Aktivnost posvećena zavičaju

Tuga za zavičajem, ili kako se to naziva nostalgija, skoro je neprekidno prisutna u mojoj svakodnevici, a što se godine više gomilaju ona je sve jača i teža.

Podsećanje na lepe trenutke mojih prošlih dana: od nezlobnog detinjstva, vesele mladosti, do ozbiljne i pune zrelosti predstavlja zadovoljstvo i radost. Duša se ispuni srećom, a oči slatko-srdačnim suzama pune priznanja i blagodarnosti kad god razmišljam o dragom zavičaju.

Ove, pozne, godine života, pored porodice, posvećujem skoro isključivo Novom Bečeju i Vranjevu.

Moja briga deci, već više godina, nije potrebna. Možda je to velika sreća, iako bih voleo da im i danas i sutra i do poslednjeg svoga časa budem od pomoći. Srećan sam što su zdravi i sposobni da sami brinu i zadovoljavaju potrebe i želje svoje dece i daljeg potomstva.

Uspeo sam da održim životnu ravnotežu i da u poslednjim godinama života dam oduške uskipteloj i razbuktaloj ljubavi prema zavičaju.

Sa velikim zadovoljstvom sam, sa tačno napunjenih šesdeset godina života otišao u penziju. Tada sam prekinuo svaku saradnju sa listovima i časopisima u kojima sam, uz određeni honorar, do tada sarađivao. Ne zbog sukoba, ili bilo kakvih nesporazuma, već da bih sve svoje slobodno vreme posvetio slikanju i pisanju o onome što je bilo tako lepo i toplo u mom zavičaju. Da sačuvam od zaborava ono što nas je usrećivalo i pomoglo nam da postanemo vredni, pošteni i da se ponosimo svojim zavičajem.

Pribojavam se da ću biti dosadan i nametljiv svojim veličanjem i ispoljavanjem ljubavi prema zavičaju pa ipak to činim. Ne mogu da odolim želji da iznesem svoj bol i svoju žalost što nemam prilike da polako sam prošetam ulicama Šušanja i Vašarišta, da se oduševljavam onim niskim kućama od naboja i drvenim zabatom katranom u crno obojenim, a zidovi beli, svakog proleća iznova okrečenim, pa deluju malte ne kao biseri. Hteo bih da vidim vredne i vesele mlade žene sa kantama na bunaru, na uglu, gde je bila špecerajska radnja Jevrejina Đule Bergla na uglu Dositejeve i Petefijeve ulice, kako razdragano ćeretaju dok čekaju na red za vodu. Da stanem i da se divim, osnovnoj školi za mađarsku decu na uglu Petefijeve i Radničke ulice. Da se podsetim kako je za mene ta škola nekada bila lepa i velika.

Želim da polako prođem, kao nekada, Petefijevom ulicom od Glavne pa do ulice Miloja Čiplića i da zatim skrenem tom ulicom i produžim do Ulice Jugoslovenske armije. Da između bašta ulica Miloje Čiplića i Rečo Antala, gde protiče dublji jarak, zastanem na ćuprijici toga jarka u ulici Jugoslovenske armije i da razmišljam o davno prošlom vremenu, kada je tu, između pomenutih bašta, bila velika bara na kojoj smo se svake zime klizali od dolaska iz škole pa do sumraka - dok ,,ne promrznemo”. Kakva je tu bila graja i izliv radosti i sreće, da mi se i sada, dok pišem ove redove, duša prosto razdraga, a srce kao da ustrepti i imam osećaj da jače i brže bije. Da zatim stanem na raskršću ulica Rečo Antala i Jugoslovenske armije i da se podsetim gde su bile kuće u toj poslednjoj ulici - Rečo Antala, mojih bliskih drugova iz detinjstva tri Janike: Bečeji Jani, Sarapka na žalost - davno pokojni (poginuo kao vojnik na Sremskom frontu) i Sivač Jani. Sa njima se nisam video od 1944. godine. Ne znam, da li su i druga dvojica živi.

Ja ovaj kraj volim, jer je u njemu ostala radost moga detinjstva i dečaštva. Prolazio sam, pod stare dane, svake druge ili treće godine tim ulicama da bih zadovoljio dušu, ali u tome nisam uspeo. Prolazio sam obično automobilom, ili biciklom sa mojim pokojnim bratom pa je možda zbog brzine, kojom sam prošao, izostao onaj očekivani melem na duši. Smatrao sam, da bih to doživeo potrebno je da idem sam i to polako pešice, da pred svakom kućom zastanem i da se podsetim čija je bila i ko je u njoj stanovao.

Na žalost - nije to bio razlog. Duša mi se nije razgalila jer te ulice i kuće nisu onakve kakve ih ja nosim u srcu. Ulice su izmenile svoj izgled, a kuće od naboja nestale. Nove su lepše i pogodnije za stanovanje, ali to nisu one koje su meni ostale u sećanju - male, ljupke, pune topline.

Ne samo što su ulice i kuće izmenile svoj izgled, nego je u njima nestalo meni poznatih i drugih sugrađana. Mnogi su već davno pokojni, ili su se iselili iz Novog Bečeja u druge gradove Banata i Bačke.

Kad ovako na miru i trezveno razmišljam o, meni, tako dragom kraju moga zavičaja postajem umoran i tužan što je sve to za uvek nestalo. Žao mi je što je sve to otišlo u nepovrat, ali u prirodi, i u životu uopšte, sve se menja, pa tako i moj zavičaj. Moramo se sa time pomiriti, iako je to mirenje bolno i možda ga i nisam morao ovako „razgolititi”.

Nazvao sam ovu knjigu ŽIVOT PROLAZI - SEĆANJA OSTAJU koja ustvari prestavlja ispunjenje mojih želja. Nastojao sam da sve vreme od odlaska u penziju posvetim Novom Bečeju i Vranjevu u vidu slika i knjiga kojima bih, našim mlađima, ostavio predstavu kako je to nekada izgledalo i kako se u njima živelo.

Do svoje 84. godine života naslikao sam oko 800 slika u ulju i akvarelu, od kojih je oko 250 veduta (detalja) Novog Bečeja i Vranjeva. Napisao sam i izdao 7 knjiga od kojih 6, na preko 1.500 stranica, sve o zavičaju, o njegovoj bogatoj i burnoj prošlosti.

Možda sam knjigu opteretio citatima i prilozima, ali to nisam učinio da bih sebe predstavio kao velikog zaljubljenika u svoj zavičaj, jer ga verovatno tako doživljavaju i drugi, već da tim prilozima odnosno citatima pokažem da su čitaoci potvrdili da sam život i lepote doživljene u zavičaju prikazao verno. Ako sam negde o tome izgubio pravu meru, onda to treba pripisati mojim godinama, kada „kočnice” popuštaju i dozvole da se "prospe” i ono što bi u svežijim životnim godinama prećutao i prepustio da drugi o tome govore.

Razmišljajući, pod starost, o sadržini života, na osnovu ličnog iskustva, laički sam ocenio da se život sastoji iz tri osnovne komponente i to: stvaranje, ljubav i briga.

Pod stvaranjem podrazumevam svaki vid ljudske aktivnosti počevši od stvaranja potomstva, pa do najbanalnijih svakodnevnih potreba - materijalnih i duhovnih dobara.

Ljubav sam shvatio u najširem smislu - univerzalnu: ljubav prema suprotnom polu, bližnjima, prema čoveku, životinji, biljki (cvetu, voću, šumi, livadi itd.) i svemu što nas okružuje. Ljubav mora biti uzajamna. Nije dovoljno na primer da čovek voli psa, a da mu ovaj ne uzvrati, ili da neguje cveće ili voće a da ono ne ispolji svoju zahvalnost (ljubav) u lepom i mirisnom cvetu, u slatkom i aromatičnom plodu kada je voće u pitanju.

Mnoge će začuditi treća komponenta - briga. Zar je ona toliko značajna za život čoveka?! Mi pod njom obično podrazumevamo sumornost i stresove. Ali ona nije samo to. Ona je neprekidno prisutna i sve dok čovek oseća da je ta njegova briga za nekog i o nečemu od koristi, onda je i život pun sadržaja podsticaja kao na primer: briga o radnim i drugim obavezama, negovanju i vaspitavanju potomstva, o materijalnom položaju porodice i bližnjih, kao i briga o svom dostojanstvu.

Kad čovek oseti da ta njegova briga više nikom nije potrebna, čak ni negovanju unučadi, život postaje prazan i besciljan. To je objašnjenje zašto stare osobe po gradovima hrane golubove i mačke. One na njima iscrpljuju svoju brigu i osećaju da bez te njihove brige i pomoći odnosne ptice i životinje bi teško preživele. To je nesvesno uspostavljanje kakve-takve životne ravnoteže.

Izgleda da je naš prost narod u prošlosti bio svestan šta znači osećaj suvišnosti i izolovanosti iz svih događaja u kući društvu uopšte, pa je negovao poslove kojima bi se pod starost bavili njihovi bližnji. U brdskim krajevima to su čuvanje stoke pored predenja i pletenja čarapa, a u ravničarskim krajevima, gde su stada čuvana od seoskih pastira, pribeglo se čuvanju bostana i vinograda. Vreme provedeno na ovim poslovima predstavlja starim ljudima i pravi odmor, jer će se tamo družiti sa osobama slične starosti i prosto organizovati popodnevne i večernje sedeljke. Eto zašto su potrebne kolibe i čuvari bostana i vinograda.

Koliko se o životnoj aktivnosti starih u bogatom i kulturnom svetu vodi briga izneću jedan stvarni primer.

Međunarodna organizacija za sajmove i izložbe sa sedištem u Americi, na čijem čelu se, kao direktor i predsednik Upravnog odbora, nalazio jedan stari Jevrejin od 88 godina da bi ga pomerili sa tog mesta, jer nije više u stanju da se nosi sa mnoštvom velikih i raznovrsnih problema koje ta organizacija svakodnevno nameće, oni su prosto izmislili značaj jednog mnogo sporednijeg radnog mesta. O tome su izvešteni ne samo svi članovi Upravnog odbora i Skupštine te organizacije već i svi poslovni partneri cirkularnim pismom koje je u slobodnoj interpretaciji odprilike imalo sledeću sadržinu:

„Poštovani gospodine,

Naš dugogodišnji generalni direktor gospodin N. N. trideset punih godina sa velikim uspehom vodi našu organizaciju. Mnogi naši uspešni saradnici stvorili su blistavu karijeru zahvaljujući pomoći i savetima baš gospodina N. N. Njegovo dobro zdravlje i vitalnost uopšte omogućuju mu da i u svojoj 88. godini života sa puno uspe ha i nadalje obavlja svoju dosadašnju dužnost. Ali, kako u narednih deset godina, našoj organizaciji predstoje vrlo značajni investicioni poduhvati smatramo, da gospodin N. N. svojim bogatim iskustvom i velikim stručnim znanjem može najuspešnije organizovati i voditi ove poslove. Zbog toga smo ga, na sednici Upravnog odbora, zamolili da se prihvati tog posla i da zauzme mesto Direktora sektora za investicije. Na mesto Generalnog direktora došao bi njegov dugogodišnji i savesni pomoćnik gospodin B. M...”

Pismo je imalo i drugih objašnjenja, ali i ovo je dovoljno da bi se videlo koliko se vodi računa o starim stručnim i zaslužnim ljudima, da se ne osete da im je „odzvonilo” i da su odbačeni. Da stare dane ne provode po parkovima hraneći golubove i ptice.

Priroda je tako sazdala čoveka da za svako doba života postoji određeno područje interesovanja. U mladosti su to igre i zabava. Sa formiranjem ličnosti i potpune zrelosti želja za stvaranjem materijalnih dobara, porodice i potomstva, naoružavanje znanjem i obezbeđivanje što povoljnijeg položaja u društvu, briga o uzgoju dece i njihovom prosperitetu. U vreme starosti, kada se ništa posebno ne može stvarad na planu materijalnih dobara, čovek se okreće prošlosti. Iz nje bira one uspomene koje će ga, u određenim trenucima, ne samo krepiti već i naterati da se udubljuje u njihovo nastajanje i da istražuje šta je to što ih je činilo tako lepim i nezaboravnim.

Srećni su oni koji su i u mladim - tako zvanim stvaralačkim godinama, pored osnovnih poslova i opredelenja prihvatali i neko drugo područje interesovanja, kako mi to danas nazivamo hobijem. Oni su, onako, usput prikupljali podatke i materijale koji će im u starosnom životnom dobu, dobro doći da otpočnu sa novim aktivnostima i stvaranjem. To će im ispunjavati život i biće mu prilježni isto onako kao što su to bili u godinama punog stvaralaštva razume se, sa energijom svojstvenom tim poznim godinama.

Ja sam u tom pogledu bio na pola puta. Želeo sam da postanem slikar, ali me je u mladosti od toga odvraćao otac smatrajući da se od slikanja teško može proživeti vek. Kad god me je video da slikam on je u nezadovoljstvu izgovarao po ko zna koliko puta izrečeno - „Opet ti to tvoje slikarstvo!”

Kasnije su me u tome sprečili životni tokovi. Imao sam četvoročlanu porodicu, a sam radio, što mi, sa ondašnjim skromnim platama, nije omogućavalo da slobodno vreme provodim u ličnim zadovoljstvima. Naprotiv, morao sam tražiti dodatne izvore prihoda, ako sam želeo da porodici obezbedim standard nešto iznad prosečnog. To nastojanje stavljalo je u „zapećak” moje želje za slikarstvom, posebno što je ono zahtevalo određena finansijska sredstva za kupovinu slikarskog pribora.

Moji dodatni izvori prihoda bili su novinarski članci. Pišući honorarno za razne listove i časopise, koji su tretirali privrednu problematiku, a i radeći u ustanovi na mestima gde je pisanje bilo neprekidno prisutno ja sam se, ako nije neskromno da to sam ističem, prilično osposobio za pisanje. Pisao sam mnogo i dosta lako i tako sam, uz taj svakodnevni rad, nesvesno usvojio još jedan hobi - želju za pisanjem ,,za svoju dušu”. Ono je prosto kiptelo u meni, ali je za dugo ostala, samo moja pritajena želja.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.