Poseta Kosovu Polju 1939. pedstopedesetogodišnjica

Vojni rok služio sam 1938/39. u Nišu u 1. Konjičkom puku „Obilić”. Zahvaljujući baš toj okolnosti, što je nosio ime Obilića, čitav puk je učestvovao na proslavi petsto pedeset godina od Kosovske bitke, na Vidov dan 28. juna 1939. godine.

Kao što sam već istakao voleo sam geografiju i istoriju, a ljubav prema nacionalnoj istoriji poneo sam iz roditeljskog doma, još iz najranijeg detinjstva. Otac je mnogo čitao, pa se tako u našoj kući, pored ostalih knjiga, mogla naći i knjiga narodnih junačkih pesama, Istorija prvog srpskog ustanka, Istorija ratova 1912-1918. godine. Te sam knjige, naročito junačke pesme, rado čitao i zapamtio skoro svaku pesmu, kao i fotografije iz knjige o ratovima.

Zadojen takvom ljubavlju prema nacionalnoj istoriji, svaki susret sa mestom gde se odigrao neki značajan istorijski događaj doživljavao sam sa puno uzbuđenja i sentimentalnosti.

Skoro su mi, pri svakom takvom susretu, navirale suze. Suze su mi kanule, na primer, kada sam sasvim slučajno saznao, putujući kroz Grčku, da se nalazim u rodnom mestu jednog od najpoznatijih grčkih filozofa Aristotrela i kad sam se našao ispred njegovog spomenika, iako nije reč o junaku naše nacionalne prošlosti.

Ako sam ovim, i što sam već istakao o Aranđelovcu i Sremskim Karlovcima, uspeo da, ma i najmanje, predstavim sebe u tim susretima, onda se može zamisliti kakvo me je uzbuđenje i tuga obuzela kad sam se našao na Kosovu Polju.

Još pre polaska, dočarao sam sebi svaki detalj iz narodne pesme, ili svaki događaj koji je bio dostupan kroz srednješkolsku istoriju. Da događaji budu još potpuniji, a utisci veličanstveniji doprinela je i okolnost da smo kao vojnici Prvog konjičkog puka „Obilić” bili smešteni pod šatore na samoj obali reke Laba, baš kao što je valjda i Knez Lazar smestio svoju vojsku uoči Kosovskog boja. Tako je moja mašta to predstavila.

Tu smo proveli punih sedam dana pripremajući se svakodnevno za defile na samom Mazgit Polju.

To je prilično naporan rad za vojnika, ali ja sam imao poseban status, pa zato smatram da su mi tih sedam dana bili najlepši u mom vojničkom životu. Nisam imao konja, niti sam učestvovao u defileu, bio sam određen za fotoreportera na Vidov dan za vreme parade. Ceo moj zadatak se sastojao da na dan proslave od 10-12 sati, snimam učešće Prvog konjičkog puka „Obilić” u paradi.

Takav položaj, i bicikli koji sam imao, omogućili su mi da preko dana, dok se vojska nalazi na pripremi za defile, budem slobodan i da obilazim sve krajeve kojih sam se sećao iz istorije, odnosno narodnih pesama. Uveče, dok svi vojnici, od umora i dnevne obuke, spavaju, ja sam u mislima preživljavao davno prošle događaje, sređivao utiske iz prethodnog dana i stvarao planove za sutrašnji dan.

Priprema za proslavu pet sto pedesetogodišnjice Kosovske bitke počela je desetak dana pre odlaska na Kosovo Polje, u samoj kasarni u Nišu. Dok je za sve vojnike, koji će učestvovati na paradi, to bio dodatni mukotrpan „egzercir” za mene je to bio period maštanja i nestrpljivog isčekivanja da se susretnem sa svim tim značajnim mestima.

Vreme u uslovima u kojima sam ja živeo sporo teče i ja, u mislima naravno, već bog zna po koji put, iznova doživljavam sve ono što sam o Kosovu i Kosovskom boju znao.

Jedva dođe to po podne, kada smo se na niškoj železničkoj stanici Crveni krst počeli ukrcavati u teretne (zatvorene) vagone zajedno sa konjima. Krenusmo negde oko 18 časova prema Skoplju, da bi od Skoplja, kroz Kačaničku klisuru, stigli do železničke stanice i sela Obilić.

Kako se počelo smrkavati, mi smo zaspali i ne znamo kako su izgledali krajevi kroz koje smo prolazili. I da nismo spavali, u mraku ne bi mogli ništa videti sem nazive železničkih stanica kroz koje smo prolazili.

Ne znam koja je to bila stanica gde smo se duže zadržali, ali se sećam da smo se svi probudili. Bilo je svanuće, i za razliku od jutra u kasarni gde nas budi truba znakom za ustajanje, koju smo svi odreda mrzeli, ovde nam je jutro sa prvim zracima zarudele zore, baš prijalo. Nismo dugo čekali da voz krene i pred nas su iskrsle, do tad neviđene lepote prirode. Prolazeći kroz Kačaničku klisuru voz je reku Lepenac ostavljao čas na levu čas na desnu stranu. Sećam se da smo malo malo pa preko mostića, a reka se penuša ispod tih mostića, da bi ubrzo postala brza ali bistra, onakva kakvu dotle nisam video. Moram doduše priznati da nisam ni video bog zna koliko reka, mada sam putovao do Mora prolazeći od Zagreba do Sušaka preko mnoštva lepih reka i rečica, ali ni jedna nije bila ravna Lepencu. Posebno je bilo romantično to „preskakanje” voza čas na jednu, čas na drugu stranu reke, sa velikom tutnjavom preko kratkih železničkih mostova. Kažem kratkih, jer je i sam Lepenac bio relativno mala reka u to doba godine, pa je nije bilo ni teško premostiti.

Te lepote prirode su nas sve ozarile, da smo se svi osetili razočaranim pri napuštanju Kačaničke klisure i kada smo se odvojili od Lepenca, mada smo pre toga jedva čekali da stignemo na naše odredište - na Kosovo Polje. Sada nam se ono, kako smo se približavali, činilo manje privlačnim pogotovu što smo prolazili kroz pitome, skoro ravničarske krajeve. Oni nas nisu mogli oduševiti, jer smo sad već postali pomalo neskromni u svojim prohtevima prema prirodi, posle lepota Kačaničke klisure.

Bez obzira što se nije radilo o velikoj razdaljini, ili bar ne za vožnju železnicom, ipak je naša teretna kompozicija morala davati prvenstvo prolaza putničkih i brzih vozova, koji su saobraćali po redu vožnje, koji se tada izuzetno poštovao.

Stigli smo na železničku stanicu Obilić negde oko 11 časova, brzo se iskrcali i već u 12 časova čitav puk je bio postrojen i spreman za pokret. Ova železnička stanica zbog svog imena, iako po svemu obična, podstakla nas je da shvatimo da se nalazimo na nesvakidašnjoj stanici. To rasploženje, jer smo na prostoru gde su naši preci doživeli tragediju, nije nas napuštalo ni kada su se kaplari i podoficiri izdirali na vojnike da požure i da paze kako izvode konje iz vagona, koji su bili prilično bojažljivi - nenaviknuti na ovakav transport.

Sa stanice Obilić krenuli smo prema, 5-6 kilometara udaljenom, selu Miloševu. Tu smo prešli reku Lab i ulogorili se uz samu reku na njenoj levoj obali.

Put od Obilića do Miloševa bio je običan letnji, pun prašine, ali kad sam pri ulasku u selo na tabli pročitao naziv Miloševo, krv mi je navrla u obraze i prosto sam pored vrućine, koja nas je na tom putu pratila, buktio od vatre sopstvenog tela. Selo je bilo novo, sa širokom ulicom i kućama koje su ličile na naše vojvođanske što nije delovalo uzbuđujuće, ali je zato naziv izveden iz imena Miloša Obilića, ipak izazvalo iznenadno uzbuđenje.

Kada smo došli do reke Laba, ja sam biciklom stigao pre ostalih, divio sam se njegovoj bistroj vodi iako protiče ravnicom. Međutim, bio je letnji period pa je reka imala miran tok i nizak vodostaj što joj je u tom delu, kao ravničarskoj reci izbistrilo vodu, ili se ona meni činila da je baš toliko bistra. Setio sam se strofa narodne pesme Kosovskog ciklusa: „Murat pao na Mazgitu Polje, zahvatio i Lab i Sitnicu...” i gle ja se sada nalazim na mostiću te čuvene reke Lab. Kako sam bio srećan što sam imao nekoliko minuta vremena da, pre dolaska Puka, u samoći razmišljam i dočaram sve ono što je moja mašta mogla da učini, što se možda zbilo baš na ovom mestu i na ovoj reci.

Bio sam nesrećan što je ubrzo naišao i naš Prvi konjički puk i prekinuo me u tom maštanju, a posebno kada su počeli prelaziti Reku, ne preko mosta, nego gazeći je podigli mulj, iako je njeno dno na tom delu bilo peskovito, ali kad pređe oko 500 konja po četiri u redu, onda, i da je kameno dno i tada bi se voda zamutila.

No, to je bio samo trenutan prekid doživljavanja onog što se tu, baš na tom mestu odigralo pre 550 godina. U toj uzburkanosti vode stvorio sam još verniju sliku iz onog doba. Da su Srbi izgubili bitku i da se tu sa vodom mešala njihova krv, što mi je nateralo suze. Teško mi je palo što sam morao napustiti most i pridružiti se ešalonu koji je već bio na drugoj obali Laba. Možda je to i dobro došlo, da o tome ne razmišljam i da me ostali vojnici ne vide da plačem.

Oficiri su sa komandantom puka izvršili raspored pojedinih eskadrona i pala je komanda da se pobode kolje i veže užad za koje će biti privezani konji i gde će im se davati hrana. Odmah zatim, sve trčećim korakom, podignuti su šatori za vojnike i oficire.

Ja sam se smestio u šator predviđen za kancelariju našeg eskadrona (eskadron je u konjici jedinica kao što je četa u pešadiji), u kome sam, zajedno sa narednikom eskadrona, spavao na prostrtoj slami prekrivenoj ćebadima.

Ubrzo je iz poljskih kuhinja podeljen ručak i vojnici su otišli na spavanje savladani umorom. Ja sam malo leškario zaokupljen mislima na događaje iz istorije i obuzet nestrpljenjem da sve to, ili bar tragove toga, ivdim i da ih svom svojom osećajnošću doživim. Kad je po podne pala komanda za ustajanje i zbor, pošto se to nije odnosilo i na mene, uzeo sam bicikli I krenuo put sela Miloševa.

Želeo sam da doznam gde je mesto gde se odigrala Kosovska bitka, gde se nalazi Muratovo tulbe, Gazimestan i drugo što je ostalo iz onog vremena, ili bar što će podsećati na onaj tragičan dan za srpski rod.

Ušao sam u selo. Prišli su mi seljaci, jer sam bio prvi vojnik koji se našao među njima. Prvo što sam ih zapitao bilo je - kako to da ovo selo liči na tipično vojvođansko?! Ne malog iznenađenja, kada su mi rekli da su oni tu kolonizirani uglavnom iz Banata i Bačke i da su i ulice i kuće gradili po uzoru na svoje, koje su ostavili u Vojvodini. Zapamtio sam porodicu Zikić, koja se ovde doselila iz Kikinde. To je bila jedna od najimućnijih porodica u selu. Oni su pored dobijene zemlje, kao kolonisti, dosta i kupili i podigli su lepu kuću, malo dalje od sela.

Rekli su mi gde se nalazi Muratovo tulbe, 3-4 kilometra dalje. Nisam smeo da krenem tamo, jer je već bilo oko 18 sati.

Moram priznati da sam se pomalo i pribojavao da sam krenem po tim krajevima nastanjenim Turcima, kako sam ja tada verovao. Njih sam se još uvek pribojavao, valjda i ovaj put na pomisao kako su bili prikazani kao strašni u našim narodnim pesmama.

Vratio sam se u bivak (vojnički logor) i tu ostao hvaleći se ostalim vojnicima šta sam sve video i doznao, a iznad svega kako sam dobio, od tih mojih zemljaka, Zikića, litar rakije. Naime domaćin Zikić, kad je iz razgovora doznao da sam iz Novog Bečeja on me je pozvao da odšetamo do njegove kuće da me upozna sa svojom porodicom i da popijem jednu rakiju. Pri polasku spakovao mi je jednu flašu prepečenice da počastim svoje drugove - vojnike.

Posle večere, kada smo svi bili u svojim šatorima, legao sam, i dok je narednik ostao sa svojim društvom dugo van šatora, ja sam na miru razmišljao o svemu onom što sam doživeo toga dana. Rešio sam, da sutradan u 9 sati pre podne odem do Muratovog tulbeta. U tim planovima obhrvao me i san. Zaspao sam udišući čist vazduh što su ga voda Laba i njegovi priobalni vrbaci prečistili, da sam se probudio tek kad sam uveliko čuo žagor vojnika koji timare konje i vode ih na pojilo.

Posle doručka, vojska je krenula na mesto gde će se održati proslava, pripremajući se za defile. Pošao sam za njima, odvojivši se skrećući desno, od tog glavnog puta, prema Tulbetu.

Bilo je to za mene nešto posebno uzbudljivo, ali više zastrašujuće, videvši grob kao nekakav veliki kovčeg sa visokim turbanom, a iza mojih leđa čuvar, koji mi je ljubazno otvorio vrata i čekao da završim posetu i da zaključa ulazna vrata. Ali i pored njegove ljubaznosti ja sam prilično zazirao od njega jer je Turčin, a nalazi mi se iza leđa. Nisam se dugo zadržavao unutra, već sam po izlasku seo na travu zajedno sa tim čuvarom, ali i tu je bila prisutna pomalo nervoza da neko ne naiđe i da me napadnu. U porti se nisam plašio čuvara, jer je bio stariji čovek, od koga sam bez sumnje bio jači, a uz to imao sam sablju koja bi me zaštitila i od njegovog eventualnog napada nožem. Danas kada o tome razmišljam, čini mi se neverovatnim takvo moje osećanje, posebno što je to bio dobroćudan i savestan, stariji čovek.

Sve u svemu, ja sam jedva dočekao da napustim i to dvorište (portu) i da budem što dalje od svega, da se nađem medu Srbima u Miloševu, i da se oslobodim te ne baš prijatne napetosti.

Nisam bio potpuno spokojan čak ni po povratku u naš bivak, sve dok se nisu vratili vojnici sa uvežbavanja parade. Tek u njihovom društvu, posle ručka i spavanja počeo sam mirno da rezonujem i da budem realan u oceni. To je jedno suočenje sa autentičnim spomenikom Kosovske bitke i novo saznanje o ponašanju pred susretom sa ostacima velikog boja.

Proticali su lepi i veseli dani, u bivaku kraj sela Miloševa, i dođe Vidovdan. Osvanuo je vrlo lep letnji dan, a on mi se činio još lepšim jer sam ga doživljavao sa osećanjem da je to jedan od najvećih praznika i nedoživljenog slavlja.

Vojnici na konjima u novoj uniformi postrojeni po osam konjanika u redu izgledali su mi kao iz bajke. Sve je odisalo svečanošću, pa mi se činilo da i trava i poljsko cveće, pored puta, jače miriše nego prethodnih dana. Narod uparađen u svečana odela hrli sa svih strana stazama i putevima prema mestu gde će se održati proslava.

Sleglo se mnoštvo naroda iz okoline. Nisam bio u stanju, a niti sam se trudio da procenim koliko je sveta bilo prisutno, ali se dobro sećam da se i s jedne i druge strane, duž čitavog mesta označenog za paradu u dužini 400-500 metara, nalazilo mnoštvo naroda.

Izabrao sam mesto u blizini izgrađene, kad danas o tome razmišljam, skromne tribine i odatle sam snimao sve što mi se učinilo posebnim, a najveći broj snimaka utrošio sam za snimanje defilea Prvog konjičkog puka „Obilić” iz Niša.

Parada je počela u 11, a završila se u 12 sati. Dok su se vojnici vraćali u bivak konjima, ja sam, po najvećoj žegi, morao da prepešačim 4-5 kilometara, jer sam bicikl ostavio u bivaku.

Vratio sam se umoran od vrućine. Umor je brzo prošao i počeo sam da razmišljam o svemu onom što se zbilo na paradi. Sve je to za mene bilo nešto nezaboravno i do tad nedoživljeno, iako je čitav program bio skroman u odnosu na ono što je bilo izvedeno prilikom proslave šest stotina godina Kosovske bitke 28. juna 1989. godine.

Dugo, čak vrlo dugo sam živeo od uspomena ponetih sa Kosova Polja, a sam povratak u Niš i rastanak sa rekom Labom, bio je tužniji nego kad sam odlazio iz Novog Bečeja na odsluženje vojnog roka. Verovatno, što sam, pored ostalog, smatrao da se tamo neću nikad više vratiti. Bilo je tako lepo, a evocirana istorijska sećanja još su buktala u meni.

Ne znam začim sam sve žalio, ali sam u kasarni u Nišu osetio takvu prazninu, da mi je bilo potrebno nekoliko dana da prihvatim kasarnski život onako kako sam ga doživljavao pre odlaska na Kosovo Polje.

Sve što sam na Kosovu Polju doživeo ostalo je upečatljivo do današnjeg dana. Bolje se sećam Kosova Polja i svakog detalja koji sam tamo zapazio ili doživeo, te 1939. godine, nego što sam doživeo i video u kasnijim posetama u više navrata: 1947, 1967, 1973. i 1974. godine kada sam ponovo navraćao na ta sveta mesta srpske tragedije.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.