Kamenko

Marija je brzo sazrevala. Jako brzo. Kao iz vode, kako obično kažu ljudi. Ni četrnaestu nije napunila, a već je počela da se devojči. Menjala je momke kao Cigan konje. Svakoga dana drugi momak. Da li je ona napuštala njih, ili oni nju, to niko nije znao. A nije bila nešto. Niska rastom, debeljuškasta. A, i gde ćeš ti, gde si ti video da dete može biti devojka.

Jednog dana Marija se udala za Mišu. Miša već zašao u šezdesetu, a ona dete. Al' šta ćeš. Tako valjda mora. Njeni roditelji blagoslove taj brak i ona ode kod Miše. Nije ostala dugo. Mesec-dva, a možda i manje. Rastanu se oni. Ona napusti Mišu i odmah upozna Kamenka.

Za razliku od Miše koji je imao frizuru kao ježeve bodlje i krupne oči, Kamenko je imao zalizanu kosu koju je češljao na razdeljak po sredini glave. Oči je imao zelene i duboke, a prozirne do dna. Lice mu je bilo dugo, čelo nisko, nos tanak, a brada kriva, s desne na levu stranu. Kamenko je stalno gurao neki bicikl. Kad ga ne vozi vidi se da ima iščašene kukove i da hoda kao hodači na duge staze.

Viđao sam ga često, ali nisam obraćao pažnju na njega. Međutim, jednom smo se upoznali. Upoznali smo se onog jutra kad su ga primili za čistača ulice. Od tada smo se viđali gotovo svakog dana. Kad god je imao nešto da pita mene je pitao.

Jednog dana sretne on mene i kaže mi: „Bato, Bato, Bato, da te nešto pitam? Znaš da mi je Marija otišla? Napustila me je i otišla. Udala se?! Sad sam sam. Nema ko ni da mi opere, ni da mi zakrpi. Znaš, Bato, Bato, Bato, ti radiš tamo, u Miliciju, pa kaži da je dovedu natrag."

„A za koga se udala?" - pitam ja.

On obori glavu nadole i pogledom šara no trotoaru, a zatim tiho kaže: „Udala se za jednog Kumančana. Onda brzo podigne glavu i oštro me upita:

„Šta će Kumančanu žena? 'Ajde kaži, šta će Kumančanu žena?"

Sležem ramenima. Ne znam šta će Kumančanu žena. Ako Kumančan nema šta da opere i šta da se zakrpi, onda mu zaista ne treba.

On me gleda. Čeka odgovor.

„Ne treba Kumančanu žena" - kažem ja.

On žmirka. Gladi kosu. Srećan je što sam i ja došao do zaključka da Kumačanu ne treba žena. On me gleda onim zelenim očima hladnim kao zimska noć, gleda me, a onda me upita: „A zašto je onda uz'o, kad mu ne treba?"

Opet sležem ramenima. Eto, koliko ima pitanja na ovom svetu na koje čovek ne može da odgovori. Baviš se politikom, vlašću, učiš silne nauke, a ne znaš ono najživotnije treba li, ili ne treba Kumančanu žena.

„'Oćeš kazati u Miliciju?" - pita me.

„Kazaću? Kako neću kazati. I javiću ti da je dočekaš".

„Ne moraš da mi javiš. Zna ona gde stoji ključ. Ja ću ići da pecam.

Rastali smo se. On je nastavio svoj specifičan hod, a ja krenuo kući. Dok sam išao ulicom u glavi mi se stalno motalo Kamenkovo pitanje: „Šta će Kumančanu žena?"