Pelegeš

Pravo prezime mu ne znam. Zvali su ga, obično, no imenu - Mile, a kad su hteli da ga sećanju sasvim približe onda su govorili: „Mile Pelegaš". Na mađarskom jeziku „Belegeš" znači neki rovaš, neku belegu, žig neki. Otuda, možda, ovo može da bude „žigosan". Kakva je to belega, kakav žig, niko nije znao. Da li ju je imao on, ili neko od njegovih predaka, niko nije znao.

Pelegeš je bio crn krupan. Imao je crnu kovrdžavu kosu, okruglo lice, pravilan nos, a usne, iza kojih su virili sitni beli zubi, bile su malo zadebljane. Imao je širok osmeh, a kada se nasmeje, onda mu se smeju i krupne crne oči.

Kad je došao iz zarobljeništva, posle drugog svetskog rata, imao je oko tridesetak godina. Možda i koju godinu manje. Bio je lep čovek. Istina malo neuredan, kao i svi mi u to vreme. Imao je neko staro odelo, stare cipele, koje je obuvao na bosu nogu, a na glavi je imao stari kačket, čiji je šilt uvek bio okrenut ka potiljku.

U gradu kakav je naš ljudi se često sreću. Često se viđaju. Na Tisi, na dolmi (nasipu), na korzou, kod bioskopa, uglavnom tu.

Bili smo u to vreme đaci. Pred malom maturom smo bili. Učili smo francuski jezik. U stvari, znali smo poneku reč.

Čuli smo jednom da je Pelegeš poliglota. Nismo verovali. Onda smo pokušali da proverimo njegovo znanje. Kad smo prolazili pored njega javljali smo mu se sa: „Bon žur", „Bon maten", „Bon suar". On je odgovarao. Ponekad smo probali da mu ujutru kažemo: „Bon suar", a on nas je smeškom ispravljao shvativši podvalu.

Pitali smo ga kako se kaže ovo, ili ono, a on nam je to govorio. Priče da je Pelegeš poliglota imale su sve više osnova. Pelegeš je govorio romski, mađarski, srpski, francuski, rumunski, italijanski, a delimično i španski.

Nije bio zaposlen. Zašto? Niko nije znao. Pomagao je bratu - perjaru za hranu i prenoćište u perjari.

Jednom se dogodilo nešto. Pelegešu su se malo iskrivila usta, a i desna ruka mu je postala „nemirna". Nije mogao da je kontroliše. Nismo znali da je to šlog. Više nije mogao da pomaže bratu u perjari. Zaposlio se kao ulični prodavac novina. Lutao je gradom noseći presavijeni karton u kome su bile novine. Išao je na željezničku stanicu, dočekivao i ispraćao vozove. Putnici su, naginjajući se kroz prozore voza, tražili da kupe novine, pružali nekad sitne, a nekad krupne novčanice. Pelegeš je levom, zdravom, rukom uzimao novčanice, a desnom, šlogiranom, koja se tresla, vadio štampu. Dugo mu je trebalo da izvadi novine iz kartona i pruži ih kupcu. Vozovi nisu mogli da čekaju, odlazili su. Na peronu su ostajali: otpravnik vozova i Pelegeš. Putnici su ostajali u svojim kupeima i bez štampe i bez novca i negodovali.

Kusur nikada nije zadržavao za sebe. Sve do dinara je davao poslodavcu. Dešavalo se da prodaja novine ne ide najbolje. Kad se to dešavalo, onda smo mi đaci priskakali u pomoć. Od našeg oskudnog džeparca kupovali smo od Pelegeša novine. Ponekad nekoliko komada, a ponekad i sve što je imao u kartonu. Sa takvim ćarom mogao je u mesari da kupi parče kobasice i kod Rusomira pekara vrućeg hleba i da se pošteno najede. Kobasicu je držao u zdravoj ruci, a hleb pod miškom bolesne ruke. Lomio raje i jeo. Jeo je brzo. Gušio se gotovo, kao da tri dana nije jeo. A ko zna? Kad sretne nekoga pita ga: „Brašo, Brašo, Brašo, imaš li jednu cigaru, jednu cigaru? „Kad dobije zahvali se: „Fala, fala, fala, Brašo, Brašo, Brašo. „Jedno vreme ga nismo viđali. Pitali smo se gde je. Onda smo čuli da je pre nekoliko dana umro. Našli su ga mrtvog u bratovljevoj perjari.