Oktobarska nagrada Novog Bečeja i pisma čitalaca mojih knjiga

Oktobarska nagrada opštine Novi Bečej za 1987. godinu i pisma čitalaca smatram najvećim priznanjem za moj trud. Iznosim neka od pisama bez sumnje kao moju radost za priznanja, ali i kao potvrdu realnosti i objektivnosti mojih sećanja. Posebno pisma onih starijih Novobečejaca i Vranjevčana, koji su davno otišli iz svog zavičaja. Oni su možda i najpozvaniji da sude realnosti mojih sećanja za davno prohujali, a ipak, zbog svoje lepote i topline, nezaboravni život u Novom Bečeju i Vranjevu. To su svedoci onog života kojeg sam prikazao u mojim knjigama na koji sam ih podsetio.

Svi oni izražavaju radost što sam ih vratio, u njihovo detinjstvo i mladalaštvo koje su tako bezbrižno, a iznad svega lepo: srećno, proživeli u svom zavičaju. Ima i onih koji nisu iz Novog Bečeja i Vranjeva, ali su i njih moje knjige vratile na uspomene iz njihove mladosti. I oni naglašavaju, da imaju utisak, kao da sam pisao baš i za njihove nezaboravljene lepote doživljene u svom zavičaju.

Skoro svi ističu, kako su ih moje knjige potsetile na lepote iz mladosti, koje su se možda zbog starosti pritajile, ali koje neće nikada ugasnuti. Čitajući moje knjige, te uspomene su kako kažu - osvežene, a kod nekih i ponovo oživele.

Oni su svojim pismima i izjavama preko telefona, ili u sličnim susretima, i meni pružili veliku radost. Radost, koju čovek oseti - valjda nisam neskroman kada to kažem - kada nekog nečim obraduje. To istovremeno znači da mi trud nije bio uzaludan, a posebno što je moj osnovni cilj bio, da podsetim na lepote nekadašnjeg života u Novom Bečeju i Vranjevu i da se one ne zaborave.

Evo šta, na početku svoga pisma, piše profesor ŽIVOJIN BOŠKOV, rođen 1909. godine u Vranjevu iz koga je otišao odmah posle završene gimnazije i velike mature 1929. godine, a najduži deo života proveo je u Novom Sadu kao profesor I književnik. Urednik je Enciklopedije pisaca Jugoslavije.

U svom pismu od 21. juna 1988. godine na samom početku piše:

„Dragi druže Mečkiću,

Primio sam Vašu knjigu Čari prošlih dana. Po svom običaju, javljam Vam se tek pošto sam pročitao knjigu.

Mnogo ste me obradovali njome. Sećanjima na sve o čemu ste u njoj govorili, ona mi je oko mesec dana u određeno vreme pričinjavala veliko zadovoljstvo. Zajedno s Vama doživljavao sam ponovo i sve svoje uspomene iz blaženih dana detinstva i dečaštva. Zbog svega toga najlepše Vam zahvaljujem što ste mi poslali knjigu... ”

ŽIVAN GLAVAŠ-TRBIĆ (rođ. 1919 u Vranjevu) do Drugog svetskog rata živeo je u Vranjevu, gde je završio osnovnu i građansku školu i trgovačku akademiju u Velikom Bečkereku.

Zarobljen je od Nemaca u Drugom svetskom ratu i nije se više vraćao, niti je ikada dolazio u Novi Bečej. Živi u Milvokiju u SAD, sada već kao penzioner. Postao je vrlo religiozan i kao dugogodišnji Predsednik crkvenog odbora, Srpske pravoslavne crkve, ima velikih zasluga što je u tom gradu izgrađena lepa i velika srpsko-pravoslavna crkva. Evo šta mi piše o mojim knjigama:

„Dragi Lazo,

Znam da sam Te iznenadio, nadam se prijatno?

Već davno sam dobio Tvoje dve knjige koje sam sa najvećim zadovoljstvom, tako reči sa uživanjem, pročitao. Svako ime, svaka stvarčica, svaki događaj, svaki salaš, svaka dečija igra, sve je to u meni probudilo jednu osobu, koju ja više nisam i tako mi je žao, zašto mi je to sve oduzeto. Ti si ovekovečio jedno doba i jedno selo. Čitao sam i stalno sam se bojao, gotovo je kraj blizu. Ja kao nekada tvoj bliski drug ti se najsrdačnije zahvaljujem. Milivoj mi je tebe spominjao kao slikara, umetnika i pisca. Od njega sam dobio tvoju adresu.

