A posle čitanja uzdah

Književni zapis - ta odrednica verovatno najtačnije i najpotpunije označava tekstove Tomislava Kurbanjeva pod zajedničkim imenom U sećanje teče Tisa. Jer, oni ne spadaju u pripovednu prozu klasičnih obrazaca premda njoj naginju i elemente njene sadrže; oni nisu ni pesme u prozi iako je liričnost jedno od njihovih snažno izraženih svojstava; nisu ni čista memoarska saopštavanja mada se zasnivaju na doživljajima koji su omeđeni konkretnim vremenskim i prostornim datostima; oni, najzad, nisu ni ravnodušno svedočanstvo o svetu na novobečejskim obalama Tise, davno iščezlom, iako im se ne može poreći autentičnost svedočenja.

Ti zapisi jesu, pre svega, umetnička evokacija života, dovoljno bogatog i zanimljivog, koji se preselio u sećanje zaogrnuvši se velom sentimenta. Oni su slatka žal za licima, pa i naličjima, jednog životnog tkanja čije je komadiće razvejao vetar vremena, kao što predstavljaju i napor da se od tih parčića vospostavi, koliko je to mogućno, celina tkanine sa njenom upečatljivom ornamentikom.

Jedno je (šire) tematsko vrelo Kurbanjevljevih zapisa - detinjstvo; jedno je podneblje u kome su se začeli i jedno tlo koje im je dalo snagu - vranjevo - bečejsko; jednom su intonacijom prosočeni - prozračnom melanholijom; jednom su bojom presvučeni - odsjajem vode tiske. Zato su slični kupici iverja u kojoj svaki iver napominje predka - istu kladu. Zahvaljujući tim odlikama, na zapise - premda je svaki autonomna celina - moguće je gledati na delove jedinstvene hronike. U suštini, oni i jesu mala novobečejska hronika.

Ovi zapisi liče na uvele fotografije koje se iz nevelikih jednostavnih ramova na zidovima novobečejskih „starinski nameštenih" soba neosetno sele u vid gosta - došljaka da bi na njegovom duhovnom ognjištu razbudile zapreteni žar.

Oni podsećaju na jesenje šumorenje lišća, na stišano proticanje ravničarske reke. Njihovo tkivo je od paučine miholjskog leta. Iz njih vas miluje šum prolaznosti.

I uvek je tako: bilo da kazuju o nekadašnjem jezercetu Veneciji, o crvenom bunaru - česmi, o dvorcu grofa Ivanovića ili kolibi Cvete Iče; bilo da pričaju o potonuloj lađici „Stari Bečej", ili o pergamentu u crkvenom tornju; bilo da slikaju sudbine ljudi - božjaka Pelegeša ili Seje. Tako je i kad se u njima spisatelj priseća mirisa šljiva dovezenih šlepovima ili ukusa kupina branih potkraj leta.

Ostvareni sredstvima poetike svedočenja o nekadašnjoj poziciji sopstvenog pripovedačevog ja, prožeti umnošću njegovog životnog iskustva, a svedeni na psihičku ravan „kad smo bili deca", zapisi Tomislava Kurbanjeva U sećanje teče Tisa štivo su za sve uzraste.

Budući da su ispričani prečicom, bez digresija, da ni po strukturi narativnih elemenata ni po obimu gotovo nikad ne izlaze iz lika i volumena skice, iako im je mestimično jezik nedovoljno snažan a kompozicija katkad nedomišljena, - oni lako nalaze put do čitaočeve pažnje. Za čitaoca prianjaju kao svojevrsni vremeplov iskazan kalejdoskopskim slikama od prohujalih ljudskih sudbina, od obezvređenih predmeta, od reči potisnutih u zaborav i od večne Tise. Takvi, oni su nastavak ispisivanja vinjeta koje je pod naslovom Vreme skela autor objavio 1990. godine.

A posle čitanja tih zapisa - otme se uzdah.

 

U Novom Sadu, 18.01.1993.