Iz poslednјeg sokaka

Šaca, skraćeno od Aleksandar, neki ga zvali i Šandor jer je madžarski divanio skoro bolјe i od samih Mađara, špic-namet Ćurkov koje su u selu svi znali pa i čiji je Šaca, a pravo prezime malo ko, glavni je u ovoj vranjevačkoj priči, čak se može reći - glavni junak.

Kuća mu bila mala od čerpića, pokrivena trskom, stara i vidno oronula s avlijom tako malom da se zaprega nije mogla okrenuti iz cuga, nego Šaca ispregne Pašu i Lastu, uvede ih u štalu, namiri ih, i tek onda "ručno" okrene kola. Ručno, dabome; znači rukama svojim i to tako što spreda prvo skine rudu, a straga se podupre ispod šaraglјa i rukama svojim zanese kola, kao po pravilu u desnu stranu, sve do položaja da ih sasvim okrene. Kako je mogao? A kako nije kad je bio toliko kršan kao da nije Banaćanin, već kakav koščati Dinarac ili makar Čajetinac, ili brkati ajduk iz Zapadne Srbije, sve do Drine, pa i s druge strane reke koju su mnogi pokušali da isprave, ali...

ŠacaŠaca je bio skroman čovek, mlad i vredan, oženjen iz Kikinde mladom koja mu ubrzo rodi ćerku Marinu, bledunjavu, jektičavu ali on nije mogao da je se nagleda sve misleći "i to će jednog dana biti čovek". Dobro de, devojka koja će se možebiti, a što da ne, dobro udati jer jektika mora proći.

Kuća Šacina bila je u poslednjem sokaku, ne poslednjem po bilo kakvim vrednosnim sudovima, i drugi su sokaci bili kao i ovaj, možda s malo većim avlijama, ali posle ovog nije bilo više sokaka, nego samo njive banatske crnice.

Kuća je Šaci ostala od oca mu kojeg je, kad je imao 13 godina, ubio neki pomahnitali konj baš kad je izašao iz berbernice, i od majke koja se potom udala u treći sokak i u korist sina Šace kod beležnika se odrekla svih imovinskih prava koja je, nije da nije, svakako imala. Udala se za dobrostojećeg paora, što god to značilo, koji ju je razumeo i da je grize savest, bar malo, što napušta dete i ostavlјa ga samog u onoj kući od čerpića u poslednjem sokaku, mada je Šaca sa 13 godina izgledao kao đilkoš od desetak i više godina stariji koji bi mogao i volu rep iščupati, al' neće.

U kući su sa sokaka bile dve sobe; jedna veća sa dva mala prozora i mala soba sa jednim još manjim prozorom sa sokaka. U tu malu sobu ulazilo se spolјa iz otvorenog konka, ali s nastrešnicom, iz kojeg se ulazilo i u kujnu iz koje se išlo u veliku sobu s jedne strane, a u štalu s druge. U kujni je na centralnom mestu bio zidani šporet, ispred njega omanji astal s četiri rasklimatane stolice, s desne strane kuhinjski kredenac izbledele zelene boje s dve fijoke, a pored ulaznih vrata bila je polica sa jednim čikmežetom na kojem je Šacina Kikinđuša držala jednu saksiju, kanda je muškatli bio.

Kad već čitate, strpite se još malo jer sledi opis velike i male sobe, pa i štale:

Kao što je već rečeno, u veću sobu se ulazilo direktno iz kujne u kojoj je prema sobi bio probušen zid da bi se ložila zidana pećka u sobi koja je imala drvenu u "G" klupu oko sebe i zapećak pola metra od spolјnog zida da bi sva toplota ostala u sobi, a ne da deo greje komšijsku avliju. Zimi je Marina najviše volela da spava baš u zapećku omamlјena odisanjem zidane pećke na kojoj su skoro svake noći uz prigušeno predenje spavale obe mačke koje su imali. Pećku su Šaca i Kikinđanka ujutru već oko pet sati ložili tulajom, čapurjem i, ređe, snopićima vrbovog pruća ukoliko bi ih on nakupio pored Tise, a onako vredan umeo je da nakupi i na svojim sonicama, koje je sam napravio, i to po najvećem snegu dovuče kući. U sobi dva kreveta, šifonjer, dve natkasne, astal sa dve stolice, zemlјani pod uvek uredno pomazan sa dve krpare skoro ko nove, a prozori, pa i u onaj u maloj sobi, bili su ukrašeni uvek čistim drap zavesama.

Nije ni mala soba mnogo drukčija bila od velike u odnosu na nju, samo nešto je bila bez nameštaja ako se izuzme mickov, kojeg su u nekim drugim sokacima zvali otoman, jedna povelika prilično vešto sklepana vešalica, dve oklice i tronožac koji je na sve tri noge imao vidlјive tragove iz štale gde je Kikinđanka muzla Magdu, jedinu kravu koju su imali.

U opisu ove Šacine kuće u poslednjem sokaku koja mu je ostala posle oca i od majke dobrovolјno, ostao je još samo jedan prostor - štala. I dok se u malu sobu ulazilo direkt spolјa, iz konka koji je, istina, imao nastrešnicu, štala je imala dva ulaza i prozorče na zidu prema komšijskoj avliji, sasvim gore ispod štalskog plafona. Jedan je ulaz bio, kao što ste već zapazili, iz kujne, sasvim nasuprot ulazu u veću sobu prema sokaku, a druga vrata bila su iz avlije direkt do jasala s jedne strane i lotre tavanske s druge, kao i malog ograđenog obora za krmaču, pa ako bude sreće i za prasice.

Šacina krmača, koja god bila, prasila se redovno kao i većina krmača rase mangulјica; najviše je oprasila pet, najčešće tri, a jednom je postavila negativan rekord i oprasila jedno prase koje je preživelo samo zahvalјujući tome što ga je Šaca vilama promašio htedući da ga probode jer je mislio da je to pacov, a pri ionako slabom svetlu fenjera čiji je fitilј em bio kratak, em je u njemu petrolina bilo jedva na dnu.

U štali je bilo uvek više živih duša nego u prednjem delu kuće, kujni, velikoj i maloj sobi, konk se ovde ne računa. Pored krmače mangulјice i prasica, kad i koliko ih ima, krave Magde, mlekulјe koja je umela, kad se posreći, i sedam litri mleka dnevno da joj se izmuze, a o kojoj je isklјu- čivo brinula Kikinđanka, sem kad se time bavio, retko i to je bivalo kad je Šaca preuzimao, glavni su bili Paša i Lasta, par dobro timarenih vranaca; Šacin ponos toliko da je s češagijom skoro radije spavao nego sa svojom Kikinđušom. Toliko ih je dobro timario da se u selu uveliko pričalo, prepričavalo i svaki put dodavalo, da bolјe izgledaju od žene mu koju, ne mož biti drukčije, ni izbliza nije tako timario. U svakom pogledu.

- Šaco - dere se komšija preko kapije - pošto Šaca nije ni imao avlinska vrata. – Jesil’ čuo da je neki naš ubio prestolonaslednika Ferdinanda?

- Kojeg Ferdinanda?

- Ma onog Franc Jozefog, što je lane lovio ode' na Carskoj bari.

- A, tog!

- Baš tog, i ženu mu Sofiju.

- Au!

- Biće rata Šaco, vidićeš. nego otvori kapiju da popijemo koju za pokoj duši, mislim za Ferdinanda i za Sofiju. Pa i oni su bili lјudi. Jel’?

- A jesil' ti narukovo' - pita komšija posle druge dudovače, prve za Ferdinanda. a druge za Sofiju? – Pitam, jesul' te zvali u vojsku?

- Nisu, dosad.

- E, sad će garant, - skoro slavodobitno zaklјuči komšija podmećući čašicu kao za nedajbože, pokoj duši Šaci koji, eto, mada ima 21 godinu. dosad nije narukovo'.

Sad ćeš ti, brataše moj, lepo u ćesarsku vojsku pa tamo njihovom češagijom timari blatnjave tuđe konje što topove vuku, u sebi komšija svede kako i jeste, uz već četvrtu dudovaču. A za Pašu i Lastu nemoj da brineš, ako i njih ne budu regrutovali, a u selu se već priča da hoće. Vojska će to velika da bude, svakako će im trebati mnogo konja.

- Ajd' komšija, pš' moći sam?

Šaca zatvori kapiju, vrati se ostatku u flaši dudovače i dobro se zamisli: Oćel' stvarno morati da ratuje, protiv koga, s kim i zašto, valjda ne zbog one Sofije nesrećnice koju ni oni u Beču nisu baš držali za svoju, a tek što bismo mi lјudi Banaćani, okrajak velike carevine koja sigurno i ne zna gde je Banat i Vranjevno, ni poslednji sokak u njemu, kuća pod trskom i Šaca sa Kikinđušom i malom Marinom. Koja uzgred nikako da prevaziđe jektiku, a već sedma godina joj je.

- Kato (to je ime Kikinđanke, žene mu) jesil' čula šta ovaj divani?

- Jesam i mislim da laprda. Kakav Ferdinand, kakva Sofija? Nego ti gladalicu u ruke, naoštri kosu, imaš samo još jedno košenje, a zima tek što nije.

I Šaca je pokosio, dovezo' i sadeno' seno, posebno istimario Pašu i Vlastu, odvojio dva, tri praseta od sise, pročistio odžak, popravio nastrešnicu nad konkom i zamenio tri letve propale na avlinskoj kapiji.

Kad!

- Kato, evo ih!

- Kojih? Idi vidi šta ’oće.

- Jesil' ti Aleksandar Ćurčić, carski obveznik vojni?

- Taj sam.

- E, pa evo ti poziv, tu sve lepo piše, valјda si pismen?

- Jesam.

Odoše džandari, ili šta su već ti uniformisani pozivari bili i Šaca, u krugu porodice, Kikinđuša se prestravila, a mala Marina joj se zalepila za nogu, otvori kufertu i pročita u sebi, a kraj naglas:

- DA SE ZA SEDAM DANA JAVI U KASARNU BR... U TEMIŠVARU:

Po selu se odmah pročulo: Očo' Šaca na poziv cara, al' ne daleko, tu u Temišvar, u Banatu je.

- Jadna ta njegova žena i jektičavo dete - puna saosećanja mislila je prva komšinica Zorka odlučna da nikom svoje avlije vrata ne otvara, kako i njenog Božu ne bi snašlo što i Šacu.

Iz Temišvara se Šaca javio tri puta za četiri meseca otkako se odazvao na poziv, uvek na nekakvim šmrlјavim dopisnim kartama na kojima je odštampana markica i naznačeno da se upiše ko prima i ko šalјe. Na trećoj dopisnici Šaca je naglasio: "Kato pazi kako timarši Pašu i Lastu i ne brini za mene. Ode imam sve, tako mi i treba. Kako je Marina? Ajd'uzdravlјe."

Potom se nije javio više od dve i po godine, zapravo se uopšte nije javlјao, nego... Bila je već uveliko 917. godina, a na prozor komšije Žive, treća kuća od Šacine, neko zakuca ne baš jako, nekako preteći, po kuckanju se to osećalo. Živa, ipak oprezno, odškrinu pendžer, kad ima šta da vidi, u njega iz mraka bulјi niko do Šaca, sve u šinjelu s onom omraženom ćesarskom vojničkom kapom sa šiltom.

- Šaco, jesil’ to ti?

- Ja sam komšija, pomagaj!

- 'Oću, a šta si uradio?

- Ništa, samo sam pobego' iz vojske!

- Pobego'?

- To se tamo kaže dezertiro'.

- Dezertiro'?

- Mano sam i vojsku i cara, mater im, pa zar nije dosta bilo i ćesarskog kosta, i "glave u torbi" i stenica, kojih je na milione, da živiš nedaju ti, a kamoli da ratuješ, usranih gaća, a zašto i za koga!

- Čekaj tu - zatvori Živa pendžer i otvori avlinska vrata. - Saćemo ti spremiti mesto na tavanu di ćeš biti dok te ne spremimo za logoše. A jel' te tražu?

- Ajde, dok se opasulјe da me nema već ćemo se ukopati na onoj tvojoj njivi u Ritu. I dok to ne uradimo nikom, ama baš nikom, ni Kati mojoj, ni reči. Jesul' ona i Marina dobro?

- Jesu, ajde na tavanac.

Nije Šaca bio jedini koji je odlučio da batali uzaludno potucanje pod vojničkom opremom od Galicije i Ruskog fronta pa natrag do albanskih teritorija i MaćsdoniJe. Samo u selu ih je bilo na desetine, neki procenjuju na blizu sto, a Neca Patak je tvrdio da ih ima tačno 83, ne računajući sad i Šacu, pa je sabrao da će, ako se tako nastavi, selo imati više stanovnika u "logama", iskopanim trapovima po njivama, nego po kućama u samom selu.

"Loga" je stara banataska reč za rupe na njivama koje za svoj smeštaj spreme sebi zečevi, a isto su se zvale i poprilične rupetine, što bolјe maskiraie i pokrivene kakvim tarabama (da ima vazduha) i preko njih snopovima najčešće tulaja a unutra navučeno slame da zime ne može biti. To su bile "loge" za dezertere-logoše koji su tu dane provodili, a noću izlazili, tumarali po njivama i bašćama dok bi se pokoji usudio i da uđe u selo i do svoes kuće, s tim što bi s prvim petlovima već bio u svojoj "logi" utonuvši u san koji js uvek bio isti - kad će javiti da je ovo gotovo, da se svrši već jednom.

Celo selo je znalo gde su logoši, znali su i policajci koji su s vremena na vreme, ne bi li opravdali svoje prisustvo, vadili iz rupe po kojeg logoša, predavali ga "tamo gde treba", ali se jako dobro znalo kojeg će logoša možda otrpati, a kojeg sigurno nikad neće. Da su hteli, očigledno da nisu, mogli su ih povatati "ko zečeve", svih 83, plus Šacu.

Aleksandar Šaca Šandor dočekao je kraj rata posle godinu i po dana logoškog životarenja, vratio se kući reklo bi se još siromašniji nego što je bio pre odlaska u Temišvar, u vojsku, ali je još bio mlad i zdrav, vidno ojačao od svega što ga je snašlo, a dočekali ga njegova Kikinđuša, Marina i tromesečni sin Nićifor, jer Šaca je bio među onim hrabrima koji je noćom obilazio kuću da bi se postarao o koječemu. Znao i jedva prežalio što više nije bilo Paše i Laste koje su "regrutovali" i zaboravili da vrate, ali mu je Lasta podarila ždrebe, sada uveliko omicu Curu.

Dolazili lјudi da vide i čude se kako je Šaca napredovo'. Zamenio trsku na krovu, popravio nastrešnicu nad konkom, napravio novu kapiju, posebno s avlinskim vratima, uradio kompletnu generalku na talјigama tako što je meto nove točkove s novim šinama, nove levče, sve četiri, novu rudu i nove šaraglјe, čak je i sic majstorski upakovao, pa kad upregne Curu i krene selom samo čuješ - evo ga ide Šandor. A i na novom astalu, s novim oklicama i za njega, i za Kikinđušu, i Marinu i Nićifora - taman kol ko treba.

Po njivama odavno zatrpane loge, ni ne vidi se gde su bile, samo što poneki logoš istražuje ko ga je prijavio policiji, baš njega a ostale nije, pa je posle zamalo izveden na strelјanje, ali na svu sreću svoju, ne onog ko ga je prijavio, nije strelјan i prošao uz malo zatvorskih batina.

I ako ste pomislili da je ovo kraj priči o Aleksandru Šaci Šandoru i poslednjem sokaku u selu, skoro da ste u pravu. Šaca je napredovao i Kikinđuša mu rodila još dve ćerke i još jednog sina, dok ih je Marina prerano napustila ne stigavši da se dobro uda, a Cura se dva puta ždrebila i donela Šaci nove Pašu i Lastu, još lepše i crnje, s belim belegom na čelu. I baš ta Cura vratila mu češagiju u ruke, a imal' većeg zadovolјstva za čoveka, za paora, od prilike da timari konje.

I to tri: mladog Pašu, mladu Lastu i Curu.