Produženi vikend u Šljivovici

- Da li ti stvarno misliš da je u redu da idemo tim ljudima u goste na četiri dana, čak tri spavanja, samo da bi ti s njim išao u neki lov; jaki lovci!

- Mislim.

- A šta ako nas je taj tvoj Srećko pozvao, onako reda radi, pretpostavljajući da ja neću ići, misliš li?

- Ne mislim.

- E, vidiš ja mislim da je baš moguće.

- Pa dobro, Julka, misli ti tako.

- A ti baš stvarno misliš da to nije moguće?

- Ne da mislim, nego znam!

- Naravno kad si baš toliko pametan da mnogo znaš, a naročito sve.

- Jesam.

- I gde ti je ta Šljivovica, Bože prosti, ko neka rakija?

- Na Zlatiboru.

- Ma nemoj, Šljivovica na Zlatiboru? Da ti to meni ne muljaš?

- Ne.

- Pa i bolje da je tako, jer ako nije, imaćeš samnom posla što ćeš posle pamtiti do kraja tvog života, tako mi života mog; a jel' to tamo gde su „Palisad“, jezerce i čuvena pijaca?

- Jeste, takoreći.

Tako su se izrazgovarali on i njegova Julka, koja je i ime dobila jer je rođena na samom kraju nekog jula, ne baš jako davno, pa je u horoskopu lavica, i to baš onakva s kakvom je najbolje nemati posla po mogućnosti nikakvog, takva da joj niko živ, čak ni u sopstvenoj rodbini, nije tepao čak ni dok je bila mala; ono kao Juca, Jula, Julkica, pa ni Jucika iz milošte, nego samo tvrdo Julka i odmah skreneš pogled kad je osloviš, baš kad moraš da joj se obratiš, ali samo jasno i što kraće. Jednom kad je pola sata maltretirala trgovca birajući da kupi metlu i konačno odabrala, on je ljubazno, sve sa osmehom i naklonom upita:

- Julka, 'oćeš da ti ja zapakujem, il' ćeš je odmah uzjahati?

Ova je Julka bila domaćica, što se kaže „kakve nema dve“ i u kući u vranjevačkom Pivarskom sokaku ni za trenutak pod milim Bogom nije isputala kajase iz ruku uvek iz uverenja da se u toj lepoj kući njenoj sve namestilo kako treba samo zahvaljujući njoj. Kad Julka kuva nedeljni ručak, i ne samo nedeljni, to zamiriše ceo Pivarski sokak i jedan ispred i jedan iza, čak do Kelemenovog bloka, pa su ljudi vraćajući se iz crkve, dobro neki i iz birtije, zastajali i pitali se, a žene naročito – pa šta ta Julka to kuva kad tako lepo miriše?

Nije joj ni on bio, ajde da tako kažemo, loš domaćin. Onako ni visok, ni mali, ni crn, ni plav, ni debo', ni kakav egeda, uz to među najpostaranijim u sokaku, ali on je imao samo jednu veliku falinku, po Julkinoj proceni – bio je lovac; pa je u lovnoj sezoni dovlačio mnoge nepoznate ljude – lovce iz koznaotkud da ih vodi po vranjevačkom lovištu od Ljutova i Liba, preko Šimuđa, -Semjajca i Srednje strane, na srndaća, zeca i fazana, a u forlandima i na divlju svinju. I ajd' sad i to, nego ti lovci baš i nisu žurili svojoj kući, što je Julku posebno živciralo.

Tako se njen lovac sprijateljio i odmah pobratimio s izvesnim Srećkom iz Šljovovice, u jednom uspešnom lovu kad je na potesu Šimuđa pored „Matejskog broda“ gost odsrelio škart srndaća i toliko srećan, taj Srećko, direkt u usta poljubio Julkinog lovca, a odmah potom, isto u usta, i lovočuvara Karčiku koji mu je prišao da čestita na „oku sokolovom“.

Julka je novopečene pobratime dočekala kako i priliči. Nije htela da se povuče i ode na spavanje, nego je sedela ukraj sobe, gledala ih kako jedu, kako piju špricere od belog vina sa „Bisernog ostrva“ i sode od Cajka, sve se pitajući – dokle će, aman! I da odmah bude jasno, nisu se više novi pobratimi ljubili u usta, nisu oni kao oni neki drugi, ali su se kucali sa svakom novom čašom, kad Srećko ustade i:

- Dragi moji domaćini, pobratime i ti Julka, čast mi je da vas pozovem da dođete kod mene na jedan porodični vikend u Šljivovicu, da vas moja Ljuba i ja ugostimo bar blizu kao vi ovde mene, s tim što ćemo mi, pobratime, i loviti, ti i ja i moji drugari iz lovačke sekcije u Šljivovici. Dogovoreno?

- Kad to – ote se Julki?

- Tamo za našu pravoslavnu Novu godinu, kad mi s vukovima imamo šta da jedni drugima kažemo.

Zapravo dva meseca posle ovog svečanog Srećkovog poziva zbio se razgovor izmedju Julke i lovca njenog, s početka ove priče, a nastavio se baš ovako:

- Onda da se pakujemo za sutra?

- Da se pakujemo.

Ovim putem od Vranjeva preko Novog Sada, Šapca, Draginja, Valjeva, Kosjerića, Požege i Titovog Užica, „stojadin“ je dokazao zašto je među najboljim autima, pa je čak i Julka na prednjem sedištu, tik pored čoveka njenog, uglavnom ćutala gledajući kako je usput sneg sve veći i oglasila se tek posle Užica:

- Kuda ti, Zlatibor je pravo?

- Jeste, ali je Šljivovica desno.

- Jesi mi reko' da je Šljivovica Zlatibor, sunce ti...

- Ma ne brini Julka, jeste i to Zlatibor, samo što je, kako bi se kod nas u Banatu kazalo, malo zguza.

Doček u Šljivovici bio je gotovo impozantan. Na Srećkovoj i Ljubinoj spratnoj polušumskoj kući na spratu širom otvoreni prozori i u svakom od njih poveliki crni zvučnik iz kojeg je gotovo neverovatno glasno treštala mnogima mila muzika koju nosi jedan moćni bariton, uz tekst pesme:

 “Na planini, na Jelici,

Sastali se svi četnici!”

- Pobogu Srećko, šta je ovo – banatski će pobratim sve gledajući kako se Julka upoznaje sa  Ljubom?

- Pa to ti ja “gasim” jednog glupog portira u onoj tamo pilani koji mi po ceo dan pušta na sav glas neku “Riblju čorbu”, a ja mislim, mogu ja i glasnije od tebe, seronjo!

- Srećko, pa odande se sad ništa ne čuje!

- Naravski, kad sam ga “ugasio”, a kod mene i dalje trešti da se ne bi ponovo oglasio. Neće on meni te “čorbe”, ne dam, bre!

U kući, odmah iza uzanih malih drvenih vrata već postavljen sto dok ja pećka-kamin jednako pucketala u ritmu one pesme “na planini, na Jelici”, šireći izvanrednu bukovu toplotu i miris od  kojih se gošća Julka u momentu zajapurila, a plamen je širio neku bajkovitu svetlost kakva, bar u Banatu ne, nigde nije viđena. Julka odmah primeti da je sto malo niži nego oni banatski ali prilično širok i dugačak; s pročelja je bila jedna već skoro islužena fotelja, nasuprot nje crna, prilično rasklimana stolica, dok je vi za vi stola, rasplamsanog kamina, pored zida, koji kao da i nije zid nego sav u staklu iza kojeg se pružalo dvorište bez ikakve ograde, obojeno čistom snežnom belinom zlatiborskom, bila drvena klupa, ručne izrade, s naslonom i prekrivena ćilimom svih boja. Biće da  su tu klupu banatskim pobratimskim gostima namenili, imajući u vidu prelepi debeli šareni ćilim koji je gotovo nestvarno menjao boje na razigranoj svetlosti kaminskog plamena pomešanog sa spoljnom čistom belinom, zaključi promoćurna Julka; odmah zauzme mesto sve tapšući po ćilimu pored sebe, dajući time znak onom što se pravi da je neki lovac, da baš tu smesti kosti, što ovaj hitro i učini i navede domaćicu Ljubu da zapečati predstavu ko je zapravo glavni od ovo dvoje banatskih gostiju.

