priča o svom nekadašnjem ,salonu” i koliko je to bilo za njega kvalitetnije od ove sadašnje obične krčme i u njima svakojake ženske. Kako je njegova "mamica” radila u otmenom salonu u Budimpešti, to karakteriše jednu posebnu psihologiju.

Možda bi na početku kao neki uvod morao reči gde se tatina kafana nalazila i zašto su ga zvali „apoš” i njegovu ženu „anjoš” ili mamička.

NAJVEĆI PROBLEM NAŠE POLJOPRIVREDE

Samo Tebi svojstvena dubina aluzije. Govor starih seljaka predstavlja dragulj, koji se retko može naći i u mnogo starijim pričama i pripovetkama.

MOJ STRIC BAČA

Ja ovde ne znam da budem objektivan sudija, jer sam se sa Tvojim pričama o Bači oduvek oduševljavao, a i slušao sam ga više puta i on je za mene nešto izuzetno. Fantastično si ga prikazao kako je prišao - „Gledam baš kako imate lepe prasiće...” pa to ne može tako da zapamti i da zapazi običan sagovomik. To je prava umetnost - ono što drugi ne vide i ne zapažaju - istaći. Svadbeni običaj u Banatu sigurno su zabeležili oni koji se bave tim - etnografi, ali ovo nije baš tipični običaj, pa je utoliko vrednije zapisati sve i na izgled sitne detalje, jer je to za one koji se budu bavili izučavanjem života u Bečeju i Vranjevu, od izvanredne važnosti. Moram ovde učiniti malu ekskurziju! Ja živim u uverenju da će doći vreme, kada će se mnogo veći značaj pridavati duhovnim potrebama čoveka, nego materijalnim. U jednom budućem, bogatom društvu materijalne potrebe će se podmirivati same od sebe, baš kao što danas to činimo sa vodom i vazduhom, čije vrednosti uopšte ne pomišljamo da vrednujemo, a da će ono što zadovoljava duhovne potrebe biti u prvom planu i jedino vredno. Tada će verovatno i ovaj Tvoj, moj i nama slični radovi, biti cenjeni, ili bar dobrodošli kao dokumenti.

Moram ovde staviti jednu primedbu, baš zbog toga što to smatram istorijskim dokumentom, nije se nova mlada zvala „engom”, nego, koliko se ja sećam izraza „kumovska enga”, a mislim da je to bila devojka koju je dovodio kum sa sobom, ako je bio neoženjen momak. Potražio sam i u rečnicima i našao da je to reč turska i da znači: „deverušu, svatica, žena ili devojka koja ide po nevestu i prati je da ne bi bila sama među muškarcima.”

VRANJEVAČKA INTELIGENCIJA

Lepo, kako Ti to umeš, prikazan život seoske inteligencije: na čemu se zasnivala njihova povezanost sa narodom, zašto ih je narod poštovao, ali i kako je znao da ceni ko od njih zaslužuje poštovanje, a sa kime se mogu i podsmehnuti - Luta, Đura, Soka i sl. Za razliku od današnje inteligencija koja, ako se spusti u narod, ona se izmeša i izgubi i ono najnužnije poštovanje kao kultumiji i obrazovaniji pripadnik, nego ispada: „pomešaj se s mekinjama, pa da te pojedu svinje”!

Vanredno si napravio upoređenje uloge mladih u životu društva i prikazao njihov tadašnji aktivan i današnji pasivan odnos, odnos posmatrača.

ŠTA BI BILO KAD BI BILO

Mnogo uspelo poređenje, kao i mnoga Tvoja slična, ima fantastičnu težinu. Posebno zaključak ne trpi nikakve komentare, a pogotovu oponiranje!

MOJ PRVI DAN U PROFESORSKOM POZIVU

VELIKA MATURA i

ZBORNIČKA ATMOSFERA

Ne znam u koju spisateljsku vrstu da ih stavim, ali kao prepričan doživljaj sa izuzetnim isticanjem onog što si hteo da naglasiš, što bi svakom promaklo kao nevažno, ali kad ga Ti istakneš onda se tek vidi koliko je važan odnos jer ilustruje celokupnu atmosferu, odnosno ponašanje sredine ili pojedinca. Meni je to posebno blisko, jer u tome vidim ponašanje našeg Radovana, pa i ako nije on u pitanju ja sam tu ličnost identifikovao sa njegovim izgledom i inteligencijom.

ČIKA NOVA TRBIĆ

Lepo, prikazana diferenciranost pored nacionalnog, ovde o  imovnom stanju, još od mladih dana čika Nova je prikazan kao gazdačko dete, ali ne kao naši Bunjevački, već prilenjo koje je posle rata našlo rešenje u kafani.

Malo o onim napisima sa kojima se ja oduševljavam dok si u fazi kritike, ali koje ne mogu da prihvatim u delu gde predlažeš rešenja. Nemam želje da polemišem, ali ne mogu da u interesu eventualnog oplemenjivanja, ako ovim nisam prepotentan, ne iznesem svoja ne slaganja.

RAZMIŠLJANJA O KADROVSKOJ POLITICI

Pristup i prikaz stanja je objektivan i ubedljiv. Vanredno istaknuta frazeologija, šarlatanizam i farsa. To se može nazvati pravom i to vanredno uspelom studijom našeg življenja i privređivanja. Možda je malo prenaglašena šteta reformisanog školstva, zašto ja nisam pozvan da dajem sud (a ipak se plećem).

Posebno što Ti navodiš kao smetnju, možda čak osnovnu,” u čitavom školstvu se svelo na samo jedan jedini zahtev: steći što više znanja. I tako smo dobili čitavu armiju „diplomiranih stručnjaka” koji sve znaju, ali ništa ne poznaju i ništa ne umeju”. Onda spominješ veze pri zapošljavanju i navodiš primera da agronomi rade u bankarstvu i osiguranju... Ovo ne deluje tako ubedljivo kao ono što si rekao na prvoj strani.

Ne slažem se sa priznavanjem samo redovnog školovanja u našim posleratnim uslovima. Ono može da bude pravilo kome, danas, posebno treba da težimo i da ga sprovodimo, ali da to bude jedini kriterij za ulazak (taj formalni) u službu - kako Ti to nazivaš "bioskopskom ulaznicom” mislim da nije mnogo realno. Znam da ćeš pomisliti da sam ja tu osetljiv, jer sam se i sam doškolovavao, ali to nema samnom veze. Tu sam mogao biti osetljiv dok sam bio aktivan, u službi mi a danas je tako sve jedno šta će ko o         mojoj školi reći. Nego ću se poslužiti da je izuzetaka uvek bilo i danas ih ima i biće ih. Tako je Mihajlo Pupin, otišao kao odrastao momak-seljak iz Idvora u SAD i tamo se školovao radeći na obali kao radnik ili u fabrici, i postao naučnik svetskog glasa. Danas je naš najbolji pisac i najpametniji čovek Dobrica Ćosić, koji je završio srednju poljoprivrednu školu i doškolovao se na Višoj političkoj školi u Beogradu, takvih primera imamo i na drugim mestima. Imamo one koji iz materijalnih ili drugih razloga nisu mogli da se redovno školuju, a kada im se ukaže prilika oni je svojski iskoriste. Nesreća je ta što smo mi raznim lenjčugama i lošim (glupim ljudima kakve si Ti u nekim tvojim ranijim pričama lepo obeležio i u Bečeju i u Zrenjaninu) karakterima, mediokritetima, pa možda po pravilu i ispod tog nivoa, obezbedili školovanje kao privilegiju za kasnije napredovanje na položaje i koji postaju za sve stručni. Možda si i ti tako mislio, ali zbog konciznosti i želje da ne dokazuješ ono što je notorno, ovakva objašnjenja i ograde izostavio.

Institut konkursa za prijem na rad, za mene je jedan od najvećih promašaja u socijalizmu. Ne zbog toga što su konkursi, blaga je reč, profanisani, već zbog toga što oni, a nisu jedini, kompromituju socijalizam kao društveni poredak. Ta kompromitujuća uloga konkursa ne proističe iz veza i vezica i drugih neobjektivnosti kojima su svi konkursi propraćeni, nego je konkurs kao zamisao do te mere idealističan da se može smatrati socijalističkom utopijom. Pođimo od sebe. Nađem se u konkursnoj komisiji kao rukovodilac odnosne službe za koje se traži saradnik, pa da li ću se zadovoljiti samo formalnim ispunjavanjem uslova ili ću tražiti i neke druge reference posebno, kad znamo da kod nas kad je ušao u fabriku i zasnovao radni odnos, da ga se više ne možemo „kurtalisati”, sigurno da ću se raspitivati naročito ako se radi o nekom značajnijem radnom mestu. I ne samo što se tiče stručnosti, nego i karaktemih osobina, jer ne želim da mi neko zagorčava život i da mi naruši odnose u grupi. Bar ja sam o ovome uvek vodio računa.

Umesto konkursa ja bih dao veću vlast šefovima i poslovođama oko prijema radnika i saradnika naravno, pri jednom slobodnom prijemu i odpuštanju.

Konkurs liči na našu uravnilovku u platama. Uprosečili smo sve pa i plate podveli pod određena opšta merila - škola. Ja sam u svojoj praksi imao ženu koja je završila filozofski fakultet, ali koja nije baš nikad ništa radila. Znam je takvu petnaestak godina, ali je zato znala da ističe kako ona ima fakultetsku diplomu pa ima toliko i toliko plate, a jedna sa srednjom školom ima veću platu od nje. Obično sam je uzimao za primer naše socijalističke anomalije, jer je pravilo da oni, takvi kao što je ona, imaju veču platu od onog sa srednjom školom koji radi u računovodstvu i od posla ne može da digne glavu. Mogao bi polovinu takvih da navedem od 400-500 koliko nas je poslednjih godina bilo u Privrednoj komori Jugoslavije.

Uzeću jedan slučaj gde vladaju odnosi kakvi bi trebali da budu i u socijalizmu, a oni su nažalost samo u sportu takvi. Opšte je poznato da socijalizam sa kapitalizmom može samo (možda nisam u pravu kad kažem „samo” jer verovatno da postoje još neke discipline) u sportu da se meri i da čak u mnogim sportskim disciplinama bude ispred. Zapitajmo se odkuda to? Odgovor, svakako pojednostavljen, bi bio pa tamo selekciju ne vrše propisi i konkursi i diplome, već ocene trenera. Trener vrši odabir, a selekcija se sama sprovodi na treninzima i javnim nastupima. Neću te sa ovim svojim primitivnim ili bar laičkim shvatanjima zamarati, ali treba da imaš i ovo na umu kad se zalažeš za isključivost redovnog školovanja.

MOJA IDEJA ZA INTEGRACIJU

Deo koji kritikuje ili bolje reći ocenjuje našu situaciju, realan i objektivan, ali idealizuješ moć i realnost uslova koje predlažeš. Nema apsolutne ravnopravnosti u uslovima obezbeđenja ekonomskog interesa svih učesnika. Integracija u najširem smislu može se uprostiti i jasnije sagledati ako pođemo od grupe radnika koja je udružila rad u pogonu, preduzeću ili već kakva bila organizacija. Mora da postoji princip nagrađivanja prema radu, jer to je ekonomski interes svakog učesnika (udrženika), ali čim smo rekli „prema radu”, onda tu nema apsolutne ravnopravnosti, već neko treba da presuđuje (arbitrira), koliko kome pripada, a to je onda isključilo „apsolutnu ravnopravnost”. Možda malo karikiram, ali iskustvo me uči da rešenje tražim samo u pojedincu, a nikako u grupi i kolektivu. Kolektivni rad je jedna imaginacija, a još veća je imaginacija kolektivna odgovornost. Prema tome, ako damo apsolutnu ravnopravnost, onda se sigurno ne polazi od jedinke.

ZLATNA SREDINA

Vanredna zapažanja i Velika istina, ali samo u fazi kritike ili bolje reći ocene stanja, ali čim pređeš u traženje rešenja ima mesta kritici. Ali neću da te zamaram, jer sve ovo što sam napisao od str. 5 ipak se svodi na polemiku.

Ne želim da završim onako kako nisam hteo, nego mi u žaru pisanja samo naviralo, pa ću se vratiti na ono što je lepo. Tvoje pojedine šale ili prepričane tuđe šale čitao sam i Desi, a ona inače ne voli da čita ni moja pisanija, i slatko smo se smejali.

Završavajući ovo nepredviđeno dugo pismo želim da Ti se zahvalim na prijatnim trenucima koje sam doživeo čitajući tvoje priče i razmišljanja.

U pismu od 29. januara 1986. pišem:

Dragi moj Kume,

Prošle nedelje Zvekić mi je doneo Tvoje pripovetke (bio je zajedno sa Milivojem, pa smo se napričali i nauživali u prisećanju na lepe, mnogo lepe dane brzo prohujale mladosti), tako sam ih brzo pročitao tek sad Ti odgovaram. Želeo sam - kako bi to rekao neki uvaženi stručnjak - da se sve to slegne i da u glavi sredim, pa tek onda da dam sud. Sala je. Niti sam ja dorastao za jednu književnu kritiku, a i nemam želja da se u tome obučavam, pa čak ni najmanji trud u tom pravcu ne ulažem. Izneću svoje utiske bez pretenzija da to bude stručan, a verovatno ni objektivan sud.

Meni se Tvoj način slikanja ljudi i događaja posebno dopada, a uz to i želja da naša generacija ostavi, našim sugrađanima, što više podataka o nekadašnjim ljudima, načinu života i događajima vezanih za Novobečejce, ja i ne bih mogao ništa više reći nego da se sa puno ushićenja divim i uzviknem - samo nastavi!

Da ne shvatiš sve rečeno kao podilaženje moram u interesu iskrenosti reći da u Tvom pisanju zapažam, kao što je to slučaj i sa mojim, da ne obezbeđuješ kontinuitet što se kvaliteta tiče. Ja ovde manje mislim na jezik odosno pravopis, same pripovetke. Primećujem oscilacije između jedne i druge pripovetke. Reklo bi se da ne uspevamo da održimo započeti nivo. Možda to i nije neko malaksavanje tokom rada, već je nama svaki sledeći pristup pisanju novi početak pa su i te oscilacije posledice trenutnog raspoloženja. Nama ova vrsta pisanja je zabava a ne struka.

Pored svega, moram Ti priznati da si u stanju da iz običnih svakodnevnih događaja - životnih epizodica, napišeš i prikažeš zanimljiv događaj. Izvrsne su Ti pripovetke u kojima neodoljivo namećeš zaključke (koje treba čitalac da izvuče) sa političkim implikacijama. Tu imaš snagu parnog čekića.

Možda se ja time oduševljavam, jer sam nisam u stanju, često puta, i iz nesvakidašnjeg događaja da napravim „nešto”, pa se zato posebno divim onima koji ,,iz ničega naprave nešto”. Taj svoj nedostatak sam posebno plastično osećao u slikarstvu. Meni je trebalo mnogo i mnogo slika (stotine i stotine) da naslikam pa da mogu i običnu kuću Dušana Nešića ili Bate Kiseličkog da pretvorim u koliko toliko interesantnu sliku, a nekima je dovoljna jedna obična vrba pa da naprave lepu sliku.

Ti opisuješ život i odnose ljudi tako plastično baš onako kako život teče - kako bi to naši mudraci političari rekli u hodu - a ja moram obavezno da kažem - stoj hoću da te opišem (naslikam)!

Iznad svega me oduševljava Tvoja energija. U životu sam naišao na malo ljudi koji su svakom poslu, koga su se prihvatili, unosili svog sebe i gde se u svakoj reči ili rečenici oseća potpuna prisutnost autora. Iznenadio si me koliko si mnogo napisao. Samo ono što sam do sada pročitao iznosi preko 150 stranica kucanih sa proredom, a to nije malo, jer ja znam kako meni pisanje nije igra već naporan rad sa puno koncentracije. Ti uz pisanje i vrlo uspešno vodiš i poljoprivredni život. Ja Ti tu pomalo zavidim, jer ne mogu da pomislim na kopanje. Verovatno što me je otac, posle ženidbe, prosto terorisao sa kopanjem. Tako sam 1943. godine sa slugom i njegovom ženom okopao 2 jutra krompira, dva jutra graška i pola jutra maka. Sve se to nekoliko puta okopavalo i zagrtalo, a mak i plevio i to puzeći.

Pa ipak možemo biti srećni što smo našli zanimanje i puno angažovanje kao penzioneri. Neka upravo taj naš rad ne bude ni od koga prihvaćen, veliko je ono što mi smatramo: da radimo nešto korisno i stvaramo, a stvaranje i ljubav su valjda među nekoliko najvažnijih životnih atributa.

U pismu od 9. septembra 1985. pišem:

Dragi moj Kume,

Mislio sam da Ti pišem čim sam pročitao tvoje pripovetke ili zapise ne znam kako da ih nazovem. To nije ni važno. Važno je kakav su ostavile utisak na mene. Nisam stručnjak za književnu kritiku, ali ću biti slobodan da dam svoj sud, kao ono: "nisam pekar da znam da mesim hleb, ali znam kad je hleb kiseo”.

Ti si uvek bio odličan kozer, ali sam sumnjao da možeš tako lepo da pišeš. Nemoj mi zameriti za ovu sumnjičavost jer sam se to na nekoliko mojih poznanika osvedočio. Kad sam ih slušao mogao sam ih danima slušati, ali kad su mi dali da čitam što su pisali imao sam utisak kao da to nije pisao taj čovek koji tako lepo priča da prosto veze. Obradovao si me ne samo lepim i povezanim mislima, nego sažetim rečenicama, a ipak dovoljno slikovito i opisno da čovek-čitalac ima utisak da te Tvoje junake prosto poznaje i da ih posmatra dok o njima čita. To nije samo veština, koja se stiče radom, već izuzetna obdarenost. Šteta je ako u tome ne istraješ.

Ti slikaš određenu kategoriju (ako je to pravi izraz) ljudi u odredenoj atmosferi, pripovedaš ne o izmišljenim događajima i licima nego slikaš život i ponašanje običnih ljudi, a na osnovu toga se može steći lepa predstava o sredini iz koje su ponikli, ili u kojoj žive junaci Tvojih pripovedaka.

Izuzetno lepo pišeš. Zato nastavi. Tvoji ovakvi radovi mogu predstavljati jednu posebnu zbirku sličica iz života u Novom Bečeju i Vranjevu ili sličica o ljudima i to običnim malim ljudima. Naravno da ne sumnjam da bi Ti sa isitm takvim uspehom slikao Janoševića, Gigu Jovanovića, koji su u ono vreme bili „veliki ljudi” iako su u osnovi bili najobičniji.

Takav rad će pre ili kasnije biti dragocen i pokolenja će nas ceniti po tome šta smo im ostavili ne samo u zgradama i fabrikama, nego i u ovom vidu kulture. Mi - na žalost - nismo ništa slično nasledili od naših predaka, pa će možda baš zbog toga naš rad, mislim i na svoj, biti možda vredniji jer predstavlja nekakav početak u toj vrsti stvaralaštva. Zato ću biti srećan ako čujem da ćeš nastaviti i istrajati u tome. Ne treba da očekujemo da nam ova današnja generacija štampa sve što napišemo, jer oni nemaju interesovanja za prošlost, ili još smelije, oni nemaju interesovanja nizašta, što se ne tiče neposredno njih samih. Njihovo je životno geslo - daj šta daš, a za sutra lako ćemo. Od takvih se ne možemo nadati da cene ono što je prošlo, jer je za njih budućnost - sutra, a već za preksutra je mnogo daleko i to ih ne interesuje.

Ja sam napisao 4 materijala sa ukupno preko 1.000 stranica kucanih mašinom pa ne mislim da prestanem da i dalje pišem iako mi do danas ništa u Bečeju nisu objavili, a tome se i ne nadam. Ne pišem ni za kog određenog Novobečejca već „neka se nađe”, možda će ipak nekad nekom zatrebati. Moje najveće uživanje je kad pišem ili slikam Bečej i Vranjevo, jer se tada nalazim na tom mestu i u ono moje najlepše vreme.

Obradovaćeš me ako mi pružiš prilike da još nešto pročitam o Vranjevu i Vranjevčanima, ili Bečejcima.

Laza

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.