Apotekar

Kad dođete u novobečejsku Apoteku, obratite pažnju na jednu drvenu ploču, iznad rafova, na kojoj piše: „Utemeljeno 1798. godine."

Među mnogim apotekarima, koji su u njoj radili, izdvajao se gospodin Gulović. Stanovao je u zgradi Apoteke. Ta zgrada je bila njegovo vlasništvo. U toj apoteci su mnogi bolesnici našli lek za svoju boljku. Čak i oni, pred čijom se bolešću i najčuveniji lekari, toga vremena, širili ruke i slegali ramenima. I nije morao bolesnik da ide kod gospodina Gulovića, dovoljno je bilo da ode neko od njegove rodbine i da objasni gospodinu Guloviću kako se bolest manifestuje, pa da mu on da lek, ili da ga obavesti da će lek biti gotov za sat-dva i da, kad po lek bude dolazio, donese flašicu, ili neku kutijicu.

Ako je neko imao glavobolju, Gulović je pravio kombinovane aspirine i bolest je nestajala kao rukom odnešena. Pa, micina. Ona neugodna izraslina na preponi, ili pod pazuhom, naročito kod žena. Pa firciger, ona dosadna bolest kože, kod dece naročito. E, taj firciger sam i ja imao. Dugo sam ga imao! Sve dok mi gospodin Gulović nije napravio neku tinkturu u koju je majka stavljala guščije pero i njime mazala bolesno tkivo iznad desne slepoočnice. To su bili sitni vodeni mehurići. Posle tog mazanja firciger se više nije pojavljivao.

Za ono vreme, gospodin Gulović je bio malo neobičan čovek. Umeo je i da povisi glas, ali i to je bilo u interesu bolesnika i njegovog zdravlja.

Bio je srednjeg rasta, crn, oduvek malo proćelav. Imao je malo šire čelo, oči koje se smeju, nos pravilan, usta tanka, a na levoj strani čela bila je jedna jako izražena vena. Budući da mu je čelo bilo šire, a obrazi upali, lice mu se, prema bradi, sužavalo, pa je oblik glave imao kruškasti oblik. Ten mu je bio crn. Od sunčanja na Tisi.

Iako je, tada, bio u zrelim godinama, imao je više od četrdeset, a možda i više od toga, bio je veoma vitalan, na se čoveku uvek činilo da ima bar deset godina manje, da je bar za deset godina mlađi. Tome je doprinosila rekreacija na Tisi, a na njoj je svakodnevno provodio svoje slobodno vreme. Imao je svoju sandolinu i po nekoliko sati je veslao. Ujutru je trčao kraj same vode po peskovitoj obali reke. U dvorištu je imao tenisko igralište, pa je vrlo često igrao i tenis. Moj otac, poštar, često mu je donosio neke pakete. Gospodin Gulović je te pakete otvarao pred njim. U njima su bile teniske lopte. Bio je veoma zadovoljan. Ocu je davao bakšiš, a nama slao „istrošene" lopte koje on više nije koristio.

Njegovom mladalačkom izgledu doprinosio je i način odevanja. Oblačio se sportski. Leti je oblačio kratke pantalone od buret-platna i majice. Na nogama je imao patike. Zimi je na sebi imao pumpozle i jaknu, ispod koje se videla neka rolka tamnije boje.

Ljudi su ga voleli i verovali mu. Ustajao je i noću da bolesniku da lek, da mu vrati nadu, koja se često zvala gospodin Gulović.

Kad uđete u novobečejsku Apoteku, obratite pažnju na jednu drvenu ploču, iznad rafova, na kojoj piše: „Utemeljeno 1798. godine."

Danas Apoteka ima novu zgradu, ali ljudi i danas, kada nešto objašnjavaju kažu: "Kod Stare apoteke..."