Politička ekskurzija

Te šezdesete su bile čudobožije. Ko ih nije živeo, doživeo, proživeo i preživeo nikad neće osetiti šta je to prava nada, najavlјena potpuna celovita sloboda, ekonomski i svaki drugi prosperitet. U Americi "deca cveća" osvajaju pogled na lјudsko postojanje, ugnjeteni marširaju na čelu sa Martinom Luterom Kingom i njegovim pokličem "imao sam san", retro snage KKK sa belim kapulјačama, u saradnji s poslednjim ostacima tradicionalne mafije, uklanjaju Kenedijeve, prvo predsednika SAD, Džona, a potom i nesuđenog budućeg predsednika, takođe SAD, Roberta, takođe Kenedija, a "koka-kola" nezadrživo osvaja ceo svet, pa čak i Pigmeje u Africi, ako Pigmeja uopšte igde još ima sem u Africi. Bili su tamo u toj Americi, u kojoj se tako jasno naziralo ostvarenje svih nada, još neka čuda- božija kao što su Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, mada za kratko pa ne dočekaše Vijetnam odakle se smrad uveliko osećao, a počeli da pristižu limeni kovčezi srećnika koje su njihovi rođeni bar mogli kod kuće da ih sahrane, sve uz primanje smotane američke zastave, počasne puščane plotune i neizmernu zahvalnost Velikom Semu što je baš njihovoj deci omogućio da život polože u odbranu američke demokratije i uspostavlјanje konačnog mira u celom svetu; pa i šire.

Te šezdesete bile su čudobožije i u Evropi. Paktovi, atlanski i onaj nasuprot, varšavski, sklopili pakt, podigli "gvozdenu zavesu", utim i Berlinski zid, disciplinovali Mađare, Čeho-slovake i Polјake, ali tad ni jedni ni drugi iz tog njihovog međusobnog pakta nisu bombardovali ni Novi Sad, ni Beograd, ni Srbiju uopšte uzevši.

Posle jesu, ali je to bilo i posle i pod velom "milosrdnog anđela". Daleko posle "Bitlsa" i "Rolingstounsa", pa i posle rušenja "gvozdene zavese" i Berlinskog zida.

Te šezdesete bile su čudobožije i u Banatu, u Novom Bečeju koji je tada proslavio već pune dve decenije nošenja tog imena, gradića na Tisi gde je s druge strane bio Stari Bečej, četiri kilometra idući preko Ljutova, a 12 drugom bačkom stranom. Uvidevši da je taj "stari" ravno tri veka mlađi od ovog nazvanog "novi", pametni lјudi iz imena izbace "stari" i do današnjeg dana se zove samo Bečej, a "novi" ostade Novi Bečej bez istorijske potvrde i dokaza od koga je to noviji. Istina, ima i onih koji pametuju i tvrde da se "novi" nije ni trebao zvati Bečej, nego jednostavno Vranjevo, od koga je i nastao.

U tom Novom Bečeju na Tisi, a ni reka nije prava, nego pored prave Tise Marija Terezija prokopala novu, ovu današnju, tih šezdesetih kao da se reflektovalo sve ono iz Amerike i ovde iz komšiluka iz Evrope. U Šušanju procvetala "mađarska kulturna zajednica" sa sve drugom Bordašem na čelu, osnovan vokalno-instrumentalni sastav (VIS) sa električnim gitarama i u njemu Janika, Danika, Petika, Špurika i Mišika, a na igranke dolazili i oni iz Vranjeva, i oni iz centra. Po tom uzoru proradio i "Omladinski dom" u starom bioskopu u centru, a posle kratke epizode u Kulturno-prosvetnoj zajednici "Jelka Pecarski" takođe u centru, ali Vranjeva. I tu su bile redovne igraže, smenjivali se VIS-ovi, pa su čak i mladi iz Šušanja ovde dolazili, pogotovu pošto su ovde došli njihovi muzičari Danika, Koša-Petika i Špurika.

Bio je otvoren i Radnički univerzitet, a jedna od prvih aktivnosti bilo je organizovanje političke škole za odabrane omladince, vaspitanje srednjedobnih meštana koji su već zauzimali vrlo značajna mesta u samom Novom Bečeju, ali i opštini, počev od direktorskih mesta i pozicija u SK, SSRN, Sindikatu i Omladini, Vojnom Odseku i Narodnoj miliciji, konačno i za pokojeg starijeg gde se prevaspitavanje činilo kao moguće.

Godinu dana u prvoj generaciji političke škole pod budnim okom jednog od braće Džigurski, a koji je od njih dvojice malo ko je znao jer su bili gotovo isti, mada nisu blizanci bili, a možda i jesu, učio se marksizam i lenjinizam kao i na tim osnovama postavlјeni pogled naše Partije na čelu sa drugom Titom i sve Centralnim komitetom. Za lektiru su bila zadata, posle slabo propitivana, celokupna dela Marksa, Engelsa, Lenjina i Tita, a Kardelјeva, naročito o polјoprivredi, ne baš celokupna.

- Znaš Milinko što ovi uopšte ne propituju lektiru? - Kako će propitiovati kad ni sami nisu pročitali sva ta celokupna dela. Pa dabome, ko bi to čito?

- Nisam ni ja - Milinko će.

- Bogami ni ja nisam.

Školska "politička" godina uspešno je završena jer su svi položili, da ne kažemo naučili, i omladinci, i oni dovaspitani, pa i nekolicina prevaspitanih, a o tom takoreći fantastičnom uspehu obavešten je i Komitet i "svi koji treba". Upriličena je i svečanost na kojoj su podelјene lepo ispisane diplome za svakog politički svršenog prolaznika i objavlјeno da ih sve, baš sve, Komitet nagrađuje petodnevnom ekskurzijom u tada nam ponovo prijateljsku Bugarsku, od Sofije do Crnog mora i natrag, autobusom besplatno. Poneti samo za džeparac. I šoping, u Bugarskoj?! Tada?!!!

Politički svršena družina u kojoj je bio i Milinko Stanković koji inače nije pročitao "sabrana dela", mada se podrazumevalo da jeste, kao i svi drugi što nisu, a takođe se ne baš pouzdano smatralo da jesu, pogotovu što su svi, ama baš svi, uredno vratili nimalo oštećena "sabrana dela" u biblioteku kod Bandike koji je sav bio u čudu na neverovatnoj revnosti te je toliko mucao da ga niko ništa nije razumeo. Dobro, svakako je mucao, samo inače možda malo manje.

Znatiželјni "političari" zaista su mnogo toga šta imali da vide u toj Bugarskoj. Primera radi, prošli su kroz Sofiju i divili joj se kroz prozore autobusa; naročito im je pažnju privukla jedna velika prelepa crkva samo što joj ime niko nije znao, pa i ostale da obavesti, crkva Svete Sofije, a autobus je stao tek na izlasku iz glavnog grada Sofije, s druge sgrane, pored nekog poreddrumskog hana, onako poveće kafane gde su sva uputstva bila ispisana ćirilicom, čak i za VC sa obeležjima "M" sa leve i "Ž" sa desne strane. Što bi jedan vranjevački ciga reko' -" M" je za "madame", a "Ž" za "žentlemene".

- Pola sata pauze - objavi vođa ekskurzije.

Dodao je da još malo protegle noge koje su i njemu prilično utrnule jer je prethodna pauza bila u Srbiji još kod "Starog hrasta", davno pre graničnog prelaza na koji se nije smelo izlaziti iz autobusa. Posebno je naglasio da svi, ama baš svi, obave "nuždu" tamo gde piše VC, nikako "izakuće", ili još gore, na vidnom, i to oni koji već moraju, ali i oni koji još ne moraju, preventivno, jer iz bogatog iskustva zna da će i ti kad- tad morati. A stajanja skoro neće biti, do Plovdiva svakako neće.

Gledaju Novobečejci kroz prozore autobusa grickajući preostale pogačice i kiflice koje su im kod kuće spakovali, gledaju bugarske krajolike pa tu i tamo poneko izrazi divlјenje kako su uredne i velike parcele cveća raznih fela i boja, dok su ovako iz autobusa samo pretpostaviti mogli kakav je miris; svakako drukčiji od ovog u busu gde su u "šaraglјama" stariji "prevaspitani" otvorili drugu flašu pa im pampur ispao iz ruku i otkotrlјao se do sredine autobusa. Gledajući u sav taj bugarski cvetni okoliš Toša Bugarski se opseti da mu je žena naručila da obavezno kupi to bugarsko ružino ulјe, parfem šta li je već, i to mu triput podvukla.

Smenjivale se tako cvetne table i uredne plantaže voćnjaka, bresaka, kajsija i jabuka, a tako i s jedne i s druge strane druma. Onda više nije imalo šta da se vidi jer su nastupili kilometri ledine, ravne kao Banat, i u autobusu zavlada dremež dok su omladinci jedan drugom prepričavali lјubavne uspehe, uglavnom izmišlјene, Toša je pod utiskom prođenih voćnjaka gledao kako da ih uporedi sa našim "Bisernim ostrvom" i mada je sve naginjalo na Bugarsku stranu, promeškolјi se na sedišu i zadovolјan primeti da vinograde ovde nije video a kamo li lozu koja daje vino "Krokanj" koje je i sam Tito lično najradije pio; dakle "Biserno ostrvo" pobeđiva Bugare, i onda ko iz vedra neba:

- Majstore, stoj, zaustavi autobus!

Ekskurzijanti se trgoše iz slatkog dremeža, a škripa kočnica ih sasvim razbudi, izazvavši strah da se na drumu nešto nije dogodilo, kakva nesreća.

- Moram rad' sebe, al' odma' - sad već tišim glasom saopšti Toša.

- Au, čoveče, zar nije bila pauza za take' stvari? Ajde ispadaj da mi se još ne unerediš tu, još ako ti je nužda velika!

- Nije, nego bem' ti tu prostatu - malo posramlјen obavesti Toša "majstora" o svom stanju svestan da ceo autobus u njega zuri, baš u njega, ni u koga drugog i to usred opet nam prijatelјske Bugarske, i di da se to baš njemu dešava, kao da svi ovi imaju baš ispravne prostate, dobro - omladinci se ne računaju.

Strči već uveliko nesrećni Toša niz prednja vrata samo zbog njega otvorena, pogleda levo i vide da je ravno do zdravo daleko, i još malo dalјe, bez džbuna, drveta iz kakvog god zaklona. Pogleda brzo i desno, kad ono skoro isto kao i levo samo što je još ravnije i nema kraja do mesta gde se nekom linijom razdvajaju nebo i zemlјa, al' - ugleda jedno drvo i potrča ka njemu ceneći, onako spobodnom procenom, pošto je inače bio poznat da skoro tačno oceni kolko bandera može biti donde, a od bandere do bandere je, to svako zna, tačno 50 metara, dakle do drveta može biti 400 metara, trčeći već kako Lala može trčati, još kad ga stegne međ' nogama, sračuna Toša.

Pošto je ovo bugarska ravnica, a ne naša, Tošina slobodna procena bila je jako pogrešna. Ne samo da to drvo, za koje je Toša pretpostavio da može biti samo bagrem, nije na 400 metara, nego još toliko i još malo. Ovi iz autobusa ga gledali kako trči, pa usporava sve manji u ravnoj dalјini, pa i korak usporava sve s obe ruke stiskajući međunožje, pa kad je bio nadomak drveta ovima što su ga pomno pratili bio je sasvim mali, tek oko 20 santimetara. Kad je zamako' iza bagrema, dabome da je bagrem bio, koje bi drugo drvo tako samo opstajalo na toj brisotini, Toša se dugo, baš dugo zadržao, već iritirajuće dugo za sve u autobusu koji su uporno pilјili u daleko drvo da se konačno mali Toša pojavi i krene nazad. Neki su bili već upadlјivo besni i na Tošu i na vođu ekskurzije koji je zabranio izlazak iz autobusa bojeći se da koga neopreznog, pa i besnog ne pregazi kakav Tuta u "trabantu" ili "zaporošcu", pa posle da odgovara ni za šta.

- Znate li kad će ovaj da se vrati - više sam sebi postavi pitanje već netrpelјivi "majstor" koji je još pre frtalј sata ugasio motor?

- Kad na vrbi rodi grožđe - dobaci neko odostrag, verovatno onaj (da li je prevaspitan) s flašom i pampurom koji ovog puta nije ispustio.

- Ajde ti, lјucki, nije čoveku svejedno, saće' on - pomirlјivo će vođa puta.

- Majstore pali mašinu, evo ga ide i sve je veći i veći, neće valјda kad se vrati biti veći nego kakav je otišao - ču se od jednog polaznika prilјublјenog nosa uz staklo budno prateći kako Toša napreduje.

Ulazeći u autobus Toša se nasmeši, čak i namigne vođi i bez izvinjenja za ovaj zastoj koji je neko od prisutnih tačno izračunao da je sat i sedam minuta i još koja sekunda, izjavi:

- Ne daj Bože ovakvu nevolјu nikom: Pri tome se to nije odnosilo na ove putnike koji su ga toliko gledali dok je bio na "živoj vatri". Dabogda da se i usrali i upišali pa da vide kako je to kad te "pritera" a drvo ili ga nema, ili toliko daleko da većina i ne bi stigla na vreme.

Utim evo i Plovdiva, negde pred bugarsko podne autobus se parkirao pored same obale reke Marice, baš one reke gde su Srbi i Turci prvi put ozbilјnije ukrstili mačeve i sablјe pa su Turci ipak posle 18 godina stigli na Kosovo polјe i tu, pa i gore do Beograda i na stranu do Jadranskog mora, logorovali nekih pet vekova.

- Slušaj ovamo - obrati se vođa svima okuplјenima oko autobusa. - Imate slobodno, a odavde krećemo tačno u dva sata.

Čuvši to tri omladinca šmugnu u šumicu pored Marice, izađu u prazan grad, malo ga osmotre i vrate se u parkić, takođe pored Marice. Ali nisu čuli vođin nastavak:

- Ej, čekajte-prodere se na ostale - jesam li vam rekao da je ovde sat jedan čas unazad pa ne krećemo po našem u dva, nego po bugarskom u jedan.

- Nisi nam rekao - odvaži se jedan vođin vršnjak.

- Nisam? E sad vam kažem.

Tačno sat su u autobusu i oko njega čekali ekskurzijanti onu trojicu omladinaca koji nisu čuli za vremensku razliku i ne po bugarskom nego po našem stigli baš u dva. A kako su glupavi omladinci samo srdačno dočekani od politički svršenih kolega, sve uz pominjanje i oca i majke, dede i babe, pa i strine, čak i komšije Jovice Popsimina s minđušom u uhu; srdačnost kolega je gotovo neopisiva, pa je ona jednosatna danguba zbog Tošinog "krosa" do bagrema naspram ove sramotne dangube bila kao lutkarsko pozorište.

Spomenuti Jovica Popsimin nosio je nadimak "Brka", da pretpostavite zašto? Pogodili ste, bio je ćosav, bez brade i, dabome, bez brkova, pravi razlog za baš takav nadimak, tipično za istančani smisao u Banatu za sprdačenje kad god se može, s kim se može i po mogućnosti najviše što se može.

E sad mi je već "pun kufer" priče o ovim politički upodobljenim ekskurzijama, pogotovu posle onog pičvajza nastalog zbog trojice omladinaca, dvojice komšija onog Jovice Brke koji ni kriv ni dužan uđe u ovu priču. Međutim, priča ne bi bila priča kad ne bi imala kakav-takav kraj, mada se do njega može stići i prečicom, kao što ćete sada i pročitati.

Tek, ekskurzija stigla na Crno more, u Burgas kad se noć uveliko spustila, pošto se ovde u Bugarskoj ranije smrkava nego kod nas i tolko' se ranije ide na leganje. Večera je postavlјena u potpalublјu nekog broda koji davno nije plovio, u kafani koja je neodolјivo podsećala na "Gambrinus" iz istoimene pripovetke Aleksandra Kuprina, a poslužen je nekakav čorbulјak, kanda je neki poseban recept za "ragu-čorbu", onda nešto što su trebale biti "natur-šnicle", pošto su i bile ali ispečene nekoliko sati ranije jer brodski ugostitelјi nisu mogli znati da će omladinci toliko zeznuti stvar, delimično i Toša, i da će doći do tolikog kašnjenja pa su bugarske crnomorske šnicle ličile na skvrčene đonove banatskih gumenih opanaka, a bila je tu i salata - po jedan poveliki neolјušćeni bugarski krastavac, gorak kao zlotvor, bar po istančanom banatskom ukusu.

Sutradan, čim je svanulo, a da ne zaboravite da u Bugarskoj ranije svanjiva nego kod nas, odmah posle preuzimanja kesa "lanč-paketa", autobus se zaputi ka Varni, gradu s čuvenim, bar tako kažu, letovalištem "Zlatni pjasci", vozeći tik pored obale mora koje je bilo crno, a ne kao plavi naš Jadran.

- Vidi ovu obalu, ko naša Slana Kopov - primeti Toša - samo što je mlogo, mlooogo, veće!

- A to blato, jel' lekovito ko naše - okuražio se jedan od krivih omladinaca da i on nešto kaže, ali mu niko ne odgovori?

U autobusu zašuška otvaranje lepo zapako- vanih papirnih kesa" lanč-paketa", mada vremena do ručka još ohoho, i odmah nastade žagor.

- Au, pa ovo su šnicle od sinoć! Vidi kako su još tvrđe kao da su smrznute, poreklom iz Sibira.

- Imate li i vi po crni lukac i pola glavice belog?

- Ja imam, i to neolјušćene!

- A krastavac, ponos bugarskog povrtarstva?

- Jebo' te krastavac!

- Slušaj ti, lјucki se ponašaj, a kad stigneš kući pcuj po avliji koliko 'oćeš - podviknu vođa još siguran u svoj autoritet.

- Izvini, jebi ga.

- Eto ga, opet, oš' da letiš iz aftobusa!

Potpuno razočarenje, baš ra-zo-ča-re-nje, bili su ti "Zlatni pjasci" gde je pesak žućkast, kao s Tise, ne sivkast kao dunavski, letovalište koje, odmah se vidi, ima svoju infrastrukturu, ima domaćina Tutu, ali inače nema nikog, ni žive duše, ni kakvog kera repom da zamahne.

- Još nije sezona - objasni domaćin puta. - Za dve i po nedelјe "pjasci" će biti "puni ko oko" jer stižu Rusi, Ukrajinci, Polјaci i po koja bugarska familija, ali samo ako stranci nisu sve zauzeli.

U Varni je bilo kratko zadržavanje, pa spavanje u Velikom Trnovu gde je "kost" inače neuporedivo bio bolјi od onog u Burgasu i u "lanč-paketu", a naročito su bili "slatki" škembići spremani na poseban bugarski način, recept koji je ušao i u najpoznatije svetske kuvare i služio se na mnogim trpezama.

- Zdravo su vam lepi ovi škembići, lepši nego kod nas i kod Gibanja, i kod Busije. Nije valјda da naši numu ovako slatko da skuvaju?

- Dal' umu? Umu oni al' gi mlogo pereu, mislim na crevceta i škembeta uopšte uzevši.

Veliko Trnovo je eksukrzija napustila a da niko ni reč nije prozborio o tom, inače, neobičnom gradiću, lepom svakako; ni sa istorijske tačke, ni geopolitičke, ni kulturno-folklorne, ni ekonomsko-privredne tačke, pa ni koja reč o nesumnjivoj potvrđenoj lјubavi naroda, svih, SSSR-a i naroda Bugarske, jednog, verovatno zato što su i velika Rusija i mala Bugarska do juče bile carevine.

Stigavši u Sofiju ponovo, sad u povratku kući, vođa postroji ekskurziju "na parove razbrojs" i razgovetno objavi:

- Imate četiri i po sata slobodno i odavde krećemo tačno u tri sata, po bugarskom vremenu, nemoj da se dogodi nešto kao u Plovdivu što je bilo jer sad nikog nikoliko nećemo čekati, uostalom Sofija i nije daleko od granice. I šta da vam kažem, možete šetati, razgledati, popiti i pojesti štogođ, pa i pazariti jer sigurno ima ponešto da se kupi, ako je kome šta novaca još ostalo! Samo da još jednom ponovim, u tri krećemo.

I bogme krenuli na vreme. U autobusu su otvarali kese iz dućana i pokazivali jedno drugom šta je ko našao da kupi a da ne baci novce. Bilo je tu svilenih marama, ruskog čaja, ružinog ulјa, po koja ruska kapa-lenjinovka i jedan samovar, takođe ruski. Omladina se poizuvala i zaradila se oko obuvanja novih belih dubokih patika ne bi li bili spremni za carinu jer granica nije daleko. Da, bile su to "šangajke", kineske original, verovatno u to vreme najbolјe patike na svetu. Šta u to vreme - i posle, i mnogo posle! Kakve "najke", "ribok", "adidas"? Pa kad su naši omladinci izašli na carinski pregled, sve u tim belim "šangajkama", Bugari i nisu nešto obratili pažnju valјda misleći da je to u pitanju kakva sportska ekipa.

Posle negde oko 12 sati putovanja napokon stigoše u mali pitomi grad na Tisi, kako ga baš uvek opisuju nadahnuti lokalni novinari, i bilo je tik pre svitanja.

Sva sreća što su stigli po našem vremenu, a ne onom bugarskom kad bi već uveliko bio dan i ceo bi Novi Bečej od centra pa preko Ljutova, Vranjeva, Novog Sela i Šušanja imao šta da vidi: izgladnele, ožednele, izgužvane, neispavane i vidno ubledele "svršene političare", takoreći "cvet ovog pitomog gradića", opet što bi novinari rekli, pa bi po sokacima krenula i kakva možebiti sprdnja koja ovdašnjem živlјu baš i nije bila strana.

I za kraj koja reč o novinarima koji nisu baš slučajno ušetali u ovu priču jer su o ekskurziji podrobno izvestili i za lokalne "Naše novine", i za regionalne "Zrenjanin", pa i pokrajinske "Dnevnik", strastveno veličajući u svemu tom Komitet i SSRNV, kao i "one koji su pomogli" kao "Polet", "Mašinoinvest", Brodogradilište, "Sokolac" i "Biserno ostrvo". Nisu novobečejski novinari bili oni koji su u svojim bodicama prodavali novine, mada su ih tako zvali, nego baš neki drugi koje nisu tako zvali, a stvarno su bili novinari, oči i uši u mirnoj pitomoj sredini u kojoj žive vredni neumorni neimari u industriji, građevinarstvu, brodogradnji, zanatstvu, na kraju i u polјopriverdi.

Perjanica tih pravih novinara bio je izvesni Dragan koji se iznenada, ko zna otkud i kako, pojavio u Novom Bečeju (posle se pročulo da je izbačen iz neke vojne škole, ali ne zbog ravnih tabana) i proslavio se neverovatno kritičarskim, a istodobno takođe neverovatno podobnim i iskrenim tekstom u novosadskom "Dnevniku" o tome kako je ovdašnja gimnazija poslala decu na ekskurziju da upoznaju tamo neki Pariz, pa Švajcarsku i Veneciju, umesto da tu našu decu, inače želјnu za novim upoznavanjima, pošalјu da upoznaju bolјe domovinu svoju, i to "stazama partizanskim", od Tjentišta pa preko Romanije do Kozare, odakle nije daleko ni Kumrovec. Taj tekst pun objektivne konstruktivne kritike, sasvim suprotno intoniran od onog, istog autora, o ekskurziji radi upoznavanja Bugarske toliko je privukao pažnju opštinskih i "onih koji treba" da je pravo čudo kako angažovani novinar nije bio bogato nagrađen, a nije.

Od ostala tri novinara samo se Mikica posebno istakao objavivši tekst s naslovom "NOVI BEČEJ PUN SVINJA". Šta je pri tome mislio, on je sigurno znao, a baš tako je napisao. Steva i Cimer su pretili sport i nisu se isticali, baš kao i ovdašnji sportisti.

Tako ekskurzijanti stigoše kući posle dugog puta, a nadasve neverovatno poučnog, stekavši izuzetno vredno iskustvo, takoreći međunarodno, ili još lepše internacionalno.