Štamparija

Niko ne bi rekao, ko prvi put prolazi pored te prizemne zgrade, da se u njoj, nalazi štamparija. I da se ne čuju štamparske mašine, koje jedine remete tišinu te male uličice, ili bolje reći prolaza do Velikog sokaka (glavne ulice), niko ne bi pitao šta se u toj zgradi nalazi. Mnogi su znali šta je u toj zgradi jer, u toj maloj uličici, u tom prolazu do Velikog sokaka, pre više od pola veka, nalazila se zelena pijaca. Pa su pijačari, prodavci i kupci, dobro poznavali taj kraj, pijacu i zgradu štamparije.

U toj uličici mogla su da stanu dva reda stolova, ali, ipak, gužva je bila velika. Kloparanje štamparskih mašina, nadvikavanje piljara i kupaca oko drvenih pijačnih stolova, stvaralo je veliku galamu. S jedne strane je bila štamparija, a prekoputa nje prošće. Prošće koje je ograđivalo školsko dvorište. I ovoj ranije opisanoj galami pijačnim danima, dodavana je i ona đačka. A pošto je zgrada štamparije u samom centru grada, zvonava dveju crkava je sve to još dopunjavala.

S večeri bi sve to utihnulo. Onda bi zavladala tišina, a u poznim večernjim satima i mrak bi sleteo na krov zgrade štamparije i na drvene pijačne stolove.

Često sam prolazio tom uličicom. I danas prođem. Čujem onu istu buku. Buku mašina.

Ona me podseti na one dane, kad sam, u ranoj mladosti, počinjao da radim, i to baš u štampariji.

U to vreme, još uvek, mašine nisu imale električni pogon. Ne sve. Neke su pokretane ručno. Janec, čovek u godinama, koji je veoma ličio na Popaja, sedeo je pored mašine i okretao veliki točak po čitav dan zavisno, dabome, od tiraža koji se štampao.

Kad je tiraž bio odštampan, Janec je kvario slog i prao ga. Prao je valjke u benzinu. Posle toga slagači su donosili drugi slog, novi slog i mašine su opet počinjale da rade.

Ne sećam se da su slagači imali klišea. Jedini kliše i to drveni, bio je kliše fudbalera, koji je na svakom plakatu, bilo kome da se štampao, stajao, spremajući se šut.

U štampariji je radio, kao pomoćni radnik, Pećus. Bio je nizak rastom i žmirkao na oba oka, a govorio je kratko, odsečno i piskavo. Od vatrogasaca je dobijao letnju i zimsku vatrogasnu uniformu. Na uniformi su bila dva „Ordena" od pocinkovanog lima, kojima se Pećus veoma dičio.

Danas štamparija ima nove mašine. Istina, koriste se i one stare ponekad. Janec i Pećus više nisu tamo. Zgrada štamparije je, i danas, na istom mestu. I kad god prođem tom uličicom ja se setim Janeca i Pećusa. I ponekad se pokolebam, da li je to ta zgrada u kojoj je ostala zabeležena istorija našeg grada, a i mnogih drugih gradova?

Zvonava sa dva crkvena tornja, dečiji žagor i smeh iz školskog dvorišta, i lupanje mašika štamparskih, stvaraju utisak da se ništa, ama, baš ništa, nije promenilo. A u stvari jeste, jeste, jeste i to puno.