Tuga za zavičajem, ili kako se to naziva nostalgija, skoro je neprekidno prisutna u mojoj svakodnevici, a što se godine više gomilaju ona je sve jača i teža.

Podsećanje na lepe trenutke mojih prošlih dana: od nezlobnog detinjstva, vesele mladosti, do ozbiljne i pune zrelosti predstavlja zadovoljstvo i radost. Duša se ispuni srećom, a oči slatko-srdačnim suzama pune priznanja i blagodarnosti kad god razmišljam o dragom zavičaju.

Ove, pozne, godine života, pored porodice, posvećujem skoro isključivo Novom Bečeju i Vranjevu.

Moja briga deci, već više godina, nije potrebna. Možda je to velika sreća, iako bih voleo da im i danas i sutra i do poslednjeg svoga časa budem od pomoći. Srećan sam što su zdravi i sposobni da sami brinu i zadovoljavaju potrebe i želje svoje dece i daljeg potomstva.

Uspeo sam da održim životnu ravnotežu i da u poslednjim godinama života dam oduške uskipteloj i razbuktaloj ljubavi prema zavičaju.

Sa velikim zadovoljstvom sam, sa tačno napunjenih šesdeset godina života otišao u penziju. Tada sam prekinuo svaku saradnju sa listovima i časopisima u kojima sam, uz određeni honorar, do tada sarađivao. Ne zbog sukoba, ili bilo kakvih nesporazuma, već da bih sve svoje slobodno vreme posvetio slikanju i pisanju o onome što je bilo tako lepo i toplo u mom zavičaju. Da sačuvam od zaborava ono što nas je usrećivalo i pomoglo nam da postanemo vredni, pošteni i da se ponosimo svojim zavičajem.

Pribojavam se da ću biti dosadan i nametljiv svojim veličanjem i ispoljavanjem ljubavi prema zavičaju pa ipak to činim. Ne mogu da odolim želji da iznesem svoj bol i svoju žalost što nemam prilike da polako sam prošetam ulicama Šušanja i Vašarišta, da se oduševljavam onim niskim kućama od naboja i drvenim zabatom katranom u crno obojenim, a zidovi beli, svakog proleća iznova okrečenim, pa deluju malte ne kao biseri. Hteo bih da vidim vredne i vesele mlade žene sa kantama na bunaru, na uglu, gde je bila špecerajska radnja Jevrejina Đule Bergla na uglu Dositejeve i Petefijeve ulice, kako razdragano ćeretaju dok čekaju na red za vodu. Da stanem i da se divim, osnovnoj školi za mađarsku decu na uglu Petefijeve i Radničke ulice. Da se podsetim kako je za mene ta škola nekada bila lepa i velika.

Želim da polako prođem, kao nekada, Petefijevom ulicom od Glavne pa do ulice Miloja Čiplića i da zatim skrenem tom ulicom i produžim do Ulice Jugoslovenske armije. Da između bašta ulica Miloje Čiplića i Rečo Antala, gde protiče dublji jarak, zastanem na ćuprijici toga jarka u ulici Jugoslovenske armije i da razmišljam o davno prošlom vremenu, kada je tu, između pomenutih bašta, bila velika bara na kojoj smo se svake zime klizali od dolaska iz škole pa do sumraka - dok ,,ne promrznemo”. Kakva je tu bila graja i izliv radosti i sreće, da mi se i sada, dok pišem ove redove, duša prosto razdraga, a srce kao da ustrepti i imam osećaj da jače i brže bije. Da zatim stanem na raskršću ulica Rečo Antala i Jugoslovenske armije i da se podsetim gde su bile kuće u toj poslednjoj ulici - Rečo Antala, mojih bliskih drugova iz detinjstva tri Janike: Bečeji Jani, Sarapka na žalost - davno pokojni (poginuo kao vojnik na Sremskom frontu) i Sivač Jani. Sa njima se nisam video od 1944. godine. Ne znam, da li su i druga dvojica živi.

Ja ovaj kraj volim, jer je u njemu ostala radost moga detinjstva i dečaštva. Prolazio sam, pod stare dane, svake druge ili treće godine tim ulicama da bih zadovoljio dušu, ali u tome nisam uspeo. Prolazio sam obično automobilom, ili biciklom sa mojim pokojnim bratom pa je možda zbog brzine, kojom sam prošao, izostao onaj očekivani melem na duši. Smatrao sam, da bih to doživeo potrebno je da idem sam i to polako pešice, da pred svakom kućom zastanem i da se podsetim čija je bila i ko je u njoj stanovao.

Na žalost - nije to bio razlog. Duša mi se nije razgalila jer te ulice i kuće nisu onakve kakve ih ja nosim u srcu. Ulice su izmenile svoj izgled, a kuće od naboja nestale. Nove su lepše i pogodnije za stanovanje, ali to nisu one koje su meni ostale u sećanju - male, ljupke, pune topline.

Ne samo što su ulice i kuće izmenile svoj izgled, nego je u njima nestalo meni poznatih i drugih sugrađana. Mnogi su već davno pokojni, ili su se iselili iz Novog Bečeja u druge gradove Banata i Bačke.

Kad ovako na miru i trezveno razmišljam o, meni, tako dragom kraju moga zavičaja postajem umoran i tužan što je sve to za uvek nestalo. Žao mi je što je sve to otišlo u nepovrat, ali u prirodi, i u životu uopšte, sve se menja, pa tako i moj zavičaj. Moramo se sa time pomiriti, iako je to mirenje bolno i možda ga i nisam morao ovako „razgolititi”.

Nazvao sam ovu knjigu ŽIVOT PROLAZI - SEĆANJA OSTAJU koja ustvari prestavlja ispunjenje mojih želja. Nastojao sam da sve vreme od odlaska u penziju posvetim Novom Bečeju i Vranjevu u vidu slika i knjiga kojima bih, našim mlađima, ostavio predstavu kako je to nekada izgledalo i kako se u njima živelo.

Do svoje 84. godine života naslikao sam oko 800 slika u ulju i akvarelu, od kojih je oko 250 veduta (detalja) Novog Bečeja i Vranjeva. Napisao sam i izdao 7 knjiga od kojih 6, na preko 1.500 stranica, sve o zavičaju, o njegovoj bogatoj i burnoj prošlosti.

Možda sam knjigu opteretio citatima i prilozima, ali to nisam učinio da bih sebe predstavio kao velikog zaljubljenika u svoj zavičaj, jer ga verovatno tako doživljavaju i drugi, već da tim prilozima odnosno citatima pokažem da su čitaoci potvrdili da sam život i lepote doživljene u zavičaju prikazao verno. Ako sam negde o tome izgubio pravu meru, onda to treba pripisati mojim godinama, kada „kočnice” popuštaju i dozvole da se "prospe” i ono što bi u svežijim životnim godinama prećutao i prepustio da drugi o tome govore.

Razmišljajući, pod starost, o sadržini života, na osnovu ličnog iskustva, laički sam ocenio da se život sastoji iz tri osnovne komponente i to: stvaranje, ljubav i briga.

Pod stvaranjem podrazumevam svaki vid ljudske aktivnosti počevši od stvaranja potomstva, pa do najbanalnijih svakodnevnih potreba - materijalnih i duhovnih dobara.

Ljubav sam shvatio u najširem smislu - univerzalnu: ljubav prema suprotnom polu, bližnjima, prema čoveku, životinji, biljki (cvetu, voću, šumi, livadi itd.) i svemu što nas okružuje. Ljubav mora biti uzajamna. Nije dovoljno na primer da čovek voli psa, a da mu ovaj ne uzvrati, ili da neguje cveće ili voće a da ono ne ispolji svoju zahvalnost (ljubav) u lepom i mirisnom cvetu, u slatkom i aromatičnom plodu kada je voće u pitanju.

Mnoge će začuditi treća komponenta - briga. Zar je ona toliko značajna za život čoveka?! Mi pod njom obično podrazumevamo sumornost i stresove. Ali ona nije samo to. Ona je neprekidno prisutna i sve dok čovek oseća da je ta njegova briga za nekog i o nečemu od koristi, onda je i život pun sadržaja podsticaja kao na primer: briga o radnim i drugim obavezama, negovanju i vaspitavanju potomstva, o materijalnom položaju porodice i bližnjih, kao i briga o svom dostojanstvu.

Kad čovek oseti da ta njegova briga više nikom nije potrebna, čak ni negovanju unučadi, život postaje prazan i besciljan. To je objašnjenje zašto stare osobe po gradovima hrane golubove i mačke. One na njima iscrpljuju svoju brigu i osećaju da bez te njihove brige i pomoći odnosne ptice i životinje bi teško preživele. To je nesvesno uspostavljanje kakve-takve životne ravnoteže.

Izgleda da je naš prost narod u prošlosti bio svestan šta znači osećaj suvišnosti i izolovanosti iz svih događaja u kući društvu uopšte, pa je negovao poslove kojima bi se pod starost bavili njihovi bližnji. U brdskim krajevima to su čuvanje stoke pored predenja i pletenja čarapa, a u ravničarskim krajevima, gde su stada čuvana od seoskih pastira, pribeglo se čuvanju bostana i vinograda. Vreme provedeno na ovim poslovima predstavlja starim ljudima i pravi odmor, jer će se tamo družiti sa osobama slične starosti i prosto organizovati popodnevne i večernje sedeljke. Eto zašto su potrebne kolibe i čuvari bostana i vinograda.

Koliko se o životnoj aktivnosti starih u bogatom i kulturnom svetu vodi briga izneću jedan stvarni primer.

Međunarodna organizacija za sajmove i izložbe sa sedištem u Americi, na čijem čelu se, kao direktor i predsednik Upravnog odbora, nalazio jedan stari Jevrejin od 88 godina da bi ga pomerili sa tog mesta, jer nije više u stanju da se nosi sa mnoštvom velikih i raznovrsnih problema koje ta organizacija svakodnevno nameće, oni su prosto izmislili značaj jednog mnogo sporednijeg radnog mesta. O tome su izvešteni ne samo svi članovi Upravnog odbora i Skupštine te organizacije već i svi poslovni partneri cirkularnim pismom koje je u slobodnoj interpretaciji odprilike imalo sledeću sadržinu:

„Poštovani gospodine,

Naš dugogodišnji generalni direktor gospodin N. N. trideset punih godina sa velikim uspehom vodi našu organizaciju. Mnogi naši uspešni saradnici stvorili su blistavu karijeru zahvaljujući pomoći i savetima baš gospodina N. N. Njegovo dobro zdravlje i vitalnost uopšte omogućuju mu da i u svojoj 88. godini života sa puno uspe ha i nadalje obavlja svoju dosadašnju dužnost. Ali, kako u narednih deset godina, našoj organizaciji predstoje vrlo značajni investicioni poduhvati smatramo, da gospodin N. N. svojim bogatim iskustvom i velikim stručnim znanjem može najuspešnije organizovati i voditi ove poslove. Zbog toga smo ga, na sednici Upravnog odbora, zamolili da se prihvati tog posla i da zauzme mesto Direktora sektora za investicije. Na mesto Generalnog direktora došao bi njegov dugogodišnji i savesni pomoćnik gospodin B. M...”

Pismo je imalo i drugih objašnjenja, ali i ovo je dovoljno da bi se videlo koliko se vodi računa o starim stručnim i zaslužnim ljudima, da se ne osete da im je „odzvonilo” i da su odbačeni. Da stare dane ne provode po parkovima hraneći golubove i ptice.

Priroda je tako sazdala čoveka da za svako doba života postoji određeno područje interesovanja. U mladosti su to igre i zabava. Sa formiranjem ličnosti i potpune zrelosti želja za stvaranjem materijalnih dobara, porodice i potomstva, naoružavanje znanjem i obezbeđivanje što povoljnijeg položaja u društvu, briga o uzgoju dece i njihovom prosperitetu. U vreme starosti, kada se ništa posebno ne može stvarad na planu materijalnih dobara, čovek se okreće prošlosti. Iz nje bira one uspomene koje će ga, u određenim trenucima, ne samo krepiti već i naterati da se udubljuje u njihovo nastajanje i da istražuje šta je to što ih je činilo tako lepim i nezaboravnim.

Srećni su oni koji su i u mladim - tako zvanim stvaralačkim godinama, pored osnovnih poslova i opredelenja prihvatali i neko drugo područje interesovanja, kako mi to danas nazivamo hobijem. Oni su, onako, usput prikupljali podatke i materijale koji će im u starosnom životnom dobu, dobro doći da otpočnu sa novim aktivnostima i stvaranjem. To će im ispunjavati život i biće mu prilježni isto onako kao što su to bili u godinama punog stvaralaštva razume se, sa energijom svojstvenom tim poznim godinama.

Ja sam u tom pogledu bio na pola puta. Želeo sam da postanem slikar, ali me je u mladosti od toga odvraćao otac smatrajući da se od slikanja teško može proživeti vek. Kad god me je video da slikam on je u nezadovoljstvu izgovarao po ko zna koliko puta izrečeno - „Opet ti to tvoje slikarstvo!”

Kasnije su me u tome sprečili životni tokovi. Imao sam četvoročlanu porodicu, a sam radio, što mi, sa ondašnjim skromnim platama, nije omogućavalo da slobodno vreme provodim u ličnim zadovoljstvima. Naprotiv, morao sam tražiti dodatne izvore prihoda, ako sam želeo da porodici obezbedim standard nešto iznad prosečnog. To nastojanje stavljalo je u „zapećak” moje želje za slikarstvom, posebno što je ono zahtevalo određena finansijska sredstva za kupovinu slikarskog pribora.

Moji dodatni izvori prihoda bili su novinarski članci. Pišući honorarno za razne listove i časopise, koji su tretirali privrednu problematiku, a i radeći u ustanovi na mestima gde je pisanje bilo neprekidno prisutno ja sam se, ako nije neskromno da to sam ističem, prilično osposobio za pisanje. Pisao sam mnogo i dosta lako i tako sam, uz taj svakodnevni rad, nesvesno usvojio još jedan hobi - želju za pisanjem ,,za svoju dušu”. Ono je prosto kiptelo u meni, ali je za dugo ostala, samo moja pritajena želja.

Moje životno opredelenje je smatram, prilično verno izrazio moj, sad već davno pokojni, drug Ljubisav Paunović nov inar, sa kojim sam često radio na zajedničkom zadatku. On je iz razgovora vođenog kada smo, u predahu od posla, jedno drugom iznosili svoje intime, pronikao u moje neispunjene želje.

U katalogu za moju slikarsku izložbu pod nazivom „GODINE I ŽELJE” održane od 29. januara do 3. februara 1979. godine u galeriji Privredne komore Jugoslavije, Ljubisav je napisao:

„Ima neke neobične simbolike u nazivu izložbe Lazara Mečkića. U te dve obične reči sažeta je priča o jednoj zabranjenoj i godinama nošenoj i najzad ostvarenoj želji - priča o slikaru - amateru.

Neosetno, možda zagledan u raskošne palete jesenjih motiva jasika i vrba na obalama Tise, radoznali sanjar - dečak iz Novog Bečeja počeo je da sneva da postane slikar. Iz dana u dan rasla je žarka želja da uvek slika, da bojom zabeleži tihe i široke vojvođanske predele, ljude i život - sve oko sebe, sve ono što je našlo odblesak u njegovim očima. Počeo je kao osnovac, jedini u svojoj generaciji i odmah naišao na otpor sredine.

Kako je samo čudna i nepraktična izgledala ta žeđ za „malanjem” u očima dečakovog oca, koji je svaki slikarski pokušaj svoga sina izvrgavao prekoru.

Možda je tada, u dečačkoj psihi ostao ožiljak prvog nezadovoljstva. Možda se tada istovremeno urezala i prva bora pravog inata. Tada se, tih godina, Lazar Mečkić zarekao samom sebi da će, kad - tad, ostvariti svoju želju.

Život kao da je godinama hteo da proverava da li je ta dečačka želja dovoljno snažna da se odupre iskušenjima i zamkama drugih naklonosti i blagodetima privlačnih profesija?

Kao diplomirani đak škole za dekorativnu veštinu u Novom Sadu bio je sekretar Udruženja aranžera izloga Jugoslavije. Proveo je kao ekonomista desetak godina u našim industrijskim preduzećima, u ministarstvima i udruženjima, a posleđnje skoro dve decenije u Privrednoj komori Jugoslavije.

Šta sve nije radio, čega se sve nije latio dečak sa Tise? Da li je to ekonomista, komercijalni rukovodilac, knjigovođa, analitičar, planer? Možda je pre to komentator, publicista, autor brojnih publikacija iz oblasti privrede? Da li je to možda, pre svega, čovek koji je uvek umeo da nađe pravu reč za događaje, ljude, pojave? Zašto, tačno u dan, kada je napunio šest decenija života, napušta aktivnu službu?

Neko je rekao da nema večeg zadovoljstva, no kada čovek radi ono što voli. To zadovoljstvo, u pravom smislu reči, ose tio je Lazar Mečkič, slikar - amater.

Izložba „Godina i želje” pokazače njenim posetiocima da li je dečačka želja Lazara Mečkiča izdržala životna iskušenja. To su, uglavnom, ulja i akvareli rađeni u poslednje dve - tri godine. Svakako to je tek početak pravog stvaralaštva čoveka koji je krenuo pravom životnom stazom.

Po iskrenosti izraza i topline emocije na njegovim platnima oseća se koliko je dugo bila nošena i koliko je uporna i snažna bila želja dečaka - sanjara sa Tise.

Ljubisav Paunovič”

Znači, da i pored toga što sam imao hobi nisam mu se mogao predavati sve do svoje pedeset četvrte godine života, dok nisam prelaskom sa službom za predstavnika Privredne komore Jugoslavije u Mađarskoj obezbedio potrebna materijalna sredstva za život, bez dodatnog rada, van redovnog radnog mesta.

Slikao sam u ulju i akvarelu najradije pejsaže, a mrtva priroda i drugo, kad nemam uslova da slikam pejsaže.

Prva slika koju sam naslikao bila je, pogled na Novi Bečej sa bačke strane, sa bivše plaže na peščanom sprudu koji se nalazio preko od današnje mlekare, odnosno fudbalskog stadiona. Taj pogled je za mene, još iz dečačkih dana, bio nešto najlepše što je Novi Bečej svojim izgledom pružao. I danas, da je Tisa ostala kako je u ono vreme izgledala - da joj branom nije podignut nivo vode, ja bih sve svoje poznanike i prijatelje, koji nisu Novobečejci, vodio da im pokažem taj vidik - lepi izgled.

Tu sliku sam više puta ponavljao, bilo u ulju ili akvarelu još dugo posle nestanka tog peščanog spruda - izgradnjom brane na Tisi. I danas je to, posle naslikanih nekoliko stotina slika, moja najmilija slika, koju često donosim u sobu i stavljam je niže od televizora, kako bih je posmatrao i u njoj uživao, dok je na televiziji kakav dosadan program.

Slikao sam mnogo, mada sam počeo tek u svojoj 54. godini života, a delovi (vedute) Novog Bečeja i Vranjeva bili su najčešće na repertoaru moje slikarske aktivnosti. Jednostavno nisam mogao da doživim pravu radost stvaranja u slikarstvu, ako svaki moj iole plodniji dan, ili period, nisam „začinio” radom na slici Novog Bečeja i Vranjeva.

Neprekidnim menjanjem svega u prirodi, pa tako i ulica i kuća, moje slike, pored, skromne umetničke vrednosti, imaju bez sumnje dokumentarnu vrednost. One predstavljaju prikaz jednog vremena i života koji je prosto prohujao, tako se to meni čini, i ustupio mesto novom verovatno vrednijem, ali će biti još dugo onih koji će, gledajući moje sike, pomisliti, možda uzdahnuti i osetiti da su onakvi Novi Bečej i Vranjevo imali mnogo onog što je ljude činilo srećnim i zadovoljnim.

Naslikao sam više od dve stotine pedeset veduta (delova) Novog Bečeja i Vranjeva, od kojih je dobar deo u Galeriji Radničkog doma u Novom Bečeju, u osnovnim školama: „Josif Marinković” i „Miloje Čiplić”, i Narodnoj bibilioteci Novi Bečej kao moji pokloni. Priličan broj je kod mojih prijatelja i drugova u Novom Bečeju, a dvadesetak i više su u mom stanu, ili kod mojih sinova u Beogradu.

Možda je interesantno istaći da sam za ovo slikanje, delova Novog Bečeja i Vranjeva, dobio podsticaj sasvim slučajno. Moj drug i prijatelj Branislav-Bata Kiselički, kao direktor Osmogodišnje škole „Josif Marinković” u Vranjevu pozvao me je, nekoliko meseci po završetku nove školske zgrade, u kojoj je škola i danas, da vidim njihovo delo i u kakvim uslovima učenici danas prate nastavu i vrše kabinetske opite. Pored svega što sam imao lepog da vidim: učionice, kabinete, dečiju kuhinju, prostrane holove, sve ono što je običnom posetiocu dostupno Bata mi je pokazao i lepo uređen album fotografija starih škola sela Vranjeva. On je, samo njemu svojstvenom pedanterijom i savesnošću, svojim lepim kaligrafskim slovima ispod svake fotografije ispisao kako se koja škola u svoje vreme nazivala. Naslov albumu je dao „OVDE SMO NEKAD UČILI”.

Oduševila me je ta njegova briga da se ne izbriše iz pamćenja, već naprotiv da se sačuva od svakog zaborava, kakvi su nekada bili uslovi za školovanje malih Vranjevčana. Dok sam se divio toj njegovoj brizi, sinula mi je ideja, da bih sve te stare škole mogao ovekovečiti na slikama u ulju, koje bi tako bile dostupne svakom đaku i svakom posetiocu škole. Naročito đacima da vide razliku između ondašnjih uslova školovanja i svojih. Saopštio sam tu svoju misao Bati. On je malo zaćutao, valjda iznenađen takvom mojom ponudom, a onda ustao pružio mi ruku zagrlio i poljubio me u znak radosti, naravno i zahvalnosti.

Tako je nastalo trinaest slika svake pojedine škole u njenom izgledu dok je bilo i kako je izgledala, kao škola. Mnoge od njih su već u doba izgradnje nove škole promenile namenu u stambenu zgradu ili trgovačku radnju sa izmenjenom fasadom, a ja sam im, na svojim slikama, davao pomoću starih fotografija ili očuvanih pojedinih delova zgrade, prvobitni izgled.

Uramio sam ih i poklonio školi s tim da sam, pored trinaest starih škola, naslikao i novo izgrađenu.

Bata je kao direktor škole, na prvom Velikom danu škole kada ona obeležava svoju proslavu upozna prisutne roditelje i đake sa mojim slikama.

Slike su dobile vidno mesto u holu Škole, a na posebno uramljenom kartonu lepo ispisanim slovima stoji: „Ove slike starih škola sela Vranjeva uradio je i opremio i školi poklonio Laza Mečkić iz Beograda”. Taj napis se nalazi u sredini prostora gde su izložene slike.

Nisam ni pomišljao da ovim svojim skromnim poklonom podižem sebi spomenik i to lepši nego da sam to bilo čime uslovljavao.

Posle Batinog penzionisanja uprava škole se, prema mojim slikama, i dalje odnosi sa lepom pažnjom. Ponekad mi se učini da je za taj skromni dar uzvraćeno više nego što zaslužujem.

Mada sam, moram priznati, ponosan kad nekog od mojih prijatelja iz Beograda odvedem u Školu i vide kako se moje slike lepo čuvaju i žive punim životom, a ja sam uvek vrlo srdačno dočekan.

Pored ovako lepe pažnje Škola „Josif Marinković” mi je dodelila „Diplomu zahvalnicu” i divnu plaketu u pozlaćenom mesinganom reljefu lik Josifa Marinkovića.

Nije se škola zadovoljila time, što mi je dala diplomu i plaketu, već mi je poklonila i jedan lepo ukoričen album sa fotografijama detalja nove škole „Josif Marinković” i knjigu „Ratni memoari Šarl De Gola” u tri toma sa posvetom.

Na ovu pažnju, u momentu obećanja da ću naslikati stare škole i za svo vreme rada na tim slikama, nisam ni pomišljao, a kamoli očekivao tolika priznanja. Želeo sam jednostavno da ostavim traga od onog što će skoro nestati, ili je već u to vreme nestalo, i da bude dostupno svakom ko poseti školu. Mladim naraštajima kao neizbrisiv dokaz koliko su njihovi preci imali skromnije uslove školovanja, a ipak postali časni i pošteni, a iznad svega vredni ljudi.

Škola „Josif Marinković, pri proslavi 230 godina od svog postojanja 21. maja 1998. godine, učinila mi je posebnu čast, dodelila mi je divnu, umetnički izrađenu povelju - kako u njoj piše u znak zahvanosti za sve što sam učinio na afirmaciji škole i zavičaja.

Ovaj doživljaj, sa slikama starih škola sela Vranjeva, uticao je, posebno pažnja same škole, da sam se od tog doba trudio da ovekovečim iz Novog Bečeja sve ono što je na putu da nestane. Tek sam tada shvatio, da ljudi, skoro po pravilu, ne zapažaju na vreme od kakvog je značaja sačuvati takvu vizuelnu dokumentaciju i da slika više govori nego mnoštvo rečenica. Od tada u mojim slikama Novog Bečeja i Vranjeva su uglavnom stare zgrade i delovi ulica i objekata koji su pred nestajanjem.

Posle slika starih škola sela Vranjeva naslikao sam desetak veduta Novog Bečeja u akvarelu i poklonio ih Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić” u Novom Bečeju. Nećete valjda dragi čitaoci, pomisliti da sam ovo učinio, iz želje za nagradama i pohvalama, zbog ponašanja, prema poklonjenim slikama, škole „Josif Marinković”. Nisam toliko slavoljubiv, već je, iznad svega, želja da se ne zaboravi ono što je bilo lepo i toplo i da ostane uspomena na to. U međuvremenu sam naslikao, na molbu, Milojevog brata, Bogdana Čiplića, njihovu rodnu kuću koja je ustvari bila nekadašnja škola u Novom Bečeju u kojoj su njihovi roditelji bili učitelji, pa se ta kuća još i danas zove „Čiplićeva škola”. To je prva kuća do pravoslavne crkvene porte u ulici Lole Ribara. Tu sliku je Bogdan poklonio školi „Miloje Čiplić” kao sastavni deo spomen sobe Milojeve.

Vedute Novog Bečeja i Vranjeva bile su vrlo čest objekat mojih slika. kad se tih slika nakupilo ja sam 30. avgusta 1985. godine 35 komada poklonio Opštini Novi Bečej. One su tog dana bile izložene u galeriji Radničkog doma u Novom Bečeju.

Pri otvaranju ove izložbe Dr. Laslo Pataki je između ostalog rekao:

„ ... moram reći, da mi je veoma teško pronaći lepe reči koje bi zvučale kao nove jer se ovih dana čulo toliko lepih reči o Lazi Mečkiću, o njegovom gestu darivanja svojih slika, o njegovoj ljubavi prema rodnom mestu, o njegovom slikarskom i spisateljskom radu, da se više ništa novo, ništa uzvišenije ne može naći među svim superlativima a da čovek ne padne u klopku ponavljanja ili prisvajanja tuđih misli i reči. Jedino me ohrabruje da ove pohvale makar se čuju ponovo i više puta, ne mogu postati banalne. Plemeniti trud, humani gest i nesebičan rad a iznad svega neizmema sklonost kao primama odlika svega, ne može potisnuti u senku ili pozadinu jednu činjenicu, da je ova izložba kako zbog karaktera svoje tematike, tako i zbog forme kao legata, i nehotice postaje kamen međaš, koji treba da označi početak jedne ere u našem kultumom životu, njenom razvoju, kada jasno i otvoreno pada naglasak na značaj onih stremljenja, želja i vizija naših građana, da materalizujemo našu prošlost i istoriju. Ova izložba pored svih svojih vrednosti, umetnički-faktografskih, prvenstveno nosi u sebi značaja zavičaja za jednu sredinu, ovaploćenu ovde pred nama u jednom slikarskom opusu. Naša zahvalnost Lazi Mečkiću na ovaj način postaje slojevitija, bogatija u svom značenju, više od samo jedne izložbe. Ove slike, kao i njihov način i put njihovog prelaska u zajedničko i opšte blago naše sredine ima i jednu veoma značajnu, za mene čak primarnu konotaciju: ona nas možda čak i opominje, da se ne odnosimo uvek pohvalno i dovoljno patriotski prema našim vrednostima kultume istorije, koje zaslužuju veću negu. Mislim da ćemo se morati zamisliti, ako apsorbujemo u sebe ovu izložbu i upitati se, da li je shvatanje takvo ,,da se novo može graditi samo na ruševinama”. Ovo znači, da li smemo biti toliko samouvereni da samo ono što novo sagradimo, da je samo to „urađeno za večnost”. Vreme ima svoje zakone, sve što danas podižemo jednog dana postaje prošlost koja zavisi od budućih pokolenja, da li će ostati sačuvano. Zato hvala Lazi Mečkiću, ne samo za velikodušan dar, koji u novobečejskoj konstelaciji ima neizmeme dimenzije već i za opomenu, koju možda nehotice i podsvesno nam dovodi do svesti, da bi trebalo bolje da čuvamo ono što nas čini onima što smo, šta predstavlja naš identitet...”

Nekoliko dana posle otvaranja te izložbe i sastanka Zavičajnog kluba, zrenjaninski profesor, sad već pokojni, Bogdan Kovačev rodom iz Vranjeva, inače moj drug i kum, uputio mi je pismo u kome iznosi utiske sa sastanka Zavičajnog kluba naravno i o svojim utiscima sa izložbe mojih slika.

U pismu između ostalog piše:

„Izložba tvojih slika me fascinirala... Slikama si postigao pravi cilj. Prihvatam jedno mudro mišljenje o cilju svake umetnosti: ,,ona treba da otkriva lepotu”. I zbilja, svaka tvoja slika otkriva neki deo, a sve zajedno otkrivaju lepotu našeg Vranjeva i Novog Bečeja.

One u nama otkrivaju i nešto više od lepote: ljubav prema našem zavičaju.

Svi ga mi približno isto toliko volimo koliko i ti, ali ne umemo svi to da adekvatno izrazimo.

Tvojim slikama si bio potreban ti kao autor i ljubav, tvoja i naša. Bez ta dva uslova one ne bi mogle postojati.

Ali i za ljubav su potrebna dva uslova: predmet i cilj. U ovom slučaju predmet su tvoje slike a cilj je naše uživanje.

Posetioci nisu skrivali svoje uživanje. Oni su spontano priznavali da su srećni što si im ti darovao tu sreću. A ljudi toliko žele da budu srećni. Oni vrlo dobro osećaju da se sreća ne može izmeriti nikakvim materijalnim činjenicama, već samo i jedino osećanjima. Na mene su sve te lepe kuće, koje si naslikao, delovale kao lepe, jedre, čiste i požudne mlade vranjevkinje i bečejke, spremne da ovog trenutka usreće svakog od nas koji ih tako požudno gledamo.

Još nešto sam osetio u tvojim slikama: Autor nema bolesnu ambiciju ,,da svojim stilom otvara neki novi pravac u likovnoj umetnosti”. Zato ove moje reči nikako ne treba shvatiti kao nekakvu stručnu kritiku. Fućkam ja na svu onu „stručnu” kritiku i kritičare koji u slikarstvu, sve znaju, samo ništa ne umeju.

A ti si: UMEO, HTEO, SMEO i mnogo postigao.

HVALA TI!

Što se tiče one tvoje druge uloge koju si na skupštini odigrao (Misli na Zaivčajni klub - LM), doživeo sam te kao nenaoružanog diva koji golim rukama otima delove naše prošlosti iz kandži zaborava i bestraga.

Priznajem, da do danas nisam skoro ništa znao o tim našim zemljacima umetnicima, glumcima, koji su u dosta davnoj prošlosti proneli ime mog rodnog Vranjeva po čitavoj našoj zemlji i svetu...”

Pored pejsaža slikao sam mrtvu prirodu posebno cveće. Cveće i voće predstavljaju skoro polovinu svih moji slika. Ruže u raznim bojama i kombinacijama naslikao sam najmanje stotinak.

Sve sam ih uglavnom poklonio mojim prijateljima i drugovima mojih sinova. Mrtva priroda je uvek prisutna u bilo kom vidu u stanu i kući uopšte te je to jedan od osnovnih razloga što je ona toliko preokupirala moju slikarsku aktivnost.

Moram priznati što je vreme više odmicalo sve me manje interesuje slikanje mrtve prirode. To mi je postalo dosta lako rešivo i samim tim nije predstavljalo podsticaj za nove napore i pripremanje materijala. Došao sam do zaključka da me više angažuje priprema platna, boja i svega drugog nego samo slikanje cveća. Jedno cveće čiju sliku završim za dva sata nije dovoljan podsticaj za stvaranje. Što je više truda i novih rešenja utoliko se stiče veća upornost i energija za uspeh dela.

To ne znači da sam prestao da slikam cveće.

Slikam ga kad god neko od gostiju donese cveće u našu kuću. Skoro svako ovekovečujem na slici. Slikam cveće koje moji drugovi i prijatelji donose mojoj supruzi prilikom posete našoj kući ili povodom rođendana. Slikam i po neki cvet u saksiji koje smo supruga i ja odengovali na našoj terasi, ili u kući da bi ga ovekovečili (amarilis, japanske ljubičice, salviju i sl.). Moja supruga se oduševljavala sa nevenom pa sam i njega, kad god ga donese sa pijaca često slikao i naravno sve te slike poklanjao.

Imam čak sliku perunike iz Jerevana. Bio sam u Jeravanu 1972. godine. Naši domaćini su nas smestili u hotel, kako su oni to nazivali „Turbaza” - turistička baza, koji je bio udaljen 2-3 kilometra od grada. Bio je mesec juni, a hotel, sav okružen perunikom. Našao sam u sobi jednu praznu teglu za kompot, stavio u nju 5-6 strukova perunike i slika je brzo bila gotova. Ova slika po oceni posetilaca naše kuće navodno spada u red mojih uspelijih slika cveća, mada joj moja supruga zamera što je zauzela celo platno - skoro do samog rama slike.

Strana 1 od 11

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak