Seja

Danas ne radim ništa. Sedim i gledam kroz prozor. Za koji dan će leto i sve se zeleni. A između zelenih krošnji voćnjaka i bagremova naziru se crveni krovovi. Vide se i bašte, i zidovi od naboja se vide. Istina, sve su ređi, ali, vide se. Prkose vremenu. Istina, dotrajali su. Ostareli. To su oni zidovi iz mog detinjstva i moje mladosti. Zidovi pokriveni tulajem i slamom. Pokriveni su, ali iz dana u dan su sve manji, sve niži. Pa, dobro, kakvi su takvi su, ne može ni čovek ni džukela da slobodno šeta po dvorištima i baštama. Ne može u potricu da ide. Da štetu pravi i potire ono što je rodilo. Mirnije su bašte i sigurnije. Dobro, ko hoće da preskoči preskočiće. Ali, zna se i kad se i kako se zidovi preskaču. Ipak, ne može čovek da odoli. Privlači ga ono voće, ogrozle i ribizle, prosto mame čoveka i kako, onda, da ne preskočiš. A uvek to neko čuva. Čuva pas vezan lancem, ili nekim štrikom, a čuva i neko od ukućana koji nije za poslove u polju. A, upravo takva osoba je bila Seja.

Seja je hroma. A i sa rukama joj nešto nije bilo kako valja. Imala je već skoro četrdesetak godina. Grubo lice je imala. Kosu je češljala u punđu. Još dok je bila dete ispala je iz kolevke i dobila mali potres mozga, koji je ostavio izvesne posledice. Nije se udavala. Bila je usedelica. E, ona je, Seja, ostajala da čuva njihovu kuću. I ne samo njihovu. Ceo komšiluk je ona čuvala. Ne, ne, ne, niko tu nije smeo da uđe. Ako neka Ciganka uđe u nečiju kuću, ona odmah počne da viče: „Nema tu nikog! Šta ćeš tu? Idi napolje!" A govorila je brzo. Jako brzo. Dve reči je odjednom izgovarala. Ne daj bože da se nešto desi, onda je to grom i pakao.

Jednom smo igrali fudbal i neko je nekontrolisano šutnuo loptu. Lopta je lupila u prozor i razbila staklo. Seja je počela da viče. Mi smo se razbežali kud koji. Čuli smo samo: „Snajka Milka, snajka Milka, razbili su pendžer! Pendžer su razbili! Šta ću sad?" Čuli smo samo kako joj je snajka Milka rekla: „Ništa, Nevenka, kupićemo drugo staklo, nemoj samo da vičeš." Ona se, za trenutak, smiri a onda opet nastavi: „Da, a kako će to izgledati, jedno staklo novo, a jedno staro?" A cenila je snajka-Milku.

Kad njeni odu u polje, a ona već oko 8-9 sati dođe na snajka-Milkina vrata i viče: „Snajka Milka! Snajka Milka! Kol'ko je sati? Dal' da pristavljam večeru?"

„Rano je, Nevenka. Nemoj još. Javiću ja tebi kad treba da pristaviš. A šta ćeš da kuvaš?"

„Ne znam, snajka Milka. Ne znam. Kad provri voda pustiću rezance, na šta ispadne."

Pazila je ona i na decu. Čuvala ih. I svima je bilo dobro. Međutim, bašta... Njena, Sejina, bašta. Ništa nismo mogli da uzberemo. Onda smo se dosetili. Kad vidimo Seju na ulici kažemo joj: „Sejo, zove te snajka Milka. „Ona ode, a mi preskočimo zid, na u potricu. Kad je ne vidimo da je na ulici, mi je zovnemo iz kuće i opet joj kažemo da je zove snajka Milka. Ona ode, a mi opet u preskakanje zidova. Tako su nam prolazili letnji dani. Dabome, nismo samo Sejine zidove preskakali. Preskakali smo zidove i ostalih komšija. I kad leto prođe, kad prođu one grmljavine „iz duboka" i zaprete jesenje kiše, komšije „pokrivaju" zidove tulajem, slamom i ostalim đubretom koje im se nađe pri ruci.

Možda nas je Sejina bašta privlačila baš zbog toga što je u njoj bilo svega. Ničega puno, ali svega.

Eto, danas neću da radim ništa. Hoću da kroz prozor gledam oblake koji dolaze od Bačke i da gledam zidove od naboja i bašte koje već mesecima čekaju dobru letnju kišu da nakisnu, da biljke mogu da začnu plod. I da se sećam potrica od kojih niko, ama, baš niko, nije imao ni štete, ni koristi. Samo je sećanje dobilo na lepoti.