Tvoja knjiga „Devedeset godina fudbala” je savršeno uređena; ogroman je to posao, takvi detalji, jedna masa biografija, toliko materijala za koji bi bila šteta da je potpuno predat zaboravu. Ti si to spasao u poslednjem momentu, samo što se nije survalo u provaliju, u grob bez nadgrobnog spomenika.”

Ne mogu se oteti utisku, da u Živanu verovatno postoji porodični gen - naklonost ka izgradnji crkve.

Njegov ded po majci je Milanko Stanković, o svom trošku je izgradio malu pravoslavnu crkvu na vranjevačkom groblju, koja je ne samo humano zaveštanje, već i ukras vranjevačkog groblja.

ALEKSANDAR-BRAŠA AĆIMČEV, rođen u Novom Bečeju. Tu je završio osnovnu i građansku školu, a trgovačku akademiju u Velikom Bečkereku. Mobilisan u jesen 1944. godine, i upućen na Sremski front.

U Jugoslovenskoj armiji ostao je sve do penzionisanja u činu pukovnika. Najveći deo života proveo je u Zadru i Zagrebu, a kao penzioner živi u Novom Sadu. Evo šta piše u pismu 20. IX 1988. iz Novog Sada:

„Dragi Lazo

Danas sam završio čitanje tvoje knjige „Čari prošlih dana” pa želim da ti čestitam i zahvalim na ovim ugodnim i lepim trenutcima. Čitajući, preneo sam se u ono doba detinjstva i naše mladosti, podsetio se mnogih naših komšija i prijatelja, obnovio sve one lepe trenutke kojima smo „začinjavali” našu mladost.

Pisao si lepo i toplo o ljudima, pa i kada nisi imao bog zna što lepo o njima reći, bio si nježan i obazriv. Divim se tvojim ekonomskim analizama i upoređenjima, jer si sa puno logike objašnjavao uspehe našeg Novog Bečeja. Tek iz tvoje se knjige dade videti kako je nekada naš Bečej bio napredno i poznato mesto. Na žalost, sada je utonuo u prosečnost i mnoga mesta su ga pretekla. Pa ipak, nama je uvek drag, jer tamo su naši, a tamo ćemo biti i mi da „sanjamo san večiti”.

Ako se odlučiš da pišeš dalje od 1935. godine, bio bih ti zahvalan, jer, očito je da imaš još puno toga reći o znamenitim „bardima” našeg predratnog (a I ratnog) Bečeja.

Još jednom - čestitka i hvala!

Braša”

GEZA (GAVRA) ŠEFER, Jevrejin rođen u Novom Bečeju gde je završio osnovnu i građansku školu i zatim se sa roditeljima 1931. godine preselio u Veliki Bečkerek, pa Novi Sad, gde ga je zatekao Drugi svetski rat i okupacija Jugoslavije. Uspeo je da sačuva glavu i nastanio se u Torontu u Kanadi. Došavši u Jugoslaviju, na proslavu 600-godišnjice Kosovske bitke, navratio je i u Novi Bečej gde je dobio moju knjigu NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU. „Bata mi je poklonio knjigu Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju. Mogu ti Lazo samo od srca čestitati kako si lepo napisao i ilustrovao tu knjigu, sa ljubavlju sam gutao svaku napisanu reč. Najviše sam se oduševio fotografijom fudbalskog tima građanskog iz 1924. godine gde sam i samog sebe prepoznao sedim kao mali kepec a igrači stoje...”

SEKERŠ IŠTVAN, ekonomist iz Novog Bečeja, koji mi je mnogo pomogao oko prikupljanja podataka za pripadnike mađarske nacionalnosti, po upoznavanju moje knjige NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU, u svom pismu od 28. decembra 1988. godine na početku pisma kaže:

„Cenjeni čika Lazo!

Sa velikom radošću se sećam na veče koje ste nam priredili sa Vašom knjigom i prisustvom. Biću iskren, imao sam momente, kada sam mislio da još malo pa ću zaplakati. Prošlost, makar i ona koja nije moja ili naša ipak me podseća na prolaznot i na moju prolaznost, a Vi ste nam zaustavili vreme i dokazali da i penzioner može stvoriti nešto lepo, nešto trajno, po čemu će Vas buduće generacije spominjati. Hvala Vam za to i u moje ime i u ime onih koji će Vas čitati. Posebno se zahvaljujem za posvetu, mada mi je bilo sramota, što sam od vas primio novac (misli na cenu poklonjene knjige - LM). No ovu grešku pokušaću oprati sa sebe, pošto se ponosim i ujedno i prodajem Vašu-našu novobečejsku knjigu, bačvanima, koji su nekad bili Vranjevčani. Ovih dana sam obe knjige prodao advokatu Grčkom iz Mola...”

Sekereš mi je u pismu poslao i svoje dve divne pesme.

Lekar iz Vršca ŽIVA ŠLJAPIĆ, rodom iz Melenaca, moj prijatelj ovako je odgovorio na primljenu knjigu ULOGA NOVOBEČEJACA U RAZVOJU SRPSKOG POZORIŠTA:

„Dragi Lazo,

Prvih dana decembra p.g. prijatno me iznenadila Tvoja pošiljka; kada sam video da je s posvetom, tada posebno. Tema vezana za pozorište Bečeja-Vranjeva, (samim tim što i sam potičem iz Vranjeva) me je zainteresovala. Mogu ti reći da sam, sa uživanjem pročitao, stvaranje srpskih pozorišta i doprinos Vranjeva i Bečeja. Dokumentovanja, pisanja, slikanja i istraživanja, nekog kraja ostaju pokolenjima kao veliko bogatstvo.

Neko veče me je posetio Bata Krstić. Dugo smo pričali o Bečeju i ljudima koje zajedno poznajemo. Puno te je pozdravio. Čitali smo i neke fragmente i interpretirali o nepresušnim izvorima Bečejsko-Vranjevačkih pozorištnika... ”

Novobečejac Lazar Stanaćev, koji još od 1950. godine živi u Beogradu, u svom pismu od 5. novembra 1988. godine piše:

„Dragi moj Lazare,

Sa malim zakašnjenjem ti se javljam. Primio sam tvoju knjigu i mnogo ti hvala. Posebno ti se zahvljujem na posveti.

Podsetio si me na lepo i bezbrižno detinjstvo, naše lepe sokake, kojima smo trčali i igrali se. Na lepu Tisu, dolmu gde sam doživljavao lepe detinje i mladalačke trenutke. Puno Ti hvala.”

BRANKO PETROVIĆ iz Novog Sada, koji je kao izbeglica iz Bačke, gde su bili Mađari, od 1943. do 1946. godine bio jedan od najboljih i najomiljenijih fudbalera „Zvezde” u Novom Bečeju, u svom pismu od 12. januara 1989. godine piše:

„Dragi moj Lazo,

Mnogo sam se obradovao i Tvom javljanju, a posebno tvojom odlukom da i mene uvrstiš u Tvoju Monografiju i na najlepši moguči način ovekovečiš moj kratak, ali za našu generaciju divnom periodu života.

Ne mislim da laskam ali moram da ti kažem da sam i tada, a i sada smatram da si ti bio i ostao jedan od animatora tog i takvog lepog što se dešavalo, a u zadnjih nekoliko poseta N. Bečeju uverio sam se da se i danas dešava u tom nama tako dragom mestu.

Ceneći Tebe i Tvoju poznatu objektivnost ne sumnjam u biografiju koju si dao o meni, jer pripadam generaciji koja je znala da bude kritična i samokritična i kada moralne norme nisu služile kako kome odgovara.”

MILAN OSTOJIĆ, novinar iz Kikinde, koji je za vreme okupacije (1942-1945) igrao u novobečejskom fudbalskom klubu „Zvezda” između ostalog, u svom pismu od 11 septembra 1989. godine piše:

„Dragi moj Lazo,

Najiskrenije čestitke tebi i tvojim saradnicima u pisanju knjige o „Devedeset godina fudbala u Novom Bečeju...”

Format knjige o fudbalu u Novom Bečeju, kvalitet hartije, veliki broj tabela, biografija pojedinaca, ocena o njima, pismenost i stručnost u ovom poslu, objektivnost, realnost, a naročito da se oseti duh internacionalizma u shvatanju sveta i sporta (nastojanja da se i o „Turulu” da realna ocena), idu u prilog i autoru i njegovim saradnicima. Jer trebalo je uložiti višegodišnji trud i napor da se građa prikupi, sredi i stavi na papir, a Ti, moj Lazo, najbolje i kažeš:

Da nisam imao takve saradnike kao što su Duško, Steva, Emil, Bapa i Mika moj trud ne bi dao željene rezultate naročito za period od 1947. do 1989. godine.”

Novobečejac NANDOR ZEDI koji se još 1964. godine iselio u Australiju, kada je 1998. godine od svog prijatelja BORDAŠ ĐURIKE dobio na poklon moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju...” napisao mi je pismo sledeće sadržine:

„Dear Mr. L. B. Mečkić,

Ispočetka mojeg pisma pre svega hoću da se izvinjavam da Vam smetam kao nepoznata osoba za Vas i to iz daljine od prilike 23.000 km-a udaljeno od Novog Bečeja, - iz Australije.

Povod je ovog pisma, Vaša lepa knjiga o Novom Bečeju „NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU od najranijih vremena do 1941.”

Ali da produžim moje pismo pre svega hoću da se predstavim, - zovem se Zodi Nandor od oca Ištvana i majke Margit-a, rođen sam 1932. godine i živio u Novom Bečeju sve dok nismo se iselili u Australiju 1984. godine. Od te godine živimo ovde u Victoriji Australskoj državi.

U Maju mesecu bili smo u posetu starom zavičaju. To je bilo prošle godine 1997. Posle našeg povratka (Juli 1997), 24-og Dec. iste godine stigao je moj jako dobar kolega Bordaš Đerđ (Gyurka) sa svojom suprugom u posetu i bili su ovde do 17-og Marta ove godine. Kao uspomenu od njega sam dobio knjigu o Novom Bečeju. Potpuno sam uveren u to da više dragoceniji poklon nije, niti sam želeo da dobijem od njega jer kako se ja sećam još niko nije obradio ovako opširno istoriju našeg Bečeja. Jedino se sećam da u Rimokatoličkoj Parohiji postojala jedna knjiga o istoriji ARACS ali da šta se desilo sa tom knjigom to neznam. To je bio vlasništvo R.K Parohije Novog Bečeja.

U ovoj knjizi bio spomenut da kada bio uništen ARACS onda se stvorilo drugo naselje sa nazivom, prvo kao FRANOVA a posle izvesnog vremena menjali su na ime VRANOVA jer kako se navodi bilo je mnogo vrana. Ali pravo da Vam kažem ovu knjigu sam čitao još 1947-8. godine o.p. pa već se ne sećam toliko detalja. Ja pre svega hoću da Vam čestitam za ovu knjigu jer od Vaše strane to je bilo jedan jako veliki poduhvat za čega u prošlom 100 godina niko nije ni probao da napiše. Kako se vidi iz bibliografije što ste proučavali. Nijedna knjiga iz prošlosti nije poduhvatio (celokupne) prošlosti našeg mesta, - ili bolje rečeno ono što je napisano to je obuhvatio samo pojedine delove istorije.

Kako i Vi sami ste pomenuli u predgovoru: „Izučavanje prošlosti uopšte pa tako i prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva je neiscrpan posao koji zahteva još mnogo rada da se istraže neproučeni lokaliteti, materijali i podaci koji se nalaze po arhivima, muzejima i bibliotekama.”

U potpunosti se može videti po vašoj knjizi da Vi koliko vam je bio u mogućnosti dodirnuli i koliko ste bili u mogučnosti na osnovu starih materijala napisali što Vam je bio u mogućnosti od najstarijih vremena pa sve do 1941. godine.

Ja Vam iskreno čestitam i želim Vam puno uspeha u budučnosti.

S puno poštovanje i sa lepim pozdravom:

Narre Njarren 15.4.1998.

Mr. Nandor Zodi,

SLAVICA KOVAČEV dopisnik novosadskog „Dnevnika” iz Novog Bečeja napisala je članak, o mojoj knjizi ČARI PROŠLIH DANA, koji je objavljen 15. Jula 1988. godine.

Pored samo ovih nekoliko pismenih ocena o mojim knjigama, koje su mi uputili naši sugrađani „rasuti” po svetu, primio sam zahvalnost i od potpuno nepoznatih osoba sa željom da još dugo i mnogo pišem o našim dragim Novom Bečeju i Vranjevu. Čak su mi pojedine mlađe osobe izražavale svoju ljubav prema Novom Bečeju stvorenu mojim sećanjima u knjigama iako nisu Novobečejci. U mojim knjigama su, ističu, osetili sve ono što su oni doživeli u svom ravničarskom zavičaju, ali isto tako i od pojedinih iz brdskih krajeva - iz Srbije.

Tako RADOJE DRAŠKOVIĆ, apsolvent biologije iz Orlovata piše:

„Poštovani čika Lazare

Javljam Vam se nakon čitanja knjige „Čari prošlih dana” u kojoj sam našao toliko lepote i toplih reči za naše Banaćane i doslovce osetio čar prošlih dana, da sam Vam vrlo zahvalan. Ja sam mlad čovek 26 mi je godina, apsolvent biologije i dete doseljenika iz Bosne čiji je Banat zavičaj. Rođen sam i odrastao u Orlovatu sa seljacima, ravnicom i životinjama i čvrsto sam vezan za njih.

Vezan ljubavlju i poštovanjem...”

BOŽICA NEŠIĆ prvanik zavičajna u Vranju, inače supruga moga đruga ing. Dragomira Nešića o mojoj knjizi „Čari prošlih dana” piše:

„Knjigu sam pročitala bez predaha. Odlična je. U njoj je mnogo sličnosti sa životom mojim iz mlađih dana. Divan, lak stil, lako se čita. Sve mi se dopada. Plakala sam čitajući je.

Hvala na ovako lepom delu...”

To je deo pisama koje sam primio. Možda sam zloupotrebio strpljenje čitalaca što sam njima opteretio ovu knjigu, ali nisam mogao a da ih ne objavim u delićima, jer su ona moja posebna radost i možda baš ona predstavljaju prave lovore za moj rad.

Citiraću na kraju i članak profesora DR SPASOJA GRAHOVCA objavljenog u listu „Glas Zrenjanina” od 26. februara 1998. godine.

“NAD DELOM LAZARA MEČKIĆA IZ NOVOG BEČEJA

RAZMICANJE LEPOTE OD ZABORAVA

Vrednost stvaralaštva Lazara Mečkića vreme uspešno verifikuje i afirmiše. Svakim danom - sve više! Lepota njegovog dela se produžava zahvaljujući svežini i aktuelnosti tema kojima je zaokupiran i inspirisan. Niko kao on pod ovim delom banatskog podneblja ne traje tako nepresušno svojom izvornom i nostalgičnom vezanošću za lepotu ravnice, svojom prirodnošću lepote i dobrote, svojim plastičnim izrazom i zamamnom elegancijom stvaranja. Značaj njegovog rada, kao postulata svekolike velike nauke, traje i neprekidno važi kao uzor i norma samo velikim ličnostima.

U večitom vitalitetu njegovog duha i tela je odgonetka našim divljenjima i pitanju: otkud mu takva moć!? U tom susptratu je Mečkićeva večita mladost, u toj miksturi je viskoznost misli, njegova zrelost i današnja punoća intelekta, u tom spoju su svi releji njegovog sublimnog izraza kojim kroti zaborav i suče prošlost. Godinama nestegnut opuštenošću, ovaj stišani naučnik sebe stalno proverava i daje, radom odmotava i nadgrađuje. On neće nikakva ljuljanja duha koja zaboravu opraštaju i drhvatu glavu zanose i obaraju, neće mu oko pusta i siromašna raskršća na putevima velikog neba banatskog.

Lazar Mečkić na obasjanoj ravnici Panonije nesustalo otkopava njena blaga. Besprekidno izvorski svež i prostran pljuskom istorijskih mirisa za ponos. Niko kao on, takav, s udahnutom bistrinom svog obzora, nije razmaknuo lepotu i zaborav i približio prošlost budućnosti.

U svim tim plovidbama istraživanja pogled mu biva praćen zakletvom istine. Njemu, odvažnom lovcu na iskre i svetla srpskih zaranaka!

Svoja sećanja na Novi Bečej i Vranjevo Mečkić je ovekovečio knjigama: „Čari prošlih dana” i „Plam zavičaja”, čije metaforične sintagme ivičaju njegove negorive emocije sa rastokama detinjstva i mladosti. Pored ovih dela u vitrinama srpske nauke, kao deo prikučene prošlosti jednog zavičaja, živeće večito još „Novi Bečej I Vranjevo kroz istoriju od najstarijih vremena do 1941. godine”, „Uloga Novobečejaca u razvoju srpskog pozorišta” i „Devedeset godina fudbala u Novom Bečeju”. Za novobečejsko opštinsko podneblje naslovom i fabulom vezana je knjiga „Teodor Pavlović - život i delo”. Dva rukopisa ovog neumornog intelektualca zavređuju interesovanje: „Sećanja na putovanja” i „Ispunjene želje”. U ovim za štampu pripremljenim knjigama autorov zavičaj živi u njegovom sećanju rasplamsano i veoma plastično.

Gospodin Lazar Mečkić, častan izdanak novobečejskog zaneblja, i eliksir njegove istorijske trajnosti i vitalnosti, uskoro će ući u devetu deceniju života. Ali, vremenom neizgužvan i izdašan nauci, on hrabro odoleva godinama i živi život koji raduje sve njegove prijatelje, poznanike i ljude od nauke.

Spasoje Grahovac”

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak