Zbor socijalističke radničke partije (komunista)

Partijsko-sindikalnom kongresu za Vojvodinu, održanom u Novom Sadu 7. i 8. januara 1920. godine prisustvovao je kao delegat Kumana Ljubomir Čolić, koji je bio izabran za člana Kontrolnog odbora Izvršnog odbora Pokrajinskog veća za Vojvodinu.

Grupa učesnika oktobarske socijalističke revolucijeČetrnaestog januara 1920. godine, u prisustvu oko 1.000 meštana, održan je u Kumanu veliki javni zbor Socijalističke radničke partije (komunista), na kome je Pavle Pavlović govorio o političkoj ravnopravnosti žena, o agrarnoj reformi, socijalističkoj štampi i potrebi osnivanja mesne organizacije. Zbor je ostao nezaboravan politički događaj. Evo komentara koji su povodom zbora, donele »Radničke novine«.

»Kod veleposedničkog sveta ovih krajeva vlada prigušeno shvatanje da je revolucija na selu jedna bliska mogućnost i da svaki zbor, a naročito ovaj prvi zbor, treba da znači mobilizaciju na ustanak. Onaj ko ne zna šta je to kod gazda nemirna savest, neka ode u krajeve gde je agrarno pitanje istaknuto na dnevni red. U Banatu, u bivšoj Mađarskoj, gde se »zaslugama« dobijalo od Pešte po nekoliko stotina po nekoliko hilјada jutara zemlјe, a od Beča karijera i titula tajnog savetnika — u bogatom Banatu ima i sada tog plemstva. Ono nije otišlo sa Mađarskom već se prilagodilo »novim« državnim prilikama.

Nije onda čudo što se državna vlast sa svojim birokratskim gladnikovićima, stavlјa apsolutno u službu ovim bivšim i sadašnjim magnatima banatskim. Tamo u Banatu je svakoj političkoj partiji moguće raditi i vrbovati pristalice samo ne našoj. Kada je ovaj zbor u Kumanu održavan, žandarmerija je u najbližem selu Melencima, rasterivala konjima mase selјaka, koji su bili pošli na zbor u Kumane.

Istog dana kada je zbor u Kumanu zakazan, osvanula je u Melencima konjička žandarmerija da spreči njihov dolazak u Kumane.

Ova slugeranjska revnost policije znak je jedne divlјe želјe da se izborni rad naše Partije onemogući, ili bar umanji na selu. To se čini baš tamo odakle se radikalima i demokratima ne čini nikakva smetnja kad sazivaju 10 sela na jedan zbor... Ovdje otpada i onaj blјutavi izgovor o nacionalnom podozrenju i opreznosti od strane vlasti, jer su oba ova sela čisto srpskim svetom naselјena. U celom Kumanu od 1500 kuća, ima samo 10 porodica mađarske narodnosti.

Međutim, sve je bescilјno vlasnicima jer se svest ovoga sela neverovatno probudila i nema sredstava kojima će se ona vratiti dremežu«.

»Radnički list« broj 1 doneo je kratku vest o tome da je posle zbora od 14. januara 1920. godine ponovo osnovana Mesna organizacija SRPJ(k) u Kumanu. U rukovodstvo su izabrani: Ljubomir Čolić, predsednik, Čedomir Stančić, sekretar, Živa Đuričić (prema izjavi Kumančana Živa Ćurčić), blagajnik, a članovi Rada Vlajkov i Živa Milankov i Nadzorni odbor: Cvetko Lucić, Kariton Mučalov i Blagoje Stančić.

Neposredno posle obnavlјanja partijske organizacije raspisom od 7. II 1920. godine veliki župan - vladin komesar torontalske županije, zabranjuje održavanje zborova i sastanaka komunističke stranke SRPJ(k). I pored zabrane, široke selјačke mase prilaze radničkom pokretu.

Čeda Stančić, predsednik prve mesne organizacije Socijalističke radničke partije Jugoslavije u Kumanu 1919. godine (prvi s leve strane)Kao posledicu straha od revolucionarnog pokreta koji je zahvatio celu Vojvodinu, a naročito pogranični deo prema Mađarskoj. Komanda mesta u Zrenjaninu primila je izveštaj 12. II da komunisti u Subotici vrše pripreme da 15. II izvrše državni prevrat u celoj Vojvodini. U izveštaju stoji: da centar u Subotici ima vezu sa svim većim mestima, da raspolaže oružjem i ima velik broj pristalica i da računa na pomoć i demobilisanih vojnika i regruta. Zbog toga se Komanda mesta upozorava na budnost i preduzimanje potrebnih mera. Isti izveštaj odnosio se i na susedna sela Kumane, Melence, Elemir i dr.

I posle 15. februara strah od bolјševika ne prestaje, zato ministar unutrašnjih dela već 18. naređuje velikom županu u Zrenjaninu da se protiv pojačane komunističke delatnosti preduzmu stroge mere, jer bolјševici (komunisti) i njihovi agitatori vrše razna krivična dela, a policijske vlasti, koje su dužne da brane i štite pravni poredak u državi su ravnodušne i ne pokazuju dovolјno energije. Ministar unutrašnjih dela 23. IV 1920. godine zabranio je proslavu Prvog maja.

Zabrana je izdata stoga što se gotovo cela Vojvodina nalazi u vojničkoj zoni, mir sa Mađarskom još nije skloplјen i zbog nedavne pobune i izgreda većih razmera u Bačkoj. Zato se »ne može dozvoliti da protivnici ove države iskorišćavaju radničku proslavu za svoje protivdržavne i anacionale svrhe...« U vezi sa zabranom i na osnovu prispelog izveštaja sreskog načelnika o stanju u novobečejskom srezu, veliki župan Jovan Bogdanov 24. IV 1920. godine traži hitno vojno pojačanje za Prvi maj.

Veliki župan dalјe obrazlaže da su snage žandarmerijskih stanica vrlo slabe jer imaju samo 4—5 lјudi koji se ne bi mogli suprotstaviti »jakom pokretu širokih razmera«. Zato moli okružnog vojnog komandanta da hitno stavi na raspolaganje sreskom načelniku u Turskom Bečeju jednu četu vojnika koji će načelnik prema potrebi rasporediti po opštinama, a naročito u Kumane, Melence i dr.

Do koje mere je zavladao strah od pobune, koju navodno pripremaju komunisti, vidi se najbolje iz naredbe Vrhovne komande od 27. IV 1920. godine o stanju pripravnosti vojske, koja u datom momentu treba da stupi u vezu sa policijskim i civilnim vlastima povodom Prvog maja, radi osiguranja važnije železničke pruge, telegrafske i telefonske linije. A da bi se osiguralo prebacivanje trupa, potrebno je Prvog maja da bude spreman po jedan voz na železničkim stanicama u Subotici, Somboru i Zrenjaninu.

I pored svih zabrana i naređenja, organizacija KPJ u Kumanu okuplјala je sve više seoske sirotinje. Bile su u toku pripreme za nastupajuće opštinske izbore. Preuzimanje opštinske uprave bilo je veoma rizično, jer je opštinska blagajna oplјačkana. Iz nje beže, naizmenično, uprave, jer ne mogu u »propaloj kući« ništa da urade. Finansijsko stanje ove seoske opštine vidi se najbolјe iz sledećeg citata iz »Radničkih novina« broj 15: »Tamo postoji velika školska zgrada u kojoj je pre rata radilo 13 učitelјa i učitelјica. Sada jedva plaćaju dva učitelјa pa ni oni ništa ne rade, jer deca nemaju obuće da bi mogla ići u školu. U bogatom Banatu, u mestu gde 7000 stanovnika ima 18 hilјada jutara zemlјe, dakle po 2 i po jutra plodne zemlјe prosečno na dušu, ne mogu na ovakoj skupoći lјudi da obuvaju decu da bi mogla posećivati školu. Nije onda čudo što i poluimućni lјudi kažu: „Šta vi sumnjate u našu privrženost komunizmu, kad mi nemamo čime ni svoju parcelu obrađivati ni za što stoku kupiti’«.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom