Razvoj Kumana u doba brzog prodiranјa kapitalističkih odnosa u selo (1848-1918)

Prva organizacija socijaldemokratske partije

Prva organizacija polјoprivrednih radnika u Kumanu osnovana je poslednjih godina prošloga veka. Prema sećanju najstarijih Kumančana, njen prvi rukovodilac bio je mladi kolarski radnik Rada Sokolović, koji je, kao poznati agitator socijalističkih ideja, bio proteran iz Pakraca. Vratio se u rodno Kumane, otvorio je kolarsku radionicu u kući Paje Aćimova, kovača, i počeo svoju političku aktivnost. Širio je socijalističke ideje u cilјu pobolјšanja položaja polјoprivrednih radnika i sirotinje, čime je stekao veliki autoritet. Organizovao je prvu, ilegalnu socijalističku organizaciju polјoprivrednih radnika. Na njegovu inicijativu osnovano je i prvo Kulturno-prosvetno društvo sa horom, diletantskom sekcijom i čitaonicom. Zahvalјujući njegovoj aktivnosti, socijalističke ideje prodiru i šire se obuhvatajući, uz polјoprivredne radnike, i zanatlije i sitne selјake.

Članovi rukovodstva prve socijalističke organizacije bili su: Toša Stančić, predsednik, Đurica Cicvarin, potpredsednik i Boža Radišić — Bratko, perovođa — sekretar.

Organizacija je imala oko 500 članova, među kojima su bili i: Toša Stančić, Milan Tatić — Kečul, Živa Sekulić, Vlada Stančić, Laza Tubić, Steva Radišić, Mladen Stančić, Boža Lirić, Jevrem, Stančić. Sastanke su održavali po grupama u radionici kod Sokolovića i suvači (mlinu) Jevrema Stančića. Na sastanke je dolazio i Rada Adamov, poznati socijalistički agitator, koji je, zajedno sa Miladinom Miloševim iz Elemira, bio delegat na Kongresu polјoprivrednih radnika u Pešti 1897. godine. Rada Adamov je jedan od vođa i organizatora pobune u Elemiru 1897. godine. Tada je i poginuo u borbi protiv žandarmerije.

Na sastancima su čitali socijalističku literaturu, dela Pelagića, Svetozara Markovića, Bebela i druga. Naročito aktivni i sposobni bili su Boža Lirić i Boža Radišić — Bratko. Nјihova aktivnost nije ostala nezapažena. Bili su u više mahova hapšeni i maltretirani.

Prvi štrajk

Beda i teški radni uslovi naterali su seosku sirotinju i proletarijat na organizovanu borbu putem štrajkova. Mada je i ranijih godina bilo štrajkova, 1897. godine bili su najmasovnijm. Centar borbe bio je u Elemiru. Najznačajnija borba vođena je u Potisju, u nekadašnjem Dištriktu, gde je uzela jačeg maha u Turskom Bečeju, Kumanu, Melencima, a naročito u opštini Torda.

Još pre štrajkova bilo je hapšenja, jer su radnici, širom Vojvodine, i pored zabrane, proslavili Prvi maj 1897. godine kada je počelo okopavanje prolećnih useva, radnici su obusta vili rad i istakli svoje zahteve. To je iznenadilo i poplašilo tadašnju vlast. Štrajk je izbio i u Kumanu. Radnici su tražili veću nadnicu, bolјu i kvalitetniju hranu, ukidanje dare — kuluka, dvanaestočasovno radno vreme. Da bi primorali poslodavce da prihvate postavlјene zahteve, polјoprivredni radnici iz Kumana, Melenaca, Elemira i drugih sela su u većim grupama, od 500—600 lјudi, naoružani kosama, motikama i vilama, naizmenično, nedelјu dana držali pod opsadom »županijsku zgradu u Velikom Bečkereku (današnji Zrenjanin) u kojoj su njihovi delegati pregovarali sa velikim županom.

Da bi suzbili štrajkove, vlasti su dovele štrajkbrehere iz južnog Banata, lјude koji su nastradali od poplave. Uz pratnju žandarma dospeli su i u Kumane. Ali, štrajkači su bili dobro organizovani. U grupama od 100—200, krstarili su hatarom i nisu dozvoljavali štrajkbreherima da rade. O tome je pisala i štampa. »Svakog dana vidimo da je radnički pokret sve bolјe organizovan. Polјoprivredni rad je potpuno stao. Oko 100—200 radnika u jutarnjim časovima izađu na njive samo da vide da li rade radnici koji su došli iz drugih mesta. Lepim rečima ili pretnjama rasteruju ih sa rada, mada su ovi došli iz poplavlјenih krajeva i zbog toga su zainteresovani za zaradu. Štrajkači su uspeli da ubede većinu radnika da ne prihvate sklapanje ugovora. Tu i tamo se nađe jedan ili dvojica, koji pristanu na sklapanje ugovora, ali ni oni nisu pouzdani, jer u zadnjem momentu odustaju od posla. Zbog toga žandarmerija primorava radnike da izađu na njivu. Radnici su pod pretnjom izišli, posedali na zemlјu i rugajući se govorili: »Da radimo na to nas niko ne može prisiliti. Tu smo, neka vam to čini zadovolјstvo«.

Štrajk je uspeo, poslodavci su bili primorani da prihvate zahteve polјoprivrednih radnika.

Glavna pokretačka snaga u štrajkovima bila je Socijal demokratska partija koja je radnike preko seoskih organizacija snabdevala lecima i štampanim materijalima iz socijalističke literature. »Socijalistički pokret nalazi najpovolјniju bazu u srpskim opštinama, a jedan od glavnih uzroka za to nalazi se u štampanom propagandnom materijalu na srpskom jeziku«.

Zbog jačanja socijalističkog pokreta u Banatu, javno mnjenje počinje sve više da se bavi tim pitanjem. Građanska štampa je primorana da piše o njemu sa svoga stanovišta. Štampa konstatuje da je glavni uzrok pojavi radničkog pokreta siromaštvo i očajna beda na selu. Za polјoprivredne radnike kaže da godišnje mogu da rade svega 80-100 dana i da su primorani da tom zaradom izdržavaju porodicu godinu dana. U štampi se navodi da je veliko zlo u tome što su vođe socijalista, »apostoli«, krenuli u susedne opštine, u okolinu Zrenjanina, u kojima su se odmah pojavile i socijalističke novine i časopisi.

Vojislav Gavrilović je u rukopisu »Kumane pre prvog svetskog rata« pisao o ovome štrajku. Gavrilović spominje da je u Kumanu pre 59 godina izbio štrajk i da je u selu bilo 10 garnitura vršalica. »Vlasnici vršalica i gazde udovolјili su zahtevima štrajkača bojeći se da im žito u kamarama ne proklija. Štrajk je trajao više dana«.

Posle velikog talasa štrajkova polјoprivrednih radnika, koji su uspeli zahvalјujući žrtvama i borbenosti seoskog proletarijata, 25 — 27. decembra 1897. godine održan je u Budimpešti Kongres polјoprivrednih radnika, kojem su prisustvovali i delegati iz Banata. Posle toga pokret se u selima   razvijao organizovanije i masovnije, a bazirao se na kongresnoj rezoluciji, kojom se energično zahtevao dvanaestočasovni radni dan. Rezolucija napominje da se za krajnji cilј smatra uvođenje osmočasovnog radnog dana na osnovu programa Socijaldemokratske partije. Postavlјen je zahtev da se     svi polјoprivredni radovi plaćaju                samo novcem, prekovremeni    rad svim polјoprivrednim radnicima, uklјučujući i risare, po satu;         da se ukine rad »đuture« i da se uvede rad na nadnicu.

Pojedine tačke ove rezolucije su zahtevi polјoprivrednih radnika za čija su se ostvarenja borili i u toku štrajkova 1897. godine.

Izbor članova socijaldemokratske partije u opštinsku upravu

Devedesetih godina socijalisti već učestvuju na opštinskim izborima. U nekim mestima preuzimaju vlast. U Kumanu su najveći uspeh postigli na izborima za opštinsku upravu 1898. godine, kada su članovi Socijaldemokratske partije bili izabrani u Opštinski odbor: Toša Stančić, opštinski knez, Boža Radišić-Bratko, perovođa (sekretar), Živa Sekulić i Laza Tubić, eškuti (odbornici). Dokaze za ovo imamo u tadašnjoj građanskoj štampi (»Torontalu«), koja je pisala da su socijalisti opštine Kumane održali sastanak kome je prisustvovalo oko 150 lјudi. Oni su ovaj sastanak već odavno planirali, ali sreski načelnik nije dozvolio da se održi. Zbog toga su se sastali ilegalno. Melenačka žandarmerijska stanica, koja je otkrila ovaj sastanak, utvrdila je da su socijalisti tada izabrali rukovodstvo: za predsednika Tošu Stančića, koji je bio i opštinski knez, za perovođu (sekretara) Božu Radišića, perovođu Opštine, za blagajnika Jevrema Stančića, za kontrolora Đuru Cicvarina a za članove uprave Živu Sekulića i Lazu Tubića, koji su takođe bili članovi opštinske uprave. Kako je rukovodstvo odmah otpočelo prikuplјati članarinu i priloge, žandarmerija im je oduzela novac i spisak sa 482 imena. Zbog sastanka koji je održan bez dozvole, žandarmerija je prijavila sreskom načelniku 61 člana. Na osnovu prijave oni su bili uhapšeni, a Toša Stančić i Boža Radišić osuđeni na robiju.

Rezultati štrajkova polјoprivrednih radnika, kao i izbori socijaldemokrata u seoske opštinske uprave, doprineli su da vlasti preduzmu mere za zaštitu posednika i veleposednika. U tom cilјu ugarska vlada donela je 1898. godine zakonske propise sa poznatim Drugim zakonskim članom, koji je trebalo da reguliše odnose između polјoprivrednih radnika i poslodavaca. Ti propisi bili su upereni protiv udruživanja polјoprivrednih radnika i štrajkova. tj. protiv njihove organizovane borbe. Mada je Drugi zakonski član počeo da likvidira ostatke feudalizma, on je bio okrutan i surov za polјoprivredne radnike, zato je ostao poznat pod imenom »robovski zakon«.

Podružnica sindikata poljoprivrednih radnika 1906. godine i štrajkovi u Kumanu

Do početka XX veka Srbi u Banatu nisu imali posebne radničke ni partijske organizacije iako je pokret među Srbima bio masovan, jer se dotle odvijao u okviru Socijaldemokratske partije Mađarske.

Mada je rukovodstvo socijalne demokratije često vodilo oportunističku politiku, a vlasti sprečavale formiranje organizacije polјoprivrednih radnika u Banatu, sindikalni pokret je ipak sve više jačao, što se najbolјe vidi po mnogobrojnim štrajkovima koji su se u prvoj deceniji XX veka ponovo javlјali.

Na organizovanje radnika snažan uticaj imala je štampa, u prvom redu »Narodna reč«, »Narodni glas« i »Sloboda«, listovi koji su izlazili na srpskom jeziku i koje su čitali i polјoprivredni radnici u Kumanu.

Početkom 1906. godine održan je u Novom Sadu Prvi kongres Srba socijalista iz Ugarske. Prema organizacionom statutu Savez polјoprivrednih radnika bio je sastavni deo Socijaldemokratske partije. Posle Kongresa osnovana je prva legalna sindikalna podružnica u Kumanu.

Poznata su imena članova koji su rukovodili akcijama i verovatno su bili i pukovodioci Sindikata polјoprivrednih radnika. To su bili: Števa Pavlović, Maksa Mirilov, Boža Radišić, Mladen Jelić, Boža Lirić, Rada Đurin i Đurica Jeremić. Sudeći po aktivnosti, ta organizacija js morala biti i brojno jaka. Socijaldemokratska organizacija u Kumanu borila se, pre svega, za pobolјšanje ekonomskog položaja radnika, ali je pokazala i veliku aktivnost u izborima za poslanika za mađarski parlament.

Na zboru polјoprivrednih radnika 6, maja 1906. godine u Zrenjaninu među delegatima iz susednih mesta bilo je i Kumančana. Tada su postavlјeni zahtevi o nagrađivanju:

»1. Nadnica za kopanje kukuruza 2 krune, 40 potura i hrana i iz četvrtog se može uzeti, kad gazda hranu kući dotičnom donese, i to dnevni rad od 3 sata izjutra do 8 sati uveče, pola sata doručak i 1 sat ručak.

  1. Nadnice po varoši od 2 krune, 40 potura do 2 krune 60 potura, bez hrane i to: od 6 sati ujutro do 6 sati uveče, pola sata doručak i jedan i po sat ručak.
  2. Vinogradari su zahtevali nadnicu od 2 krune i to od 6 sati ujutro do 6 sati uveče.
  3. Ris za žito:

Za slabo i pravo žito 60 kila od lanca i 2 krune novaca. Za pravo i jako žito 85 kila od lanca i 3 krune novaca. Od polegnutog žita 100 kila od lanca i 4 krune novaca.

Zamršeno žito po novoj pogodbi.

  1. Zob tako isto ali sa žitom isplata.
  2. Za vršidbu na vršaćoj mašini, od 100 metara 4 i po metra žita a od 1000 metara još 50 kruna viša plata i to sa guvna, a gazda je dužan svake subote žito promešati i podeliti.
  3. Nadničari u kosidbi i žetvi imaju 10 kruna dnevno. Nadničarke u kosidbi i žetvi imaju 5 kruna dnevno i bez noćnih poslova, kao pranje i mešenje hleba.

Dnevni rad od 3 sata ujutro do pola 9 sati uveče i pola sata za doručak i pola sata užina«.

Ovi zahtevi bili su objavlјeni u štampi, što je omogućilo da se polјoprivredni radnici u mnogim mestima, pa i u Kumanu, upoznaju sa njima i da na osnovu toga povedu borbu.

Prvi štrajk izbio je u proleće, u vreme okopavanja kukuruza. Radnici su obustavili rad i zahtevali primenu zaklјučaka zbora polјoprivrednih radnika i uspeli su. Jedan od organizatora tog štrajka u Kumanu bio je Števa Pavlović.

Prema pisanju lista »Torontal« u leto 1906. godine došlo je do novih, oštrih i masovnih štrajkova polјoprivrednih radnika. Naročito uporne borbe su vođene u novobečejskom srezu na posedu Dunđerski-Ivanović, na kome su radili Kumančani. Da bi ugušili štrajk, vlasti su dovele oko 600 štrajkbrehera i pohapsile neke štrajkače. Zatvori su bili prepuni štrajkača. I pored strogih mera, progona i hapšenja, štrajk se održao više dana. Štrajkači su, naoružani kosama i vilama, sprečavali štrajkbrehere da rade. Vođe štrajkača bili su Števa Pavlović i ostali istaknuti članovi Socijaldemokratske partije, mahom bezemlјaši. Kada su prihvaćeni postavlјeni uslovi, štrajkači su nastavili da rade. O vršidbi uspeli su da dobiju pola nadnice u novcu, a pola u naturi — i hranu. Ovo je bio veliki i ne samo privremeni rezultat njihove borbe.

Paralelno sa štrajkom na veleposedu izbio je štrajk i u Kumanu. O tome Svetozar Sekulić priča: »Godina 1906. bila je veoma rodna, naročito je dobro rodila pšenica. Pred kosidbu nastao je kišni period koji je dugo trajao, te je ometao i usporavao kosidbu i vršidbu. Zbog vlage su proklijale kamare, tako da su pre vršidbe radnici morali ašovima da seku povlatu da bi oslobodili žito. Nastalu situaciju radnici su pravilno ocenili: da je za obavlјanje pogođenih radova potrebno mnogo više napora i vremena nego inače. Zato su obustavili rad na svih 18 vršalica, koliko ih je bilo u Kumanu, tražeći veću nadnicu i to u novcu. Gazde su se našle u bezizlaznoj situaciji: ili da im kamare sa žitom propadnu, ili da prihvate postavlјene uslove štrajkača, što su i učinili.

To su bile poslednje velike bitke koje su vodili polјoprivredni radnici u Kumanu za pobolјšanje svog ekonomskog položaja. Posle 1907. godine nije bilo štrajkova, te je i sindikalni pokret jenjavao.

Borba za nacionalnu i političku slobodu

Povodom parlamentarnih izbora 1901. godine došlo je do organizovanog političkog istupanja protiv Austrougarske monarhije. Borba je vođena na nacionalnoj bazi, a došla je do izražaja u sukobu između vladinog kandidata veleposednika Mađara Gide Rohoncija i Srbina, lekara, dr Ljube Pavlovića. U Kumanu, pretežno srpskom selu, ogromna većina selјaka opredelila se za Pavlovića, kandidata Miletićeve stranke.

Gida Rohonci pokušao je da održi predizborni zbor, ali je došlo do incidenta, što je ostalo u živom sećanju mnogih Kumančana. Gida je prosto najuren iz sela. Opozicioni duh bio je veoma izrazit. U Kumanu i bečejskom srezu izabran je dr Ljuba Pavlović sa 817 glasova, nasuprot vladinom kandidatu spahiji Gidi Rohonciju, koji je dobio 745 glasova.

Na izborima 1907. godine pobedio je poslanički kandidat Svetozar Mrkšić, zemlјoradnik iz Bečeja, raniji zamenik dr Pavlovića, koji je u međuvremenu umro.

Na izborima 1911. godine izabran je veleposednik Ivanović, poreklom Bunjevac i zet veleposednika Dunđerskog, koji je kao srpski zet, privukao veći broj Srba.

Zeleni kadar i narodna veća

U mobilizaciji 1914. godine Kumančani su pokušali na razne načine da se, iz nacionalnih razloga, oslobode vojne obaveze — simuliranjem, falsifikovanjem dokumenata lekarskih komisija i vojnih komandi, a tokom rata su bežali sa fronta kućama.

I pored vrlo strogih mera i progona koje su vlasti predu- zimale protiv logoša, u Kumanu ih je bilo nekoliko stotina, koji su dezertirali iz vojske od 1914—1918.

Po pričanju Pere Lirića i ostalih drugova, još dok su bili na italijanskom frontu, rasturali su, zajedno sa mađarskim vojnicima, antiratne letke, kojima su pozivali vojnike da polože oružje. Zbog toga su ih batinali. Neki su od toga umirali. Surovost ih nije demoralisala. Zajedno sa Hrvatima, Česima i Polјacima pevali su »Hej Sloveni«. Lirić priča da su se logoši borili i protiv vlasti u selu. Lirić je od proleća 1917. godine pa do kraja rata živeo ilegalno u svojoj kući i obavlјao polјoprivredne radove obučen u žensko odelo.

Mnogi su uspevali da po dva i tri puta pobegnu sa fronta, kao Borivoj Trifunjagić, koji je logovao tri puta, a Toša Baračkov, Lazar Stančić i Maksa Santovac — Bogić pobegli su iz vojske već prvih dana i bili logoši celo vreme rata. Krili su se preko leta u kukuruzu, a zime su provodili u selu.

Godine 1918. stanje na frontovima bilo je vrlo kritično za Austro-Ugarsku. Vojne jedinice u čijim su redovima bili pripadnici slovenskih nacionalnosti, zbog masovnog dezerterstva i učestalih sabotaža na frontu, stalno su se osipale. Vojni begunci uneli su bunt u selo. Nјima se pridružila agrarna sirotinja i siromašni selјaci koji su u toku rata usled rekvizicija materijalno bili upropašćeni. Zajedno sa logošima obračunavali su se sa svima koji su ih za vreme rata ugnjetavali i eksploatisali. Napadali su organe vlasti, pre svega surovu žandarmeriju. Grupa Kumančana, predvođena Stevom Petrovićem, napala je na vašaru u Melencima žendarmerijsku patrolu i razoružala je. U tom napadu su učestvovali: Žarko Sekulić, Svetozar Trifunjagić, Dušan Radišić, Cveta Petrović, Milivoj Trifunjagić i drugi. Zbog toga je strelјano 10 logoša pred crkvom u Kumanu: Radislav Petrović, Branko Petrović, Čika Petrović, Boža Sekulić i još 6 Kumančana (imena su nepoznata). Od učesnika u ovoj akciji žive još i danas Dušan Radišić u Kumanu i Milivoj Trifunjagić u Beogradu.

Posle događaja u Melencima učestale su žandarmerijske patrole u hataru, da bi pohvatale logoše i terorom zastrašile selo.

Revolucionarno vrenje zahvatilo je gotovo sva mesta u Banatu i Vojvodini uopšte »a situacija na frontovima i u zemlјi postala je već takva da se buržoaziji Vojvodine nametala kao vrlo akutna potreba da se pripremi i organizuje za preuzimanje vlasti ne dozvolјavajući pri tome da vlast pređe na buntovne narodne mase.

Na sastanku 27. oktobra 1918. godine u Subotici, kome su prisustvovale istaknute političke ličnosti građanskih partija, rešeno je da se na osnovu principa samoopredelјenja osnuju organi vlasti u Vojvodini sa cilјem da kao predstavnici »narodne volјe« učestvuju u osnivanju nove jugoslovenske države. U Zrenjaninu je 31. oktobra 1918. godine osnovano srpsko Narodno veće, a sutradan je formirana Narodna garda čiji je osnovni zadatak bio čuvanje lične i imovinske sigurnosti građana. Radi toga su je naoružali. Članovi Narodne garde upućeni su u sve opštine po severnom Banatu da osnivaju mesna narodna veća i Narodnu gardu.

Članovi Narodnog veća u Kumanu su bili: Sava Popov — Bača, Radoje Stojić, Rada Nikolić, Šandor Sekulić i drugi. l članovi Narodne garde: Kariton Vuletin, Aca Ognjenov, Joca Brančić, Đurica Stančić i drugi. većinom omladinci.

Čim je izbila revolucija u Pešti 30. X 1918. godine, izdat je vojsci proglas o polaganju oružja. Vojnici su masovno bacali kokarde i oznake činova, ali oružje nisu predavali. Naoružani su se vraćali kućama, gde su zatekli krajnju bedu i siromaštvo. Ogorčenje je bilo veliko, naročito protiv onih koji su špekulacijom, na račun sirotinje postali ratni bogataši. U Kumanu je takvih bilo dosta. Pomenućemo neke od njih: Šandor Vajs, Milutin Mišković, Mileta Azucki, Milan Nikolić. A slično njima i takozvani »felmenteši«. Oni su u prvo vreme bili oslobođeni 6 meseci vojne obaveze, ali su većinom bili bogati pa nisu bili na frontu. I takvih je bilo dosta: Isa Lazić, Mihajlo Bozitovac, Stevan Tubić, Novak Đurić, Čeda Cvetić, Paja Maksić.

Povratnicima sa fronta pridružili su se logoši i izgladnela i izmučena sirotinja. Napadali su na kuće ratnih bogataša, veleposednika i seoskih gazda i odnosili stoku, pšenicu, kukuruz i nameštaj. Poznat je događaj sa poseda Ivanović — Dunđerski, koji su napali nadničari i seoska sirotinja iz Novog Bečeja i Kumana da bi revolucionarnim putem podelili zemlјu, polјoprivredni inventar i stoku.

»Ta gospoda koja nisu bila na frontu, preplašila su se za svoja bogatstva, da im narod ne sudi i zatražili su pomoć od vlasti u Velikom Bečkereku« (Zrenjaninu) — kaže bivši logoš Borivoj Trifunjagić. U Kumane je 2. novembra 1918. godine stigla kompozicija sa mitralјezima, naoružanim vojnicima i žandarima među kojima su bili i napadnuti kumanski trgovci Šandor Vajs i Milutin Mišković. Prošli su Železničku stanicu i otišli u rit, gde su iz voza pucali na narod na njivama. Na Velikoj pustari i Borđošu mnoge su ranili i ubili. Među nastradalima su bili: Slavko Češlјar i njegova mati, Živa Sekulić, Vesa Lupurov i Neca Brusin. Zatim su ušli u selo, postavili mitralјeze i, pucajući u masu, ubili 42 osobe.

U arhivi Okružnog suda u Zrenjaninu nalazi se rešenje o krivičnoj stvari protiv Ervina Luksendera, Šandora Vajsa, Jožefa Šlezingera, Artura Šlezingera, Samuila Klajna i još dvanaestorice zbog zločinstava i ubistava od 2. do 6. novembra 1918. godine u Novom Bečeju i okolini. Oni su, kao članovi Narodne garde, iz vojničkih pušaka pobili 42 osobe. U obrazloženju rešenja piše da »u toku sprovedenog izviđaja nisu mogli biti prikuplјeni svi dokazi protiv njih za dalјe uspešno vođenje krivičnog postupka zato su bili oslobođeni. Sudski postupak protiv njih pokrenut je tek posle 14 godina iako je ranije bilo dovolјno dokaza za njihove zločine.

Da bi još više zaplašile mase, austrougarske vlasti su kroz štampu strogo i stalno pretile revolucionarnim snagama: »Izbili su novi neredi. Narodno veće u Velikom Bečkereku sklopilo je sporazum sa nemačkom vojnom komandom, na osnovu koga će nemačka vojska poslati avijaciju protiv sela gde se narod pobunio«.

Srpska vojska ušla je u Zrenjanin 17. novembra 1918. godine. Narod je dočekao srpsku vojsku oduševlјeno, verujući da je ona nacionalni oslobodilac od austrougarske vlasti, ne znajući, još tada, da će je srpski komandanti usmeriti u borbu protiv revolucionarnog pokreta.

Već sutradan komandant srpske vojske Dragutin J. Ristić izdao je naredbu koja delimično glasi:

»U interesu reda i javne bezbednosti naređuje:

  • Stanovništvo dužno je da se pokorava svim izdatim naređenjima srpskih vojnih vlasti. Svaki protivan postupak, ma od koga, smatraće se kao izdajnički i kao takav biće suđen od strane prekog vojnog suda, čije su presude jedino smrt...«
  • Tako se srpska vojska, koju su svi oduševlјeno dočekali kaz pobedničku i oslobodilačku, koristila za nasilјa. Ona je razoružavala stanovništvo, silom je ugušila sve pokrete protiv veleposednika i buržoazije.

I narodna veća i Narodna garda delovali su kontrarevolucionarno u borbi protiv revolucionarnih masa, koje su tražile politička, nacionalna i socijalna prava.

Pokušaj ogorčenog poljoprivrednog proletarijata u Kumanu, kao i u drugim delovima Vojvodine, da podeli zemlјu nije mogao uspeti. To je bio stihijski pokret bedne i izgladnele sirotinje, koji nije imao čvrstu organizaciju da bi se mogao suprotstaviti naoružanoj vojnoj intervenciji. Uspeli su samo da raznesu robu iz trgovačkih radnji i isprazne bogataške magacine.

Tags:
paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom