Gospodin Popović, učitelj

Krajem prve desetine prošlog, XX veka, u Kumanu se pojavio novi mađarski učitelј. Bio je to mladić sa svojih dvadesetak i neku godinu, lepo razvijen, dosta povisok, lepa, malo više bucmasta lika, a držanja i ponašanja otmena, gospodska. Na čuđenje komšija, ovaj novodošli mađarski učitelј nije bio Mađar već Srbin, rodom iz Mola u Bačkoj (negde se pominje i Bačko Petrovo Selo, prim. autora) i zvao se Šandor Popović. I već prvog dana svog dolaska, on se predstavio svojim komšijama selјacima, Stančićima i Brusinima, čije su kuće bile preko puta od njegovog stana, pokazujući tom prilikom vidno interesovanje za njihove životne prilike i za tadašnja zbivanja u selu. Šandor je poticao iz skromne zanatske porodice u Molu. Otac mu je bio šnajder i želeo je da mu sin postane u životu nešto više od zanatlije, pre svega da bude učitelј. A biti učitelј u onim vremenima, pogotovu na selu u Bačkoj ili Banatu, značilo je biti poštovan i uvažavan, budući da od polupismenih i dobrim delom i nepismenih selјaka, učitelј zna neuporedivo više i može, iako mlad, da ih posavetuje u svemu - o politici, vođenju gazdinstva i, naročito, u gajenju voća čemu su učitelјi tog vremena bili dobro obučavani u svojim školama. Kad je Šandor trebalo da se upiše u somborsku učitelјsku školu, zvanu preparandija, ispostavilo se da njegovi roditelјi nemaju novčanu mogućnosti da plaćaju za njega stan i ishranu u Somboru kao i ostale, dosta znatne izdatke za njegovo školovanje. Pošto Šandor nije uspeo da dobije bilo kakvu stipendiju, jer je to tražilo mnogo srpske dece, preostalo je da ga otac upiše u državnu mađarsku učitelјsku školu u Baji u kojoj je sve troškove smeštaja, ishrane đaka i ostalih izdataka tokom školovanja snosila mađarska država. Posle uspešnog završetka svoga školovanja i odsluženja vojnog roka, Šandor je dobio postavlјenje za učitelјa sa nastavom na mađarskom jeziku u selu Kumane u Banatu. Tu je dobio stan u novoj školskoj zgradi u centru sela. Od prvih dana svoga dolaska, Šandor je predavao gradivo osnovcima, deci dvadesetak porodica mesnih Mađara, bivših biroša sa obližnjeg spahiluka koji su se nastanili u Kumanu, kao i deci nekolicine Mađara činovnika i mesnih trgovaca mađarskih Jevreja.

Sem toga, Šandor je podučavao mađarskom jeziku i srpsku decu, učenike poslednjeg, petog razreda, srpske osnovne škole koju je izdržavala Crkvena srpska pravoslavna zajednica Kumanu. Šandor je imao krupan, prodoran glas. I srpski i mađarski je govorio sporo, bačvanski, tegleći reč po reč. Kako mu je svaka reč bila odmerena i na mestu, njegovo je pričanje slušaocima, deci u školi i bilo gde odraslima, uvek zvučalo zanimlјivo, ubedlјivo i prijatno za slušanje. U izlaganju školskog gradiva Šandor je bio pravi čarobnjak. Đaci su, slušajući ga na časovima, lako i brzo shvatali izlagano gradivo. Stoga im je boravak u školi uvek bio zanimlјiv, pa su u školi rado dolazili, što nije bio slučaj kod nekih drugih učitelјa. Šandor se u selu družio kako sa mesnom mađarskom gospodom - činovnicima i trgovcima, tako i sa mesnom srpskom gospodom - srpskim učitelјima, činovnicima i popovima. Već posle godinu dana od svog dolaska u Kumane, on se oženio učitelјicom srpske škole Ljubicom, zvanom Cveta, Horvatovom, ćerkom kumanskog apotekara. Preci ovih Horvatovih bili su u ranijim vremenima čuveni pomoriški oficiri. Jedan njihov predak, granični oficir, posle ukidanja Pomoriške vojne granice, odveo je u Ruciju oko hilјadu razvojevačenih srpskih graničara i tamo ih naselio dobivši čin generala ruske vojske. Ljubičini preci su svi bili obrazovani i većina njih su se isticali talentom za matematiku. Ljubica je bila srednje visine, izrazito crnjomanasta i veoma lepa lika, a glasa dosta prijatna i vrlo prijatna. U porodici, pa i svi u selu, zvali su je gospođa Cveta. Ona je bila odličan predavač i svojim tihim, umilnim glasom, plenila je pažnju svojih učenika, koji su na časovima netremce gledali u nju trudeći se da dobro upamte svaku njenu veoma tiho izgovorenu reč. Prut i šibanje dece zbog nestašluka ili neznanja, gospođa Cveta nikada nije upotreblјavala, već samo nekoliko blago izgovorenih poučnih reči i uporni, dugotrajni pogled prema đaku, čime mu se ukazivalo da je svojim postupkom pričinio veliku nepravdu i uvredu svojoj dobroj učitelјici. Iako je u selu, kao mađarski učitelј, bio dočekan sa nepoverenjem, Šandor je brzo prešao tu barijeru svojim taktičkim nastupom, najpre prema svojim najbližim komšijama, a potom na skupovima selјana nedelјom kod Crkve, a u pijačne dane na pijaci, on je brzo sa svima uspostavlјao prisne odnose. U bašti koja mu je, uz stan, bila dodelјena, Šandor je veoma uspešno gajio voće i povrće, pa takvog kakvog dotada niko u selu nije imao. Svoje voćke Šandor je kalemio, gajeći odabrane sorte kajsija, jabuka, krušaka i drugog voća. Uz to je imao i zasade malina, kupina, ribizli i ogrozda, kao i žbunova smokava. Sve mu je voće donosilo dobar rod i on je u svoj voćnjak rado dovodio svoje komšije i druge selјake učeći ih kalemlјenju voćaka i svemu ostalom značajnom za uspeh u voćarstvu. Za svoje đake kojima je predavao, komšije i sve meštane u selu, Šandor je bio gospodin Popović i tako su ga svi oslovlјavali, pa i pominjali, kad bi se gde o njemu govorilo. Šandor i Ljubica su u svome složnom i srećnom braku imali sina, kome je kum, inspektor mađarskih škola, dao ime Fedor. Mali Fedor je od rođenja bio sličan svome ocu. Bio je bucmasto i lepo razvijeno i negovano dete. Kad je u leto 1914. godine izbio I svetski rat, Šandor Popović je bio mobilisan i sa mnoštvom svojih zemlјaka upućen na front u Galiciji. Po završetku rata, u jesen 1918. godine, Šandor se vratio svojima u Kumane, čitav i zdrav, okrupnjao, i sa odnegovanom, malom bradicom, zrelijeg i muževnijeg izgleda. Nјegov sin Fedor, tada već u petoj godini, nije ga prepoznao, tuđio ga se opirući se da priđe u očinsko krilo. Posle ovoga rata, iz Kumana su se iselili u Mađarsku činovnici i mađarski Jevreji, pa je stoga ukinuta školska nastava na mađarskom jeziku, budući da je preostalo svega desetoro dece ovdašnjih Mađara koja su pristigla za školu. Tada je naš gospodin Šandor otpočeo da predaje nastavu u srpskoj školi, prvih nekoliko godina samo u prvom razredu, obučavajući decu čitanju i osnovama računanja. Budući da je bio izvanredan predavač, njegovi su učenici su svi bili dobro opismenjeni, što nije bilo kod drugih učitelјa koji su obučavali pismenosti đake, naročito prvog razreda osnovne škole. To se u selu dobro uočilo, pa je svake godine, prilikom upisa dece u prvi razred dolazilo do žestokih prepirki između roditelјa upisanih đaka i učitelјa koji su vršili upis i raspoređivali đake u odelјenja. Svako od roditelјa je želeo da mu dete bude upisano u odelјenje kojim će rukovoditi gospodin Popović, ubeđeni da će samo tada njihovo čedo biti dobro opismenjeno i lepo vaspitano. A gospodin Popović je odista umeo da uspostavi odnos sa decom pristiglom za školu, njemu poverenom da ih vaspitava i obučava. On je kod svojih učenika podsticao takmičarski duh, pa je organizovao u razredu takmičenja u lepom i tečnom čitanju, u izradi računskih radnji, lepom pisanju i crtanju, kao i u drugim znanjima kojima su deca u školi obučavana. Iz tog vremena - međuratnom periodu od 1918. do 1941. godine, u školi se dosta pažnje posvećivalo fizičkoj obuci učenika. Gospodin Popović je za svoje đake organizovao takmičenja u skoku u vis, skoku u dalј, iz zaleta i iz mesta, u hrvanju, te u raznim dečjim igrama, kao i u vežbanjima na vratilu, jedinoj gimnastičkoj spravi koju je tadašnja Osnovna škola u Kumanu imala. Uspešni takmičari su kao nagradu za postignuti uspeh dobijali svilene bombone koje je gospodin Popović uvek imao u štaniclama u svojim pantalonama. Pošto je učitelј Popović svake godine imao obilan rod u svom nevelikom zasadu malina, on je u vreme berbe dovodio u malinjak svoje đake da oberu maline. Deca su za tih par sati, koliko je trajalo branje malina, mogla da se zasite malinama i da, uz to, na kraju berbe, svako od njih popije i čašicu malinovog soka. Svake godine, maja meseca, po ustalјenom običaju, održavan je školski majalos. Obično sredinom ili pri kraju meseca, kad se kad se oceni da će biti lep, sunčav dan, učitelјi će svoje đake, svečano obučene, odvoditi na izlet u Dudaru na kraju sela. Tu su deca provodila vreme u raznim igrama i pesmi, te u takmičenju u trčanju, skokovima i igrama loptom. Organizator ovih igara i takmičenja za svu školsku decu bio je uvek veliki gospodin Popović. Kako su deca ostajala u Dudari sve do predveča, njihove majke, ili starije sestre ili tetke su im oko podneva donosile ponude - većinom skoverce, gibančice ili gobanice. Prut kao nastavno sredstvo za kažnjavanje učenika packama po dlanovima, bio je u to vreme još uvek u upotrebi u našim osnovnim školama.

Gospodin Popović je imao fini, vitak prut, morskovaču, ali ga je veoma retko upotreblјavao kao vaspitno sredstvo prema nestašnim i lenjim učenicima. Jedino je u svega dva slučaja, tokom celog službovanja u Kumanu, gospodin Popović svojim prutom išibao po golom turu dvojicu đaka - begunaca iz škole. To je urađeno uz punu prethodnu saglasnost i na zahtev roditelјa ove nestašne dece koju njihovi roditelјi nisu uspevali da ukrote, i ova mera je imala svoga dejstva. Oba ova dečaka, posle dobijenih batina i osramoćena pred celim razredom, od tada su redovno dolazima u školu, bili su pažlјivi na časovima, pa su uspešno završili razred. Tokom zime, učitelјi su u selu držali poučna predavanja selјacima iz istorije, zemlјopisa i o privrednim problemima. Gospodin Popović je na ovim skupovima održavao predavanja iz računa, kao i o gajenju stoke i o voćarstvu. Upravitelјa škole u selu birali su među sobom učitelјi i gospodin Popović je gotovo uvek bio biran na ovu odgovornu dužnost. Kad je 1930. godine u selo došao za učitelјa Jova Čiplić, sin školskog nadzornika, došlo je među ovdašnjim učitelјima do podvojenosti - jedni su bili za gospodina Popovića, a drugi, mahom mlađe učetelјice, za lepog i naočitog Jovu Čiplića koji je, kao učitelј, bio u selu takođe veoma cenjen. U to vreme, učitelј Jova se udvarao učitelјici Dobrili, rodom iz Pomoravlјa u Srbiji i ona je u svoga Jovu bila do ušiju zalјublјena. Dobrila je te zime poučavala đaka svoga razreda u recitovanju pesme o Svetom Savi, ukazujući mu da pojedine reči naglašava onako kako se govori u njenom zavičaju. Između ostalog, reč ''kandila'' po Dobrilinom uputstvu, njen je učenik trebalo da naglasi na slogu ''di'', što bi ovdašnjem svetu zvučalo smešno i nakaradno. Roditelјi ovoga učenika, slušajući ga kako po ceo dan uči svoju recitaciju prema uputstvu učitelјice Dobrile, pobojaše se da će njihov sin, ako tako bude recitovao, biti na svetosavskoj priredbi ismejan, pa će i oni biti osramoćeni. Zato pohitaše da se požale učitelјu Popoviću, tadašnjem upravitelјu škole. I gospodin Popović čuvši kako učenik izgovara svoju recitaciju, pohita učitelјici Dobrili i prekori je zbog loših uputstava datih učeniku o načinu recitovanja. Dobrila, uvređena što joj se ukazuje da ne govori pravilno srpski, iako je ona iz izvornog kraja Srbije, Pomoravlјa, požali se svome vereniku Jovi, koji odmah o tome izvesti svoga oce, školskog nadzornika. I tako se sukob između Čiplićevih i gospodina Popovića još više zaoštri. Sve se ovo završilo time što je gospodin Popović bio prekoren za netaktičnost i omalovažavanje učitelјice Dobrile, a učenik je ipak poučen da zadatu pesmu izrecituje na način kao što govore ovdašnji Srbi u banatskom Potisju, budući da je recitacija o Svetom Savi njima namenjena. Tokom leta, kad ovlada nesnosna vrućina i kad se u vreme vršidbe nad selom nadviju oblaci prašine koju stvaraju broje vršalice i mnoštvo konjskih zaprega što voze požnjevenu pšenicu prašnjavim sokacima, gospodin Popović je uobičavao da tih dana često odlazi u banju Rusandu, kraj obližnjeg sela Melenaca. Tamo se, sa svojom suprugom Cvetom odmarao na terasi banjaskog hotela u hladovini banjskog parka. A u banji su ih odvozile njihove najbliže komšije, najčešće Brusini, koji su u Melencima, blizu banje, imali svoje rođake kod kojih bi tada odlazili u posetu. Sin gospodina Popovića i gospođe Cvete, Fedor, izrastao je u visokog i snažnog mladića, atletski razvijenog, lepa lika i punih, izrazito okruglih obraza. Za vreme svoga školovanja u bečkerečkoj gimnaziji, Fedor je ispolјio vanserijski talenat za matematiku, što je nasledio od svoje majke, a čime su se odlikovali Horvatovi, njegove tetke i ujak. Kad je Fedor, po završetku gimnazije, otišao na studije matematike u Beograd, njegov izvanredan talenat bio je odmah zapažen. Profesori matematike su Fedora izdvojili od ostalih slušalaca i poverili mu da bude demonstrator, da na tabli ispisuje i izračunava računske radnje čiji su smisao profesori studentima razjašnjavali. Fedor je posedovao veoma snažan i prijatan, dubok glas, pa je po svome dolasku na studije bio odmah uklјučen u studentski akademski hor ''Obilić''. Sa društvom ovoga hora, Fedor je učestvovao na mnogim priredbama po zemlјi i inostranstvu, zapostavlјajući učenje i polaganje ispita na fakultetu. Tako su godine prolazile, a završetak Fedorovih studija nikako se nije mogao nazreti.

Stoga gospodin Popović i gospođa Cveta odlučuju da izdejstvuju premeštaj sa službama u Beograd da bi svoga Fedora podsticali da polaže ispite i jednom završi svoje studije. Ovaj premeštaj Popovićevih u Beograd bio je krajem 1939. godine, a već u proleće 1941. godine izbio je rat, nastala je okupacija zemlјe i rad svih fakulteta u Beogradu bio je zabranjen sve do oslobođenja 1944-45. godine. Kad su u jesen 1946. godine fakulteti otpočeli s radom, naš Fedor je opet postao uzdanica profesora matematike, prikazujući na tabli profesorska predavanja. Ali, on ispite i dalјe nije polagao smatrajući da mu to nije potrebno, jer svoje znanje ionako svakodnevno prikazuje na fakultetskoj tabli! Gospodin Popović i gospođa Cveta do kraja svog života nisu dočekali da njihov Fedor završi studije i postane profesor matematike. Fedor je, slično sentandrejskom Šamiki, večitom mladoženji, do kraja svoga života bio i ostao nezamenlјivi, večiti demonstrator matematičkih predavanja profesora matematike.

O gradu