Slike delovi (vedute) Novog Bečeja i Vranjeva

Naslikao sam više od dve stotine pedeset veduta (delova) Novog Bečeja i Vranjeva, od kojih je dobar deo u Galeriji Radničkog doma u Novom Bečeju, u osnovnim školama: „Josif Marinković” i „Miloje Čiplić”, i Narodnoj bibilioteci Novi Bečej kao moji pokloni. Priličan broj je kod mojih prijatelja i drugova u Novom Bečeju, a dvadesetak i više su u mom stanu, ili kod mojih sinova u Beogradu.

Možda je interesantno istaći da sam za ovo slikanje, delova Novog Bečeja i Vranjeva, dobio podsticaj sasvim slučajno. Moj drug i prijatelj Branislav-Bata Kiselički, kao direktor Osmogodišnje škole „Josif Marinković” u Vranjevu pozvao me je, nekoliko meseci po završetku nove školske zgrade, u kojoj je škola i danas, da vidim njihovo delo i u kakvim uslovima učenici danas prate nastavu i vrše kabinetske opite. Pored svega što sam imao lepog da vidim: učionice, kabinete, dečiju kuhinju, prostrane holove, sve ono što je običnom posetiocu dostupno Bata mi je pokazao i lepo uređen album fotografija starih škola sela Vranjeva. On je, samo njemu svojstvenom pedanterijom i savesnošću, svojim lepim kaligrafskim slovima ispod svake fotografije ispisao kako se koja škola u svoje vreme nazivala. Naslov albumu je dao „OVDE SMO NEKAD UČILI”.

Oduševila me je ta njegova briga da se ne izbriše iz pamćenja, već naprotiv da se sačuva od svakog zaborava, kakvi su nekada bili uslovi za školovanje malih Vranjevčana. Dok sam se divio toj njegovoj brizi, sinula mi je ideja, da bih sve te stare škole mogao ovekovečiti na slikama u ulju, koje bi tako bile dostupne svakom đaku i svakom posetiocu škole. Naročito đacima da vide razliku između ondašnjih uslova školovanja i svojih. Saopštio sam tu svoju misao Bati. On je malo zaćutao, valjda iznenađen takvom mojom ponudom, a onda ustao pružio mi ruku zagrlio i poljubio me u znak radosti, naravno i zahvalnosti.

Tako je nastalo trinaest slika svake pojedine škole u njenom izgledu dok je bilo i kako je izgledala, kao škola. Mnoge od njih su već u doba izgradnje nove škole promenile namenu u stambenu zgradu ili trgovačku radnju sa izmenjenom fasadom, a ja sam im, na svojim slikama, davao pomoću starih fotografija ili očuvanih pojedinih delova zgrade, prvobitni izgled.

Uramio sam ih i poklonio školi s tim da sam, pored trinaest starih škola, naslikao i novo izgrađenu.

Bata je kao direktor škole, na prvom Velikom danu škole kada ona obeležava svoju proslavu upozna prisutne roditelje i đake sa mojim slikama.

Slike su dobile vidno mesto u holu Škole, a na posebno uramljenom kartonu lepo ispisanim slovima stoji: „Ove slike starih škola sela Vranjeva uradio je i opremio i školi poklonio Laza Mečkić iz Beograda”. Taj napis se nalazi u sredini prostora gde su izložene slike.

Nisam ni pomišljao da ovim svojim skromnim poklonom podižem sebi spomenik i to lepši nego da sam to bilo čime uslovljavao.

Posle Batinog penzionisanja uprava škole se, prema mojim slikama, i dalje odnosi sa lepom pažnjom. Ponekad mi se učini da je za taj skromni dar uzvraćeno više nego što zaslužujem.

Mada sam, moram priznati, ponosan kad nekog od mojih prijatelja iz Beograda odvedem u Školu i vide kako se moje slike lepo čuvaju i žive punim životom, a ja sam uvek vrlo srdačno dočekan.

Pored ovako lepe pažnje Škola „Josif Marinković” mi je dodelila „Diplomu zahvalnicu” i divnu plaketu u pozlaćenom mesinganom reljefu lik Josifa Marinkovića.

Nije se škola zadovoljila time, što mi je dala diplomu i plaketu, već mi je poklonila i jedan lepo ukoričen album sa fotografijama detalja nove škole „Josif Marinković” i knjigu „Ratni memoari Šarl De Gola” u tri toma sa posvetom.

Na ovu pažnju, u momentu obećanja da ću naslikati stare škole i za svo vreme rada na tim slikama, nisam ni pomišljao, a kamoli očekivao tolika priznanja. Želeo sam jednostavno da ostavim traga od onog što će skoro nestati, ili je već u to vreme nestalo, i da bude dostupno svakom ko poseti školu. Mladim naraštajima kao neizbrisiv dokaz koliko su njihovi preci imali skromnije uslove školovanja, a ipak postali časni i pošteni, a iznad svega vredni ljudi.

Škola „Josif Marinković, pri proslavi 230 godina od svog postojanja 21. maja 1998. godine, učinila mi je posebnu čast, dodelila mi je divnu, umetnički izrađenu povelju - kako u njoj piše u znak zahvanosti za sve što sam učinio na afirmaciji škole i zavičaja.

Ovaj doživljaj, sa slikama starih škola sela Vranjeva, uticao je, posebno pažnja same škole, da sam se od tog doba trudio da ovekovečim iz Novog Bečeja sve ono što je na putu da nestane. Tek sam tada shvatio, da ljudi, skoro po pravilu, ne zapažaju na vreme od kakvog je značaja sačuvati takvu vizuelnu dokumentaciju i da slika više govori nego mnoštvo rečenica. Od tada u mojim slikama Novog Bečeja i Vranjeva su uglavnom stare zgrade i delovi ulica i objekata koji su pred nestajanjem.

Posle slika starih škola sela Vranjeva naslikao sam desetak veduta Novog Bečeja u akvarelu i poklonio ih Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić” u Novom Bečeju. Nećete valjda dragi čitaoci, pomisliti da sam ovo učinio, iz želje za nagradama i pohvalama, zbog ponašanja, prema poklonjenim slikama, škole „Josif Marinković”. Nisam toliko slavoljubiv, već je, iznad svega, želja da se ne zaboravi ono što je bilo lepo i toplo i da ostane uspomena na to. U međuvremenu sam naslikao, na molbu, Milojevog brata, Bogdana Čiplića, njihovu rodnu kuću koja je ustvari bila nekadašnja škola u Novom Bečeju u kojoj su njihovi roditelji bili učitelji, pa se ta kuća još i danas zove „Čiplićeva škola”. To je prva kuća do pravoslavne crkvene porte u ulici Lole Ribara. Tu sliku je Bogdan poklonio školi „Miloje Čiplić” kao sastavni deo spomen sobe Milojeve.

Vedute Novog Bečeja i Vranjeva bile su vrlo čest objekat mojih slika. kad se tih slika nakupilo ja sam 30. avgusta 1985. godine 35 komada poklonio Opštini Novi Bečej. One su tog dana bile izložene u galeriji Radničkog doma u Novom Bečeju.

Pri otvaranju ove izložbe Dr. Laslo Pataki je između ostalog rekao:

„ ... moram reći, da mi je veoma teško pronaći lepe reči koje bi zvučale kao nove jer se ovih dana čulo toliko lepih reči o Lazi Mečkiću, o njegovom gestu darivanja svojih slika, o njegovoj ljubavi prema rodnom mestu, o njegovom slikarskom i spisateljskom radu, da se više ništa novo, ništa uzvišenije ne može naći među svim superlativima a da čovek ne padne u klopku ponavljanja ili prisvajanja tuđih misli i reči. Jedino me ohrabruje da ove pohvale makar se čuju ponovo i više puta, ne mogu postati banalne. Plemeniti trud, humani gest i nesebičan rad a iznad svega neizmema sklonost kao primama odlika svega, ne može potisnuti u senku ili pozadinu jednu činjenicu, da je ova izložba kako zbog karaktera svoje tematike, tako i zbog forme kao legata, i nehotice postaje kamen međaš, koji treba da označi početak jedne ere u našem kultumom životu, njenom razvoju, kada jasno i otvoreno pada naglasak na značaj onih stremljenja, želja i vizija naših građana, da materalizujemo našu prošlost i istoriju. Ova izložba pored svih svojih vrednosti, umetnički-faktografskih, prvenstveno nosi u sebi značaja zavičaja za jednu sredinu, ovaploćenu ovde pred nama u jednom slikarskom opusu. Naša zahvalnost Lazi Mečkiću na ovaj način postaje slojevitija, bogatija u svom značenju, više od samo jedne izložbe. Ove slike, kao i njihov način i put njihovog prelaska u zajedničko i opšte blago naše sredine ima i jednu veoma značajnu, za mene čak primarnu konotaciju: ona nas možda čak i opominje, da se ne odnosimo uvek pohvalno i dovoljno patriotski prema našim vrednostima kultume istorije, koje zaslužuju veću negu. Mislim da ćemo se morati zamisliti, ako apsorbujemo u sebe ovu izložbu i upitati se, da li je shvatanje takvo ,,da se novo može graditi samo na ruševinama”. Ovo znači, da li smemo biti toliko samouvereni da samo ono što novo sagradimo, da je samo to „urađeno za večnost”. Vreme ima svoje zakone, sve što danas podižemo jednog dana postaje prošlost koja zavisi od budućih pokolenja, da li će ostati sačuvano. Zato hvala Lazi Mečkiću, ne samo za velikodušan dar, koji u novobečejskoj konstelaciji ima neizmeme dimenzije već i za opomenu, koju možda nehotice i podsvesno nam dovodi do svesti, da bi trebalo bolje da čuvamo ono što nas čini onima što smo, šta predstavlja naš identitet...”

Nekoliko dana posle otvaranja te izložbe i sastanka Zavičajnog kluba, zrenjaninski profesor, sad već pokojni, Bogdan Kovačev rodom iz Vranjeva, inače moj drug i kum, uputio mi je pismo u kome iznosi utiske sa sastanka Zavičajnog kluba naravno i o svojim utiscima sa izložbe mojih slika.

U pismu između ostalog piše:

„Izložba tvojih slika me fascinirala... Slikama si postigao pravi cilj. Prihvatam jedno mudro mišljenje o cilju svake umetnosti: ,,ona treba da otkriva lepotu”. I zbilja, svaka tvoja slika otkriva neki deo, a sve zajedno otkrivaju lepotu našeg Vranjeva i Novog Bečeja.

One u nama otkrivaju i nešto više od lepote: ljubav prema našem zavičaju.

Svi ga mi približno isto toliko volimo koliko i ti, ali ne umemo svi to da adekvatno izrazimo.

Tvojim slikama si bio potreban ti kao autor i ljubav, tvoja i naša. Bez ta dva uslova one ne bi mogle postojati.

Ali i za ljubav su potrebna dva uslova: predmet i cilj. U ovom slučaju predmet su tvoje slike a cilj je naše uživanje.

Posetioci nisu skrivali svoje uživanje. Oni su spontano priznavali da su srećni što si im ti darovao tu sreću. A ljudi toliko žele da budu srećni. Oni vrlo dobro osećaju da se sreća ne može izmeriti nikakvim materijalnim činjenicama, već samo i jedino osećanjima. Na mene su sve te lepe kuće, koje si naslikao, delovale kao lepe, jedre, čiste i požudne mlade vranjevkinje i bečejke, spremne da ovog trenutka usreće svakog od nas koji ih tako požudno gledamo.

Još nešto sam osetio u tvojim slikama: Autor nema bolesnu ambiciju ,,da svojim stilom otvara neki novi pravac u likovnoj umetnosti”. Zato ove moje reči nikako ne treba shvatiti kao nekakvu stručnu kritiku. Fućkam ja na svu onu „stručnu” kritiku i kritičare koji u slikarstvu, sve znaju, samo ništa ne umeju.

A ti si: UMEO, HTEO, SMEO i mnogo postigao.

HVALA TI!

Što se tiče one tvoje druge uloge koju si na skupštini odigrao (Misli na Zaivčajni klub - LM), doživeo sam te kao nenaoružanog diva koji golim rukama otima delove naše prošlosti iz kandži zaborava i bestraga.

Priznajem, da do danas nisam skoro ništa znao o tim našim zemljacima umetnicima, glumcima, koji su u dosta davnoj prošlosti proneli ime mog rodnog Vranjeva po čitavoj našoj zemlji i svetu...”

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak