Osnivanјe podružnice Saveza poljoprivrednih radnika Jugoslavije

Socijalni sastav Kumana 1936.

Kumanski hatar obuhvatao je 17662 jutra zemlјe. Prema podacima Ureda za katastar u Novom Bečeju, struktura zemlјe prema kulturama bila je sledeća:

- oranice 11134 jutra I 1029 hvati

- vrtovi 148 jutara I 807 hvati

- vinogradi 113 jutara I 769 hvati

- pašnjaci 4932 jutra I 636 hvati

- livade 472 jutra I 1167 hvati

- neplodno 859 jutara i 254 hvata

U Kumanu je 1936. godine živelo 6537 stanovnika u 1500 domaćinstava. Apsolutna većina je živela od zemlјoradnje, mali deo od rente na zemlјu.

Od agrarne reforme do 1936. godine povećao se broj bezemlјaša i porodica sa 3 do 5 jutara. To je bio i zakoniti put razvoja sela. Veći posedi povećali su se na račun manjih i srednjih poseda, koji su se postepeno smanjivali sve dok siromašni selјaci nisu ostali bez zemlјe.

Važno je napomenuti da se broj agraraca znatno smanjio. To se dovodi u vezu sa činjenicom da su agrarci prodavali zemlјu na privremeni ugovor tako da stvarno nisu bili više vlasnici zemlјe, ali su se kod katastarskog ureda i dalјe vodili kao vlasnici. Bilo je više od 25% agraraca koji su morali da prodaju zemlјu. Godišnji prihod siromašnih selјaka sa 3 jutra zemlјe iznosio je oko 3500 dinara. Kako siromašni selјaci većinom nisu imali polјoprivredne sprave ni stoku za vuču, zemlјu su im obrađivali drugi, »srednjaci« i kulaci. Oni su morali da plaćaju: za oranje 180 dinara, za sejanje 70, a za prenos letine oko 150 dinara. To je iznosilo 400 dinara. Ako nisu mogli da plate novcem, morali su to da učine svojim radom u toku godine.

Na 3 jutra zemlјe u Vojvodini se plaćalo državnih, samoupravnih, crkvenih i drugih nameta oko 600 dinara. Ako tome dodamo oko 150 dinara nepredviđenih troškova, svi rashodi iznose oko 1600 dinara, a čist prihod sa tri jutra oko 1900 dinara. Ako je radnik izdržavao porodicu — ženu i dvoje dece, na svakog člana porodice je dolazilo oko 475 dinara. Životni standard ovakve porodice bio je još niži ako je domaćin bio agrarac, koji je morao da plaća anuitet 187 dinara po jutru, što iznosi 561 dinar godišnje. Zato su agrarci morali prodavati zemlјu, čime su povećavali agrarni proletarijat.

Najveći deo stanovništva u Kumanu živeo je tada od privrede. Na polјoprivredne radnike i njihove porodice otpadalo je oko 2000 stanovnika. Taj broj je bio u stalnom porastu.

Kumane daje sliku veoma izdiferenciranih posedovnih odnosa, jer je ogromna većina, 93% stanovnika, imala u vlasništvu oko 51% zemlјe, koja je podelјena na mali i srednji posed, a neznatna manjina stanovnika, svega 7%, držala je u vlasništvu gotovo polovinu, tj. 49% zemlјe.

Sve ovo pokazuje da je položaj radnog selјaštva u Kumanu bio veoma težak. Samo oko 40 radnika je bilo zaposleno u industriji u Zrenjaninu, a u selu 50-60 sitnih zanatlija. Tako su se gotovo svi stanovnici našli pod udarom eksploatacije, bilo kulaka iz sela, bilo industrijalaca iz grada. Zbog toga su bili primorani da traže rešenje svog položaja, koje su videli jedino u doslednoj borbi za pobolјšanje ekonomskih i političkih uslova, koju je tada vodila KPJ.

Rad podružnice sindikata polјoprivrednih radnika

Savez polјoprivrednih radnika, kojim je rukovodila KPJ, bio je 26. septembra 1928. godine zabranjen. Nešto ranije Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije URSSJ osnovao je Sindikat polјoprivrednih radnika kao Zemalјski savez polјoprivrednih radnika sa sedištem u Novom Sadu. Kao reformistički sidnikat, URSSJ ne samo što nije bio zabranjen Šestojanuarskom diktaturom, nego mu je pripala i blagajna Nezavisnih sindikata da bi mogao intenzivnije da radi. Zemalјski savez polјoprivrednih radnika nije imao brojno članstvo sve do 1935. godine mada je CK KPJ još 1932. godine uputio poziv komunistima i simpatizerima da se učlane da bi sindikat oportunista pretvorili u organizaciju klasno borbenog proletarijata. Ovaj zadatak postavlјen je ponovo komunistima rezolucijom na Četvrtoj partijskoj konferenciji, koja je održana 24. i 25. decembra 1934. godine.

Od 1929. godine u Kumanu nije postojala podružnica polјoprivrednih radnika. Prva osnivačka skupština održana je 1935. godine u kući Dade Bunjevački. U izveštaju Zemalјskog saveza polјoprivrednih radnika u Novom Sadu za 1935—1937. godinu piše da je Savez osnovao Podružnicu u Kumanu krajem 1935. godine, da je rad te Podružnice bio veoma aktivan i da je ta aktivnost »ležala u klasnoj svesti tadašnjih polјoprivrednih radnika«.

Boško MiokovU duhu odluka Četvrte partijske konferencije KPJ i Sedmog kongresa Kominterne da komunisti uđu u legalne organizacije, sekretar Pokrajinskog komiteta organizovao je u Kumanu i drugim selima, u kojima je za to bilo uslova, berače kamilice, seosku sirotinju, u podružnice Sindikata polјoprivrednih radnika. Delatnost organizacije u Kumanu razvijala se legalno, ali je, pod njegovim direktnim uticajem, sprovodila liniju Partije.

Pod rukovodstvom Ivana Vioglavina, polјoprivrednog radnika iz Kumana, marta 1936. godine održana je skupština organizacije SRPJ kojoj je prisustvovao i Đura Hadnađev, delegat iz Novog Sada. Skupština je održana u sindikalnom domu, koji se nalazio u kući Dade Bunjevački. Za predsednika je izabran Ivan Vioglavin, za potpredsednika Milutin Stojanov-Bača, za sekretara Omer Vuletaš i za blagajnika Čeda Stančić. Članovi uprave bili su Milivoj Teodosin-Beodranski, Boško Miokov, Jovan Mučalov, Zare Odžin, Marinko Marinkov-Kojin, Svetozar Eremić i Sredoje Marinkov-Kojin. Član Nadzornog odbora bio je Rista Jovanov. Na godišnjoj skupštini je istaknuto da su ekonomski razlozi bili cilј osnivanja Podružnice. Skupštini je prisustvovalo samo oko 50 lјudi, ali je ubrzo broj članova organizacije porastao na 800. Osnivanjem Podružnice nastala je u Kumanu legalna organizacija čije je članstvo sprovodilo liniju Partije.

U radu Podružnice odigrao je značajnu ulogu Mesni komitet KPJ, koji je akciju oko osnivanja Sindikata poverio Ivanu Vioglavinu, mladom i tada još nekompromitovanom komunisti. Većina članova uprave bili su takođe mladi lјudi iz redova nekompromitovanih komunista i simpatizera. Podružnica je uspela da veže veliki broj polјoprivrednih radnika, koji su plaćali članarinu po 2 dinara mesečno. Od toga je 20% zadržavano za rad Podružnice. Tim sredstvima kuplјen je inventar za Dom sindikata, klupe i stolovi i bicikl, koji je korišćen za obilaženje susednih mesta. Sačuvan je pečat Podružnice. Paritetni odbor izabran je 1936. Predstavnici polјoprivrednih radnika bili su Sredoje Stanisavlјev-Taca i Boško Miokov, predstavnici poslodavaca Žarko Sekulić i Ranko Marinkov-Kojin, bogati selјaci, predsednik opštine Vlada Solarov bio je i predsednik paritetnog odbora a opštinski beležnik Dušan Ignjatov bio je sekretar.

Štrajk berača kamilice

Snaga pokreta polјoprivrednih radnika došla je do punog izražaja prilikom štrajka berača kamilice. Taj štrajk dolazi, besumnje, među najsvetlije pobede koje su izvojevali komunisti Kumana. Štrajk je izbio krajem aprila 1936.

Sezona polјoprivrednih radova počinje marta. To su pripremni radovi za prolećnu setvu. Veći broj radnika zapošlјava se tek u maju i junu, u vreme okopavanja prolećnih useva i vinograda, ali su nadnice za te radove vrlo niske. Zbog velike bede koja vlada među polјoprivrednim radništvom preko godine, a naročito u proleće kada veoma veliki broj radnika traži posao, radni dan trajao je obično po 13 časova, a zarada je bila oko dinar na sat. Zato je razumlјivo od kakvog je značaja bila berba kamilice za seosku sirotinju, kojoj je to bio jedini izvor prihoda u proleće.

Da bi što više zaradili, kamilicu su brali svi članovi porodice, čak i starci i deca. Ovaj artikal je izvožen u inostranstvo. Postojao je kartel izvoznika koji su bili i posednici sušara. Zeleni cvet kamilice kupovali su po selima prekupci, kojima su izvoznici davali veće akontacije i potrebne džakove.

Rada AćimovOrganizacija KPJ u Kumanu, posle osnivanja Podružnice polјoprivrednih radnika, sazvala je zbor berača kamilice, izradila pravila, izabrala štrajkački odbor i obustavili branje kamilice. Delegati štrajkačkog odbora su postavili zahteve direktno izvoznicima: direktna prodaja kamilice vlasnicima sušara bez posrednika po ceni od 1,25 dinara za kilogram nesušenog cveta.

U toku desetodnevnog štrajka, 1. maja, Žarko Milankov, tada član Mesnog komiteta, održao je sa štrajkačima zbor u hataru. Posle toga organizovano su krenuli, u dugoj koloni, kroz selo sa trubačem Čedom Jovanovim-Pataćom. Putem su pevali revolucionarne pesme. Na čelu kolone bili su članovi Mesnog komiteta. Dok su prolazili pored Opštine, beležnik je stajao na prozoru. Da bi ih dezorganizovao i isprovocirao nered, poslao je policajca Milu Lazića da izvuče iz stroja bar jednog štrajkača. Policajac je zgrabio Žarka Kaloperovog i uhapsio ga. Štrajkači su pokušali da ga u tome spreče, ali su odustali po savetu Žarka Milankova i produžili do Doma sindikata, gde ih je dočekalo mnoštvo selјaka. Nakon dugih pregovora, došlo je do sporazuma sa izvoznicima u svim spornim pitanjima, i u najvažnijem da se kamilica otkuplјuje po 0,70 dinara za jedan kilogram.

Ova akcija imala je višestruk značaj. Berači kamilice u ostalim opštinama uvideli su korisnost Sindikata kao organizacije. U toku štrajka mobilisani su berači da čuvaju livade i sprečavaju štrajkbrehere da beru kamilicu. U toku štrajka organizovana je akcija Crvene pomoći u korist štrajkača. Sindikat se legalizovao kao organizacija koja je mobilisala gotovo sve polјoprivredne radnike i siromašne selјake u Kumanu.

U izveštaju upućenom CK KPJ stoji ocena i značaj rezultata u štrajku berača kamilice:

»Ove godine u Kumanu je vođena borba specijalnog karaktera (lokalnog) koja je potpuno uspela time što je mobilizirala selјake i polјoprivredne radnike u nekoliko opština i tako je pokazala nove forme organizovanja i vođenja ekonomskih borbi...«

Žetelački štrajk

U Kumanu je 1936. godine bilo oko 2000 polјoprivrednih radnika i radnica, među njima i oko 50 slugu. Sve ćemo ih kategorisati u 4 grupe. U prvoj grupi bilo je oko 180 porodica bez zemlјe i oko 140 porodica bez kuće i zemlјe. U drugoj grupi bilo je oko 310 porodica koje su imale do 3 jutra i u trećoj oko 250 porodica sa do 5 jutara zemlјe. U četvrtoj grupi moglo je biti oko 160 porodica sa nešto više od 5 jutara zemlјe.

Eksploatacija polјoprivrednih radnika za vreme sezonskih radova išla je do te mere da su često zbog slabe ishrane padali od umora. Radno vreme trajalo je »od izlaska do zalaska sunca«, oko 16 časova dnevno. Hranu nisu svuda dobijali. Nadnice su bile tako niske da su od njih jedva mogli odužiti dugove koje su načinili preko zime da bi ishranili porodicu.

Da bi pobolјšao teški ekonomski položaj polјoprivrednih radnika, Sindikat je organizovao drugi veliki štrajk, koji je izbio u toku vršidbe. Povod za štrajk bile su nesuglasice sa vlasnicima vršalica. Mesni paritetni odbor odlučio je da se polјoprivrednim radnicima zagarantuje minimum od ukupno ovršene pšenice od 3,5% sa hranom ili 4,5% bez hrane. Dnevni kapacitet srednje vršalice iznosio je 100-150 metara. Prema tome, na svakog radnika dolazilo je dnevno oko 35 kilograma pšenice, što je iznosilo oko 50 dinara. Kad se uzme u obzir da vršidba ne traje ni mesec dana i da je to jedan od najtežih poslova, ta je nadnica bila veoma niska. Kako je u Kumanu bilo oko 2000 polјoprivrednih radnika, a samo 28 vršalica, prirodno je što svi nisu mogli biti svakodnevno zaposleni na ovom poslu. Zbog toga su vlasnici vršalica, koristeći nezaposlenost, počeli da primoravaju zaposlene da rade za 3% bez hrane. Pod rukovodstvom Sindikata, radnici su na svih 28 vršalica obustavili rad, tražeći da se prihvate njihovi zahtevi: da se kolektivnim ugovorom obezbedi vršidbeni ris od 4,5%, da se u kolektivna društva mogu uzimati samo sindikalno organizovani radnici, da raspored društava određuju radnički predstavnici, da radno vreme traje od 4 do 19 časova, da radnici dobijaju hranu, da ložača plaća vlasnik vršalice, da mu obezbedi radnu odeću kao i radnicima i slamarima.

Vlasnici vršalica pokušavali su da uguše štrajk, ali bez uspeha. Posle nekoliko dana upornog štrajka, bili su primorani da prihvate uslove polјoprivrednih radnika.

Komunisti su, boreći se za ostvarenje zahteva polјoprivrednih radnika, bez obzira na njihovu političku pripadnost i nacionalnost, doprineli podizanju klasne svesti i saznanja o potrebi klasnog jedinstva.

Svetozar ČolićPo direktivi sekretara Pokrajinskog komiteta, osnovane su podružnice Saveza polјoprivrednih radnika u mnogim mestima Vojvodine. Organizovanju Sindikata polјoprivrednih radnika najviše je doprineo Ivan Vioglavin. On je bio mlad i još nekompromitovan komunista koji je, kao delegat Pokrajinskog komiteta za Vojvodinu, krajem 1935. i u toku 1936. godine odlazio u susedna mesta da organizuje podružnice polјoprivrednih radnika. Istovremeno je prenosio i ilegalni partijski materijal i učestvovao u formiranju mesnih partijskih organizacija, Sindikalne podružnice je osnovao u Melencima, Novom Bečeju, Tordi, Miloševu, Velikim Livadama, Novoj Crnji, Tarašu, Žablјu, Čurugu, Elemiru.

U razdoblјu 1935-1938. godine sa selom Elemirom održavali su stalnu vezu Lazar Milankov, Ivan Vioglavin, Žarko Milankov, Svetozar Solarov i Ljubiša Stančić-Lapada. Rezultat toga rada bilo je osnivanje partijske organizacije u Elemiru sa sekretarom Pajom Radišićem. Kasnije je sekretar bio Sava Momirov-Đađa. Osnovana je 1936. godine i vrlo jaka Podružnice polјoprivrednih radnika. Ona je, između ostalog, uspela da se izbori za bolјe uslove rada vršidbenih radnika. Godine 1936. uhapšeno je u Elemiru više od 100 članova Sindikata polјoprivrednih radnika. Oko 40 članova bilo je u zatvoru više od 7 meseci. Posle istrage, zbog nedostatka dokaza, pušteni su.

U jesen 1936. godine grupa sezonskih radnika iz Kumana radila je u Sasama u Sremu na branju kukuruza. Grupu je predvodio Ivan Vioglavin, a u njoj su bili komunisti Svetozar Solarov, Boško Miokov, Marinko Marinkov, Luka Tatić, Živa Lazić, Toša Gladić, i veći broj članova Podružnice i omladinaca. Ivan Vioglavin uspostavio je vezu sa Đorđem Jelovcem, naprednim radnikom iz Sasa i sa Martinom Dobronjevskim u Staroj Pazovi. Sa njima je održavao sastanke i osnovao je sindikalnu organizaciju. U više mahova prenosio im je ilegalnu literaturu: »Proleter«, Uputstvo za rad u sindikalnim organizacijama, referat Feorgi Dimitrova sa VII kongresa Komiterne I drugi teoretski materijal.

Pod rukovodstvo PK izbili su 1936. godine masovni štrajkovi gradskog i seoskog proletarijata gotovo u svim gradovima Vojvodine: Novom Sadu, Subotici, Senti, Petrovaradinu, Rumi, Staroj Pazovl, Kikindi, Zrenjaninu, Starom Bečeju i u selima u njihovoj okolini: Melencima, Tordi, Elemiru, Turiji, Bačkom Gradištu, Srbobranu, Bačkom Petrovom Selu. Prema izveštaju inspekcije rada Kralјevine Jugoslavije za Dunavsku banovinu, 1936. godine bilo je ukupno 104 štrajka. Polјoprivredni radnici štrajkovali su 54 puta.

Sadržaj

O gradu