Moj drug Slavko – Cajko Kiselički

Pišem o Cajku sa malo neobičnim početkom. Ni danas, posle sedamdeset i više godina, ne mogu da se ne setim prvog susreta sa njim. To i nije bio naš međusobni susret. Prvi put sam te nedelje, od našeg doselenja iz Kumana, otišao na glavnu ulicu Novog Bečeja. Do tada sam znao samo onaj deo Novog Bečeja od kuče do škole, jer sam strahovao da idem na glavnu ulicu da se ne bih izgubio. I gle šta sam video! Tri dečaka i jedna već skoro odrasla devojka napadaju jednog omanjeg dečaka starog negde oko 14-15 godina. Ovaj se brani, ali pri odbrani on zadaje udarce i protivnici, svi četvoro, plaču, ali kidišu na ovog usamljenika.

Šta je ustvari bilo:

Cajko je počeo da izučava trgovinu kao šegrt kod Nemca vlasnika galanterijske trgovine Cinka, čija je firma nosila naziv: „Kod kralja čarapa”. Te nedelje oko 16 sati na ulici ispred radnje „Kod kralja čarapa”, koja je bila u zgradi današnjeg Zanatskog doma, ta tri dečaka i devojka bili su deca Cajkovog šefa, vlasnika radnje Cinka, ne znam šta je bio povod svađi i tuči, ali iz onog što se zbivalo sticao se utisak da su se Cajkovi protivnici ponašali kao njegovi gospodari - deca Cajkovog šefa. Čak su kroz plač i pretili Cajku, svojim tatom kada sutra dođe u radnju.

Ponavljam svi četvoro su plakali, a Cajko na te njihove pretnje nije reagovao rečima, već ko god na njega nasrne naiđe na njegove pesnice. Bled, pomalo uspaničen, ali istrajan u borbi bez obzira na protivničke pretnje ocem.

Ne sećam se kako se tuča prekinula. Verovatno je naišao neko od starijih i video dečiju tuču i rastavio zavađene. Cajko je, sećam se otišao prema dolmi, a Cinkovi svojoj kući, koja se nalazila u dvorištu Zanatskog doma.

Epilog tuče je bio: Cajko se više nije pojavljivao u radnji „Kod kralja čarapa” - napustio je šegrtovanje za trgovca. Otac ga je upisao za šegrta kod Ivana Juanina, novobečejskog berberina, na izučavanje berberskog zanata.

Da se malo pozabavim tim Cajkovim postupkom.

To nije samo hrabrost da se suprotstavi trojici dečaka i skoro odrasloj devojci kao gazdinoj deci i njihovim pretnjama ocem i šta ga čeka kada u ponedeljak dođe u radnju. To nije bilo obično dečačko jogunstvo već ponos kakav se retko susreće kod dečaka njegovog uzrasta.

Cajko se nije uplašio ni njih, ni njihovih pretnji ocem. Izašao je kao pobednik, jer su oni plakali, a on otišao sa "bojišta” ne može se reći miran i ponosan, kao pobednik, već pun gorčine, ali dostojanstven bez pretnji, ali ni panike šta će biti sutra. On je smatrao da ga deca njegovog šefa ne smeju ponižavati niti ugrožavati njegovo dostojanstvo. Još tom prilikom se ispoljila jedna od njegovih osnovnih karakternih osobina i kao odraslog i zrelog čoveka - dostojanstvo iznad svega.

Nikoga Cajko, kao zreo čovek, nije podcenjivao, ali ni toliko uvažavao da bi se bilo kome dodvorivao. To njemu nije bilo svojstveno, pa čak nisam siguran da bi on to i umeo. Ostao je do kraja života dostojanstven, tih, skroman i povučen.

Cajka sam se kasnije, kad sam već postao pravi Novobečejac, uvek pomalo pribojavao iako se nismo nikad upoznali, ili imali bilo kakav kontakt. On je bio dve godine stariji od mene i nije ga interesovao fudbal, a ja sam opet svo slobodno vreme nedeljom provodio na fudbalu u Gradištu.

Rođen je 1915. godine u Novom Bečeju. Odrastao je u porodici sa četvoro dece. Bilo ih je trojica sinova i jedna kćer. On je bio najmlađi od sinova, dok je od dece najmlađa bila kćerka Ljubica. Ljubica kao i starija Cajkova braća Radica i Bogdan bili su veseljaci i vrlo društveni. Svi su bili dobri pevači izuzev Cajka koji možda zbog svoje povučenosti - više stidljivosti, nije ispoljavao pevačke kvalitete, ali je bio vrlo muzikalan. Svirao je u tamburaškom orkestru Trgovačke omladine u Novom Bečeju kao basprimaš. I u orkestru bio je tih i ćutljiv, skoro da bi bio nezapažen da se svojim sviranjem nije nametnuo. Iako je bio najmlađi njegovi muzički kvaliteti su ga uvrštavali u najistaknutije članove orkestra. Sa orkestrom je svake nedelje i praznika svirao na igrankama u novobečejskoj sokolani, a svako veče su održavali probe i uvežbavali nove kompozicije, to je bio njegov život. Prilično dugo je trebalo da se Cajko nađe i društvu van Sokolane i Trgovačke omladine.

Nas dvojica smo se zbližili uoči Drugog svetskog rata preko Bore Kovačeva. I baš u prvim danima aprilskog rata 1941. godine nas trojica: Cajko, Bora i ja bili smo mobilisani i 6. aprila uveče vozom odneti u Novi Sad, da bi se već sutradan vratili peške od Novog Sada do Novog Bečeja. Pošto nismo imali ratni raspored ponovo su nas sve „potrpali” u vagone i 9. aprila nas odneli u Šabac. U Šapcu niko ne zna gde treba da se prijavimo, a gde se i samoinicijativno prijavljujemo oficiri nas bezvoljno skoro oteraju rečima: "ma gde ćete vi civili, mi ne znamo šta ćemo sa vojskom...” Tako smo lutali celi dan u četvrtak i u petak ujutro krenemo nas trojica opet peške za Novi Bečej.

U tim ratnim danima smo se Cajko i ja zbližili. On onako ćutljiv samo trpi i ide ukorak samnom bez ikakvog jadikovanja i umora. Bora koji je bio fizički znatno jači od nas dvojice, bio je prava kukumavka. Svaki čas da stanemo da se malo odmori. Od Cajka to nismo čuli. Cajko je bio baš kao pravi orah "koštunac” mali, sitan ali čvrst čak znatno tvrđi od običnih oraha.

Ostao mi je nezaboravan iz tog ratnog perioda kada smo 8. aprila 1941. godine uveče u 7 sati slušali radio u stanu Bore Kovačeva (Bora tada još nije bio oženjen) koji se nalazio na glavnoj ulici odmah do Luteranske crkve. U to vreme se na radiju Breslau to je tada bio milionski grad Nemačke (posle Drugog svetskog rata pripao je Poljskoj i nosi naziv Vroclav) na kojem su Ustaše imale svoju emisiju na hrvatskom jeziku. Tako se te večeri javio spiker rečima:

„Ovde radio postaja Donau i Alpen, govorimo na kratkom valu (ne sećam se broja) i predaje mikrofon ovim rečima: „Sada će vam se obratiti dr Andrija Artuković ministar unutrašnjih dela Nezavisne države hrvatske...” Artuković je pored ostalih pogrdnih reči na račun Srba na kraju rekao: „Gde god vidiš kojeg srbendu ubi ga! Srbe o vrbe! Zora puca biće dana”

Kod Bore smo u stanu tom prilikom bili Bora, Cajko, Steva Jovčić, Bora Glavaški, Milorad Popov i ja. Svi smo bili preneraženi, onim što smo čuli, a Cajko je taj govor propratio rečima:

,,Au! Mater mu njegovu! Šta taj kaže!”

Proveli smo posle kapitulacije Jugoslavije i nemačke okupacije mnoge zajedničke časove. Iako je bio po prirodi ćutljiv rado je priman u mladalačko društvo jer je bio odličan kozer.

Nije ga bilo lako nagovoriti da ispriča neki svoj doživljaj, ili njegovih bližnjih, kao vic, ali kad ispriča, uz priču obično po nekoliko puta šmrkne, ostane ozbiljan iako se svi mi uvijamo od smeha.

Nije Cajko imao sreće da ga mimoiđe rat. Po oslobođenju Novog Bečeja početkom oktobra 1944. godine mobilisani su svi mladići od 1926-1914. godine i odneti bez ikakve obuke na Sremski front. Bez odgovarajuće zimske odeće i druge ratne opreme suprotstavili su se dobro naoružanoj i već u ratu iskusnoj nemačkoj vojsci. Kakva je to borba bila znaju pravo stanje samo oni koji su u njoj učestvovali. Da nije uskakala, u otsudnim momentima, Crvena Armija, pitanje je kako bi prošli naši mladići. Ali to nije cilj ovih mojih sećanja. Cajko se vratio zdrav posle završetka Drugog svetskog rata u Novi Bečej i radio je kao ugostiteljski radnik u novobečejskom Ugostiteljskom preduzeću "Jadran”.

Oženio se jednom skromnom i vrednom devojkom Radmilom Kiprović, čiji su roditelji bili poslastičari, pa je i ona, pored majke, naučila poslastičarski zanat i stekla odgovarajuću stručnu spremu. Posle izvesnog vremena u braku odlučili su da otvore poslastičarsku radnju na glavnoj ulici u Novom Bečeju. Vredni i Radmila i Cajko uspeli su da za relativno kratko vreme razviju posao i obezbede sebi i svojoj deci uslove za pristojan život. U braku su izrodili dvoje dece ćerku Slavicu i sina Boru. Kupili su u međuvremenu kuću na glavnoj ulici Novog Bečeja lepo je uredili i živeli urednim i povučenim porodičnim životom. Imao je nesreću da mu je supruga Radmila umrla u sedamdesetoj godini života, a on je doživeo lepu starost 85 godina (umro je 31. oktobra 2000. godine).

Do kraja života bio je voljen i izuzetno pažen od svoje dece, a od Novobečejaca cenjen i poštovan.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak