Jedanaest tesno povezanih priča: Dojdoševa skela, „Je­lena" — mala lađa, Eleg — Bači, Medenjačka skela i drugo, čine prozni paket pesnika Tomislava Kurbanjeva pod nazi­vom VREME SKELA.

Između niza prikladnih etiketa, koje bi se u procesu osvetljavanja teksta, mogle privesti samom rukopisu, valja istaći da je na prvom mestu reč o opisima jednog vremena čije je osnovno polazište Tisa, ta živa vodena tangenta, kojom su godinama skele prevozile ljude i njihove sudbine.

Naracijom u prvom licu Kurbanjev rasložnjava književ­nost nove privatnosti, iznoseći na čitalačko videlo svu onu uzburkanost osećanja i njihovih veza sa doživljajima čiji je smisaoni gabarit lociran oko sudbinske vezanosti čoveka i reke.

Iako, reka i motivi sa nje, nije novost u našoj i svetskoj književnosti, čak i u slovima njihovih subjektivnih i introvertnih senzibilnosti (i cenzura), mora se priznati da je Kur­banjev u posedu smisla da priču o reci elaborira i začini fi­nim opisima. Njegove priče o skelama samo na momente pro­bijaju dijalozi likova kakvi su Živa, Kristina...

Šteta je za ovaj rukopis što nema u sebi nešto više priče, kako bi se do kraja osmislila njegova knjiška funkcionalnost. No, i bez toga on funkcioniše u granicama korektnog pro­znog impulsa, lakog za čitanje i razumevanje.

Pesnicima Tise

SVIM skeledžijama, lađarima, alasima i pecarošima. Svim vodonošama i beračicama kupina. Svima koji su pesnici Tise bili poklanjam ovu apoteozu. A bojim se. Strah me je. Hoću li umeti, kao oni, tako lepo reči izgovoriti, a da Tisu ne povredim, lepotu da joj ne okrnjim, „Jelenu" — malu lađu da ne oštetim, čamac Eleg-Bačija da ne zausta­vim. A hoću sve radosti i tuge koje su skeledžije prevezle sa jedne na drugu obalu Tise da zapamtim. Da zapamtim sva mesta što su pecaroši na Tisi napravili, a i sva ona mesta što su pecaroši napustili i što su u vrbak zarasla.

Hoću da upamtim sve šlepove što su Tisom prošli. I sve lađe što su Tisom plovile. Što su Tisu od izvora do ušća ni­zvodno vukle. Tisin cvet da prepričam. Da kažem: kako se iz života igrajući izlazi. Da sačuvam divlje kruške što smo na fišeke kupovali i neponovljivi ukus divljeg rogača, kojeg smo kao deca jeli i koji se na povetarac sa Tise osećao.

Da zapamtim sve oduške na zaleđenoj reci. Vidre, koje su s jeseni, noću, ribu krale.

Devojke što su Gradištem, žirovom šumom i mojom ma­štom šetale. Divne vrbe što su se ogrlicama od plavih zvezda kupina u letnje dane kitile. Mesec i mesečinu. Da sačuvam hladovinu ispod krošnji jablanova i tišinu uspavanog dana, raznobojno poljsko cveće i travu. Vlažni pesak obala. Život proveden na Tisi. Nebo zvezdano od zvezda zelenog lišća ma­ja. Sve one koji su Tisu slikali i o Tisi pevali. Sve one koji su pesnici Tise bili i o Tisi sanjali. Sve nemire koji su ih po snovima proganjali.

Da zapamtim reku koja je sa mnom živela i disala. Re­ku, koja je mnoge gradove i polja opisala.

Da upamtim sve pecaroše, sve skeledžije i sve alase, sve njihove radosti i muke. Da ih zagrlim sve odjednom, bar to­liko da mogu da raširim ruke.

Možda će mnogi trenuci u srcu i životu da posive, poumiraće mnoge godine, ali će tragovi ostati da žive.

 

S ljubavlju,

Tomislav KURBANJEV

Na potesu od Medenjača do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednike, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa je­dne na drugu stranu (obalu) prevozile su tri skele. Ovo je priča o jednoj od njih.

Berečka skela se nalazila nekoliko kilometara nizvodno od grada. Ime je dobila po rudini Bereg, koja se nalazila na levoj obali Tise. Između nasipa, koji štiti plodna polja od nabujale reke, kad se s proleća počnu topiti snegovi s Kar­pata i s jeseni kad zaređaju duge i dosadne kiše, nalazi se pojas, nekad zelenih, nekad sivih vrba, zavisno od raspolo­ženja dana i godišnjih doba, koje izgledaju kao ukrasno ši­blje na zatalasanim travnjacima.

Na levoj, banatskoj strani, tik uz samu obalu, nalazila se, vrbama zaklonjena, skoro nevidljiva, skeledžijska kući­ca. U njoj je, ono nekoliko sati ispred i iza ponoći, sanjao svoje skeledžijske radosti i doživljavao tuge, skeledžija Du­šan. Ljudi su iz njegovog imena izbacili ono ,,n" pa mu je ime postalo, nekako dobroćudnije, mekše, a i kraće. Kad se nekome žuri, kad zove i jedno slovo puno znači.

Na desnoj obali nalazila se rudina „Biserno ostrvo". Sa­mo je mali nasip, vrh koga je krivudao letnji put, sprečavao voćnjake i vinograde da ne zagaze u Staru Tisu, ili kako su je ljudi nekad zvali: Mrtva Tisa.

Ova skela je, najčešće Dušinim mišicama zahvaljujući, prevozila seljačka kola, ona kratka i ona dugačka, naročito u vreme žetve ili kopnje i berbe. Ustajalo se rano, a legalo kasno. A neko je i posle tog kasno-okasnio, pa skela i po njega ode.

Zimu je provodio u maloj kućici pored obale, u kojoj je studen košave i mrazeva razbijala mala tucana peć, a sa mrakom se hvatao u koštac, hrvao se i bacao ga u uglove male sobe skeledžijske fenjer, koga je prvi suton palio, a pr­va jutarnja svetlost gasila.

Kad mu dosadi, uzme lovačku pušku i krene duž ogolelih vrba i smrznutih kupinjaka. Ne da ubije, već da pomo­gne. Ako mora da povuče obarač, onda to učini kad pogle­da okolo i ugleda lisicu, ili, ponekad, kad su zime toliko oštre, pa sretne vuka koji je zalutao iz bosutskih šuma.

S proleća je najteže. Perad napravi legla, ptice gnezda, divlje svinje brloge, a srne donesu na svet lanad. To isto uči­ni i ostala divljač. Vrbovom šumom nastane slavlje, radost. Onda se Tisa zamuti, nadođe i sve, od nasipa do nasipa po­plavi i ojadi. Život, kad se Tisa povuče, opet počinje ispoče­tka.Opet životinje grade svoja legla, brloge i gnezda. Opet sve lista, cveta, opet je nebo plavo, a Tisa i sama ganuta svo­jim postupkom, polako se povlači u korito, kojim će krotko teći sve do jeseni. Istina, uznemiriće je, u toku leta, poneki gradonosni oblak, naleti oluja, pašće neko stablo gromom pogođeno, ali sve će se opet smiriti.

O jednom takvom oblaku pričao je Živa, moj bivši komšija, jedne zimske večeri, onako, pored čašice. Sećao se rod­nog mesta, ulice, ljudi... Gledao je čašu napunjenu crvenim vinom koje sam mu doneo i rekao: „Znaš, ovo vino me potseća na na potiske večeri boje vina. I ta boja vina raspalji­vala je sećanja na rodni kraj, na detinjstvo, na Tisu i skelu, na skeledžiju Dušu.

— Sećam se: jedne godine, baš pred žitoradnju, leto okrenulo ćurak naopako, okišalo se. Pre podne žega, a po podne pljuskovi. Ljudi postali nestrpljivi. Dok Sunce sija, učini im se da se može raditi, a kad krenu, pljusak ih stigne na pola puta, pa moraju, onako, pokisli da se vrate. Pošto sam bio najmlađi, imao sam devet godina, ili možda deset, sedeo sam u šaraglje i gledao kako točkovi kola prave trago­ve u vlažnoj zemlji, koji su se, što smo više odmicali, suža­vali, a tamo, daleko, iza neke okuke i sakrivali od mog po­gleda, u zrelu pšenicu ili već narastao kukuruz. Iza mojih le­đa sedela je moja sestra, a do nje druga sestra, a sasvim napred moja majka i čika-Žarko, naš napoličar, koji je terao dva mrkova.

Njiva je bila daleko, pa nas je ona sparina i ako smo sedeli zamorila. Dosta su se mama i čika-Žarko kolebali pre polaska, ali, leto je to. Kao što kiša ume da iznenadi, može za tren i da se prosuši.

Slegao je ramenima, kao da dovlači sećanje staro skoro četrdeset godina i nastavio: — Ne znam, možda smo i pogrešili što smo dolazili?"

Čika-Žarko iščupa nekoliko strukova žita, istre klasje na dlan, a onda korenje očisti od zemlje, opipa s korenja ski­nutu zemlju i kaže: „Još je vlažna", — a zatim doda, — „ali, ako popodne ne padne novi pljusak, već uveče se može radi­ti, a i ujutru bi smo rano bili na njivi."

— Majka, — nastavi Žive, — podiže pogled prema Sun­cu i kaže: „Skoro će podne".

— Čika-Žarko joj upade u reč: „Pa, to i mislim. Put je dug. Prenoćićemo na onom salašu, — pokaže rukom na jedan od mnogih salaša, „a zatim ćemo, čim se razdani po­četi. Već večeras možemo naplesti uže..."

„A, šta ćemo bez rane, doneli smo samo za danas?" — upita majka.

„Pa, neko će otići i sutra doneti." „Ko?" — upita majka.

„Pa, ne znam", — opet će čika-Žarko, — neko mora!" Tišina. Svi ćute. Gledaju il’ u njivu zrelog žita, il' u či­sto plavo nebo.

Pogledao je u mene.

„Ni slučajno!" — reče majka — „da mi se dete izgubi. To je skoro dvadeset kilometara kroz žito i kukuruze. A on je prvi put ovde."

Zaista, to vam je, ovde, u Vojvodini, kao na moru. Ni­šta se ne vidi od onog čega najviše ima. I sve je dobro dok ne dođete do raskrsnice.

Otpio je gutljaj vina.

—        A što je to tebi pričam, kad si i ti tamo rođen.

—        Pričaj, zašto ne? Volim ja da te slušam. Lepo pričaš. ,,A ko drugi?" — upita čika-Žarko.

Majka je ostala u nedoumici. Gutala je. Čika-Žarko je čekao odgovor, a majka ga nije imala. Da idu devojke bilo bi još gore. „Idem ja" — kaže majka. „Nemam ništa protiv, samo Vaša reuma". Stajao sam i čekao rešenje. Nije ga bilo. „Mama, idem ja. Znam je put". Nisam čekao da mi bilo šta kažu, krenuo sam. Samo da stignem do nasipa (dolme) mi­slio sam, posle je već lakše. Išao sam ne osećajući umor. Sun­ce je peklo kao u paklu. Okretao sam se s vremena na vreme. Sunce je dostiglo zenit. Išao sam dalje. Okrenuo sam se još jednom. Pratio me je oblak. U početku crn, a kasnije sve belji. Uplašio sam se oblaka i potrčao. Počele je trka izme­đu oblaka i mene. U početku mi s učinilo da sam ga ostavio daleko iza sebe, a na trenutak da me je on sustigao. Trčao sam i dalje. Grmljavina je u početku bila potmula, dolazila je iz „duboka", ali sada je sasvim jasna, zvonka. Tek kad sam se popeo na nasip imao sam sasvim jasnu situaciju. Sunca više nije bilo. Smračilo se. Munje su bile sve jasnije, a gro­movi sve bučniji. Nigde nikoga nije bilo. Oblak me je već sustigao. Okrenuo sam se još jednom. Video sam „maglu" ispred koje je jedan čovek jahao magarca. Mislio sam da mi se pričinjava. Možda je stvarno priviđenje?

„Gde si se uputio, dete?"

„Idem kući" — rekao sam.

„Penji se na magarca! Odneću te do onog stada ovaca" — kaže mi, a zatim nastavi: „Ti posle produži do skele".

Do tada se nisam ni približio magarcu, a sada treba da ga jašem. Ipak, ma koliko da me je bilo strah, skočio sam magarcu na leđa. Verujem da ni u jednoj drugoj situaciji to ne bih učinio. Sad sam morao. Uzgred, to je bilo moje prvo jahanje magarca.

„Sad siđi!" — reče mi čovek kad smo stigli do stada ovaca.

Ne znam da li sam mu zahvalio, on to, verovatno, zau­zet poslom oko ovaca, nije ni tražio, ali sam se okrenuo i video kako tera ovce prema salašu, koji sam dosta ranije pro­šao. Više se nisam okretao. Nisam smeo. Trčao sam sve do skele. I dok sam trčao sa rampe, osetio sam na sebi prvo ka­pi, a zatim čitave mlazeve kiše i krupna zrna grada. Kakvo nevreme?! Munje, gromovi, grad, kiša, a povrh svega vetar! Sve se to sručilo na mojih devet godina, krošnje vrba i jabla­nova, na polje zrelog žita i gordih stabljika kukuruza. Ja­blanovi su ličili na razigrane konje koje njihovi vlasnici nisu ni pokušavali da umire. Sklonio sam se ispod jednog drveta, koje je i samo pokislo do srži. Tisa je bila uzburkana. Nika­da je nisam video takvu. Da je nisam poznavao od ranije, ostalo bi u meni verovanje da je to najgora reka koju sam do tada video. Činilo mi se da se i ona pridružila ovom paklu.

Vikao sam što sam jače mogao: „Skela! Skela!". Niko se nije odazivao. Ućutao sam, shvativši da me niko neće ču­ti. Trajalo je to sat-dva, a možda i više. Svako drvo je bilo ranjeno. Oblaci su se počeli kidati. Kiša je prestala. Ostao je samo vetar, jak kao na početku. Pojavila su se i prva ko­la, zatim druga, treća, peta. Ljudi su se vraćali. Tisa nikako da se smiri. Duša izađe iz kućice. Proba da krene, a onda se vrati. Onda se opet uputi sa skelom i konačno pređe na drugu obalu. „Ljudi, samo po dvoja kola, ne mogu više, nesmem više da primim" — kaže skeledžija — Duša. Skela se ljulja kao da je običan iver. „Kako si dete?" — pita neko. Okrenem se i vidim čoveka koji je jahao na magarcu pre ki­še." Došao sam da vidim da li si ostao živ?" Ušli smo u ske­lu. Vazduh je svež. Rashlađen je gradom. Talasi prelivaju skelu, koja se propinje i propada između njih. „Držite ko­nje!" — naređuje Duša. Talasi sve veći što se bližimo sredini Tise. „Ljudi, držite se za stranice od kola" — opet će skele­džija — Duša. „Jesi li ti vikao: „Skela!" — pita me. „Ja sam" odgovorio sam mu. „O, dete, dete. Nisam mog'o. I sam si vidijo kakva je to slota bila! „Prešli smo Tisu. Do sela je bi­lo oko pet kilometara. Poneo me je jedan čovek. Uskoro su stigli i moji: mama, sestre i čika-Žarko naš napoličar.

Posle nekoliko dana smo opet otišli na njivu. Žito poleglo, drveće se oporavljalo, ptice su letele... kao da ništa nije bilo.

Ne znam kad je Duša otišao sa skele. Ali znam da je on bio poslednji skeledžija na berečkoj skeli.

Osećam da mi je srce obala na koju se „Jelena" - mala lađa nasukala. Istina, zaplovi ponekad, kao nekad, prevozeći putnike od Novog do Starog Bečeja (Bečeja). Sirenom, kojom bi se rano jutrom oglašavala, opominjala bi putnike da požure.

Đaci sa torbama, piljarice sa cegerima opletenim od vr­bovog pruća, lakiranim i oplemenjenim nekim detaljima, nanetim uljanom, ili kako se onda govorilo, masnom farbom, zanatlije sa velikim kožnim koferima punim espapa, sedeli su u deregliji, dremali ili razmišljali o pijaci i povratku.

A „Jelena", kao da nije prevozila putnike, ljude, već sa­mo njihove radosti i tuge. Težak je to espap, ali ga je ona strpljivo nosila, čas uzvodno, čas nizvodno, ne birajući ni vreme ni ćud reke.

S proleća, kad zeleni pojas vrba i jablanova počne da lista, pa i obale i reka dobiju zelenu boju mladog lišća i ra­dost putnika je veća i razigranija. S jeseni, kad opada lišče, kad se oblaci nadviju nad rekom i šumom, voda posivi pa je i raspoloženje putnika u tom tonu. A „Jelena" plovi bez obzira na vreme. Jedino, kad se reka uspava i dobije beli most od leda, „Jelena" ode u zimovnik i tamo čeka da topli vetrovi reku probude.

Plovila je „Jelena" četiri-pet puta dnevno, a ponekad i osam. Ujutro rano i uveče kasno. Kupači leti, a alasi s jeseni su po njoj merili vreme. Retko je ko bio prevaren.

U malom improvizovanom pristaništu, koje to i nije bi­lo jer, u njemu, sem daske na obali ničega i nije bilo. Jedino je u Starom Bečeju (Bečeju) bila zgrada Kapetanije i jedna drvena baraka podeljena na dva dela. U jednom je stariji Imre cepkao drva za loženje, a u drugom su se putnici sklanjali od vetra i kiše. Među putnicima najnestrpljiviji su bili đaci. Čekali su „Jelenu", a i njenu posadu na čelu sa kapetanom-Mladenom koga su zvali čika-Mlađa. Na pristaništu su bila i dva kolca koja su služila kao bitve. Kad „Jelena" uplovi u pristanište, na njenom pramcu se pojavi čika-Mlađa, kor­pulentan čovek, jakih mišica, debelih obraza, donjem usnom debelom i opuštenom, stomakom, veoma je ličio na Badžu iz crtanih filmova „Popaj". Međutim, veoma dobar čovek. Voleo je da se šali. Naročito je to rado činio sa nama đaci­ma. Često je, dok je „Jelena" pristajala, uzimao uže i sa pra­mca ga bacao na onaj kolac, koji je „izigravao" bitvu. Dok je on vitlao to uže mi smo vikali: „Aaaaaaa!", a on promaši­vao. Onda je uže vraćao na pramac i iz cuga nabacivao na kolac napravljenu omču. Opet je bilo ono: „Aaaaa!", ali sad u njegovu čast. On se smejao što nas je uverio da on kad god hoće može iz prve da nabaci uže na kolac. Joži i mlađi Imre su se starali o dasci i drugim sitnicama.

Gosti pristaništa su bili fijakeristi sa njihovim fijakeri­ma, koji su putnike sa težim prtljazima prevozili od pristaništa do željezničke stanice. U pauzi, dok su čekali lađicu, fijakeristi su na svojim fijakerima dremali, a konji sve više zavlačili svoje gubice u jutane zobnice, skupljajući poslednja zrna sa njihovog dna. I baš su oni, fijakeri prvi odustali. Bili su sve redi, dok konačno, nisu sasvim nestali.

Pristaništa su opustela. Sem jesenjih kiša i letnjih žega, dođu proleća i pristaništa pokriju zelenilom i zime koje ga ledom okuju.

Kad krenem prema Tisi i vetar se jače oglasi, čini mi se da me to sirena sa „Jelene" — male lađe, opominje, da kao nekad, kad sam bio đak, požurim.

Sve mi to uvek liči na san. San koji traje od jutra do večeri i duže. Prepričavajući svoje snove jedna drugoj, ptice probude obale. Probude i reku... i skelu probude.

Jutro na skeli. Miriše mulj. Voda se povukla u korito. Teče, ali polako. I vazduh „stoji". Već se oseća dah jula. Ju­tro nagoveštava žegu. Reka neodoljivo privlači. Pod noga­ma osećam dno reke. Tvrda zemlja. Alasi i skeledžije znaju šta to znači. Procvetaće Tisa. Tisin cvet će iz reke i iz obala, koje su još u vodi, isplivati na površinu. Isplivaće, živeti trenutak-dva, produžiti vrstu, a zatim uginuti. Cvetaće do novog cvetanja kao sećanje.

Tisin cvet je sličan vilinom konjicu ili leptiru, a nije ni jedno ni drugo. Leti iznad vode, pari se, a zatim odlazi da bi došli drugi. To traje nekoliko dana i opet, kada nogama nađete dno reke, osetićete onu tvrdu zemlju, šupljikavu, u kojoj su larve. Tada alasi zabadaju u dno reke svoje „bage­re" i izvlače zemlju, drobe je i vade larve tisinog cveta, sa kojim će hvatati ribe do kasno u jesen.

Kad Tisa cveta to je praznik. Praznik za kupače, za alase, pa i za skeledžije. Skela plovi kroz mnoštvo cvetova koji lebde iznad zelene vode. Ljudi se čude i dive reci, dive se pri­rodi. Da ne moraju dalje, ostali bi da satima gledaju igru lep­tirova. Ipak, tu privilegiju imaju, kupači, skeledžije i putni­ci koji se na Tisi nađu kad Tisa cveta. I dugo, dugo se priča o putovanju skelom, tišinom svetu. Sve to ostaje dugo u čoveku kao nezaborav.

S večeri kad Sunce zalazi, čini se čoveku da sve to malo utihne, ali to je samo privid. Sve i dalje ključa nekoliko da­na i noći dok se sasvim ne izgubi.

Tek nakon cvetanja Tisa dobije pravu boju, zeleno-sivu, a takva boja ostaje sve do jeseni, do prvih vetrova. Sve dok katran ne počne da miriše, dok skeledžije ne obuku kabani­ce i ptice ne krenu put juga, onda se i ta boja izgubi, a Tisu prve kiše zamute.

Skela Banat i Bačku dodiruje, prenosi jutra večeri i put­nike. Prevozi sve dok vetar prvo opalo lišće podigne sa ze­mlje i ponese ga prema reci. Onda i skela dođe do daha do odmora. Il' se to, nama kupačima samo čini. Da li je to san, ili je samo snu slično? Sve jedno, nezaboravno je.

Strana 1 od 3

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak