Od arbajtera do gastarbajtera

Kad krene priča o Banaćanima; te paorska zemlјa je više posna nego izdašna, te jabuke petrovače (dabome neprskane) više crvlјive nego ne, te šangarepe tanke i dole i gore, te rakija dudovača je bolјa od one od ringlova, te žene (Sose) umu da budu zdravo besne, gotovo da ne može da se zaobiđe po koja priča o zaroblјenicima u Nemačkoj, vojnim i svakakvim drugim arbajterima, potomci njihovi su tek postali "gastarbajteri", a sve to je vreme pluskvam i perfekt u odnosu na ovo vreme Merkel i silne naše lјubavi i prema njoj i prema svima njima kolko ih ima i kolko ih je bilo, a tek će biti, lјubavi nas Srba koje su prve komšije pretekle i spevale poluhimnu "Danke Dojčland".

Dakle, evo jedne priče.

Imao Bata petoro dece i u selu bio poznat po tome što je narukovo' u "ćesarsku" vojsku 1912. godine i tamo služio kao kuršmit do 1917. kada je umako' u logoše, posle tri bezuspešna pokušaja, a Švabe ga pustili na urlab sa sve ispravnim vojnim ausvajsom.

I na samom početku da odmah razjasnimo jednu stvar, poštovani čitaoče. Kolko' i od koga poštovan, ajde, al' od mene zacelo jesi. Pa ti ovo čitaš, a ne bestselere kao što su, a jesu, autora Jelene Alimpić, Neleta Karajlića (ili kako se već zove), Vanje Bulića (takođe), Emira Kusturice (isto takođe), Isidore Bjelice, Ruške Jahić, Žarka Lauševića, sve tamo iz neke Amerike, i ima ih još, pogotovu ovde, a i onde, gde god to bilo.

Umalo da zaboravimo najavlјeno pojašnjenje. Mislim, ja da ne zaboravim.

Elem, onaj Bata što je imao petoro dece, sve s jednom ženom, Katom iz Kikinde (a ne ko' ovi danas), nije se zvao Bata s drugim naglaskom, kratkim, a ne onim dugosilaznim. Sve će vam biti jasno ako u sebi kažete "batak". Oslušnite kako zvuči, izbacite ono "k" na kraju i to vam je ime Bata.

Posle onog Velikog rata, kako su ga nazvali, a Bata dobro znao, dođe ovaj '41. Još veći, najveći, velik u P. M. Mlađeg sina, Bracu, odmah su zarobili i iz Kragujevca, pa preko Rogatice, pravac u Rajh, a siroma’ nije ni obuko' uniformu kralјevskog gardiste. Onako kako je krenuo za Topčider, pa ga uputili u Kragujevac, u klotanim gaćama, i u bričec pantalonama, završio je naš Braca u nekom lageru gde ga je ubrzo presvukao i engleskom uniformom častio Crveni krst. Zaboga, ta bio je vojni ratni zaroblјenik, istina po toj švapskoj sistematizaciji raspoređen na odgovorno mesto - arbajter.

Nešto posle Brace, Švabe se dočepale i Batinog starijeg sina Spire. A taman mu krenuo poso' u okupaciji u Banatu gde su Nemci bili okupatori, fin neki svet s mnogo razumevanja, a ne kao neki u Sremu i Bačkoj, pa se Spira lako našao i s Jozefom, Vilijem, Otom i Johanom, kolko svojim priučenim, milozvučnim tim njihovim jezikom, još i više sitnicama kao što su bile koverte, kad deblјe, kad tanje, neki paketići, periodično i poveći paketi.

Al' oćeš. Uvatili Spiru i poslali ga da arbartuje u neku fabriku u kojoj su mnogi arbajteri arbajtovali, mada nisu znali šta, nego samo slutili da Hitleru sigurno čine dobro i to im nije bilo potaman. Nije ni Spiri, pa je nestao posle nekog vremena. Zaputio se kući, usred stalјingradske golgote stigao i odmah za pomoć potražio pajtaše u nemačkim uniformama od kojih neki više nisu bili tu, jer bez njih ruski front bi totalno propao, ali neki jesu, oni taman.

Pobegavši od arbajtovanja. Spira se srete sa neočekivanom prilikom: starija sestra šuruje sa četnicima, mlađa s lјotićevcima, a Bata danjom na salašu gosti nemačke patrole, a noćom, ne samo vinom, nego prvo rakijom, pa da se pojede, tek ondak vinom partizane, koje na tavanu veće kuće na salašu čeka smeštaj za spavanje. Kao neki motel između Kerektova i Aladara, kako za Nemce, još i više za partizane.

S urednim ausvajsom i još nekakvom radnom dozvolom, Spira pokrene biznis. Između ostalog, otvori bioskop i dobro mu krene. Ali onda mu uniformisani pajtaši dojave... I Spira opet nestade. Nije baš zapravo nestao, javio se četrnaest godina kasnije iz neke Australije.

Bog sveti zna gde je to, al' ajde.

Za to vreme arbajter Braca biva unapređen i iz fabrike koja pravi ne zna se šta, "prekomanduju" ga u selјačko domaćinstvo u kojem je deda Nemac nedavno umro, sin mu na ruskom frontu, jedan unuk poginuo još na početku rata, a drugi se vodi kao nestao. Ostale svekrva, dve snajke, troje dece i imanje kakvo Braca nije umeo ni da sanja, kao grofovsko u Banatu, ako ne i veće i bolјe, sa sve traktorima i drugim raznim mašinama, zemlјa prvoklasna, a marve, svinja i peradi, jedva možeš izbrojati. Samo da ima još ko da radi.

Kako nema? Tu je arbajter Braca koji je jako brzo ukapirao kako to rade muzilice za krave, prikolice kiperke, rasturivač stajnjaka, pa posebno i tečnog, kako se koriste sejačice, kosačice i prese za baliranje. Nudili mu iz lagera bar jednog pomoćnog arbajtera, možda ne baš za svaki dan, al' koji put nedelјno, međutim, Braca je to odbio. Znao je da uz tu tek savladanu mehanizaciju može i sam, a samo bi mu falilo da mu se po imanju mota ko zna kakav Polјak, Francuz, il' brat Bosanac, sve pored one dve snajke, mlade gazdarice Helge i Elze, prva malo ispod trideset, druga malo preko. Prva bez muža, a druga ne zna imal' ga, il' nema, dok je Braca, onako mlad i naočit, i sve zna i postigne da arbajtuje eto - bio im "priruci".

Nije lepo da nastavimo na ovu temu, tek ima- nje je bilo sasvim dobro namirivano, na zadovolјstvo i snajki i kontrole iz lagera koja je dolazila da vidi kako ide. Trajala je ta germanska idila oko dve ratne godine, idila kakva se mogla videti samo još u Gebelsovim propagandnim filmovima u kojima su uštirkane arijevke (arijevci su imali druga posla) uz pesmu kosile žito, takvo žito kakvo na svetu nije još viđeno. Bile su u Helga i Elza ponekad uštirkane i mada plave s kurjucima, pegave taman kako treba i naglašeno prsate, što je nepobitan dokaz arijevskog porekla i pripadnosti višoj rasi, valјda i jedinoj, jer su ostali svrstani u podrase, ali Helga i Elza nisu stigle na Gebelsovo filmsko platno. Nјima je, kolko' već može, bilo dobro i tu, na imanju, međ' kravama, svinjama, ćurkama, guskama, patkama, i morkama, istina bez muževa, al' su bila deca tu, pa uostalom, i dovedeni im arbajter. Još da svekrva nije bila često nadrndana i u maniru lokalnog Gestapoa, što se njih dve tiče - moglo je još da potraje.

E, al' nije.

I kako to uvek i u svemu bude, sve što biva kad-tad mora i da prođe. Tako prođe i Bracino ratno arbajtovanje na gospodskom selјačkom nemačkom imanju, a već mirisalo na kraj rata. Bez ikakvog objašnjenja, samo došli po njega, vratili ga u lager, a odatle na arbajt u obližnju fabriku, što se Braci nikako nije svidelo, kao da ga je ko pitao dal' mu se sviđa, il' ne!

Pa kad je već tako - odoh ja, reši Braca i pobegne, pravac kući. Pošto je Češka bila tu blizu, samo je trebalo da dođe do Mađarske, nađe Tisu, prepliva je, a dobar plivač je bio, sa sve onim stilom koji se u Banatu zvao - muški, i eto ga na salašu na Kerektovu, samo još dva sata peške do sela, možda i brže ako naiđe neka zaprega. Bogami je dobro odmako od lagera, do Češke sigurno, sve zahvalјujući švapskom jeziku koji je, pored ostalog, prilično savladao pored Helge i Elze, a možda je i u Mađarsku zakoračio. Istina, slabo su ga primali kad je stopirao sa sve u toj engleskoj uniformi od Crvenog krsta. Tek, odmah su znali da je stoper u bežaniji, da se "oto' s lanca", i imati s njim posla, i još mu i pomoći, veliki je rizik i sasvim mogući "bliski susret" sa policijom, koja god bila.

Uhvatili su ga nadomak nekog zaseoka, jer ga je prijavio jedan Slovak, možda je bio i Čeh ili Mađar, tri i po nedelјe je forsirao povratak kući, a onda mu taj skot stao za vrat. Policajci neki fini lјudi, nisu ga ni tukli, čak ni vikali na njega, samo se raspitali ko je, odakle i kud se zaputio. Onda su ga lepo vratili u njegov lager, sastavili nekakav zapisnik, potpisali to i otišli.

Sad ide onaj deo priče u kojem je Braca arbajter iz Banata, u čitavom svom ratnom zaroblјeničkom opusu zapamtio kao najteži. Kako i ne bi. Sad ćete čuti:

Oni fini lјudi policajci odoše, čak su mu dvojica mahnuli s porukom da ne brine, da su i ovi u lageru fini, pa sad i svi oni samo treba malo da se strpe i rat će biti gotov.

Al' oćeš!

Jedan matori uniformisani Švaba poče da se dere i naredi da onih ostalih desetak takođe Švaba, koji jako matori, koji potpuno suprotno, na betonskoj stazi ulaza u lager, naprave takozvani "špalir", a uhvaćeni arbajter, to je Braca koji pod stražom gleda šta se to sprema, da krene kroz "špalir". Šta će, mora se, i očekujući silne batine, jer "špalir" se zato i postroji, dobi tek koju nemož' blažu ćušku, više po ramenu nego po glavi.

Au, dobro sam prošo', pomisli krivac, kad se sa onog betona, na ulazu u lager začu zloslutan zvuk bata teških vojničkih cokula, možda su bile i čizme, sve to četir-pet sekundi, i onda, kukavički s leđa, udarac u južni deo leđa, dal' punom nogom, tačnije cokulom, dal' je možda bio "volej", "suvi list", ili "špic". Mora da je "špic", kad je Braca poleteo metar-dva, pao pred ulaznim vratima i onako s kraja betonske staze okrenuo se da vidi koji je iz "špalira" to uradio. Nijedan, nego onaj matori što se derao, a sad se cereka i sva sreća što nije "overio" ležećeg Bracu, koji samo što nije dreko"!

Tako nam je naš Braca najgore strado' i nikad Nemcima nije oprostio što se desilo; kraj zarobljeništva samo što nije, a neki istraumirani nosilac cokula, špicerajkom skoro mu razvali, da prostite - dupe. Što, uzgred rečeno, i nije imalo loše posledice, jer umesto da arbajtuje u fabrici, on je bio na rehabilitaciji, leškario na stomak, pa na desnu stranu, jedino na levu, gde ga je strefio onaj zlotvor, nije mogao, a na leđa jeste, samo jako pažlјivo.

Nekako u to vreme, možda nešto pre, a kako kasnije, stariji brat Spira, koji nikako nije prihvatio da treba da arbajtuje, osim da muva za sebe, pošto je nestao iz svog sela, pa i susednog gde je držo' bioskop, obreo se u severnoj Italiji, tamo gde je u onom prethodnom zvanom Velikom ratu, bolovao i Miloš Crnjanski, gle opet Banaćanin, i napisao nekoliko najlepših pesama srpske književnosti.

Spira jeste bio Banaćanin, al' ne te fele, nego one bonvivanske, hedonističke, mada vreme za takav životni stav baš i nije bilo pogodno. Ali bi ono - ćao Duče, obesili ga naopačke, totalni haos uz "bandjera rosa", tek za Spiru taman. Malo potom, obreo se u Švajcarskoj, uredno se prijavio vlastima, dali mu legalne papire i smestili ga u elitni izbeglički kamp (da ne pišemo logor).

Ajd' pogodi poštovani čitaoče, a što si poštovan, to smo već elaborirali, kako se naš Spira takođe snašao u Švajcarskoj - ej, zemlјi brdovitoj koja nije na Balkanu, al' što su im snežni vrhovi, satovi, alpsko mleko, čokolade, i naravno banke i trezori, kao i kantoni tri fele.

Dabome da se snašao.

Kad je u toj izbegličkoj priči došao do, ne samo po njemu, statusa koji se ne zaobilazi, Spira se oženio. Srećna mlada bila je slovenske duše nam, Vlasta, prelepa plavušanka, Čehinja, takođe legalni stanovnik Švajcaraca koji, znate to, nisu ratovali. Venčali se i potom dobili dete, što bi Bosanci rekli, dakle ćerku, i nadenuli joj ime Milana, ako se Vlasta tu išta pitala.

Ne mnogo posle, porodica Spira, Vlasta i Milana, obrela se u Australiji u omanjem turističkom mestu zvanom - Džilong, nadomak Melburna. A kako se i tu Spira snašao pored svih onih ajkula u komšiluku i kengura sa severa, uspešna kafana, njegova najbolјa je potvrda bila.

Nije ni Braca, za razliku od starijeg brata mu, osim stradanja od špicerajke švapskom cokulom, mnogo loše završio kao ratni zaroblјenik. Saveznici bili na koji kilometar od lagera u kojem je Braca odbolovao špicuting i svi se stanari, preostale Švabe, razbežali, a arbajteri tumarali po krugu čekajući Amere, ili koje već oslobodioce.

Braca nije hteo da ih čeka, nego put pod noge, istim kojim je već išao. Samo što je sada stopiranje bilo uspešnije i dok si reko' keks, evo ga na levoj obali Tise, negde blizu Segedina, a to je koji dan do kuće, gde je stigao sredinom maja. Nјegovi sapatnici u lageru sačekali su oslobodioce koji su ih odmah zarobili i otvorili sistematsku proveru, bojeći se da se međ' njima ne krije kakav gestapovac, i to je potrajalo do sredine leta, za neke i do potkraj jeseni.

Braca se, stigavši kući, više nego brzo uklopio završavajući prolećnu setvu na salašarskoj zemlјi, a i sve na njega palo, jer su neki u kožnim mantilima došli na salaš i pokupili mu oca Batu, strpali ga u neki podrum u Beodri, čupali mu brkove da prizna kako i koliko je sarađivao s Nemcima koji su mu gostovali na salašu, al' bar dva-tri puta nedelјno.

Bata je sve priznao, ali uz dodatak zapisniku da su partizani bili istovremeno i češći i skuplјi gosti, što istražitelј, jedan golјa iz poslednjeg sokaka prema imanju Aladar, gde je on, taj golјa, i svi njegovi generacijama, bio biroš i zarađivao jedva da narani decu, taj istražitelј kvalifikovani nije ni slušao, nego se ograničio na psovke među kojima je prednjačila - "ti mater kulačku"! I ko zna kakav bi bio kraj za Batu da se iz Kikinde nije pojavio partizan Mića, izbavio Batu iz zatočeništva, pa smenio istražitelјa i unapredio ga za prvog čuvara dve zadružne šupe.

Ovaj Mića jeste bio i jeste pravi partizan, al' dobar čovek, i s njim imamo isti problem kako se stvarno zove. Piše se Mića, a ne kaže tako. Isto kao u slučaju Bate.

Kako bilo da bilo, tek Mića i Bata, čija se imena drukčije kažu, partizanskim džipom, preko Aladara, stignu na salaš gde ih dočeka Braca koji je prvi put video jednog pravog partizana. Našlo se tu i posluženja koje su iznele Bracine sestre, politički već neopredelјene, s tim što je starija (šurovala sa četnicima) već vidno naginjala novoj vlasti, a mlađa (simpatizer lјotićevaca) još nije bila spremna za izjašnjavanje.

Zamalo pa srećan kraj, al'... Jesu Bati počupali brkove koji su posle ipak ponovo izrasli, dakle ne baš strašno, ni blizu onom kad se na salašu povampirio onaj beodranski golјa, nekad istražitelј, sada izvršitelј agrarne reforme, istovremeno upravnik državnog polјoprivrednog dobra u osnivanju "Jezero", došao da obavesti da je narodna vlast donela odluku (vama kulacima, kako je rekao) oduzima trideset jutara zemlјe i unosi ih u vlasništvo i na svako korišćenje u dobro "Jezero". I to ni manje, ni više nego "u ime naroda". Potom je bila još jedna agrarna i nacionalizovano je samo još sedamnaest jutara.

Posle nije bilo tolikih stresova, ako se izuzme da se najbolјa krava, davala preko dvadeset litara mleka dnevno, udavila u Begeju, neki ga zvali Crnjac, rečici pored samog salaša, a Braca je sve više u mislima bio u one četiri godine arbajtovanja ratnog zaroblјeništva gde je vredan selјak oslovlјavan sa "gospodin selјak", a ovde sa "đubre kulačko".

Prođe dve i nešto decenije, mnogi mlađi Banaćani upute se u Nemačku da rade i zarade, a bili su pod jedim imenom - gastarbajteri.

Pogrešno, govorio im Braca kad god je imao priliku, tamo nema "gast", nego samo "arbajter", što je klimanjem glave potvrđivao i otac mu Bata, mada u "dankedojčlandu" nikad nije bio, ali u ćesarskoj vojsci (što mu dođe takoreći isto) gde je sedam godina služio kao doktor za konje i zna šta je kod njih arbajt, bogme je bio.

U Banatu se čak i danas čuje po koja priča o tom vremenu, pričaju je unuci, pa i praunuci arbajtera i gastarbajtera, najčešće kad se nepažnjom isprazne baterije u laptopovima i smartovskim tabletima i telefonima pa privremeno nema pristupa jutubu, fejsbuku, guglu ili vikipediji, sve izvornim banatskim rečima.

Vremena se promenila, Banaćani prestali da odlaze u gastarbajtere, ali ako ste pomislili da je arbajtovanju i gastarbajtovanju došao kraj, da je takav vid principa rada skončao, bogami, poštovani čitaoče, a već dva puta objasnili smo zašto "poštovani", grdno si se prevario:

Sad naše ne zaroblјavaju niti dobrovolјno idu tamo da arbajtuju, nego njini dolaze ovamo, i to ne tenkovima, nego novim tehnologijama; na tenderima pobeđuju kao što su i od 1939. pa sve dok se nisu posmrzavali koju godinu kasnije u Rusiji, kao da nisu mogli znati kolika je i kako tamo ume da bude zima. Sad će oni nama da budu gosti, da otvore (za nas) silna radna mesta gde ćemo moći da arbajtujemo do mile volјe (za njih) kao što smo (su nas) naučili malo milom, malo silom.

Samo što ovi tehnološki i finansijski moderni Nemci opet greše kao što su mislili da će Rusija pasti, a nisu stigli ni dokle je Napoleon, koji rat ranije. Greše što nisu uradili precizne procene, precizne kao što to Merkelove podanici stvarno mogu, koliko, statistički gledano, ovih naših potomaka arbajtera (silom) i gastarbajtera (milom) i danas hoće da arbajtuje.

Teško da hoće. Možda tek silom, Nemačka je bila, sad je i biće sila - Nemci su to, brašo!