Dušan u Beogradu, Dušan iz Beograda

Bilo je u to vreme u Novom Bečeju, s kraja šezdesetih prošlog veka, i još malo kasnije, čitava poplava stasavanja novih generacija, maltene kao kad Tisa uđe u Ljutovo, a svaka generacija „izbaci“ po koju posebnu „facu“, sad mušku il' žensku, koja bi se utkala i utakla u venac već istaknutih meštana, venac kao što su oni venci crvenih paprika-šiljkanki ispod streja na kotarkama, ili listova duvana, pa i belog luka.

„Face“ u vencu već su bili fudbaleri  Emil, Bapa, braća Bleskanj i Čeda Terzić, košarkaši Boba Boberić, Koso i Burunka, pa Ivegeš i drugi dizači teogova, vaterplisti braća Berbakov, Mimika i Cimer, rukometaši  Nemanja, Emil i Lacika Molnar, dok su u devojačkom vencu posebno se izdvajale jedna Doda, bar dve Slavice, dok Milke, Verice, Ivanke, Estike i Eržike nemož’ ni nabrojati. A onda kao onaj “Veliki prasak”, ili kao kad pukne akvarijum pun raznobojnih egzotičnih ribica, takođe nemož’ ni izbrojati baš sve u toj najezdi novih “faca” u tadašnjem Novom Bečeju: po raznim “resorima” kao što su sport, sviranje na igrankama, učešće u omladinskim radnim akcijama, mangupisanje na korzou ili gužvama pred šalterom gde su Vilma i Mileva prodavale karte za bioskopske predstave koje su uredno počinjale i u pola šest, i u pola osam, bilo da je leto ili zima, nedeljom matine, prepodne od deset, iako niko, ajde sem nekoliko boljih đaka, nije znao prevod te reči “matine”. Svakako reč nije bila banatska. A na repertoaru su bili partizanski i kaubojski filmovi, pa onda kaubojski i partizanski, poneki dosadni francuski ili ruski, a pre svakog, i od pola šest i od pola osam, pa čak i nedeljom prepodne, Emil je puštao “filmski žurnal” kao neko obavezno štivo, na “velikom ekranu”, a najčešće pravo smaranje od kojeg je posle evoluirao TV Dnevnik na “ekranu malom”. Odmah se videlo, toliko očigledno, da od tog “žurnala” ne može izaći ništa dobro, kao što i nije izašlo, nego baš naprotiv, ušlo kao slota od koje beganja nema.

Od tih novih “facingera” nekako najpopularniji ispali su oni koji su svirali po igrankama, prvo u Šušanju, pa kod “Jesle Pecarski” i konačno u Omladinskom domu, ranije bioskopu, da se sad ne uvrede i ostali  takođe “facingeri” iako su to zaista i bili, samo malo manje od sviraca. Među njima isticao se, dobro ne baš jako isticao, ali svakako jeste, Dušan Grujić koji je, kako bi Vranjevčani kazali, sedio2 u samom centru Novog Bečeja, unakrst od “Zanatskog doma”, gledajući ulevo, a gledajući udesno malo manje unakrst od kafane Bode Kokanja.

Dušan je bio, bar kad je sport u pitanju, u svemu među najboljima, a ni u čemu najbolji, ako se, možda, izuzmu “vodeni”sportovi,  to su oni u i pod vodom. U stonom tenisu je sve pobeđivao sem Prikija, Miloša Patka i Mariju Sič, u fudbalu se isticao možda i više od Cileta, Novice, Radovana Mrce i Rače Nešića, što istini za volju, i nije neobično pošto Rača nije igrao fudbal, nego izrazito preferirao pecanje od svih fela; al’ nije bio boljii od Perića, Mike i Marka, od kojih je ovaj prvi postao kapiten lokalnog “Jedinstva”, a onaj drugi Perić dosegnuo neverovatne visine, do prvog tima novosadske “Vojvodine”, pa ga roditelji, rođaci i Novobečejci uopšte gledajući, videli u televizijskom prenosu iz Tuzle; u košarci je Dule, onako malo niži no što taj sport iziskuje, bio bar “bar a bar” s momcima kao što su Bočkaj, Mađa, Daka, braća Ćurčić, Rale i Dule, ali ne kao što je bio jedini Miloš Cvejin, zvani Patak, koji je karijeru završio u OKK “Beogradu”, onom timu Radivoja Koraća, kad je nesrećno izvrnuo nogu, a posle su, u sledećem veku tek izđikala još dvojica – Zlatko Jovanović, sin Radice zvanog Pekmez, ili Frenc, i Zoran Erceg, već po prezimenu shvatate da je Novobečejac samo delimično, ali dospeo i do reprezentacije, i inostranstva, i imena prilično poznato u celom košarkaškom svetu.

I sve ostale sportove je Dule voleo i upražnjavao, ali ne baš do kraja, sem biciklizma koji mu je, mnogo kasnije od vremena u kojem se ova priča smestila, bio glavni.

Kao što obično biva u tim godinama, kao udaren nekakvim čarobnim štapićem što proizvodi one zvezdice oko glave, ili možebiti mokrom opiračom, Dušan se zaljubio i to zapravo, ni sam nije znao da zapravije nije moglo biti. Ona je bila Mila, pola iz Vršca, pola iz Vranjeva, u to vreme na studijama fizike i hemije u Beogradu. A kako pola iz Vranjeva? E sad ćete saznati, vi koji slučajno, već niste znali:

Milin deda po majci, Anki, bio je Ivan Janković, čuveni rasadničar biljnog sveta; od drva koja mnogo narastu i dugo traju, preko špalira, baštenskog, sobnog i svakog drugog cveća i zelenila, ruža pogotovu, gde njegova izukrštana sorta kojoj je nadenuo ime “adenauer” dominira crvenom bojom, mirisom još više, a imao je i rasadni asparagus stariji i od najstarijeg Vranjevčana. A taj Jankovićev rasadnik bio je na glavnom vranjevačkom sokaku, s ladne strane pored Zajednice “Jelka Pecarski”, i apoteke koja je zapravo bila kuća porodice iz koje je ponikla Tereza, kasnije supruga nekog poznatog holivudskog glumca, tačno preko puta Glavaševe kuće u nizu posle velike pravoslavne i pored nje katoličke crkve. Pa na kraju o Miliom dedi, da se zna da je on zasadio , tako se priča, prvi, jedini i sadašnji park u Novom Bečeju.

Pošto je Mila studirala u Beogradu Dušan ju je posećivao što je više mogao. Batalio je svoje sportove, dobro ne baš sve i ne baš sasvim, a uveo novi ”sport” – Dušan u Beograd, Dušan iz Beograda, a ovako:

- Dule, oćemol’ sutra na bilijar kod Gulića?

- Neću, idem kod Mile u  Beograd; ili:

- Dule, ajde sutra na basket dva na dva da razbijemo one Ćurkove!

- Dogovori za prekosutra, jer ću kasno doći od Mile iz Beograda.

I tako od “facingera” Dule posta “milinger”, sve uz samo jedan neprijatan događaj u opusu “Dušan u Beograd, Dušan iz Beograda”, kad se tako jednom Dule vraćao od Mile, autobusom “Autobanata”, s polaskom u 14,15 direkt za Bočar. Naime, u autobusu je bilo otprilike sedam-osam putnika, svi na prednjim sedištima, odmah iza šofera i u  sedište zavaljenog konduktera, a tek jedan skrušeni putnik koji red iza. Samo što je autobus prešao Pančevački most, malo kasnije će i pored “Japanskog cveta”, što je bio malo iza:

- Ej, šofer, ne mogu više, stani tu pored, svejedno di!

- Stisni brašo još samo malo, sad će Čenta, a dotle nema stajanja – odvrati kondukter i ponovo se zavali gledajući i žmureći unapred, prema “svratištu kod Paje” gde ga čeka čast što baš tu autobus pravi pauzu, a ne u nekoj od drugih sedam kafana, sve načičkanih jedna pored druge.

Niko nije primetio kad se onaj koji je zamolio izgubio pored zadnjih vrata, očigledno se dobro olakšao kad je tako blažen zauzeo potpuno prazne “šaraglje” u autobusu do stajanja u Čenti, dokle je, posle se ispostavilo, i putovao.

Pauza u Čenti. Na autobusu se otvore i prednja i zadnja vrata i putnici, svih manje od deset navale na izlaz na prva vrata, sve gurajući se, a naš se Dušan uputi ka, takođe otvorenim vratima, zadnjim i:

- Majstore, ovde na stepeniku je, da izviniš, govno!

- Nemož’ biti, sunce ti kalajisano, de da vidim! Gle stvarno, pa to se uneredio onaj što je molio još pre “Japanskog cveta”. Daklem, nije izdržo’ , skoro miroljubivo zaključi majstor računajući da će stvar da sredi kondukter koji se već privation gratis-konjaka u pauzi, pa ostavi otvorena zadnja vrata zarad luftiranja, koliko je to uopšte od neke vajde.

Velika je rasprava nastala između majstora i konduktera po pitanju ko je nadležan da iz autobusa ukloni  ono što je onaj im ostavio; sve pozivajući se na zakone, Statut firme, pravilnik u kojem lepo piše da majstor preuzima motor, kočnice, kuplung i žmigavce, a kondukter svu ostalu celinu autobusa.

- Dobro, e da znaš Ja ću “Ovo” počistiti, a tek ćemo na Radničkom savetu da vidimo – predade se kondukter  i ode po kanticu pepela, ispod ražnja na kojem se samo pre nekoliko sati vrtilo poveliko prase, inače iz Sakula, i po lopaticu i metlicu.

Sigurno se pitate ima li ova autobuska epizoda ikakvu poentu?

Dule je i dalje išao u Beograd kod Mile, a onda iz Beograda od Mile, ali uglavnom vozom, autobusom tek tu i tamo ne mogavši da iz sećanja potpuno izbriše sliku “kuma” na stepeniku pored otvorenih vrata “Autobanatovog” autobusa na redovnoj liniji Beograd-Bočar, sve dok Mila nije završila školovanje i, umesto da se vrati u Vršac, kao što se očekivalo, stigla u Vranjevo, u kuću svog dede Ivana Jankovića.

Pa da , uzeli su se i Dule više nije bio “iz centra”, nego Vranjevčan s glavnog sokaka. Čak se može reći da je ipak ostao “faca”, istina više kod klinaca koji su stasavali u petlićima i pionirima na fudbalskom terenu koje je Dušan učio kako je lepo pobeđivati, ali da nije sramota ni kad izgubiš ako si dao sve što si mogao.

Gledajući ih kako iz treninga u trening sve više napreduju. Dule je već video nove buduće novobečejske “face”, kao i one koji to neće nikad biti, ai imaju pravo da maštaju.

Ostao je Dušan “faca” kolko-tolko’ i među svojim vršnjacima, pa i malo starijim i malo mlađim, pogotovu među onima koji su takođe nekad, bez ikakve dileme bili “facingeri” u Novom Bečeju, samo sad malo ofucani i što klinci kažu –retro! Evo i prepričanog dokaza da je baš tako bilo:

Osim bakćanja s fudbalskim petlićima i pionirima, Dušan je bio veoma aktivan i u veteranskom timu “Jedinstva”, koji je okupio većinu ovde ranije spomenutih i nespomenutih kao što su Boško Felbab, Sloba Terzić i još neki. Niotkud, mada neće biti da je baš tako, našao se tu i Jedan uspešni novokomponovani preduzetnik koji je sa sve familijom koliko juče stigao u Novi Bečej, uzeo stvar u svoje ruke u mnogo čemu, pa i u veteranskoj sekciji FK “Jedinstvo”. Tako, kad se igrala neka mnogo važna utakmica “retro-faca”, sudija dosudi penal za domaće, a za koga će, i onaj novi Jedan, valjda je i kapiten bio, zaputi se i postavi “buba-maru” na belu tačku:

- Šta to radiš – priđe mu Dušan, prilično usplahiren?

- Kako šta, svirao je penal za nas!

- Za nas ili za tebe – sasvim se zapali Dule? -  Pa ti si tek od “juče” ovde; imaš ženu doktoricu, sekretaricu Mađaricu, na Tisi prelepu brodicu, koliko novaca imaš, a imaš, po dolmi šetaš rasnog kera i još oćeš baš ti penal da šutiraš!!! E nećeš, ovde ću ja da šutnem jer od svega tog tvog ja samo ovaj penal imam.

A da, umalo da zaboravimo onaj nemili slučaj iz autobusa, nikako se ne može reći – ničim izazvan kad je baš bio izazvan. Naime, slučaj je stigao do posebne sednice Radničkog saveta ATP “Autobanata”, takoreći vanredne, na kojoj je diskusija bila veoma konstruktivna i u kojoj je čak bilo predloga da se formira jedna posebna stručna Komisija koja će doći do nepobitnih činjenica o tome je li kondukter ili šofer bio nadležan da ukloni “ONO”, predlog koji je većinom glasova članova Radničkog saveta odbijen. Najžučnije u diskusiji su bile čistačice, takoreći higijeničarke, od kojih su se dve, jedna sestra šofera, a druga je bila kondukterova žena, takoreći supruga, usled sednice dobro počupale za “ruse kose” im, pa je predsednik prekinuo sednicu sa zaključkom da tu i nema “slučaja” jer je kondukter, mada možda i nije baš on morao, uklonio  “sporni predmet”.

A čija je stvarna nadežnost bila, nije ušlo u zaključak!

Danas, međutim, u našem izuzetno srećnom i po svemu uređenom društvu u kojem smo konačno ostvarili neverovatan napredak, u svakom pogledu, kad smo ispravili sve pogrešne poteze svih bivših korumpiranih kriminalnih vlasti, dobro ne baš  sve, ali najveći deo, što se da videti po neizmernoj sreći  naroda našeg koji je tačno prepoznao kome u ruke vlast dati, sigurno je većinskim glasanjem konačno utvrđeno čija je nadležnost, šofera ili konduktera, u nedajbože ponovljenim slučajevima “autobuskog kuma” kod Čente.