Neki drugi u šoru

U sokaku s numerama 180 puta i preko puta još toliko, samo je jedna kuća bila u kojoj su sedeli Mađari, paorska porodica, salašarska, gotovo ista, ili baš ista kao i starosedeoci koji valjda su oduvek tu, samo što su ovi bili Mađari. Ranije je to bila kuća Obrada Stankovića kojeg je strefio grom.

Nije se sokak baš uznemirio; jesu malo drukčiji, otac Đurka i Onja, neko mađarsko ime, a deca im Pićuka, koji je srpski govorio kao i da nije Mađar i ćerka im koja se vrlo brzo udala negde tamo preko Tise, u Bačku.

U sokaku se pričalo, onako potpuno neobavezno:

- Di nam Mađari u komšiluk?

- Pa šta – malo pametniji će prvi komšija. – Jel' su drukčiji od nas? Ne misliš tako?

- Ta šta imam ja da mislim, al' će nam sutra fujaše u sokak uvući. Zar nisu mogli u Šušanj?

Taj se sokak zvao, i danas je, ulica Marka Oreškovića. Tako nekih pola veka, a da domaćini sa svojima im nisu ni znali ko je taj narodni heroj, niti im je ikad iko pričao o nekim ličkim partizanima.

U sokaku nisu baš svi imali traktore. Ovi Đurkini jesu. Istina, stari „Zetor“ samo što dušu ne ispusti, al' pali. U komšiluku IMT, UNIVERZAL, RAKOVICA, TORPEDO, URSUS, ne zna se koji od kojeg bolji ajde tačnije – noviji.

Jednog dana UNIVERZAL, rumunski fijat, neće da upali. Posao na njivi čeka, a on neće, sve dok se akumulator nije potpuno ispraznio. Ajde traktorista u komšiluk po pomoć, da ga povuku da upali – i pođe da radi. Vlasnik „Ursusa“ kaže da mu je akumulator slab, drugi, gazda od IMT-a, nije kod kuće, „Rakovica“ je na servisu do petka, kaže treći, a komšija Đurka kaže:

- Pićuka, fijom, somsedu treba pomoć!

Dabome da su traktor upalili i ceo jedan dan je ugario i Mali i veliki pesak, a koji mu je baš andrak bio da ujutru neće da upali. No bili su tu i Pićuka i „Zetor“ i pomoć je bila „iz oma“.

- Povuko bi' ti i ja, ali moj akumulator samo što nije rikno' – prvi će komšija.

Posle se u još jednu kuću uselili Cigani, ili Romi, u ono vreme ovi prvi. Mutavi Nanika, žena mu, i dvoje neverovatno lepe dece, sin Ilija i ćerka. Okrečili su kuću, pola tamnozeleno, pola svetlo roze, ni nalik na komšiluk, čije su kuće bile peskasto žute i tek po koja što je vukla na drap.

Mutavi Nanika je ubrzo ostao bez žene, mlada umrla, ćerka se udala u drugo selo, pričalo se baš dobro, a sin Ilija otisnuo se u Nemačku i tamo ostao. Ali Naniki dani nisu bili dosadni. S jutra bi obilazio novi komšiluk da pita ima li ko kakvog viška. Recimo, iznošene patike oko broja 42, cipele bez šnirova, štogođ od odeće. I nije mu taj posao bio džaba.

- Tavita, tolto je tati (Savica, kolko' je sati) – pita Nanika s belom najlon kesom u kojoj su iznošene, polupoderane „adidas“ patike?

- Frtalj do jedanaest.

- Au, tet tolito (au, već toliko)!

Nanika je znao da je vreme. Najlon kesu kući, drugu u džep i ajd' na groblje. Još ako je koji svetac, a retko nije, ili redovni blagdani, subota i nedelja. Ponese Nanika sigurnu kesu, u njoj praznu pivsku flašu i još dve-tri manje kese i papirne štanicle. Zna on da u cegerima onih koji svojima na groblje dolaze, da ih pozdrave, prekrste se, sveću zapale i spomenik poljube, da ponude imaju. Vruća pogača za krjanje, gurabije i krancle sa sitnim šećerom, banatski „žerbo“ kolačići s orasima, pekmezom i šećernom glazurom, litra i po vode da se skrob prekrsti, dva vruća piva i litra domaće rakije, gutljaj za pokoj duši. Umesto gutljaja, Nanika bi podmetnuo flašu, kaže posle će. Imao je i pampur, pa je s punom flašom 16 različitih rakija već nešto posle podneva stigao kući, zelenoj roze, u njoj dece više nema, a mati im odletela tamo gore, ili već gde, šošon bi ga znao. Ni Kusturica, ni Koštunica, ni Šaban Bajramović.

Nanika je stvarno bio mutav, što ste već shvatili, jer mu od Boga bilo usađeno ispod jezika meko „t“ koje mu se nametnulo kao zamena za više od pola Vukove azbuke, latinice isto tako i to u sva četiri jezika koja je „totorio“ (govorio) – ciganski, romski, srpski i hrvatski. A kad se kaže da je neko mutav, kao što je Nanika zacelo i bio, pomalo zvuči kao kakva ružna reč, pogrdna, a nije. Jer, to je samo najkraće obeležavanje pojma „osobe sa posebnim potrebama u govornoj komunikaciji“. Tek Naniku niko ozbiljno nije ismevao, čak mnogo manje nego one što nikad nisu bili kod logopeda i naučili da kažu „r“, pa makar i ono francusko, ili sa smetnjama tipa:

- Opet mi se zapušio vavabo!

U ulici Marka Oreškovića u Vranjevu više se nije pojavio ni jedan zainteresovani Mađar, pa ni Ciganin ili Rom, mada je praznih kuća bilo sve više, gotovo na „izvolte“. Jedino je jednom naišao Nanikin lepi veliki sin Ilija, pravo iz Nemačke, raspitujući se pošto je ceo sokak?

Ili ceo sokak, ili ništa!