- E pa pobratime, izvol’te, na stolu je – proglasi doček Banaćana zvanično otvorenim Srećko zavaljen u staru fotelju, vidno raspoložen gledajući postavljeni sto i kako je Ljuba i samu sebe definitivno prevazišla, a znajući šta će tek iz kuhinje da usledi, što je i njegov lični doprinos domaćinski, bre!

Na stolu “triput bre”! Parčad proje, pite zeljanice i pite sa sirom, ovali prepuni zlatiborske pršute i još tanje isečene slanine, kolutići kulena i kobasica, takođe zlatiborskih, dve-tri tacne drhtećih pihtija, činijice gustog pasulja pocrnelog od začina, pa kajmaka i sira bar tri vrste, dok od salate nije bilo šta nije bilo; od pečenih crvenih šiljatih paprika u ulju, poprskanih rendanim belim lukom, mešane salate sve sa kolutima paradajza, karfiola, paprike babure i sitno iseckanog crnog luka, sve sa kupusom svežim, ali i poveći sud od pečene gline pun kiselog kupusa koji je plivao  u rasolu svom, a u sredini prokola, tek ovlaš zasečena i poprskana crvenom ljutom sitnom paprikom, možda čak i banatskom?

Bože sveti kako je sve to tu stalo, a stalo je jer je Ljuba u trenutku Srećkove nepažnje sklonila polupraznu flašu rakije, domaće zlatiborske, i konačno sama sela za trpezu svoju na onu crnu rasklimatanu stolicu, kad:

- Ljubo, gde je moja rakija, konstatujem da je na stolu nema i interesantan sam znati gde je, bre – podviknu domaćin Srećko na svoju domaćicu ali je svima za stolim, dakle pobratimu lovačkom i njegovoj Julki, bilo sasvim jasno da nije besan nego glasniji zato što je baš veselo raspoložen?

- Pa, sklonila sam je, da ti ne smeće!

- Vrći je da je ja ne vrćem, mene me rakija ne smeće!

- Će je vrnem.

Pokunji se Ljuba, a Julka memoriše da je u ovoj neobičnoj poluplaninskoj kući on pravi gazda, a ona, njena domaćica Ljuba, tek okvir za sliku njegovu. To u Vranjevu teško može da bidne, ni tako, ni slično.

Pošto je bilo očigledno da su gosti sa predjelom završili, a Ljuba ionako već bila na nogama, krene ona da sklanja sa stola sve što više neće trebati; Julka joj se ponudi da pomogne i pri tom jednim “kalašnjikov-pogledom” na kratko se upilji u svog, dotičnog Srećkovog pobratima, a u njenim na trenutak smrknutim očima krupnim slovima je pisalo: ZNAŠ LI TI, ČOVEČE BOŽIJI, KOJA TI JE TO ČAŠICA VEĆ? Toliko krupno i čitko da je pobratim samo klimnuo glavom potvrdno i ustao da doda cepanicu Srećku koji je iznova ložio vatru i uspeo ponovo da je rasplamsa.

Posle kraće pauze u kojoj se ništa bitno nije dešavalo, sem što se noć polako približavala i gost, pod budnim Julkinim očima, šakom pokrivao čašicu svaki put kad bi Srećko krenuo da mu sipa, a onda Ljuba iznese vruću jagnjeću čorbu i ne sedajući sačeka da gosti isprazne duboke tanjire koji su bili na plitkim, i krene da iznosi glavno jelo; prasetina i posebno jagnjetina sa obližnjeg Mačkata, praseća glava ispred domaćina, onako sa sve nakostrešenim ušima i jabukom crvenom među zubima, a onda i dve činije pune sarmi, koje je Julka posebno pohvalila domaćici, a bilo je i hleba domaćeg, zlatiborskog. Noć se uveliko spustila, gosti gotovo sustali od jela, on i od pića, kad Srećko koji, inače, nije ni pipnuo praseću glavu:

- E, pobratime, vreme je da krenemo!

I dok je Ljuba znala da je večeras otvaranje Sabora lovaca Jugoslavije u hotelu “Palisad” i da to ne može proći bez njenog Srećka, Julka je bila zatečena i onako prenajedena misleći gde će joj domaćica krevet pokazati, baci kratki pogled ka onom svom u kojem je, sad pomirljivo malim slovima pisalo: “Ajde,ali pazi!”

Ulazna automatska pokretna vrata hotela “Palisad” nisu stizala da se zatvore od najezde lovaca pristiglih sa svih strana, pa ni dočekivač gostiju, lokalni “čovek žbun” nije mogao da baš svakom uvali drvenu čuturu s klekovačom, dok su užički trubači pržili neki poznati hit Šabana Bajramovića, ali u svojoj obradi; Srećko se pozdravljao sa svima i “pretpostavljao” svog lovačkog pobratima iz Banata, čak i nekim Slovencima iz Maribora koje ni sam nije poznavao, a svi su već na ulazu bili okićeni okruglim zelenim plekanim bedževima sa slikom glave vuka.

Onda, kao po komandi, trubači prestadoše, “čovek žbun” začepi čuturu i krenuše govorancije: prvo je govorio predsednik SO Čajetina, uglavnom veoma zanimljivo o razvoju lovnog turizma u ovome kraju, pa predsednici lovačkih saveza Jugoslavije, potom i Srbije, oni o vidnom mestu našeg lovstva u Evropi, i u svetu, a još dosadniji deo je usledio kad su počeli da se redjaju predsednik Lovačkog udruženja “Zlatibor”,  jedan Bosanac iz Banja Luke, pa onda Austijanac slovenačkog porekla iz Klagenfurta, koji ni reč srpskog nije znao, a na kraju director HTP “Palisad” poželevši svim gostima ugodan boravak, pa i Srećkovom pobratimu koji se već vrpoljio u očekivanju da govorancije, ajede već jednom, budu gotove, pogotovo ovako definitivno izuzetno maksimalno dosadne. Tad u celoj toj Lovačkoj gužvi primeti jednog svog Vranjevčana, Zoliku Kelemena mlađeg, sve sa šeširom, fazanskim perom i silnim značkama koje su svojom težinom ukrivile zeleni šešir skroz do levog uva Zolikinog, pogledi im se na čas sretoše i Kelemen mlađi mahne kao neko kome je drago što vide nekog svog, pa se okrene i nastavi domunđavanje s nekim važnim ljudima iz valjevskog “Krušika”, kosovarske “Trepče” i kragujevačke “Zastave”. Julkinom lovcu u  momentu bi krivo što nije ni priliku imao da i on Srećka s nekim upozna, pogotovu što mu je tu na par koraka bio sin Zoltana Kelemena starijeg, al ajde!

Uveliko je svanulo kad se Julka probudila i laktom po leđima prekinula hrkanje svog nazovi lovca koji je sinoć, tako se namestio, bio “pušten s lanca”, što se zapravo nikad ne dešava sem, eto, u ovoj Šljivovici imena, Bože oprosti ko mu ga dade po rakiji. Još ležeći u krevetu, s jorganom do nosa, Julka je prevrtala u glavi svojoj kako im je Ljuba dala savršen smeštaj u sobi na spratu u kojoj, inače, spavaju ćerka i zet, Beograđani kad se zažele Šljivoke, a krevetnina šuška kao u Banatu da je uštirkana.

Ljuba ih dole dočeka uz već rasplamsanu vatru koja je nekako drukčije pucketala nego juče i uz kafu i ratluk proboden čačkalicom, saopštivši im da je Srećko otišao, još pre sat i po, u Čajetinu radi nekog posla koji, petak je, i ne može da čeka ponedeljak. Dabome da je doručak za goste Banaćane već uveliko bio postavljen na onom istom stolu od juče uz činijice s kajmakom, tacne sa sirom i malo manji, od juče, ovali s pršutom, slaninom, kulenom i kobasicama, uz pet ljutih papričica, jer je Ljuba u međuvremenu saznala da ih Julka gotovo obožava.

I da se ne zaboravi u ovom opisu, nasred stola najveća činija, od svih dotle, puna vrućih rumenih uštipaka koje je Julka odmah uporedila sa svojim krofnama, samo što su ovi Ljubini, tek napečeni, s nekim posebnim ukusom, možebiti zbog kombinacije s zlatiborskim kajmakom.

- Julka – kaže lovac pobratim – ajde da se nas dvoje provozamo do Sirogojna, to je tu na uvr’ pola sata, a i novi sneg ne pada pa je put sigurno prohodan?

- Ajde.

U tom Sirogojnu Julka se gotovo pomamila, pa je kupila sebi dva vunena džempera, jedan na zakopčavanje, dva para zepa, deci po džemperić, njemu debele čarape, onda još i ceger u koji je smestila teglice slatkog od šumskih plodova, teglu zlatiborskog meda i pet bočica propolis-kapi, sve misleći da je ovde u Sirogojnu sigurno jeftinije nego na pijaci dole u centru Zlatibora.

- Nema ni podne, ajde teraj u pravi Zlatibor – naredi Julka sa sve plastičnim kesama i punim cegerom šumskih plodova.

- I Šljivovica je Zlatibor.

- Baš, kako da ne!

- Jeste, samo malo, što sam ti i reko’, zguza.

- Kanda si ti zguza, nego teraj pravac u centar pravog Zlatibora, ne u  onaj zguza.

U centru pravog Zlatibora, već na parkingu ispred dvospratne kafane “Rujno”, Julka je našla sve potvrde na ono što je i slutila, da je ovaj njen doveo baš gde treba, samo malo uskezečeno, preko Šljivovice. Pogleda, Julka iz Vranjevačkog pivarskog sokaka, gore desno i vidi taj čuveni “Palisad”, tu neverovatnu hotelčinu koja je jedino u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji mogla da nikne tako velika i na takvom mestu; pogleda Julka dole i vidi zlatiborsko jezero, sad istina smrznuto, pa sasvim desno vidi veliki svetleći natpis: “Zlatni bor”, gde je onaj njen hteo da je vodi na kafu, ali je ona videla da je levo, tu blizu, ulaz u zlatiborsku pijacu.

Na pijaci je Julka odmah ustvrdila da su cene pletenih džempera ili iste, ili niže od onih u Sirogojnu, što ju je malčice uznemirilo, ali ne toliko da krene u obilazak svih tezgi i kupi dva poveća komada pršute, omanju tablu nadimljene slanine, pa još dve teglice slatkog od kupina, i još ponešto.

Kod domaćina su stigli u kasno popodne, Srećko je već bio kod kuće, dobro raspoložen posle obavljenog posla u Čajetini, a Julka prijavi da bi malo prilegla ako nije problem, kao što nije bio, a ovaj njen, Srećkov lovački pobratim prijavi isto.

Uveče su, uz pucketavu vatru i svetlo treperavo od nje, dugo razgovarali o teškom životu, o tome da li je traktor rumunski “Univerzal” bolji od malog “Fergusona”, u čemu je razlika, ako je uopšte ima, između banatske gibanice sa sirom i ove pite, takođe sa sirom, o deci kojoj ni ne znaš kako da ugodiš, a tek već ostarelim roditeljima koji često umeju da budu i gori od dece…

I dok se noć uveliko spustila, a na dvorišnoj sijalici se videlo kako je sneg udesio da pada jednako krupnim pahuljama, nestvarnim kao da su polusuve.

- Samo nek pada – nehajno odmahnu rukom Srećko, nakratko zagledan u dvorište koje je blještalo novom snežnom belinom.

- Sutra u hajci vuk neće moći da sakrije trag svoj, mada kažu a “ima dva fakulteta” –nastavi Srećko i za pred spavanje ispriča priču kako je, sad tu pre nedelju dana, čitav čopor vukova provalio u tor s ovcama kod nekog Čamdže, Čajetinca; poklali mu skoro celo stado, ostale samo tri ovce i jedan ovan, rogat i drčan i sigurno je sve od sebe dao da se suprotstavi čoporu koji je u Čamdžinom ovčijem toru našao “poslastičarnicu” u kojoj je sve na izvol’te, a zabadava. Kad je Čamdžo video to “kosovo polje” u svom toru odmah je pokušao da se samoubije sopstvenom sačmaricom, ruskom dvanaesticom.

Zlatiborska hajka na vuka, uveliko tradicionalna, bila je centralni događaj Sabora lovaca Jugoslavije i ovoga puta okupila je preko dve hiljade lovaca; najviše iz Vojvodine i Beograda, a onda i nešto Crnogoraca, Bosanaca, poneki Slovenac, Austrijanac i Kanađanin, istina našeg porekla. Hajkanje je trajalo od pola sedam do podne, a novinari “Lovačkih novina” iz Novog Sada, podelili su se tako što je jedan, sve sa foto-aparatom, bio “na terenu”, a drugi s tefterom i hemijskom olovkom, u “štabu” u “Palisadu”, gde su vesti s terena radio vezom stizale iz minuta u minut:

- Lovci primetili sveže tragove vuka na Torniku!

- Iznad Šljivovice lovac iz Barajeva pucao na vuka. Viđen trag od krvi!

- Omanja grupa lovaca šenluči iznad Čigote i pucaju na plastične flaše. Zapalili su vatru i peku kobasice.

- Na Čavlovcu našli jednog lovca koji je zaspao u snegu sve grleći praznu flašu “Gorkog lista!”

- Hajka je završena i lovci se organizovano vraćaju!

Na zbornom mestu za sve učesnike, pored Kraljevske česme uz zlatiborsko jezerce, sad zaleđeno i prekriveno snegom koji je celu prošlu noć padao, dva vojnička zelena kazana bila su gotova sa sve “svadbarskim” kupusom, ovog puta “lovačkim”.

- Nije loš ovaj kupus, mora biti da je futoški – okrenu se lovac Deja ka lovačkom pobratimu Joški iz Subotice, odnosno Tavankuta. – Mada, pošteni da budemo, onaj pečeni vo juče kod strelišta “Zova” bio je još bolji, baš štogođ.

Novinari “Lovačkih novina”, kao i oni brojni iz Titovog Užica, Beograda, Kragujevca i Valjeva, jedan čak iz Ljubljane, zaključili su da je hajka bila veoma uspešna jer su se svi lovci vratili iz svih onih gudura pod snegom, niko nije ni slučajno upucan, a kupus je bio odličan pa je jedan reporter redakcije poslao naslov: I LOVCI SITI, I VUCI NA BROJU!

Srećko i njegov gost, lovački pobratim iz Banata, sve su lovački-momački odradili, a bili su u onoj grupi što je šenlučila i pekla kobasice, s tim što je gost dobio aplauz jer je jedini pogodio plastičnu flašu “Knjaz Miloš”, sačmom “tri u red” iz patrona koje je spremio da pobije bar jedan čopor vukova.

Za to vreme u subotnje prepodne, pretposlednjeg dana produženog vikenda Banaćana u Šljivovici, Julka je pomogla Ljubi da očiste sneg na stazi do ulazne drvene tarabaste kapije, pa i sneg isped i iza nje, kako bi Srećko “Nivom” lakše ušao. Pri tom su, i u dvorištu i pogotovo unutra, neprekidno bile  u razgovoru na razne ženske teme kao što su štrikanje, heklanje, na kojoj vatri se najbolje peče pile, a na kojoj kremenadle, čime mute jaja za kajganu; Ljuba kaže običnom viljuškom, a Julka joj odgovori da je tako sasvim dobro, da je i sama tako mutila jaja dok, što je neuporedivo bolje, nije počela a koristi onu žičanu penalicu posle koje jaja kao pena budu gotovo savršena za kajganu.

Za Veliki Svečani Lovački Bal, koji je bio zakazan za to veče u sve tri povezane velike sale velikog “Palisada”, Ljuba i Srećko su se prilično brzo spremili, utim i pobratim koji je ispunjavajući naređenje, a zna se i od koga, morao još jednom da naviksa nove duboke zimske cipele, crne; čekali su samo još Julku koja se u sobi na spratu triput oblačila i presvlačila dok se nije opredelila za novi šos i kostim, baš za ovu priliku sašiven kod Seke Cvetkove, Seke koja je svojim šivaćim umećem već bila uveliko, ako ne i bolja od čuvenih vranjevačkih šnajdera, Paje Šajbena i Emila Ždroncara.

Stigli su u “Palisad” taman da im neko ne zauzme numerisana mesta za stolom koji je gledao baš pravo u muziku. Prvo su trubači, isti oni od preksinoć, sve sa šajkačama zelenim, samo onaj sedmi, dobošar, je imao šajkaču teget boje, odvalili numeru “Sa Ovčara i Kablara”, tako glasno da je Julka, onako u novošivenom šosu i kostimu, prema Ljubi, čak pomalo i ljutito promrmljala:

- Kad sad nisam ogluvela, nikad neću!

Veliki Svečani Lovački Bal tekao je strogo po predviđenom protokolu koji je odredio ovdašnji lovački predsednik Buđa. Prvo je ovih par hiljada gostiju svesrdno “davio” program dodele zlatnog, srebrnog i bronzanog ordenja lovačke Jugoslavije, pa onda isto to, ali Srbije, pa dodela diploma, priznanja, pohvalnica i zahvalnica, a tek onda dodela po tri pehara pobednicima u tri kategorije streljačkih takmičenja od juče tamo gde je pojeden veliki pečeni vo. Najduže je, međutim, trajalo fotografisanje svih dobitnika tako vrednih priznanja i nagrada. Zatim se negde oko 50 konobara rastrči po sve tri sale da dele tacne s predjelom, ragu-čorbu,salatu, glavno jelo, a i muzika se zaukavala, prvo s jednom, a onda i s drugom pevačicom. Utim se formirao “štrik”, to je ono kolo, a nije kolo, pa se za ruke uhvati bar pola sale i kobajagi igra u “štriku”, što god da je muzika svirala, a pevaljke, jedna po jedna, popevale.

“Uštrikala” se i Julka, čim je smazala “karađorđevu” šniclu punjenu kajmakom i sirom. Ljuba se nije uhvatila u  to kolo, ali se mora priznati da je Julka definitivno bila kraljica “štrika”, i pored toga što ju je za ruku zgrabio jedan debeli, zadrigli, raspojasani crveni Bosanac, koji ju je bar pet-šest puta očepio, a da Julki kez s lica nije silazio, a kamoli da jaukne pod teretom ovog “medveda” što joj ruku ne pušta.

Sutradan, kad je svanulo, dobro ne baš kad je svanulo, nego malo kasnije, Julki dođe nekako žao što se već završio “Produženi vikend u Šljivovici”. I dok su im Ljuba i Srećko pored otvorene kapije mahali i dovikivali nešto kao “srećan put”, njoj je bivalo sve žalije, samo što ne zaplače, pa je ćutala i samo nešto pućkala nakarminisanim usnama, prvo sve do Titovog Užica, pa do Kosjerića, onda i Valjeva, i tek na ulasku u Šabac progovori:

- I?

- Šta “i”?

- Jesmo li mi bili gosti kako dolikuje?

- Jesmo.

- A vuka niste ulovili?

- Nismo.

- Šta misliš da li je i kod nas napado’ sneg?

- Ne znam.

- Ne znam ni ja, nego te lepo pitam.

- Pitala si.

- Sve mislim da nije; Vranjevo nije Zlatibor. Pa jel’ tako?

- Tako je.

- I ja mislim da je tako!