Logorovanja na Tari

I za planinu Taru i za druge naše nam planine, izuzimajući možda Frušku goru i Vršački breg, novobečejska deca, tu usred Banata, znala su samo sa časova geografije i to baš ona uglavnom paorska iz Vranjeva i Ljutova, ali i ona „građanska“ iz centra, pa i đerekek iz Šušanja, deca koja kao i da nisu bila Mađari, mada jesu, ali baš nije bilo potrebno da se to posebno naglašava, nego deca iz suprotne smene, kad prepodne, kao poslepodne, koja su nastavu pohađala na mađarskom jeziku, pa i geografiju.

U logorskom ambijentuE, al' bila je tu i tek ponovo osnovana gimnazija i u njoj Antun Miler, profesor fizičkog i telesnog vaspitanja (čemu fizičko i otkud vaspitanja) koji je u ovu školu ponosnog imena „Ivo Lola Ribar“ došao iz Osijeka, kao što su skoro svi profesori odnekud došli; Siniša Perišić, matematičar, iz Negotina, Dragica Ranković, srpkinja i Milena Kikanović, geografičarka, obe iz Valjeva, Milica Žigić, francuskinja, iz Bečeja, al' onog Starog, Magdalena Todorović, predavala nemački, iz Novog Sada, Lidija Stanojević, likovnjakinja, iz Beograda i nisu to baš svi profesori koji su došli da gimnazijsko obrazovanje (i vaspitanje) usade novobečejskoj deci, učenicima koji su eto, već stasali za srednju školu. Samo je Ivica Jovanović, istoričar, kojeg su gimnazijalci zvali „Čokoladica“, inače zet Mladena Bika, po drugima Mladena Cegerglave, zanatlije iz Vranjeva koji  je ruku svoje jedinice Julijane, nastavnice francuskog, dao istoričaru Ivici, dakle jedinom profesoru u novobečejskoj gimnazji „Ivo Lola Ribar“ koji je bio autohtono ovdašnji.

O profesoru Čokoladici možda koju reč kasnije, jer će naredni redovi biti priča o Antunu Mileru, profesoru, fudbaleru, pecarošu kojeg Novobečejci još dugo, dugo neće zaboraviti. A i kako bi!

Taj profesor i fizičkog i telesnog vaspitanja, Antun Miler, u mestu znan samo kao „evo ga ide Miler“, mada su ga u kafanskom miljeu zvali Tonči, tepali mu prosto reći, osmislio je nešto što desetak generacija novobečejskih gimnazijalaca nikad neće zaboraviti, pa ni Novi Bečej, uopšte gledajući, što se sad kaže – globalno. Neće jer je ovoj banatskoj deci, prašnjavih sokaka, lenija između njiva oivičenih s jedne strane Tisom, s druge pogledom beskraja, podario Taru, dvonedeljno junsko logorovanje na planini kakva se ni zamisliti nije mogla na časovima geografije profesorice Milene.

Prvi put je to bilo 1965. godine u vreme  druge generacije u Gimnaziji. Tonči je prethodno sve pripremio. I ko prvi ide, i kako – on i konačari vozom sve do stanice gde je pisalo „Kremna“, i tu ih kamion čeka da ih prebaci do odabranog mesta, uvale ispod hotela „Tara“, rajskog mesta s potokom, sve šumom okolo, samo nebom gore; a di bi nebo moglo biti.

Konačari, učenici drugog  razreda, njih devetorica kojima su ocene već bile da se zaključe, i to dobre, stigoše, sve sa Milerom, tik pre drugog kamiona, onog iz Novog Bečeja, prepunog espapa potrebnog za podizanje logora; od šatora, tri velika i dvadeset malih, priručnog alata, komore s hranom ne samo za konačare, nego i za posle kad svi dođu, sportskim rekvizitima i kompletnom „partizanskom“ kujnom za koju je jedan od ona tri velika šatora posebno namenjen.

Konačari su se baš udarnički bacili na posao; biti udarnik u to vreme stasalih Titovih pionira, omladinskih brigada, pa onda i radnika, seljaka i poštene inteligencije, al' dokazano poštene, bilo je cilj valjda svakog ko je iole držao do sebe.

Ej, udarnik! A „ko drukčije kaže, kleveće i laže, osjetit našu će pest!“

Tek, udarnički konačari su u predviđenom tajmingu podigli sve šatore, premostili potok sa tri drvena mostića, postavili jarbol tri i po metra visok, ukopan metar i dvadeset, sigurnosti radi, gde će novobečejski gimnazijalci, kad dođu, svako jutro, onako postrojeni u dve vrste, dizati zastavu nam s petokrakom i pevati himnu „Hej, Sloveni“, a u povečerje sve to opet, samo što se mila trobojka sa zvezdom petokrakom spuštala.

Kad su novobečejski drugorazredni gimnazijalci stigli, ama ne drugorazredni, nego svršeni učenici drugog razreda sa tri odeljenja prirodnjačkog i društvenog smera, dva Nemci, jedno Francuzi, sve je bilo spremno za dvonedeljni boravak u prirodi u uvali ispred hotela „Tara“, uz gotovo neverovatan ptičji jutarnji koncert cvrkuta kojih u Banatu baš i nema, jer gačci, vrapci i oni crni u jatima što opleve i rane trešnje i višnje, a zovu se čvorci, ni najmanje ne zvuče tako milo kao ova planinska pernata svita, obavezno kad sviće.

Kako je ovo logorovanje đaka iz banatske ravnice u planinsku nedođiju, slobodno se može reći divljinu, organizovao profesor fizičkog i telesnog vaspitanja, valjda i obrazovanja, Antun Miler, znan i kao Tonči, zaslužio je da mu se podigne spomenik odmah pored onog postojećeg  za Ruse i Ukrajince koji su  izginuli ili se podavili u Tisi 1944. prelazeći iz Banata u Bačku na putu za Berlin do kojeg ti nisu stigli, ali drugi  Rusi jesu;  ako ne spomenik, onda barem bistu pored ulaznih vrata gimnazije koja se zvala „Ivo Lola Ribar“, ili najjeftiniju „spomen-ploču“, pa gde god je postavili. Metli – što bi Banaćani kazali.

Svaki  je dan dvonedeljnog logorovanja dece iz Vranjeva, Ljutova, Novog Sela, Šušanja, iz centra, pa bilo je i iz Kumana, Novog Miloševa, Bašaida i Bočara, bio popunjen sadržajima koje je onaj Miler osmislio. Logoraši su bili na Kozjoj steni odakle se vide Perućac i Drina, u manastiru Rača gde je Miler probao bratijsku rakiju. Kaluđerske vode odakle su partizani zagorčavali okupatorski borvak na Tari , pa kompleks „Mitrovac“, koji je tek bio u narastanju, a onda su banatski gimnazijalci bili dva puta gosti svojih vršnjaka u Bajinoj Bašti, igrali protiv njih rukomet i košarku, posebno dečaci, posebno devojčice, četiri meča, tri naprama jedan za podmladak iz Banata.

Generacije potom, novobečejskih gimnazijalaca, ne drugorazrednih, nego posle drugog razreda, upoznavali su prirodne lepote planine Tare, bar ponešto naučili o boravku u prirodi, mož' se reći i opstanku  u prirodi, sve dok se nije, a jeste, pojavio neverovatni reformator jugoslovenskog školstva po nesrećnom imenu Stipe Šuvar i se to razbucao.

Pa i logorovanje banatske dece na Tari.

Na kraju, obećano je na početku ove priče, samo koja reč o Milerovom kolegi istoričaru, Ivici Jovanoviću Čokoladici  poznatom po tome što je bio zet Mladena Bika, odnosno Mladena Cegerglave, i što nije mnogo mario da li su đaci zapamtili ko je to pobedio u bici na Velbuždu, Srbi ili tute Bugari, ili koje je godine bila pomorska bitka  kod Trafalgara gde se proslavio onaj engleski admiral Nelzon. Ali je zato profesor Čokoladica bio neverovatno zainteresovan za rezultate radih akcija u kojima su gimnazijalci učestvovali, obično s jeseni na njivama državnih poljoprivrednih dobara kao što su bili „Sokolac“, „Biserno ostrvo“, ili „Crvene štale“. Pitao bi, mada je i sam bio aktivni učesnik, koliko je koji razred skupio klipova kukuruza u pabirčenju na njivama „Sokolca“, ili ko je najviše paprika ubrao na „Bisernom“, pa bi predsednika razreda, koji je bio najbolji posle brojanja ubranih paprika, nežno pomilovao po toj dečjoj predsedničkoj glavici, zapamtio ga  i do kraja njegovog gimanzijskog školovanja nije ga propitivao iz istorije, jer je petica već bila cementirana.

Van gimnazijskih dana, profesor Ivica je bio poznat u Novom Bečeju i kao među dva-tri prva vlasnika auta, onog pravog na četiri točka i to „Vartburga“ dvaput većeg od „Fiće“ koji se tek pojavio. Jeste po tome bio poznat, mada mož' misliti što je skrpio nešto para od profesorske plate i uz finansijsku pomoć starca Cegerglave kupio to istočnonemačko čudo, nego i po tome što je vozio najdalje do Zrenjanina  brzinom najviše do 60 kilometara na sat, kroz naseljena mesta  Kumane  i Melence, i do 30, se iz bezbednosnih razloga,  kao što je na rukama imao tanke kožne rukavice da ruke slučajno ne skliznu s volana i obavezno na glavi kacigu; i Julijana pored njega na desnom prednjem sedištu imala je kacigu ali druge boje, sve za ne daj Bože.

Profesor Ivica Jovanović, valjda jedini autohtoni član zbornice u gimnaziji „Ivo Lola Ribar“ u Novom Bečeju, usto i ovdašnji zet, bio je izuzetno dobar čovek, čovek kojem đaci ni slučano nisu zauvek nadenuli nadimak – Čokoladica.

Nije profesor Ivica Jovanović, kolega Antuna Milera u gimanzijskoj zbornici u kojoj je jednom morao da se sakrije ispod direktorovog stola kad je sa lovačkom puškom u prostoriju ušao razjareni otac učenika  4. razreda  Novice, kojem je Ivica dao keca iz istorije, više preventivno nego baš za kraj godine, i dreknuo:

- Ko je od vas zet Mladena Bika?

Dakle, nije profesor Ivica Jovanović bio zaslužan kao kolega mu Antun Tonči Miler, čak nije ni bio na logorovanju na Tari, toj geografskoj a ne istorijskoj tačci, pa i nije mogao biti nominovan za podizanje mu spomenika pored onog nesrećnim Rusima sve sa pukovnikom Vološinovim, po čijem se imenu Novi Bečej nekoliko godina posle te  44. i zvao, pa ni biste na gimnaziji, pa ni spomen-ploče na kući pored Suda u centru Novog Bečeja.

Ništa od toga ni za Milera. Sem lepog spomenika na groblju koji su mu Novobečejci podigli, a i to je nešto.

Tags: