Temišvar, Banja Herkulane i Ada Kale (1966)

Moram odmah na početku istaći nemio slučaj koji mi se desio pri povratku sa ovog puta, da bi čitaoci mogli uporediti moj prvi susret sa Rumunijom i Rumunima, sa onim što sam opisao na kraju putovanja (po Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj) gde ističem poštenje Mađarice-šalašarke. Ona je mahanjem ruku zaustavila naš autobus da bi preuzeli izgubljeni kofer iz „paktregera” autobusa. Kako je ta žena, svojim postupcima, ostavila prelepo mišljenje o poštenju Mađara, nezavisno da li se radi o velikoj ili maloj materijalnoj koristi, ili kojem staležu odnosna osoba pripada. Tu je možda i mog ličnog preterivanja, ali čovek se u takvim slučajevima pomalo i svesno opredeljuje za veličanje poštenja, jer iznosi i svoje želje da svi koji pripadaju tom narodu budu takvi, ili barem da su slični toj osobi. Kao i obrnuto. U slučaju lošeg iskustva sklon je u negativnom preterivanju i da pod istu ocenu stavi i sve druge pripadnike toga naroda, mada je to pogrešno. Ali u ovom slučaju se radi o emocijama koje mogu u određenim trenucima da nadvladaju razum, čemu sam ja možda malo više podložan nego prosečni ljudi.

Naime, po ulasku u Temišvar, iz pravca Vršca, u ulici koja vodi prema centru sa leve strane, nalazila se jedna apoteka. Ušao sam u apoteku da kupim „Gerovital” pilule ili inekcije. Apotekar, stariji čovek, mogao je imati oko 60 godina, odgovorio mi je da nema, ali da bi mi mogao nabaviti. Dogovorili smo se da pri povratku svratim kod njega u stan, koji se nalazio nedaleko od apoteke, da mi proda jedan paket od 20 kutija Gerovital pilula. Rekao mi je, tom prilikom, da je po narodnosti Nemac.

U povratku, bila je nedelja uveče, svratio sam u stan apotekara, koji se nalazio u jednoj lepoj, predratnoj, trospratnoj zgradi. Stan se nalazio na prvom spratu i delovao je prilično prostrano sa velikim sobama a imao je 4-5 takvih soba. Zaboravio sam da napomenem da mi je apotekar rekao da će Gerovital koštati 5 leja po kutiji, umesto 2,5 leja koliko je njegova redovna cena u apotekama. Prihvatio sam, jer sam se uverio da ga nema u redovnoj prodaji u temišvarskim apotekama.

Kako sam zazvonio na ulazu u stan, pojavila se služavka i kad sam joj rekao da želim gospodina, on je izašao izneo mi je paket umotan u novinsku hartiju sa navodno 20 kutija gerovitala. Platio sam mu jednom banknotom od 100 leja i bez ikakvog zadržavanja seo u auto i produžio prema Jugoslaviji.

Ispred granice, da mi rumunski carinici ne bi videli taj paket, otvorio sam ga sa namerom da po džepovima rasporedim po nekoliko kutija i tako ne izazovem pažnju carinika. Na moje iznenađenje u tom paketu, koji u originalnom fabričkom pakovanju ima 20 kutija, koji je bio otvoren i iz njega je izvađen jedan red od četiri kutije. Paket je bio zatvoren samo sad u kraćem obliku i umotan u novinsku hartiju da bi se prikrila prevara - krađa.

Apotekar, intelektualac, Nemac, stariji čovek trebalo bi da sa godinama bude i ponosniji ili bar dostojanstveniji. Njega ne samo da nije bilo stid da traži duplo veću cenu od redovne, već i da izvrši i krađu. Da iz originalnog pakovanja izvadi 4 kutije i tako me opljačka za 20 leja. Za mene je bilo neshvatljivo i utoliko je moje razočarenje bilo veće jer je u pitanju mala vrednost.

Mi u Vojvodini, smo imali posebno gledanje na moral Nemaca - naših domaćih Svaba. Oni su, za razliku od svih naroda koji su pre Drugog svetskog rata živeli u Vojvodini, bili najkulturniji, ali i najpošteniji. Zbog toga mi je postupak apotekara Nemca bio još čudnovatiji. Čak mi je smetalo što se upuštao u prodaju na „crno”, jer to dolikuje mlađim ljudima, a ne i njegovim sedim vlasima i uz to intelektualcu. Kako tek objasniti i postupak da je, uz to, i ukrao 4 kutije?! To je za mene neshvatljivo srozavanje ličnosti, pogotovu kad se zna da on nije u materijalnom siromaštvu. Ono što sam, na prvi pogled, video u njegovom stanu predstavljalo je određeno bogatstvo za socijalističke uslove življenja.

Uporedite, dragi čitaoci moj susret sa onom salašarkom-Mađaricom, sirotinja sa dvoje dece, i ovog ogrezlog nevaljalca intelektualca, Nemca, imućnog čoveka za koga 20 leja u životu ne bi trebalo da znači baš ništa, a on se ipak tako srozao. Tu ne sme biti opravdanje, što se mi nikad više nećemo videti, jer takav je slučaj bio i sa onom divnom salašarkom-Mađaricom.

Poučen slučajem apotekara u Rumuniji sam se osećao uvek nesigurnim i sve sam dva puta prebrojavao samo da ne bih prošao kao sa gerovitalom. U Mađarskoj sam se osećao sigurnim, a to su oni potvrdili i kasnije, kada sam 40 meseci proveo sa službom u Budimpešti.

Dosta je o ovoj ružnoj uspomeni. Da pređem na opisivanje samog Temišvara. To je jedan od lepših gradova te veličine, a kasnije sam imao prilike da prođem kroz sve rumunske veće gradove izuzev Jašija, Galaca i Brajile i mislim da je Temišvar posle Bukurešta i Kluža najlepši i najuredniji grad Rumunije. Begej, koji protiče kroz sam grad, je lepo ograđen betonskom obalom u jednom delu je okružen divnim parkovima i sa jedne i sa druge strane obale koje su takođe betonirane.

Grad pun zelenila i parkova. Centar i glavni trg deluju impozantno i na koju god se stranu čovek okrene ima nečem da se divi. Da li velikoj i arhitektonski interesantnoj katedrali, na suprotnoj strani Operi, ili uzdužnim stranama sa izvanrednim zgradama divnih frontona i jedne bogate arhitekture uopšte.

U Temišvaru sam dočekao novu 1967. godinu u restoranu, na tom glavnom trgu. Sve je bilo na zavidnoj visini. Sa ulaznicom je obezbeđen meni i piće (jedan aperitiv i butelja vina) i to po vrlo pristupačnim cenama.

Veče je počelo veselo i to veselje se produžilo verovatno do kraja. Kažem verovatno, jer sam, sa mojim prijateljem Mitom Vukajlovićem, napustio restoran u 4 sata ujutro i otišao na spavanje. Za svo vreme slavlja veselje je bilo divno. Dobra muzika, a uz to je publika, za svakim stolom, pevala ono što je muzika svirala.

Organizacija je bila na visokom nivou. Svaki kelner je imao 3-4 stola o kojima je brinuo i on je, jednostavno bez ikakvog upozorenja ili traženja, na vreme sklanjao suvišno posuđe i čaše i donosio ono što je sledeće od 12 vrsta jela i pića. Milina je biti u takvom ambijentu, gde se svako oseća da je okružen pažnjom i brigom ugostitelja da nam ova noć ostane u što lepšoj uspomeni.

Moram, i pored želje da iznesem samo ono što je bilo lepo, da ukažem i na nekakve naše, jugoslovenske, prostakluke. U toj divnoj atmosferi gde muzika nije nametljiva i gde se svako veseli na način koji njemu odgovara, ali uz uslov da ne smeta drugome, odjednom se čuje tresak stakla (lupanje čaše). Jednom pa drugi i treći put. Ubrzo je to prestalo i od kelnera smo doznali šta su učinili sa tim našim sunarodnicima. Nisu ih udaljili iz sale, nego su im odmah naplatili po 500 leja po razbijenoj čaši, i tako su ih brzo umirili, da se do kraja nije desio ni jedan sličan ispad.

Ti naši zemljaci iz Vršca ili okoline došli su sa jevtinim švercovanim lejima primitivci željni da skrenu pažnju na sebe. Mislili su da mogu, sa takvim prostačkim manirima, da se iživljavaju ne pretpostavljajući da razbijenim staklom mogu ozlediti susede.

Da se ljudi u neposrednoj blizini jednostavno osećaju neprijatno kad moraju da strepe kada će i gde pasti neka čaša. Pa i za njih je ta cena od 1.500 leja, za tri čaše, bez obzira na jevtinoću leja, bila blagotvorna „pilula za umirenje”.

Zahvaljujući brzoj intervenciji kelnera doček nove godine u Temišvaru ostao mi je u najlepšoj uspomeni. Za razliku od ranijih godina dočeka u Budimpešti, gde je sve nekako delovalo svakidašnje i bez razdraganosti, mada sam novu godinu dočekivao u najekskluzivnijim restoranima. Mi smo i u Budimpešti bili pomalo privilegisani kao gosti koji ostavljau veliki bakšiš.

Sutradan, prvog januara, krenuli smo prema jugu i stigli u banju Herkulane.

Smestili smo se u jednom izvanredno, arhitektonski interesantnom, hotelu „Černa” (nosi ime reke koja protiče u blizini Banje). Banja je, što se zgrada i arhitekture tiče, izuzetno lepa. Sve zgrade koje potiču iz perioda Austro-Ugarske su posebno raskošne, a uglavnom su te zgrade. Prema onom što sam saznao ona je spadala u red dve najluksuznije banje Austro-Ugarske, odmah posle Karlovih Vari. Pored tako lepe arhitekture i spoljne raskoši zgrada, Banja je u osnovi vrlo siromašna u ponudi. Čak se ne može reći da je ishrana siromašna, ali svaka druga ponuda u trgovinama je skoro isključena.

Napravili smo izlet do Oršave, do stare Oršave koja više ne postoji. Potopljena je sa izgradnjom hidroelektrane Đerdap I. Bio je to simpatičan gradić sa oko desetak hiljada stanovnika, a najlepši je deo bio onaj što je ležao na samoj obali Dunava.

Iz Oršave smo produžili do ostrva Ada Kale, gde smo malim brodićem prešli sa obale na ostrvo. Ada Kale je naseljeno isključivo Turcima, ima ih oko 570 duša i izolovani su od ostalog sveta. Na to ih niko ne prisiljava, već su se sami - tako reći - zatvorili u sebe. Međusobno se žene i udaju i tu je neminovna degeneracija. Selo se nalazi na istočnom delu ostrva, a ostrvo je ograđeno tvrđavom prilično razrušenom i zapuštenom. U selu se nalazi džamija, a isrped nje jedan prilično visoki čempres. Postoji još jedan čempres na kraju istočnog dela ostrva, pa se čovek mora zapitati: kako je moguće da, i pored košave koja duva dolinom Dunava, klima bude tako blaga da može da uspeva mediteransko drvo? Pored čempresa u selu skoro u svakom dvorištu neguju se smokve, kao i svako drugo kontinentalno voće.

Slučaj je hteo, da baš u vreme, dok ovo pišem u listu „Politika” od 14. jula 1991. godine u rubrici ,,Da li znate” izađe sledeće objašnjenje:

„Masiv planine Karpata štiti područje Đerdapa od uticaja oštre klime sa severa. Tako je Đerdap neka vrsta prirodnog termostata džinovskih razmera u kojem su očuvane biljne vrste još iz tercijera, karakteristična za nekadašnje obale evropskog centralnog mediteranskog mora. Zahvaljujući tome, sve do danas Đerdap je ostao zanimljiv po flori, a posebno po pojedinim biljnim vrstama, koje su samo ovde očuvane.”

Meštani Ada Kale se bave zanatstvom i sadnjom duvana. U selu postoji radionica za proizvodnju pamučnog platna za izradu krevetske posteljine i pogon za fermentaciju duvana.

U svakom dvorištu od ulaznih vrata pa sve do kuće za stanovanje (kuće su uvučene u dvorište) vodi staza popločana turskom kaldrmom, a duž staze sa jedne i druge strane zasađen je bosiljak.

U centru sela se nalazi nekoliko prodavnica i kafanica i poslastičarnice sa osmanlucima od vinove loze. Na ulici se prodaje med, što znači, da je na ostrvu razvijeno pčelarstvo. U poslastičarnicama se prodaje ratluk i drugi slatkiši svojstveni turskom življu. Narod je vrlo ljubazan i predusretljiv. Utučeni su što moraju da se sele sa Ada Kale na drugo ostrvo nizvodno na Dunavu, zbog potapanja njihovog ostrva za potrebe hidroelektrane Đerdap.

Još neke podatke o ostrvu. Dugačko je 1750 metara, a široko oko 500 metara. Za vreme turske vladavine predstavljalo je jako utvrđenje na Dunavu i kontrolisalo plovni put. Na Ada Kale su našle pribežište Beogradske dahije koje su izvršile seču knezova u Beogradskom pašaluku 1804. godine (Aleksu Nenadovića, Bričanin Iliju, Gagić Janka i druge) zbog njihove strahovlade je i izbio prvi srpski ustanak 1804. godine. Tu, na Ada Kale, ih je sa svojim ustanicima uhvatio i pogubio Karađorđev vojvoda Milenko Stojković.

Na ovom putu smo posetili i Turn Severin, grad sa oko sedamdeset hiljada stanovnika. Grad je vrlo lep, sa mnoštvo baš lepih i kitnjastih građevina, a najlepše je to što mu je obala Dunava malo podignuta i tu se nalaze možda i najlepše zgrade. Na samoj obali, u jednom lepom i velikom restoranu smo ručali. Tada sam prvi put u životu jeo srnetinu. Jelovnik u restoranu bio je vrlo bogat, hrana ukusna, a usluga na zavidnom nivou.

Ovo putovanje, ostavilo je na mene izvanredan utisak. Rumuni su bili predusretljivi, izuzimajući onog apotekara u Temišvaru. Uostalom, on i nije bio Rumun, već rumunski Nemac.

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak