Sećanja na moja putovanja

Pored izdatih knjiga imam još dve u rukopisu: „Sećanja na moja putovanja” i „Autobiografija”, koje ne mislim da štampam, već sam ih otkucao u dva primerka i u knjigoveznici povezao za moje sinove odnosno unučad.

Baš zato, što ova knjiga neće biti odštampana prikazaću njenu sadržinu znatno šire nego što sam to učinio za knjige koje su izašle iz štampe, kako bih upoznao moje drage drugove i bliže prijatelje, pa i ostale sugrađane sa značajem putovanja za životnu sadržinu čoveka i da ih potstaknem da putuju i obogate svoj životni bilans.

Putovanja su zauzimala izuzetno mesto u mom životu. Nisam u njima, bar u prvo vreme, video izvore dopunskog znanja iz geografije, ili posebno sredstvo neposrednog obrazovanja, da širenjem horizonta i upoznavanjem sveta, putem iskustava, utičem na brži razvoj svoje ličnosti, nego me je jednostavno mamila radoznalost da upoznam i da se susretnem sa novim nepoznatim krajevima i ljudima.

U životu, konstatujem to danas, kada mi je život na izmaku i kada sam u prilici da svodim svoj životni bilans - nema ništa lepšeg od putovanja. Ona su za mene toliko lepa da mi je bilo žao da ih ne zabeležim kao vrhunac doživljaja. Napisao sam čitavu knjigu od oko 300 kucanih stranica „SEĆANJA NA MOJA PUTOVANJA”, da je ostavim mom potomstvu kao, iz raznih obzira, neispričane priče.

Upoznavanjem novih krajeva doživljavanje i susretanje sa onim što je u svetu, ili u određenoj sferi ljudskog stvaralaštva, izuzetno lepo, zaključio sam to kasnije posle mnogih putovanja, možda je i svrha življenja.

Putovanja su oduvek imala svoj značaj u odgoju ljudi. Školske ekskurzije vršene su još u srednjem veku, kada su studenti posećivali poznata istorijska nalazišta, ili kulturne centre.

Zanatlije i trgovci su svoje naukovanje morali da upotpune, pod prisilom svog esnafa, vandrovkama, što smo mi nazivali frentovanjem. Zanatlije su, kad završe šegrtovanje, određeni broj godina provodili putujući od mesta do mesta, od majstora do majstora, usavršavajući svoj zanat. Oni su na tim putovanjima istovremeno učili strane jezike, upoznavali se sa kulturom drugih krajeva i naroda, sa njihovim navikama i običajima, što ih je sve obogaćivalo znanjima koje će im biti od koristi pri izboru mesta stalnog nastanjivanja. Ta znanja zatim koriste, često i nesvesno, u svakidašnjem životu i u opštenju sa svojim poslovnim partnerima i mušterijama.

Posmatrao sam stare Engleskinje kako autobusom stižu u Beograd, da se upoznaju sa njegovim znamenitostima i da nastave put za Grčku. To me je podsetilo na pisma Ljubomira Nenadovića iz Italije, gde u jednom pismu navodi da su putovanja prava strast imućnih Engleza i da im se zbog toga još u 17. veku Šekspir podsmevao rečima:

„Prodaju svoje zemlje (misli na svoja imanja - LM) da vide tuđe zemlje.”

Prema tome, nisam ništa novo rekao kada kažem da su za mene putovanja najvažniji i najlepši životni sadržaji. To, naravno, nisam izvlačio iz nauke, ili iz iskustva drugih, već onako kako sam to sam osećao i doživljavao.

Još kao dečak maštao sam, kao što su to verovatno činili i drugi u tom uzrastu, o putovanju u nepoznate krajeve. Šta su za mene, u to vreme, bili nepoznati krajevi shvatićete dragi čitaoci, kada vam kažem, da sam do svoje 16. godine života najdalje putovao od Novog Bečeja do Velikog Bečkereka (Zrenjanina) - nepunih 40 kilometara udaljenosti. U Velikoj Kikindi, koja je na istoj udaljenosti kao i Bečkerek, bio sam prvi put u svojoj 19. godini života.

Putovanja su u predratnoj Jugoslaviji bila skupa. Živelo se skromnije. Odnos prema novcu bio je znatno brižljiviji nego danas, što je uticalo da se umesto stvarnog putovanja zadovoljavamo samo maštanjem, razgledajući geografske karte.

Pre Drugog svetskog rata vozna karta, na primer, od Novog Bečeja do Beograda koštala je 35 dinara u jednom pravcu, a to su u to vreme, bile tri i po dnevnice poljoprivrednog radnika, ili 3,5 kilograma svinjskog mesa. Za jedan odlazak i povratak u Beograd trebalo je prodati samo za voznu kartu 250 komada jaja. Brod je bio jevtiniji. Brodska karta od Novog Bečeja do Beograda koštala je 21 dinar, ali se zato putovalo duže: od 8 časova uveče do 4 časa ujutro. Ako nije bilo mesta u salonima onda se, tih osam sati putovanja, provede na palubi gde su noći, uz brzinu kretanja broda, baš hladne.

Geografske karte, geografija i istorija bile su moja najmilija literatura. Uživao sam da u samoći i na miru razgledam mape. Što je detaljnija utoliko je bila interesantnija, valjda je bliža realnosti koju ja u mašti dočaravam.

Moja tadašnja maštanja o putovanjima nisu išla daleko. Želeo sam da upoznam veća mesta u Banatu i Bačkoj, pa Srbiju, a Kosovo i Makedonija su me posebno mamili. Kao dečak gledao sam jedan filmski žurnal na kojem su bili ti krajevi sa mnoštvo bivola, što je na mene ostavilo takav utisak da sam prosto želeo da krenem u te krajeve.

Da sam, u to vreme, naišao na odgovarajući odziv bilo kog bližeg druga, moga vršnjaka, ja bih napustio školu i roditeljski dom i krenuo u neizvesnost. Verovatno bi se takva avantura brzo završila, tu negde do Pančeva. Čim bi se suočio sa surovom stvarnošću: bez novca, gde prespavati, bez majčine brige i njene milošte i svega drugog lepog i toplog što me je uz roditelje i u rodnoj kući okruživalo.

Neizvesnost je za mene uvek bila zuzetan mamac, iako nisam po prirodi avanturista, čak bi se pre moglo reći da sam racionalan - ,,ziheraš“. Ali to su suprotnosti iz kojih je sazdan čovek, pa njih nisam lišen ni ja.

Želja za putovanjem nije me napuštala ni kada sam odrastao, pa sve do svoje šesdesete godine, do odlaska u penziju, kada iz osnova menjam svoj način života u pogledu zanimanja i želja. Isčezla je žudnja za nepoznatim krajevima i za putovanjima, čak sam možda otišao u drugu krajnost. Ne samo da me putovanja ne mame, već mi i teško padaju.

Meni se u životu uglavnom ispunjavalo što sam u mladosti želeo. To se može objašnjavati dvojako. Da sam bio izuzetno srećan, što mi je sudbina odredila, ili da sam u svojim prohtevima bio skroman, pa te želje nije bilo teško ostvariti i otuda i lako doći do sreće.

Mislim, da nisam bio preskroman, već sam u svemu bio prosečan, pa tako i u željama, a to znači da sam bio realan i naravno imao i sreće u životu. Ovde imam u vidu sreću u vezi sa putovanjima.

Mogu reći, da sam za naše prilike putovao dosta. Čak preko onog što bih i danas, iz ove perspektive mogao pomišljati, a da ne govorim iz onih novobečejskih okvira. Ni u maštanju nisam mislio na te krajeve, a još manje mogao pomišljati da ću do njih stići.

Proputovao sam najveći deo bivše Jugoslavije uključujući Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju i naravno Srbiju sa Vojvodinom i Kosovom i Metohijom. Još bolje sam upoznao Mađarsku, slično ili nešto slabije Rumuniju, Bugarsku i Grčku. Posebno sam proputovao Čehoslovačku, a naročito njene istočne delove Moravsku i Slovačku. Upoznao sam veći deo Austrije, Italije i Poljske.

Bio sam u većim gradovima sledećih zemalja: Švedske, Finske, Danske, Holandije, Belgije, Engleske, Francuske, Italije, Nemačke, Švajcarske, Austrije, Poljske, Čehoslovačke, Ukrajine, Rusije, Jermenije, Uzbekistana, Rumunije, Bugarske, Turske, Grčke i Kine. U mnogim od navedenih zemalja video sam ne samo glavne gradove, nego i mnoštvo drugih većih i znamenitih gradoa i prirodnih i umetničkih lepota pojedinih zemalja.

Pored nabrojanih zemalja bio sam i u tri patuljaste zemlje Evrope: Lihtenštajn, Monako i San Marino.

Posetio sam najluksuznija evropska letovališta kao što su: Nica, Kan, Kapri, Izola Bela na jezeru Mađore, Lindau na Bodenskom jezeru, Karlove Vari i Marjanske Lazni u Čehosloačkoj, Herkulane u Rumuniji, Heviz, Hajdusoboslo i sve druge banje i mesta na Balatonu u Mađarskoj, Mamaju i sva letovališta na jugu od Mamaje, do bugarske granice, u Rumuniji, Zlatne pjasci. Slnčev Breg sa Nesebrom u Bugarskoj.

Takođe sam bio u najluksuznijim zimskim centrima Evrope: Šamoni u Francuskoj ispod Monblana, Kortina Dampeco u Dolomitima u Italiji, Aostu u Alpima u Italiji, Zakopane u Poljskoj, sva značajnija mesta u Tatrama u Čehoslovačkoj, Sinaju i Predeal u Rumuniji i mnoga druga u Švajcarskoj i Italiji.

Oduševljavao sam se mnogim istorijskim znamenitostima Evrope i Azije. Video sam Atinu sa Akropolom i drugim istorijskim spomenicima. Prošao sam automobilom kroz Termopilski klanac, bio sam u Delfima u Grčkoj, posetio sam rodno mesto Aristotela i njegov spomenik, Svetu Goru, Meteore i mnoge istoriske spomenike širom Grčke. Bio sam na našem vojničkom groblju na Zejtinliku u Solunu i posetio spomen kosturnicu i poklonio se senima srpskih ratnika na ostrvu Vidu kraj Krfa.

Divio sam se Rimu i njegovim spomenicima prošlosti: Koloseumu, najvećoj i najlepšoj i najraskošnijoj crkvi na svetu Svetog Petra. Oduševljavao sam se rimskim fontanama. Uživao sam u lepotama Venecije, Ferare, Padove, Verone, Firence i Napulja. Ushićivala me je raskoš crkve D’Uoma u Milanu i lepote krivog tornja u Pizi.

Uživao sam u arhitektonskoj lepoti Pariza, peo sam se na Ajfelovu kulu i sa nje posmatrao i divio se lepoti panorame Pariza. Video sam Sakrker, Notrdam, crkvu Magdalene, Monamrtr i Molen Ruž, Operu, Jelisejska polja i sve druge lepote Pariza.

Oduševljavao sam se lepotama i bogatstvom Isakijevskog sabora i svom lepotom Petersburga, veličinom i bogatstvom Kijevske lavre, lepotom i raskošnim spoljnim izgledom crkve Vasilija Blaženog u Moskvi i mnogim crkvenim zdanjima u Kremlju i kulama samog Kremlja.

Posetio sam nekoliko pagoda u Kini, grobnice kineskih careva, peo sam se i šetao po Kineskom zidu.

Bio sam u Aja Sofiji i u džamiji Sultan Ahmeta u Istambulu u izuzetnim džamijama Samarkanda i Buhare u Uzbekistanu.

Video sam dvorce ruskih, francuskih, asutrijskih careva i turskih sultana.

Nisam mimoišao ni najveće muzeje sveta kao što su: Luvr u Parizu, Ermitaž u Santpetersburgu, Cvinger u Drezdenu, Atinski muzej i mnogo drugih. Video sam dela Leonarda Da Vinčija, Mikel Anđela, Ticijana, Rembranta, Rubensa, El Greka, Šiškina, Mukača i drugih najpoznatijih slikara sveta.

Divio sam se veličanstvenim lepotama prirode i onom što je stvorila ljudska ruka.

Na žalost - video sam i zgražavao se svemu u zloglasnim fašističkim logorima Aušvicu i Buhenvaldu, tvrđavi-kazamatu u Terezinu u Češkoj i ćeliju u kojoj je bio zatvoren i u kojoj je mučen i umro Gavrilo Princip. Poklonio sam se senima tih nedužnih žrtava „civilizovanog” čovečanstva.

Eto, dragi moji, kada sam vam samo ovako, s brda s dola, nabrojao šta sam sve video, pa zar ne spadaju putovanja u najlepše ljudske doživljaje? Zar nisu ona, pored stvaranja, u osnovi svrha življenja?

Želeo sam, zbog svega toga, da zabeležim svoje impresije sa pojedinih putovanja o neposrednom i aktuelnom bez šireg konteksta i punijeg doživljaja, sem da ostavim mojim bližnjima kao podsticaj da se na vreme opredele za putaovanja i da shvate da je, pri svođenju životnog bilansa, njegov zamašni deo, ono što se videlo i doživelo na putovanjima.

Da ne zamaram čitaoce sa mnogobrojnim putovanjima prikazaću samo tri po Jugoslaviji: Sremski Karlovci sa Stražilovom, Prvi put u Srbiji - Aranđelovac i Kosovo Polje. Isto tako ću od stotinak zabeleženih putovanja po inostranstvu prikazati samo tri i to kroz Mađarsku, Čehoslovačku i Poljsku i Temišvar, Banja Herkulane i ostrvo ADA KALE i poseta Krfu. Možda je i ovo mnogo!

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.