Poseta Sremskim Karlovcima i Stražilovu

Moje prvo duže putovanje bila je školska ekskurzija starobečejske gimnazije maja 1933. godine na Stražilovo. To nije bilo samo dugo, već, za mene, čarobno putovanje. Bio je to moj prvi susret sa istorijskim znamenitostima uopšte, a posebno sa istorijskim bogatstvom koje su pružali Sremski Karlovci i Stražilovo sa grobom Branka Radičevića. Još više, od svega toga, to je moj prvi susret sa planinom, sa pravom šumom, sa izvorima i potocima.

Sve je to ostavilo ne samo najlepši već i nezaboravni utisak. Utisak koji ushićuje. Kad god sam se posle toga u životu susretao sa nečim izuzetno lepim u prirodi, ja se uvek podsetim na šumu koja obavija Stražilovo i sva okolna brda. Kad vidim bistri potok ja to odmah upoređujem sa onim što sam video na Stražilovu. To je nešto što se, u svakoj prilici oduševljavanja sa lepotama prirode, uvek javlja u svom punom sjaju i svoj, u ono vreme, doživljenoj lepoti.

Ovo putovanje pada u periodu moga dečaštva, kada je maštanje burno i uvek spremno da upotpuni i uveliča naše oduševljenje. Poseta Sremskim Karlovcima i Stražilovu razlikovaće se od ostalih jer su sve lepote doživljenje punim srcem i dušom oslobođenom svih drugih uticaja i briga. Jednostavno u svemu je potpuno uživalo čitavo moje mladalačko biće. Eventualna preterivanja treba tumačiti dečačkim zanosom.

Lepo majsko jutro 1933. godine, pored isčekivanja susreta sa nepoznatim krajevima izazvalo je u meni takva uzbuđenja, da se put brodom od Novog do Starog Bečeja, koji sam svakodnevno prelazio, razlikovao od svih dotadašnjih pa i kasnijih. On je bio pun lepota tiskog priobalja, koje dotad nisam primećivao, a vazduh, jutarnji, tako mirisan i prijatan da svaki udisaj prosto širi pluća i ceo grudni koš postaje sve tešnji da primi toliku količinu čistog i svežeg vazduha koliko bi moja duša želela. Sa takvim oduševljenjem sam stigao u Stari Bečej i iz Gimnazije smo skupa krenuli na železničku stanicu za odlazak u Sremske Karlovce.

Krenuli smo sa starobečejske železničke stanice u 7 časova ujutro. Neću opisivati putovanje vozom kroz Bačku, pored meni poznatih sela samo iz priča mojih školskih drugova koji su u njima sa roditeljima stanovali, a svakodnevno, baš kao i ja, putovali u školu do Starog Bečeja. Trudio sam se da zapamtim svaku železničku stanicu i da ih sve po redu nabrojim od Starog Bečeja do Novog Sada.

Kako se voz približavao Novom Sadu, sve sam više mogao da dočaram naziruća brda Fruške Gore, koja su mi se iz Novog Bečeja, pa čak i bliže njoj, činila kao konture prizemnih oblaka, sa njihovim tamnim plavetnilom. Mogao sam da stvorim predstavu o brdima, padinama i udolicama i još mnogo čega što ni u mašti nisam mogao da predstavim. Za mene je sve to bilo nepoznato, te mašta dotle i nije mogla da stigne.

Koliko god sam se radovao susretu sa planinom, ipak se u mene uvukla želja da putovanje što duže potraje. Izčekivanja susreta sa svim onim što ćemo videti ispunjavalo me je posebno prijatnim uzbuđenjem pa sam želeo da ono potraje malte ne do kraja ekskurzije. Počeo sam se pribojavati susreta sa Karlovcima, Stražilovom i svega onog što taj susret donosi, jer će me realnost osloboditi tog tako prijatnog - da ne kažem - blaženog uzbuđenja. Plašio sam se, verovatno, da će me savladati umor i da će tim isčeznuti sve moje prelepo iščekivanje.

Stigli smo tačno u predviđeno vreme u Sremske Karlovce, jer su tada vozovi bili u minute tačni. Stanica Karlovačka me je oduševila, iako je, kasnije sam došao do tog saznanja, bila manja i skromnija od starobečejske. Moja mašta je ipak išla ispred stvarnosti i sve je ulepšavala u odnosu što moje čulo vida pa i moć zapažanja realno ocenjuju.

Put od stanice do centra Sremskih Karlovaca izgledao mi je prosto čaroban. Asfaltiran i zasenjen velikim stablima, ne sećam se da li lipe, kestena ili platana, ali mi je bio lepši od svih dotad viđenih.

Pešačenje od stanice do centra Sremskih Karlovaca je trajalo kratko, jer se radi o relativno maloj relaciji, ali je za mene ono bilo puno novih doživljaja i uzbuđenja da mi se i danas čini da je trajalo dugo - nekoliko sati, umesto desetak minuta.

Nisam znao čemu da se više divim: da li brdima koja okružuju Karlovce ili posebno lepim i velikim zgradama i još većih, kada su o svakoj od njih naši profesori ispričali njihovu istorijsku znamenitost: patrijaršiski dvor, uprava crkvenih fondova, zgrada bogoslovije, izuzetna crkva sa dva tornja, a iznad svega Karlovačka gimnazija. Danas kada o svemu tome razmišljam moram konstatovati da zgrada baronice Jović sada zgrada Skupštine opštine i starobečejska pravoslavna crkva ne samo da ne zaostaju, već su možda i bogatije od pojedinih nabrojanih u Sremskim Karlovcima.

Sve je to ispunjavalo moje biće takvom napetošću, da sam, ne jednom, poželeo da tu ostanemo, jer sam imao osećaj da u mojoj duši nema više mesta za nove doživljaje i uzbuđenja. Ili, i ako primim nešto dodatno i novo, ono će potisnuti ono što rni je do tog trena bilo tako lepo i veličanstveno, da bih želeo da ga baš takvog zadržim u večnom sećanju i istom raspoloženju, kada u meni treperi svaki nerv.

Ispred svake od spomenutih građevina naša kolona đaka se zaustavljala, a jedan od profesora nam je objasnio šta ta zgrada predstavlja i od kakvog je značaja za našu kulturnu istoriju. Tako su stvorili malte ne mit od čitavog centra Sremskih Karlovaca. Počeo me je obuzimati strah da svojim nezgrapnim hodom, ili drugim vidom ponašanja ne narušim taj mir i dostojanstvo tog, za istoriju srpskog naroda, velikog, iako to nije dovoljna i prava reč, možda pre - svetog grada.

Gimnazija je svojim izgledom ostavila na sve poseban utisak. Kada su nas njeni profesori, ispred samog ulaza, upoznali sa njenom slavnom prošlošću: da je to prva srpska gimnazija, da je u njoj učio i bio odličan đak Branko Radičević i da su mnogi viđeni Srbi, iz doba stvaranja srpske kulture, u njoj sticali prava znanja, shvatio sam, da se nalazim ispred srpske svetinje. Odjednom sam, sa još većom brigom nego što je to bilo ispred ostalih znamenitih karlovačkih zgrada, zanemeo trudeći se da ni šapatom svojim ne narušim taj sveti mir.

Raskošni portal Gimnazije, pa čist, svetao i širok hodnik naterali su me da hodam na prstima. Kakvo me je uzbuđenje obuzelo kada sam ušao u profesorsku zbornicu i svečanu salu sa mnoštvom uljanih portreta profesora, direktora i drugih zaslužnih znamenitih Srba za izgradnju ove gimnazije i za učenje srpske dece na svom maternjem jeziku. Nikad pre toga nisam video ni jedan uljani portret, sem onih likova svetaca u našim crkvama, ali su na tim ikonama likovi ipak mali i na nas decu nisu ostavljali utisak, već smo se više divili odeždama tih svetaca, ili okvirima u kojima su ikone ugrađene u ikonostas crkve. Sada se predamnom našlo mnoštvo likova izrađenih u boji gde sam prvi put obratio pažnju na sam izraz lica. Na svaki detalj: bore na licu, oblik nosa i usta, boju očiju i kose. Sve me je to do te mere oduševilo da uopšte nisam mogao da zamislim da je to uradio čovek svojom rukom. Nisam znao da cenim, pa čak ni da pomišljam, o vrednosti tih slika. Mene je jednostavno opsenila njihova realnost, kao da su rađene fotoaparatom, a ipak sam im pridavao toliki značaj, koji fotografije nisu nikada pobuđivale.

Iako su se boje lica skoro na svakom portretu razlikovale od boje drugog, pokušavao sam da odredim koja je najpribližnija stvarnoj boji čovečjeg lika, ali to nisam bio u stanju da odredim, jer su svi imali baš onakvu boju koja je odgovarala tom liku.

Napuštajući Gimnaziju uputili smo se prema izlasku iz Grada ka Stražilovu, koje je 3-4 kilometra udaljeno od Karlovaca.

Ne znam da opišem, nedostaje mi dovoljno lepih reči, svoj prvi susret sa planinom, da objasnim kako mi je planina “obučena” šumom, sve do odstojanja od sto i nešto metara, izgledala kao da je pokrivena travom. Nikako nisam mogao da stvorim predstavu da se radi o drveću. Ne vide se stabla, već samo krošnje sa lišćem, koje mi izdaleka nije ličilo na lišće. Što smo se više približavali ona mi se sve više činila najpre kao žbunevlje, a tek kad sam - tako reći - kročio u nju i video stabla, onda sam shvatio šta je šuma.

Do tada je za mene najveća šuma bilo novobečejsko Gradište. Cak sam se čudio kada su nam novobečejski profesori, svojevremeno, objašnjavali da je to šumica. Na Stražilovu sam video i shvatio šta je prava šuma i kako ona deluje beskrajno, da čoveka obuzme strah pri pomisli da ostane sam i da ga u njoj zatekne mrak. Tada sam prihvatio da je naše Gradište stvarno šumica u odnosu na ova beskrajna prostranstva pod šumom.

Divio sam se šumama Stražilova i okolnih brda, ali je uvek bila prisutna mala jeza da ne ostanem sam, da se ne odvojim od ostalih đaka, jer ne znam kakve sve opasnosti vrebaju u toj šumi: vukovi, medvedi, a iznad svega strah da se ne izgubim.

Kakvo oduševljenje me je tek obuzelo kad sam video na sve strane izvore. Skoro se na svakom mestu u podnožju, ili padinama Stražilova i susednih brda, mogao, manjim razgrtanjem zemlje pronaći izvor, jer je to bio period proleća kada su, posle topljenja snega, brda puna vode. Svi smo bili uzbuđeni tim novim otkrićima, pa smo se prosto utrkivali ko će pronaći jači izdan vode.

Od tog, tako razgrnutog izdana vode pravili smo krivudave tokove niz padine brda, koje smo nazivali potočićima, jer u geografiji nismo učili za drugi naziv koji bi odgovarao našem „pronalasku”. Od tih tako malih potočića, njihovim spajanjem i ulivanjem jedan u drugi, stvarali smo veći potok i uživali u oticanju vode niz brdo baš putanjom koju smo mi „trasirali”. To je bila najlepša igra kojom smo bili svi zaokupljeni skoro za čitavo vreme boravka na Stražilovu.

U toj divnoj zabavi zaboravili smo na vreme, pa kad nas je razredni starešina pozvao da se pripremimo za povratak, svi smo bili iznenađeni i ožalošćeni. Kad je vreme pre prošlo!

Zar ove lepote moramo da ostavimo i da krenemo put Karlovaca!

Pomislićete, dragi čitaoci, da sam zaboravio da opišem posetu grobu Branka Radičevića, što je u stvari bio cilj naše ekskurzije. Nisam zaboravio, već je ta poseta, u ovim mojim sećanjima, dobila ono mesto i prostor kako sam tada grob sa spomenikom doživeo. Verujem da nisam bio jedini, već da nas je većina to tako doživela. Spomenik nas je podsetio na mnoge slične sa naših groblja, a uzbuđenje koje smo možda gajili za taj trenutak usahlo je našim oduševljenjem prirodom i željom da nas profesori oslobode svih obaveza, kako bi se što pre dočepali prirodnih blagodeti. Uzbuđenje, ako se to tako može nazvati, izazvalo je kratko upoznavanje sa biografijom i veličinom Branka Radičevića, koju je izneo jedan od profesora, i nešto veće uzbuđenje izazvale su reči iz „Đačkog rastanka” koje je recitovala jedna od učenica.

U povratku smo svi bili tužni, ali i umorni. Umor, za sve vreme dok smo bili na Stražilovu, nismo uopšte osećali, pa pretpostavljam da je i ovo, što smo pri povratku osetili, više posledica razočaranja - „žala” za ostavljenim lepotama, nego što je to bio stvarni umor.

Na čitavom putu do Karlovaca pratio nas je melodičan žubor potoka koji protiče pored puta i svojim klokotanjem nas je neprekidno podsećao na potočiće koje smo sami stvarali na Stražilovu i činio je naš bol, za ostavljenim lepotama, neprekidnim, i još većim. Svi smo koračali ćutke, bez ikakve dečačke razdraganosti, kao da je svako od nas razmišljao, da i taj žubor potoka predstavlja izraz njegove tuge, što ga jedna tako lepa mladost napušta bez pesme i razdraganosti.

Sve što sam doživeo na ovom putu ostalo je do danas uzvišeno i nezaboravno. Sremski Karlovci su ostali kao najljupkiji gradić u kome bih i danas, posle Beograda i Novog Bečeja, najradije živeo. Stražilovo je ostalo kao najlepša planina, bez obzira što je ono samo jedno od brda planine Fruške Gore i što sam, kasnije u životu, imao prilike da vidim ne samo naše planine, nego i najveće i najlepše planine Evrope. Mnoge od njih su, nema sumnje, znatno iznad Stražilova u svakom pogledu, ali je za mene Stražilovo ispred mnogih od njih. Uvek ću naći ponešto što druga, od viđenih brda i planina, nemaju, a Stražilovo ima i to.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak